Nedeljko Žugić, 1

PRAZNIM RIJEČIMA PUSTOŠI SE DUŠA!

VIĐENJE UNAPRIJED, 5

nedeljkozugic | 19 Februar, 2011 19:05


NASTAVAK, 5
 
           PSIHO TEST OD NARODNIH POSLOVICA

          Narodne poslovice su ogledalo kolektivnog života. U ocjeni i procjeni ličnosti ništa nije uputnije od toga koje poslovice bi izabrali ispitanici prilikom testiranja za procjenu karakternih i drugih osobina ličnosti od naših lapidarnih narodnih poslovica, kao što su: ‘‘Kakav  čovjek takva i besjeda’’, ‘‘Ko koga begeniše sa njim i egleniše (razgovara)’’, ili (o Bogu) ‘‘ Zna Bog čije ulje u kandilu ogori’’, ili (o čovjeku) ‘‘ Čovjek se u muci, a konj u blatu poznaje’’, ili (o ženi) ‘‘ Sačuvaj me Bože od rđave zemlje i zle žene’’, ili (o roditeljima i djeci) ‘‘ Dijete mnogo milovano, nikad dobro vaspitano’’, ili (o ljubavnom jadu) ‘‘ Dok srce ne zaboli, ne može oko zaplakati’’, ili (o odnosu čovjeka i žene) ‘‘ Muž je glava, a žena je srce kuće’’, ili (odnos prema drugima) ‘‘ Ko zlima pomaže, dobrima škodi’’, ili (mudrost, nauk) ‘‘ Dok se ne namuči, čovjek se ne nauči’’, ili (šta je bolje slušati ili govoriti) ‘‘ Bolje ćeš čuti nego reći’’ i ‘‘ Lijepa riječ gvozdena vrata otvara’’, ili (govoriti-činiti) ‘‘ Lako je govoriti, a teško j činiti’’, ili (prijatelj, put) ‘‘ Drži se novog puta a starog prijatelja’’, ili (traćanje familije) ‘‘ Ko se na svog tuži, sam sebe ruži’’, ili (zakletva) ‘‘ Tako me krv ne jela’’, ili (star čovjek, pomama) ‘‘ Ne može se staro čeljade podmladiti, ali može pomamiti’’, ili (udovica) ‘‘ Bunar voda svaka grozničava, udovica svaka samoglava’’, ili (pravda-istina) ‘‘ Dok se pravi ne namuči, ne može se krivi naći’’, ili (ljudi-Bog) ‘‘ Ko se ljudi ne stidi i Boga se ne boji’’, ili (san) ‘‘ Ko o čemu misli o onome i sanja’’, ili (traženje đavola) ‘‘ Ko vraga svijećom traži, taj će ga i naći’’, ili (sluga-gospodar) ‘‘ Ko nije služio, ne umije ni gospodariti’’, ili (obraz-duša) ‘‘ Gdje je obraz tu je duša’’, ili (pijan čovjek) ‘‘ Što trijezan misli pijan govori’’, ili (vrline, mane) ‘‘ Gdje se trud ulaže, tu  i Bog pomaže’’, ili (zlo) ‘‘ Zlo rađenje – gotovo suđenje’’, (osveta) ‘‘ Ko drugome jamu kopa, sam u nju pada’’…
         Uostalom, sve što čovjek izgovori je testiranje, verbalno ili neverbalno. Sve se to, kad tada, dokaže da je  tako. Ne kaže se uzalud da ‘‘rijeku upoznaješ plivanjem, a čovjeka razgovorom’’. Sve što čovjek kaže je psihometrijska matrica, za mjerenje odnosa među ljudima. Zato je priča, za čovjeka, bitnija od hrane i haljina, jer sve što je nastalo među ljudima, razvijalo se kroz govor. 
         Iz neizgovorene Božije riječi nastao je svijet. Svjetlost Božje riječi čovjek nosi u sebi od začeća do umiranja.
       Suha riječ je jalova i besplodna, sa oreolom mraka, a vlažna je rodna sa oreolom svjetlosti,   koja oplođuje majku zemlju sa najljepšim cvijetom zemaljskim – čovjekom!
Naučnici su na pragu da stvore uređaja koji će ‘‘čitati misli’’, ali nije li zlatno pravilo, teološko i moralno, da je čovjek odgovoran prema mislima, kao i prema riječima i djelima! 
          I ti uređaji će potvrditi činjenicu, siguran sam u to, da su  narodne poslovice ogledala kolektivnog života i kolektivne svijesti jednog naroda. U njima pulsiraju gravitacone sile opstanka čovjeka na zemlji!
         Napravio sam psiho test sa Vukovim nariodnim poslovicama. Evo kratkog testiranja za čitaoce. 
        Koja vam se poslovica najviše sviđa: (1) ‘‘U Pravo drvo grom najčešće puca’’, (2) ‘‘Doći će vranac u klanac’’ ili (3) ‘‘Ko istinu gudi gudalom ga po prstima biju’’. Odgovori se ne razlikuju u nijansama, već u ‘‘krupnim sitnicama’’ koje život znače. Onaj ko se aktivno suprostavljao odnosima koji vladaju u drušvenoj zajednici, odgovoričće da mu se najviše sviđa (1) prva ili (3) treća, a koji je bio posmatrač, bolje reći prilagodljiv tim i takvim odnosima, odgovoriće na (2) drugu poslovicu. Daljnjim gradiranjem istih, dobije se test (još bolji od Roršahovog) za procjenu ličnosti. Pokušajte sami. Osjetićete uzdignuće od sopstvenog umijeća.

