Nedeljko Žugić, 1

PRAZNIM RIJEČIMA PUSTOŠI SE DUŠA!

Истраживања

nedeljkozugic | 07 April, 2010 20:45

ДА ЛИ ЈЕ САРАЈЕВСКИМ СРБИМАКРАТКА РУКА ТУЂЕГ ЗАВИЧАЈА
ОПШТИНЕ    РАСЕЉЕНИ       ДОМИЦИЛНИ
 ДАНЕ ДАНЕ
Требиње97%3% 28%72%
Билећа90%10% 10%90%
Гацко95%5% 20%80%
Србиње98%2% 20%80%
Вишеград99%1% 30%70%
Пале80%20% 50%50%
Соколац99%1% 30%70%
Власеница97%3% 35%75%
Зворник96%4% 20%80%
Бијељина98%2% 60%40%
Брчко80%20% 35%75%
Бања Лука70%30% 30%70%
Приједор94%4% 20%80%
УКУПНО92%8% 30%70%

КРАТКА РУКА ТУЂЕГ ЗАВИЧАЈА


            Од 21. новембра 1995. године, када је потписан Дејтонски споразум, као духовни фотограф пратио сам сарајевске Србе, кроз чије вене, без имало претјеривања, тече тај закон као стаклена вуна. Прије него што су изашли из Сарајева, анкетирао сам преко двије хиљаде телефоном и многи су с горчином изјавили да ће напустити Сарајево, немали број се заносио илузијом да ће се закон промијенити и да ће у Сарајеву остати српска власт. Политичари су им гарантовали сигурност па чак и останак, а ако не  да ће са собом понијети и саобраћајни знак. Када је у општине Српског Сарајева улазила федерална полиција, јасно им је било колико су изнијели саобраћајних знакова. Неки нису успјели изнијети ни личне ствари, а камоли остале кућне потрепштине. По клизавом и уском путу (усред зиме) текла је жива ријека Срба који се исељавају из Сарајева. Ватришта која ју требало вијековима да грију живу крв њихову и њихових потомака  гасила су се заувијек. Они су ишли у неизвјесност.
             Сарајево као кључ рата бјеше и кључ мира, али тај кључ није био у рукама Срба који су претрпјели највећи терет рата. Да би се откључала врата мира, Срби су морали напустити своја огњишта. Жртвеници ратног пакла  ишли су на пут без наде или са мало наде. Многи су са собом понијели и гробове својих најмилијих.
              Све ме то понукало да дуже вријеме вршим испитивање да ли је сарајевским Србима кратка рука туђег завичаја. Обилазио сам их у Требињу, Билећи, Гацку, Србињу (Фочи), Чајничу, Вишеграду, Рогатици, Власеници, Сокоцу, Палама, Милићима, Зворнику, Бијељини, Брчком, Дервенти, Прњавору, Добоју, Лакташима, Бањој Луци, Приједору. Немали број њих се снашао (а посебно они који су имали новац или фамилију да им помогне око смјештаја), а већина је била "ослоњена на небо", "дочекана од стране мјештана уштављених душа", "без емоцијалне топлине и разумијевања", односно "с кратком руком туђег завичаја".

         а) Нерв истраживања

          Пошто сам формулисао проблем који желим истражити, приступио сам поступку за прикупљање података (спровођење истраживања). Користио сам се стандардним методама које користи социјална психологија: упитник, анкета, интервју.
          Главни истраживачки нерв је "кратка рука туђег завичаја", али и утврђивање ставова (и разлика) између домицилног и избјеглог становништва из Српског Сарајева. Истраживања сам проводио на непретенциозан начин, али који ме водио строго циљу. Вријеме истраживања је двије године (од 08.02.1996. до 08.02.1998.). Број лица обухваћених у истраживању је двије хиљада. Мјесто гдје сам прикупљао податке су колективни центри, привремени смјештај расељеног становништва Српског Сарајева, просторије Удружења, врло често пијаце јер је велики број радио на пијацама, у кафанама, школама, факултетима, на путу (у аутобусима и другим превозним средствима). Код свих се примјећивала емоционална тензија, брзо су се разгорјела осјећања до бунта као и то да су заборављене жртве рата, а код неких се јављала права експлозија сјећања на рат и жртве у њему. Сви су ме подржали на послу који радим и нудили су безрезервну сваку помоћ да истрајем и докажем језиком статистике то што је свакодневно горјело у њиховим душама. Нешто посебно што вриједи истаћи је застрашујуће доста емоционално обојених одговора, односно емоционалан страх расељених лица према властима и домаћем становништву, а код неких испитаника су емоције толико упаљене да то не само да граничи са патолошким, већ се налази у самом пољу патолошких стања. Мишићи око очију су им управљени према горе  што несумњиво потврђује горњу тврдњу, али указује и на отворену пријетњу овима који су их безглаво послали у бијели свијет.
         Као слободни умјетник изводио сам више од тридесет пута монодраму "Оде, а да није погинуо", која има један специјални додатак "Збогом Сарајево". Том чину претходи кађење позорнице и публике, што још више дочарава окамењену сузу бола над Сарајевом:

 Збогом чарне боје сарајевске дуге,
 збогом росо блиставога сјаја,
 здраво кратка руко туђег завичаја.
 Ово је колективна смрт, нема друге.
 Из ње, моји мили, васкрснуће неко,
 кажем ти жалосна  избјегличка ријеко.