            BALVAN ‘‘PUK’O’’ OD OPTEREĆENJA

          Analizirajući, površno i dubinskii, stanje u šumarstvu, dolazimo do zaključka da je balvan opterećen troškovima da je  „puk’o" još u dubećem položaju. Gledano očima prosječnog čovjeka, to se čini nevjerovatnim, jer kada vide kamion sa balvanima odmah pomisli da novac ulijeće u džepove zaposlenih u šumarstvu.
            Stručnjaci za poslove eksploatacije znaju šta sve tereti kubik, odnosno trupac.
       To su (kao direktni troškovi) provođenje doznake i izrade izvedbenog projekta, izgradnja novih šumskih kamionskih puteva, popravka i održavanje postojećih šumskih kamionskih puteva, izgradnja i održavanje izvoznih traktorskih vlaka, sječa i izrada drvnih sortimenata u šumi kod panja, primicanje i izvoz drvnih sortimenata šuma od panja do šumskog kamionskog puta i utovar i prevoz od šumskih stovarišta do centralnog stovarišta, a (indirektni troškovi) izrada šumskoprivredne osnove, šumsko uzgojni radovi, zaštita šuma, izrada, izvoz i plasman slučajnih užitaka, izgradnja pratećih objekata u šumarstvu (lugarnice, osmatračnice, čeke i drugo), ostala investiciona održavanja i tekući troškovi poslovanja.
Kada se svemu tome doda da su redovni, ozakonjeni zahvati da JPŠ ‘‘Šume RS’’ izdvaja po deset odsto za Agenciju za šumarstvo, proširenu reprodukciju i lokalnu zajednicu na kojoj se nalaze organizacione cjeline, balvan je ‘‘puk’o’’ još na panju. Obaveze ‘‘šuma’’ prema opštinama su tri puta veće od izdvajanja u Federaciji BiH, Srbiji i Hrvatskoj. 
        Mr Radovan Simić, koji je pisao prošli Zakon o šumama (važeći od 1992 do avgusta 2008. godine) kaže da novi Zakon o šumama ima negativan odraz na ukupno poslovanje Javnog preduzeća šumarstva i njegovih organizacionih dijelova, kojeg je zbog značajnih manjkavosti i nedostataka nemoguće sprovesti u praksi. Simić se pravom pita: zašto je i kako donesen. U prilog tome ide mišljenje šumarskih stručnjaka i svih zaposlenih u JPŠ ‘‘Šume RS’’, koji su potpisali peticiju u kojoj traže da se što prije ide u izmjenu i dopunu Zakona o šumama, jer Ministarstvo poljoprivrede, šumarstva i vodoprivrede, kao predlagač, u postupku donošenja, nije prihvatilo i ugradilo u zakon ni jednu primjedbu i sugestiju koje su isticali u toku javnih rasprava predstavnici ‘‘Šuma Srpske’’, u kojem je zaposleno više od 400 inženjera i i 600 šumarskih tehničara... ‘‘Zbog svega toga, Zakon o šumama je nametnut’’, naglašava  Simić.
        Većina šumarskih stručnjaka, a posebno onih koji su na rukovodećim mjestima, smatra da je formiranjem Agencije za šume unijeta pometnja u šumarstvo, jer su izmiješane i isprepletene nadležnosti Agencije, resornog ministarstva i Javnog preduzeća „Šume Srpske".
Neđo Ilić, direktor JPŠ ‘‘Šuma Republike Srpske" ističe: ‘‘Imamo zaposleno oko 4.000 radnika i plašim se da će cio sistem da bude doveden u pitanje kada Agencija počne sa radom. Iako smo upozoravali da formiranje Agencije za šume nije dobro rješenje, nije bilo sluha za naše stavove. Nije mi jasno zašto se predlagači Zakona o šumama nisu osvrnuli na iskustva Srbije i Hrvatske, kada je riječ o radu agencija za šume’’. 
Direktor Ilić je u pravu, jer Srbija i Hrvatska nemaju Agenciju za šumarstvo, a Slovenija ima, ali pri Slovenskom šumarskom institutu. 
         U opertivnoj analizi nameće se zaključak da je agencija fantomski organ u šumarstvu Republike Srpske, a prema analizama Radovana Simića, ‘‘glavni je razlog donošenja novog Zakona o šumama, koja slabi status i važnost Javnog preduzeća šumarstva u RS’’.
           Sve u svemu, kada se uopšteo pogleda na novi Zakon o šumama, dobija se utisak da je on nametnut, kao rezultat javnog pritiska predstavnika međunrodne zajednice u BiH, a naročito OHR-a i Američke ambasade, koji su prije njegovog donošenja naručili i platili ‘‘Nezvisnim novinama’’ feljton ‘‘Kriminal i korupcija u šumskim gazdinstvuima u BiH’’. 
            Siguran sam da bi u akcionom istraživanju  fenomena ‘‘balvan puk’o od opterećenja’’ došli do rezuiltata da je ovo stanje ‘‘nepodnošljivih okolnosti’’ uzrokovao najviše nepovoljan i nametnut Zakon o šumama, na drugom ekonomska kriza i na trećem organizacija Javnog prduzeća ‘‘Šume RS’’.    


              BANKE BEZ FABRIKA KRADU BUDUĆNOST

             Od  malih nogu su me učili da u fabrici postoje strojevi koji proizvode budućnost, a da banke sa  kreditima i kamatama troše. 
         Da pređem na jezik golih činjenica, bez poezije i metaforâ, što vodi u svijet metafizike. 
         Na Sokocu, koji ima površinu od 729 km2, administrativno podijeljena na 10 mjesnih zajednica sa 80 naselja u kojima živi oko 15.500 stanovnika, ima šesta banka, među kojima su Nova banka, Bobar banka, Balkan investment  banka, Uni kredit banka, Hypo grund banka i Razvojna banka, slučajnom prolazniku koji ne vidi nigdje djelotvornu fabriku, osim privatnih drvoprerđivača i Nove romanije (koje teško da opstoje), stane disanje i stane misao, što bi se reklo ‘‘da ti mozak stane’’. A više od pet decenija u Sokocu je nosilac razvoja bila drvna industrija za primarnu i finalnu preradu drveta, koja je pokrenula pogon Tvornice valjčanih ležaja, tekstilnu i kožarsku industriji (proizvodnja tepiha, dječje konfekcije i dijelova obuće), građevinartstvo i trgovinu uz ekspanziju mala privreda.
        Između šest komercijalnih banaka postoji velika tržišna borba, kao šest krpelja koji bi da se napiju krvi iz iste vene,  u kojoj je krv sve blijeđa i uskoro će presahnuti, jer nema proizvodnje koja je srce opstanka i razvoja.
        Zašto, zato što je tačno ono što sam naveo na početku: fabrike proizvode budućnost, a banke je kradu.
          Kada u google pretraživaču ukucate sintagme ‘‘previše banaka,  ‘‘banke se gase’’ ili ‘‘žiranti vraćaju kredite’’ dođete do frapantnih zaključaka: stroj za budućnost je stao! 
Mentalna stabilnost našeg društva, već odavno,  mjeri se brojem samoubica. A to je, kako bi rekli antropolozi, sociolozi, a naročito defektolozi, krajnje bolesno društvo. I za to imamo primjer u svakom nastanjenom mjestu u Republici Srpskoj, bilo je onih koji su izvršili nasilje nad samim sobom – ubili su se u stanju nepodnošljivih okolnosti. 
    Tako je pedeset jednogodišnji Božidar Radovanović, radnik ugljevičkog „Termoelektra“, ubio se iz vatrenog oružja u ponedjeljak 1. marta 2010 godine, u popodnevnim satima, u svojoj kući u Maleševcima, opština Ugljevik. Bio je poznat kao pravi domaćin, dobar majstor i upravnik remontnog pogona, izuzetno vrijedan i pošten čovjek.
          Postoji i udruženje žiranata, koje je registrovano zato što je kratak put od žiranata do siromaha. U Cazinu se samohrana majka ubila zbog tuđih kredita…Taj ‘‘altruistički’’ čin ukazuje na slom svjesnog stava, a to je smak svijeta...
          Narod je, što bi rekao Mopasan ‘‘stado čas tupo stpljivo, čas divlje razjareno’’. Nema fabrike, da narod više radi, a manje priča…Mladi se drogiraju, piju ubijajući se međusobno...Moja malenkost je više puta davala odgovor zašto je to tako?! Samo zato što mladi osjećaju da im je ukradena budućnost. Čak i materinjem stomaku, kao nerođeni, oni su vrištali na ovaj svijet. A to čine samo neželjena djeca i djeca kojima je ukradena budućnost.
          Na google pretražvači sintagma ‘‘prodaja fabrika’’ proteže se u dugi niz, čak beskonačan, na sve strane…Treći, peti, deseti tender za prodaju...
       Za analiziranje takvog stanja siromaštvo je ključna riječ, jer je avetno prati nezaposlenost i socijalna isključivost. A to je, kao i povćan broj samoubica, vrlo indiativno, jer se sve svodi na sociološke dijagnoze u po dvije stamene sintagme (koje sam do sada više puta ponovio): ‘‘sveto siromaštvo’’, ‘‘višak nemanja’’, ‘‘ukradena budućnost’’. Ne znam kako do sada neko nije doktorirao na tim temama. Meni takva titula ne treba, jer je umnožena do besmisla. I univzitetski profesori su najveći poslijeratni profiteri. Niko od njih nije reagovao na dva ključna lidra (da im ne govorim imena). Prvi je govorio: ‘‘haos ima svoju logiku’’ (za profitere i pauke rata), a drugi ‘‘dodatna doza haosa’’ (to znači stisni d daske a uzmeš iz svih džepova i zadžepaka). 
            Bnkarti, šta vi kažete na to? Vidite li moj dežurni svijetleći upitnik, ili ono što kaže  mudra hercegovačka poslovica ‘‘kad se zapali i sirovo gori’’, a ja bih dodao da narod ima još golu dušu – za narodnu sačekušu!
          Političari, ubili ste dokaze iz prošlosti narodu kojem ste oteli budućnost. Vi ste dobro shvatili ‘‘Pohvalu ludosti’’ Erazma Roterdamskog, koji kaže da je ‘‘čovjek tako satkan da izmišljotine na njega više ostavljaju utisak nego istina’’.
           Ja sam se ovako sitan i beznačajan, ali u tragovima koje ostavnjam iza sebe dokazao da sam više volio činjenice, koje su jasne do bola, nego sitne emocije koja će mi zadovoljiti dušu – danas, a već sutra – ukrasti budućnost.
            Nizak nivo narodne svijesti, dao je svojevrstan doprinos svemu ovome što nas je snašlo, jer ne kaže uzalud vodeći svjetski filozof Hegel ‘‘da narod ima vlast kakvu je zaslužio’’. Kod nas - svijest je pala unesvijest’’.
            A što se tiče kulture, od dijaloga, do one suštinske, koja je ključ života, nju kreiraju mediokriteti, polupismeni i neuki stranački podobnici, kakva je udovica koja jaše i nadjahuje načelnika i sve ostale, da joj ne spominjem ime, jer mi je zabranila nastup u sali dok je ona direktor...Nikakvo čudo, u tom gradu je ubijeno šesnest ljudi, svi znaju ko je, ali voda im je do usta i mafija je rafalanjem ljudi začepila svima usta.
Mafija ima državu, koja je gospodar života i smrti i koja se prelijeva u sve vladajuće stranke, dobro živeći od nedostatka dokaza. Ona ima ljude koji fanatično izvršavaju sve njihove zadatke, da sklanjanja ljudi iz života do brazdanja krstova duž granice Republike Srpske u dužini d 25 metara i duplo manjem raskrižu (12,5), u koje su ubrazdili na hiljade krstova sa nagorelim svijećama... Takav krst pojavio se na Kopitu pored Sokoca, na trouglu između opština Sokolac, Han Pijesak i Rogatica, koji dobro upućeni nazivaju ‘‘Bermudski trougao’’ na kojem je nestalo dva miliona maraka iz Pavlović banke...i šta sve ne još!
           Zloglasni teror pljačke naroda ja pri kraju. Narod opasno ćuti. Da spsio golu dušu, ja predviđam, još jednom – narodnu sačekušu!

                 SREBENICA NIJE PREDATA  VEĆ PRODATA

            Naser Orić je završio policijsku školu u Zemunu i radio je kao policajac u Beogradu, na Kosovu i u Sarajevu, a 1990. godine postao je pripadnik policijske jedinice koja je  brinula o bezbjednosti predsjednika Srbije Slobodana Miloševića, s kojim je  2003. godine bio na istom spratu zatvora u Ševeningenu.
           Sin Slobodana Miloševića Marko  imao je telefonske razgovore sa Naserom Orićem,  tvrdio je portparol Tužilaštva za ratne zločine Srbije Bruno Vekarić, a čestitao mu je , nakon dvije godine pritvora, kada ga je Haški sud pustio na slobodu.
Za odanost čuvara predsjednika Slobodan Milošević ga je nagradio pištoljem  s ugraviranom posvetom. 
                O tome piše Vuk Drašković u knjizi "Meta", navodeći da je među policajcima koji su njega i suprugu Danicu uhapsili, nakon beogradskih demonstracija 9. marta 1991. godine, bio i Orić. 
                Uz sve to treba imati u vidu i  odgovornosti holandskog bataljona u sastavu mirovnih snaga UN za tragediju u Srebrenici, zbog čega pala holandska vlada.
Početkom rata, po dolasku iz Srbije, Naser u Srebrenici formira jedinicu koja ga slijepo prati, koja je spalila  preko sto srpskih sela, i ubila 3.262 Srba sa područja istočnog dijela Republike Srpske.
            Krajem 1992. godine Muslimanski okruzi su padali jedan za drugim. Muslimanske snage u ovom dijelu Bosne beznadežno su se borile da zadrže strateški važne teritorije, ali su njihovi napori bili uzaludni. 
       Savjet bezbjednosti UN je donio Rezoluciju o formiranju četiri zaštićene zone u Bosni: Srebrenica, Žepa, Goražde i Bihać, na osnovu koje je te zone trebalo demilitarizovati i zabraniti sve vojne letove, osim onih koji imaju isključivo humanitarni karakter.
Dolaskom NATO snaga u Bosnu, pod zastavom UN, i Rusi su se  probudili. Organizovan je sastanak između vojne obavještajne službe bosanskih Srba i Rusa (iz tzv. grupe GRU), pod nadzorom srpske vojne obaveštajne službe KOS. Tema razgovora bio je Naser Orić, gospodar života i smrti Srebrenickog okruga. 
           Srpske vlasti u Bosni su zbog toga uputile oštar protest Unproforu, žaleći se na rad "holandske jedinice", koja je u potpunosti upućena u zločine muslimanske vojske, ali ništa nisu preduzimali, jer je Naser Orić za dvije godine uspio da drži pod kontrolom vojsku i kompletan život u Srebrenici.  Postao je biološki otac preko 300 djece. 
Kao gospodar života i smrti, a za 5.000 DM  izdavao je potvrdu o napuštanju Srebrenice  i odlazak u Holandiju, koristeći helikoptere UN.
            Srebrenica je bila u okruženju, i da nije proglašena zaštićenom zonom davno bi pala. To je znala i komanda holandskog bataljona  UN, pa su počeli  pregovorati zajedno sa Orićem i centralom u Sarajevu,  da se izvrši zamjena Srebrenice za Ilidžu i Hadžiće, koji su bili pod srpskom vlašću.
            Početkom 1995. godine, preko Pala, uz pomoć duvanske mafije, po dogovoru, Oriću je proslijeđeno pet miliona dolara.
               Naser je insistirao da niko ne sazna da je Srebrenica prodata Srbima. 
Sve se odvijalo po scenariju: Srbi su napali holandski bataljon koji je uzvratio paljbu, kako bi komanda UN pozvala NATO avione da podrže holandsku jedinicu i odbrane zaštićenu zonu u Srebrenici.
             Par ljudi iz holandske obavještajne službe otišlo je direktno u komandu Potočari, da se vide sa predsjednikom Radovanom Karadžićem, uz dogovor o povlačenju holandskih trupa iz okruga, da se zaštićena teritorija preda generalu Mladiću, pod uslovom da holandske trupe neće biti diskreditovane.
           Nakon toga, desio se sastanak Mladića i Karadžića, koji nisu bili u dobrim odnosima, i predaja  ispred televizijskih kamera.
              A ta predaja je, u stvari, prodaja za pet miliona dolara. Temeljni dokaz je Naserov odlazak iz Srebrenice holandskim helikopterom u Tuzlu, sa koferima punim novca, gde ga je čekao glavni vođa Alija Izetbegović. 