 б) Провјеравање резултата истраживања

         С обзиром да сам имао опширну фазу припреме  индукције (заокупљености проблемом), фаза провјере (верификације) била је обогаћена сусретима с људима у разним животним ситуацијама и на различитим мјестима. Уочљиво је, код сваког испитаника понаособ да између домицилног и расељеног становништва не влада разумијевање, што се очитовало у неусклађености ставова, односно њихових квантитативних и квалитативних резултата (са позитивним или негативним предзнацима). Једина заједничка особина која карактерише расељено и домицилно становништво је да ни једне ни друге не оставља на миру проблем избјеглица. Негативна  екстремност, очитује се и код једних и код других, при чему предњачи домицилно становништво, јер "туђа рука свраб не чеше". Нико из избјеглог и расељеног становништва није доминантан у власти општина у које су избјегли, а исто тако је и у предузећима у којима избјеглице једва могу да раде. А опште је познато да су сарајевски Срби образовани. Са становништвом се, очито, планирано манипулише, онако како се то свиђа локалним силницима и моћницима, али и људима највиших политичких и државних функција. Домицилно становништво, као и власт, желе да Срби Сарајева буду оно "Што они желе да буду". Осим тога, највећа је увреда сарајевским Србима "униформисано мишљење", па чак и формиран став (предрасуда) домицилног становништва, како су они дошли са стварима и са дебелим џеповима. Крајњи екстремизам сретао се у Рогатици, када су под нос несрећним избјеглицама из Сарајева потурали графите и натписе "Волимо балије него Сарајлије!". Један кључни политичар (више привредник него политичар) рекао је: "Пустите Сарајлије да пролазе кроз Рогатицу, за нас боље што их више прође!". Та кратка рука или уштављена душа домицилног становништва најбоље се види у овим мјестима гдје владају тзв. "ослободиоци градова", који своје војнике одржавају у приватним муслиманским кућама или друштвеним становима, док их на селу чекају њихове куће са загашеним огњиштима.
           Понижавајућа је околност да народ који је гутао  ватру рата у колективном смјештају више од двије године дана, а да мјештани издају станове и узимају девизе за вишак стамбеног простора, тако да је питање ко је кога у овом рату бранио и ко има легитимитет на некретнине, па макар оне биле и стотину пута један кроз један.

           ц) Резултати истраживања

          Са анкетираним сам се сретао више пута. Нико није демантовао сам себе, већ је појачавао своју изјаву нудећи обиље чињеница, сасвим објективно подвлачећи оно на шта је дао одговор. Ипак, као у доброј пјесми: треба на вријеме стати! Ова истраживања сам свакодневно провјеравао и на својој кожи. И мени се на сличан начин свијетле упитници на које немам одговора. Остати се мора, а повратак је немогућ.
          Из наведене табеле се виде резултати из тринаест општина, односно одрађени подаци изражени статистички (у процентима) у њима. Тумачење и извођење обилних закључака само би замаглило добијене резултате који сами од себе говоре довољно. Расељено и домицилно становништво нема ни приближно исти став о питању избјеглица. На питање "Да ли је сарајевским Србима кратка рука туђег завичаја" расељено становништво Српског Сарајева одговорило је са "ДА" у проценту од 92%, а домицилно са 30% што је веома велика разлика у ставовима.

           д) Предвиђање

          Ослободивши се и позитивних и негативних емоција (пошто је у оваквим истраживањима човјек напросто истим "набијен") као облак електрицитетом, којима су ме опсједали ови несрећни људи, наметао ми се утисак да су избјеглице, без имало сумње, оправдано незадовољне. Већина њих се сматрају страховито изманипулисаним, као да их власти своде на ниво животиње. Нисам наишао на примјер да је неко из општинских власти обишао колективни смјештај, али јесам чуо изјаву једног предсједника општине који је гарантовао да ће се до зиме распуштати колективни смјештај.
             Познато је шта се дешава када народ постаје зрелији од политичара, криза прераста у социјалне потресе. И они се дешавају свакодневно али су невидљиви јер су избјеглице разбијене по општинама али и на сваки други начин. Да имају удјела у власти,  до потреса би дошло сигурно. Ови проблеми морају попримити јавне димензије, јер се у наручју избјеглица умножава вишак немања и неразумијевања од стране власти.

1996.                                                                               Недељко Жугић

Komentari

Dodaj komentar





Komentar će biti proveren pre nego što se objavi.

Zapamti me

 
Accessible and Valid XHTML 1.0 Strict and CSS
Powered by blog.rs - Design by BalearWeb