                  KRAJ TROJEDNE BOSNE

            Bosna i Hercegovina, kao multietnička država, davno je primila smrtonosni udarac sa odloženim djelovanjem, prije bilo kakvog pominjanja referendum o otcjepljenju Republike Srpske. (Objavio sam to sa istim naslovom u sarajevskom ‘‘Oslobođenju’’ krajem 1991. godine)
               Ni Barak Obama, ni Alkaida,  ni 52 islamske zemlje, ne mogu to spriječiti, osim da se crna zemlja raspukne i da Srbi u Republici Srpskoj u nju propadnu.
Dejtonski sporazum je zaustavio rat u Bosni i Hercegovini, ali neće onemogućiti raspad Bosne i Hercegovine, jer Bošnjaci, kao Srbi i Hrvati,  žele svoju nacionalnu državu. I to je kraj svih krajeva, sna o multietničnosti koji frustrira Bošnjake.
               Ako su Albanci mogli proglasiti nezavisnost Kosova, kao nacionalna manjina u Srbiji, onda i Srbi u Republici Srpskoj, kao državotvoran narod, ima međunarodno pravo da se na referendumu izjasni za nezavisnost.
           Muslimani, bježeći od svog nacionalnog identiteta, vide u Srbima svoje neprijatelje, a u dalekim islamskim zemljama svoje prijatelje. Srbima iz Bosne kažu: ‘‘Ako niste za Bosnu, idite u Srbiju’’. A šta bi se desilo da njima Srbi kažu: ‘‘Ako vi niste za naše otcjepljenje, idite u neku od 52 islamske zemlje širom svijeta, ostavite Bosnu nama!’’
Niko kao Meša Selimović nije bolje odgovorio Islamskoj  vjerskoj zajednici, kada ga je pitala: ‘‘Zašto nas, bolan, Meša nazva otpadnicima od vjere’’, a on im je lakonski odgovorio: ‘‘A kako da nazovem one koji prime vjeru okupatora?!’’
          Evo tog citata iz njegovom romana "Derviš i smrt", koji slikovito opisuje muslimane u Bosni: "Muslimani su kao rukavac što ga je bujica odvojila od majke rijeke, i nema više ni toka ni ušća, suviše malen da bude jezero, suviše velik da ga zemlja upije.
            S nejasnim osjećanjem stida zbog porijekla, i krivice zbog otpadništva, nećemo da gledamo unazad, a nemamo kud da gledamo u naprijed, zato zadržavamo vrijeme, u strahu od ma kakvog riješenja.
             Ne mogu Bosne održati moneta, registarske tablice, PDV sistem, granična kontrola i korumpiran i podijeljen državni sud. Preko noći se to može promijeniti, jer volja naroda je najjača koheziona sila.
            Republika Srpska je faktički nezavisna, jer njenu vezanost za Bosnu i Hercegovinu srpski narod doživljava kao najveći čin uvrede. 
          Referendum i deklaracija o nezavisnosti treba da bude neprimjetan čin za međunarodnu zajednicu, koja je do sada primjenjivala pogrešne aršine kada su Srbi u pitanju.
          Ako se tome suprostavi OHR, to će biti jalova prepreka, kaže bivši visoki predstavnik u BiH Pedi Ešdaun, naglašavajući ‘‘da je OHR mrtvo tijelo i da ga treba odbaciti". 
             Bez trećeg entiteta Hrvatima u Bosni prijeti nestanak, iako Hrvatska, ustavno ima obavezu da pomaže Hrvate u BiH.
Kulturne institucije sa obilježjima multietničnosti se gase, skoro da i ne postoje. Nacionalne kohezione sile su raspukle tlo njene trojednosti. Bilo i nikada više! Opominju nas na to i duge sjenke iz prošlih ratova. Zar nam trba još jedan da bi shvatili da je tako?
Islamiziranje Bosne potvrdiće svi napredni Srbi, Hrvati  i Muslimani. Ona nema matricu trojedne države!
           Po porukama iz kolektivno nesvjesnog, ‘‘pada šapatom’’ nestaje dok se ogleda na geografskoj karti svijeta! 

                NARODNA SAČEKUŠA

            • Sa slabljenjem konfederalne jedinice Republike Srpske, u čemu učestvuju međunrodni i domaći zvaničnici, koja se sve više unitarizuje u BiH, raste broj nezaposlenih i gladnih, nezbrinutih i obezglavljenih, najkraće rečeno golotrbih.

         •  Političari koji su sebe obogatili, stalno su uz instrument nasilja svirali najtužniju narodnu elegiju, pisao sam više puta o tome, ‘‘Sveto siromaštvo’’. Taj isti narod, gutao je strah i strasno glasao za sijače straha, koji im kradu sadašnjost i puca  u budućnost. 
 
             Sada se tom narodu nateže oroz na duši...Poslije energije zablude, samo ga istina može spasiti, a da bi došao do istine – ostaje mu samo jedan put: da sijačima straha priredi narodnu sačekuđu! Kada i kako – svijetli se upitnik narodu, koji u odsudnim trenucima, traži onog ko će ga povesti. Taj isti narod, kome se otopila energija zablude, opet čeka, ukopan na mjestu, u rovove samoništadogodizma.
         Izađi narode,  izravnaj nišan i mušicu, napravi narodnu sačekušu političkoj lopovskoj oligargiji, profiterima - paucima rata, korumpirnim sudijama, načelnicima MUP-a, novopečenim biznismenima koji su pokrali fabrike i od otpada pravili crkve profiteruše, samo da tragove zavaraju... Izađi narode, pocjepao sam zakon ćutanja običnih ljudi. Toliko mogu, toliko smijem,  a da me Bog ne kazni. Sve ostalo je u Božijoim i vašim rukama. 
            U Republici Srpskoj živi  oko 1.391.000 stanovnika, a od tog broja,  u procentu  90 posto, svira stomak violina. To je proizvela politika sijača straha – grobara srpskog naroda u BiH – SDS-a i njegovog čeda, sina ‘‘besmrtnika’’: vođe lopovske oligarhije i svih srpskih smaknuća! Bog i osiromašeni narod znaju njegovo ime. Ja više ne mogu da  kažem, jer je napeta strijela javnih prozivki: ‘‘Predaj se, i moja te žena moli’’, dok narodni guslar (zaista  nsrodni) pjeva: “Na vrh gore Romanije, lopovska se klika krije, pobili su srpske junake, a sad je na redu narod da se ubije’’!
          Zato je, to tvrdim vrlo odgovorno, bez političkih konzekvenci, na redu narod. Ako ostane zakovan za tišinu, podigao je sebi spomenik “vječnog ćutanja”. Iz ukamenjene tišine će slušati eruptivne i proročke stihove Đure Jakšićsa: “Ta Srbim kipi, kipi i čeka, il,  neda đavo, il,  neda Bog!”
           Zašto je to tako? Zato što je lider lopovske oligarhije pravio narodu pjesničku državu u oblacima, gradeći na romanijskom tibetu aerodrom, da mu narod uzleti u nebo… Direktor avio-kompanije je bio moler, nije znao vršiti navigaciju, pa je narod umjesto u nebo, u crnu zemlju propao sa tugom, a prije toga je bio ozračen siromaštvom. Direktor aerodroma, doživio je smak svijeta u malom, kao u one ratne dane kada je sa lopovskim liderom pravio raskos (prvi otkos niz Glasinac, gdje je trebao biti aerodrom)…Kakva simbolika za specijalistu grupne psihotrerapije – “raskos” (prvi otkos na koji se, s druge strane, trava vraća), za promijenu svijesti. On je bio pravi majstor da manipuliše nesvjesnom i nekontrolisanom  histerijom naroda opsjednutog “nacinalnim refleksom” opstojanja. Držao mu je sve niti ticalice, kao marioneta u rukama monstruma Slobodana Miloševića, koji je potrošio svu pozitivnu naciuonalnu energiju Srba, slomivši nacionalno biće…Sada ga rahitični u mozak slave kao Haškog heroja, oni koji pjevaju “unesrećitelju Srba u BiH” pjesmu da ga ‘‘jelika krije’’, a ta “jelika” ima profiterske grane, od zemlje do vrha. 
        Za njih Visoki predstavnik za BiH Pedi Ešdaun kaže: “To je mala banda korumpiranih političara kojima je više stalo do ratnog vođe bosanskjih Srba…nego do naroda Bosne I Hercegovine”. A “visoki” je pio rakiju kod ratnog kazana tog vođe na Palama. 
           Da bi se sve to neutralisalo, prije nego što narod napravi svoju sačekušu, treba neko da identifikuje problem, neko ko dolazi iz bijele sjenke oblaka i koji će tamo i otići, ali koji ne ostavlja maglovite tragove.  Narod će sam naći svog vođu. A ako ga ne nađe, nestaće u bijeloj sjenci oblaka, tamo odakle mu namiguje nacionalni  mit. Lopovi će samo sebi napraviti sačekušu. Skoljeni su sa svih strana. Reže, a otrovni zijev njihovih usta pušta iscjedak narodnog gnjeva: “Dabogda imao pa nemao” i “Ko zasreći sa šume, sačekaj njegov kraj”. 
           A a ljudima - uputno je suditi na njihovom kraju. Ako krenemo ranije, priznali smo svoju krivnju, a pogotovo ako smo robovali “zakonu ćutnje običnih ljudi”. Pisac ovih redova – vrlo dokazano (krvlju i znojem) nije. Zbog toga ne želi da budem črelnik narodnog gnjeva. Za narodnu sam sačekušu, s blagim osmjehom i narodnom poslovicom: “Zaklela se zamlja raju da se tajne sve saznaju!” Dodao bih tome, upjesmljeno: narod ima dušu, ima svoju sačekušu!
                                                                                                  

           NATAVLJA SE...

Komentari

flower

flowers delivery to russia | 18/08/2011, 09:00

Nice effort, very informative, this will help me to complete my task.

Izvoran tekst

nedeljkozugic | 30/05/2011, 08:40

nedeljkozugic

Morbidna istina o Srebrenici!!!!!

U holandskim medijima, uključujući i centralni televizijski dnevnik, najnovije vesti o Joci Amsterdamu godinama su bile plasirane kao daleko važnije od aktivnosti holandske kraljice ili vlade. Njegova umešanost u visoku politiku, međutim, svodila se uglavnom na saznanja i sukobe sa glavnim holandskim kriminalcem Klasom Bronismom, s kim je u ljubavnoj vezi svojevremeno bila misteriozna Mejbl Vase Smit, pre nego što se zaljubila u bosanskog diplomatu Muhameda Šaćirbeja, i mnogo pre nego što je trebalo da se uda za holandskog princa Johana Frosoa.
Naravno, Sreten Jocić je mogao i da iznese neke kompromitujuće podatke o odgovornosti holandskog bataljona (u sastavu mirovnih snaga UN) za tragediju u Srebrenici, zbog čega je, uostalom, i pala jedna holandska vlada.
Međutim, priča koju je Joca Amsterdam iz zatvorske tamnice uspeo da plasira u najuglednije holandske listove, istovremeno razotkriva i neke do sada sasvim zabranjene stranice srpske istorije.
Zato, dakle, evo te senzacionalne priče Joce Amsterdama o tamnoj pozadini rata na Balkanu.
- Srebrenica nikada nije osvojena ili predata, već je prodata, u zamenu za neki "prljavi veš" - govorio je Joca Amsterdam. - Srpski obaveštajci su za ogromnu sumu novca još ranije uspeli da kupe muslimanski okrug Srebrenicu, uz pomoć "lakih dama" i umeća pranja novca ruske vojne obaveštajne službe (misterije zvane GRU).
Prljavi novac i perverzni seks bili su očigledno daleko moćniji od bilo kakvih granata, bombi i vere u Muhameda. Ali, sasvim je sigurno da svu zahvalnost za svoj uspeh duguju jako podmitljivom i perverznom holandskom bataljonu, kao i brojnim ratnim zločincima i profiterima, na čelu sa muslimanskim komandantom - Naserom Orićem.
Krajem 1992. bila je evidentna superiornost Srba u Istočnoj Bosni. Muslimanski okruzi su padali jedan za drugim. Muslimanske snage u ovom delu Bosne beznadežno su se borile da zadrže samo određene strateški važne teritorije, ali su svi njihovi napori brzo propadali. Međutim, bogate islamske zemlje, kao patroni muslimanske vlade u Sarajevu, vršile su zato veliki pritisak na Ujedinjene nacije. Posredovanjem nekih zapadnih vlada, Savet bezbednosti UN je doneo Rezoluciju o formiranju četiri zaštićene zone u Bosni: Srebrenica, Žepa, Goražde i Bihać, na osnovu koje je te zone trebalo demilitarizovati i zabraniti sve vojne letove, osim onih koji imaju isključivo humanitarni karakter.
Ali, paradoks je bio u tome što su zapadnoevropske zemlje, ne samo kršile Rezoluciju o razoružavanju, namerno izbegavajući da razoružaju Muslimane, nego su im stalno pomagali u pribavljanju novog naoružanja, užurbano se pripremajući za konačni obračun sa Srbima. Da su pokazali bilo kakvo interesovanje za sprečavanje stradanja i pogroma Srba u to vreme, mogli su još u samom početku da obuzdaju i zaustave pripreme i obuku specijalnih muslimanskih antiterorističkih jedinica "Alahovih ratnika". Tu se takođe nalazio i tajni aerodrom i fabrika municije.
Dolaskom NATO snaga u Bosnu, pod zastavom UN, i Rusi su se konačno malo probudili. Hitno je organizovan sastanak između vojne obaveštajne službe bosanskih Srba i Rusa (iz tzv. grupe GRU), pod nadzorom srpske vojne obaveštajne službe KOS. Isključiva tema njihovog razgovora bio je Naser Orić, gospodar života i smrti Srebreničkog okruga. Čovek koga je veoma poštovao i sam Alija Izetbegović, uglavnom zbog toga što je znao kada treba napasti Srbe, zbog krvoločnosti i želje za njihovim potpunim uništavanjem. Postoje anegdote i o tome kako je Alija uživao u slušanju Naserovih priča o Miloševiću, iz vremena koje je, kao njegov pratilac i telohranitelj, proveo u Beogradu.
Priča Joce Amsterdama o Naseru Oriću
Na mnogim muslimanskim skupovima, uvek je prisustvovala izvesna "Srpska dama", koja je pod lažnim identitetom Selma Naumovski, bila predstavljena Oriću. Po ocu, ona je bila Turkinja, a po majci makedonska muslimanka. Zaista je savršeno igrala svoju ulogu. Bilo je uređeno da se sasvim slučajno upoznaju još u Beogradu, preko jednog Naserovog prijatelja. Naser je odmah podlegao njenom šarmu, uopšte ne sluteći da mu je ona zapravo podmetnuta, i da je ona sto posto Srpkinja, iz jedne patrijarhalne porodice. Mlada, lepa i pametna, uspela je da do ludila dovede naivnog i okrutnog Orića, što je, na kraju, krunisano velikim uspehom.
Selma 1993. odlazi od njega, pod izgovorom da ide da brine o svojoj majci, koja je invalid.
U to vreme, Naser se kao komandant vratio u Srebrenicu, da formira jedinicu sastavljenu od velikog broja Alahovih vojnika, koji su bili više nego fascinirani njegovom atletskom pojavom i ličnošću, u svemu ga slepo prateći. Postali su vrlo brzo pravi košmar za srpsko stanovništvo u Srebreničkom okrugu. Njihovi zločini su se odvijali u dve faze. U svim bitkama koje su se vodile u okolini Sarajeva, njihova uloga je bila da Srbe napadaju s leđa.
U sukobima u okolini Srebrenice, Naserova jedinica je uspela da spali preko sto srpskih sela, ubivši pri tom između 1300-1500 Srba, iako se mnogi od njih i dan-danas vode kao nestali.
Srpske vlasti u Bosni su zbog toga uputile oštar protest Unproforu, žaleći se na rad "holandske jedinice", koja je u potpunosti bila upućena u ta krvava dešavanja, držeći se uvek po strani i ništa ne preduzimajući.
Zašto? Zato što je Naser Orić za dve godine uspeo da pod svojom kontrolom drži kompletan život, vojsku i ekonomiju u Srebreničkom okrugu. Čak je postao biološki otac preko 300 dečaka i devojčica, koji su uglavnom dobijali imena Naser ili Alija. Za 3000 do 5000 nemačkih maraka bilo ko je mogao da napusti Srebrenički okrug i kao izbeglica ode za Holandiju. To je tada bila javna tajna. Sve je bilo dobro organizovano uz pomoć raznih Orićevih podanika i pojedinih "lakih dama". Veoma često su se koristili i helikopteri UN, kako bi prebacili Nasera Orića do Tuzle, gde se sastajao sa ostalim vođama Muslimana, pri tom nikad ne obavestivši centralu UN o tim tajnim skupovima.
Ubrzo su ti dogovori rezultirali masovnim masakrima nad srpskim stanovništvom. Naserov vrhovni šef u Sarajevu Alija Izetbegović je sa oduševljenjem slušao stravične priče o tim događajima, i sa svoje četiri supruge, iznova proživljavao svoju mladost.
Međutim, komandanti muslimanskih snaga, uključujući i samog Orića, a nešto kasnije i komanda UN, počeli su 1995. da shvataju da će biti jako teško održati Srebrenički okrug. Zato su odmah započeti pregovori, u kojima je bilo predloženo da se izvrši zamena Srebrenice za Sarajevo-Ilidžu i Hadžiće, koji su tada bili pod srpskom vlašću.
Samo su gramzivi Srbi mogli da prihvate takvu ponudu, ali je zbog strateške pozicije i kompaktne teritorije, cela priča postala odmah vrlo prihvatljiva.
U tom periodu, veza između Orića i Selme funkcionisala je isključivo preko satelitskog telefona. Nastojala je da ga učini ljubomornim. U jednom od razgovora spomenula mu je, onako uzgredno, da poznaje ključne ljude iz "Balkanske duvanske mafije" i da se i sama uključila u taj posao, što je Nasera Orića jako zaintrigiralo. Zapravo, rekao joj je otvoreno da lično želi da se upozna s tim ljudima i da učestvuje u tome: "Treba iskoristiti situaciju, pošto se od ubijanja ne živi. Treba misliti i šta da se radi kad rat prestane." Takođe joj je poručio da joj može isporučiti novac u Zagreb - uz pomoć holandske jedinice.
Rat na Balkanu vodili su šverceri cigara da se obogate
Tokom 1993. i 1994. godine, na teritoriji Balkana su formirani mnogi moćni švercerski ilegalni lobiji, otkriva Joca Amsterdam. Među njima je najjača bila duvanska mafija, ili kako su je nazivali - Balkanska duvanska mafija. Zbog jakih sankcija, koje je trpela u tom periodu, Jugoslavija je postala pogodno tlo za cvetanje svih oblika unosnih ratno-profiterskih poslova.
Čak je i Miloševićeva partija SPS, koja je pod čvrstom kontrolom držala celu zemlju, direktno ušla u taj posao preko pojedinih političara i carinske službe, ministarstva unutrašnjih poslova i tajne službe. Međutim, oni nisu neposredno investirali i učestvovali u distribuciji, bojeći se eventualne kompromitacije, pa je to bio posao koji je organizovala i kontrolisala duvanska mafija. A nju su činili ne samo najveći šverceri sa Balkana, već iz celoga sveta.
Carinsku službu, policiju, domaće banke, i sve ostalo što je bilo potrebno za ovaj posao, mafija je imala na raspolaganju. Prihod od posla se delio tako što je 60 odsto dobijala mafija, a 40 odsto srpska država. Procedura je bila krajnje jednostavna, s obzirom na potpunu podršku vlade.
Cigarete su uglavnom stizale iz evropskih bescarinskih zona u Bugarsku ili Makedoniju - a odatle su kamionima prevožene do krajnje stanice - Srbije. Na carini se roba obično deklarisala kao "sunđeri", ili nešto slično, što nije zahtevalo specijalne provere. Pošto su Bugari i Makedonci, po dogovoru, za svaki kamion dobijali 10 000 dolara, srpska carinska služba je samo izvršavala Miloševićevo naređenje - dočekivala i propuštala obeležene kamione. Od carine do Beograda, kamioni su bili pod obaveznom pratnjom dva policijska đžipa i osam policajaca. U carinskim papirima, kao krajnja destinacija su navedene Republika Srpska i Republika Srpska Krajina, iako su cigarete obično ostajale u Srbiji. Međutim, papirološki je moralo tako biti naznačeno, da bi izgledalo kao da je tranzitna roba izašla iz Srbije.
Posao je, sa državne strane, vodio zamenik ministra unutrašnjih poslova - general potpukovnik Radovan Stojčić Badža, dok je glavni čovek bio Vanja Bokan, iz Atine.
Svako ko bi pokušao da se neovlašćeno i nepozvano uključi u ovaj jako primamljiv posao, bio je odmah najstrožije kažnjen, cigarete su mu bile na licu mesta oduzete, neki su izvođeni na suđenja, neki fizički maltretirani i ucenjivani, ali je većina po kratkom postupku likvidirana.
Početkom 1995. čak i najstrastveniji nacionalisti su se bili umorili od rata, i svega onoga što je on doneo. Vojni komandanti i političari su u potpunosti izgubili svaku motivaciju za dalju borbu, jer su se u međuvremenu bili poprilično obogatili, i iz opšte bede i nesreće - izvukli sve što su mogli. Interesantno je i da su se Hrvati i Muslimani osećali otprilike isto.
S obzirom da su svi oni bili većinom komunisti pre rata, odrasli u duhu bratstva i jedinstva, lako su se složili da sednu i da počnu da pregovaraju, kako bi se rat što pre okončao i obezbedio trajniji mir u regionu.
I sam Naser Orić bio je samo jedan od njih. Preko svoje ljubavnice Selme, uspeo je da se uključi u posao sa cigaretama, i da kasnije - proda svoj Srebrenički okrug. Samo naivnima, i neiskusnima, moglo se učiniti da se hrabro probio kroz prve srpske borbene redove, pošto je zapravo holandskim helikopterom prebačen u Tuzlu, sa koferima punim novca, gde ga je čekao glavni vođa muslimanske zajednice.
Srpski partneri su prethodno prema njemu ispunili dato obećanje. General Badža (ranije član srpske antiterorističke jedinice, a posle i njen komandant) mu je preko Pala, uz pomoć duvanske mafije, po dogovoru prosledio sumu od pet miliona dolara. Novac mu je već bio prebačen na tajni račun u turskoj republici Severni Kipar.
Naser Orić je insistirao na samo jednom uslovu, a to je da bosanski Srbi, niti Muslimani, nikad ne saznaju šta se u stvari desilo, i da je Srebrenica praktično prodata Srbima.
Iako bosanski Srbi nisu znali šta se iza kulisa događa, postojalo je određeno sadejstvo između srpske vojne obaveštajne službe i holandskog bataljona, kako bi se ispunio najteži deo plana-predaja. Predstavnici UN su u Zagrebu očekivali šta će se desiti, i počeli su da objavljuju kako brutalni Srbi pripremaju napad na holandsku jedinicu. Scenario je unapred bio pripremljen. Srbi će prvi napasti, holandski bataljon će odgovoriti na paljbu, a komanda UN će odmah poslati NATO avione, da iz vazduha podrže holandsku jedinicu i odbrane zaštićenu zonu u Srebrenici.
Ali, desilo se nešto neočekivano. Par ljudi iz holandske vojne obaveštajne službe otišlo je direktno u komandu Potočari, da se vide sa predsednikom Radovanom Karadžićem i njegovim saradnicima. Tom prilikom su i predali brojne dokaze o prljavom vešu, od dana njihovog dolaska, pa sve do kraja. Ali, sklopili su dogovor o povlačenju holandskih trupa iz okruga, da se zaštićena teritorija preda generalu Mladiću, pod uslovom da holandske trupe neće biti diskreditovane. Ubrzo nakon toga, desio se istorijski sastanak između Mladića i Karadžića (Karaman), i predaja okruga ispred televizijskih kamera.
Jedna ljubavna priča donela je Bosni tragediju i nezavisnost
Miloševićeva obaveštajna služba, kaže Joca Amsterdam, specijalizovana za razne tajne operacije - naredila je Arkanu da u Parizu ili Briselu kidnapuje "The Flying Dutch Lady". Damu - po imenu Mejbl Vase Smit - koja je tada bila verenica ambasadora bosanskih Muslimana u UN u Njujorku - Muhameda Šaćirbegovića (Šaćirbeja). Posle je ona postala verenica i supruga holandskog princa Johana Frosoa.
Muhamed Šaćirbegović je sin doktora Mehmeda Šaćirbegovića, još iz mladosti najboljeg prijatelja budućeg predsednika bosanskih Muslimana - Alije Izetbegovića.
Za vreme komunističkog režima u Jugoslaviji, Alija Izetbegović je, početkom osamdesetih, bio uhapšen. Međutim, prilikom policijskih saslušanja, on nije odao svog prijatelja Mehmeda Šaćirbegovića. Mehmed je ubrzo nakon toga emigrirao u Ameriku, gde je svog sina Muhameda iškolovao na najboljim američkim koledžima. Za svog prijatelja Aliju, Mehmed je brinuo i dok je on bio u zatvoru, i svesrdno pomagao njegovoj porodici.
Iako je bigamija u Bosni bila zakonom zabranjena, Alija je još tada imao dve supruge, da bi se, nakon inauguracije za vođu Muslimana, oženio sa još dve.
Pošto su UN, na insistiranje Amerikanaca priznale Bosnu i Hercegovinu, Alija nije zaboravio ranije usluge svoga prijatelja, i velikodušno je njegovog sina postavio za prvog ambasadora BiH u UN, iako je bio bez ikakvog prethodnog iskustva u diplomatiji i politici. U isto vreme, bosanska muslimanska vlada, stavila je depozit od milion dolara u njujoršku City Bank, prebacujući ga iz Islamske banke u Dubaiju.
A samo dva meseca pre priznanja nezavisnosti BiH, Alija Izetbegović i njegov prijatelj Mehmed su otputovali za Kartum, kako bi se sastali sa sudanskim predsednikom, najmoćnijim islamskim fundamentalistom sveta Turabijem, koji ih je lično pozvao da dođu. U isto vreme, i Osama Bin Laden je bio pronašao pouzdano sklonište kod njega. Predsednik Turabi je upoznao Aliju i Bin Ladena, i oni su već tu u Kartumu odmah počeli da kuju planove o stvaranju jedine muslimanske države u srcu Evrope. Alija je od Bina Ladena tada dobio 50 miliona dolara, od kojih su dva miliona odmah poslata za Njujork. Obećana je takođe i pomoć u naoružanju i obučenim svetim Alahovim ratnicima, poznatijim kao avganistanski mudžahedini.
Po povratku iz Kartuma, Alija je odbacio sve evropske mirotvorne misije, kao i poznati Kutiljerov plan za mirno političko rešenje u Bosni. Odlučio se za rat.
Muslimani su odmah počeli da provociraju JNA, formirajući svoje "Zelene beretke" i organizujući u Sarajevu teroristički napad na sasvim nedužno, uglavnom svoje muslimansko stanovništvo, dok je stajalo u redu za hleb. Međutim, uz pomoć CNN-a i reporterke Kristine Amanpur, uspeli su da Srbe okrive za taj divljački masakr i automatski izazovu veoma negativan stav svetske javnosti prema Srbima.
A u isto vreme, ambasador Muhamed Šaćirbegović je u svom govoru u UN, tražio hitnu međunarodnu intervenciju i potpuno uništenje Srba.
Početkom 1993 godine, u vreme velikih muslimanskih poraza, ambasador Šaćirbegović je zagovarao ideju da se muslimanski okruzi, "enklave", stave pod neposrednu zaštitu UN vojnika. Pred televizijskim kamerama, nastupao je teatralno kao očajan čovek, koji se neustrašivo bori za opstanak svog naroda. A zapravo, iza te maske, stajao je njegov pravi motiv - a to je da nekako privuče pažnju izvesne dame koja je onda radila za UN. Prelepa, mlada i šarmantna Mejbl Vase Smit je bila ta u koju se on ludo zaljubio, iako je već bio oženjen i imao ćerku.
Iako pod budnim očima američkog establišmenta, perspektivni mladi diplomata se uopšte nije snebivao da uzima novac iz Osamove fondacije i kupuje skupe poklone svojoj jako privlačnoj i zavodljivoj ljubavnici, za kojom je ludelo bar pola Ujedinjenih nacija. Ali, pošto je već uspeo da se izbori za njenu naklonost, on je još ostrašćenije napadao varvarstvo Srba, koji tobože igraju fudbal sa odsečenim muslimanskim glavama u Bosni.
Holandski bataljon je tada određen da od napada Srba štiti okrug Srebrenicu. Tako su dvadeset četvorogodišnja Holanđanka Mejbl i njen ljubavnik, nekako uspeli da se izbore za istorijske pogodnosti za muslimansku zajednicu u Bosni.
Mata Hari postaje holandska princeza
To je, naravno, strašno uznemirilo i naljutilo vođe Srba u Bosni, kaže Joca Amsterdam. Zato su i potražili pomoć od srpske tajne službe u Beogradu, da, kako zna i ume, Srbe spasi od famozne i neustrašive "Flying Dutch Lady", koja je kasnije postala čak i najveći međunarodno priznati ekspert za Balkan.
Odlučeno je da se odmah kidnapuje prelepa Mejbl, i da se, gangsterskim metodama, dođe do poverljivih informacija o njenim važnim kontaktima u visokim i korumpiranim političkim krugovima, iz kojih se diriguje zaverom protiv Srba, koji su već bili uhvaćeni u klopku.
Iskusni Arkan, i njegovi prijatelji Jusuf Bulić Jusa i Milan Đorđević Bombona, dobili su sa najvišeg mesta zadatak da otputuju u Brisel sa lažnim grčkim pasošima, gde ih je čekala kompletna logistička priprema i ostali parametri (adresa, fotografija), potrebni da se zadatak uspešno izvrši.
Veoma su lako Holanđanku iz visokog društva uspeli da lociraju, i počeli su sa osmatranjem. I dok su čekali naredbu da konačno krenu u akciju - stiglo im je iz Beograda naređenje, da se akcija obustavlja, ali da će im se, u svakom slučaju, njihov trud nadoknaditi. Na osnovu novopristiglih informacija, došlo se očigledno do zaključka da ta otmica može da bude samo kontraproduktivna. A gangsterima, koji su se uzalud trudili i rizikovali, data je adresa jednog srpskog ratnog profitera, koji je radio za tajnu službu neke od evropskih zemalja - da se sami od njega namire. Provalili su mu u kuću i pronašli 50 miliona dolara. Arkan je sebi uzeo polovinu, a drugu polovinu je dao svojim kolegama.
Šaćirbegović je sve češće dolazio u Evropu, kako bi što više bio sa svojom ljubavnicom Mejbl. U međuvremenu, isposlovao je kod Izetbegovića da bude imenovan za bosanskog ministra spoljnih poslova, tako da je vreme uglavnom mogao da provodi u Parizu i Briselu, sa svojom mladom draganom. U nekoliko navrata, putovali su zajedno i u Sarajevo, i na teritorije koje su bile pod muslimanskom zastavom, pa ju je on čak upoznao i sa komandantom Srebrenice Naserom Orićem.
Bosnu 1994. posećuje i sam Bin Laden, dolazeći u inspekciju svojim ratnicima u okolini Zenice, kojih je tada bilo oko 2800. Ponovo se sreo sa Alijom, koji ga je danima zabavljao. Čak se navodi i da mu je u jednom trenutku, doveo dve srpske devojčice od 13 i 14 godina, koje su bile nasilno odvedene od svojih roditelja, i služile su Muslimanima u haremu za zabavu i razonodu.
Alija Izetbegović je tada Osami Bin Ladenu i njegovim bliskim saradnicima dao bosansko državljanstvo.
Možda u nedostatku vere ili loše sreće, holandski bataljon u Srebrenici je ubrzo posle toga Muslimane ostavio na milost i nemilost Srbima. Gotovo istovremeno, i prelepa Majbl je napustila Muhameda, koji je taj iznenadni raskid doživeo veoma teško, što je odmah primetio i brižni Alija. Kritikovao je Šaćirbeja i kudio ga kako je loš Musliman, ali mu je, zbog prijateljstva sa njegovim ocem, odmah sve oprostio. Muhamed, koji je imao i američko državljanstvo, napustio je onda Sarajevo i vratio se svojoj supruzi Suzani, koja se razočarana zbog muževljevog neverstva u međuvremenu ugojila čak 30 kilograma. A potom je, zbog očiglednih prevara i malverzacija, sarajevski sud za njim izdao međunarodnu poternicu. Ali, pošto Amerika već ne izručuje svoje građane, sudilo mu se u odsustvu a među svedocima je bila čak i Mejbl, srca kamenoga, iako je jadni Muhamed Šaćirbegović, i proneverio i pokrao državne pare samo da bi se njoj umilio, i pokušao da je impresionira raznim skupim poklonima i izlascima u najskuplje i najluksuznije svetske restorane.
Više je on nije ni zanimao, pošto se već bila zarekla da će, posle svega, uskoro postati holandska princeza.
Dolazila je čak i u Beograd, pokušavajući da se nekako približi demokratskim zaverenicima protiv Miloševića. Naročito joj je za oko bio zapao dr Zoran Đinđić i bila je spremna da se zbog njega odrekne perspektive holandske princeze i supruge kraljičinog sina. Međutim, Đinđić nije bio uopšte naivan, da bi olako podlegao šarmu i čarima najuspešnije Mate Hari našeg doba. Razočarana, vratila se u Holandiju i postala princeza. Život je ponekad zaista bajka!
Za koga je radio Joca Amsterdam
Sreten Jocić nije mogao da sedi besposlen čak ni u zatvoru. Dobrodušno je, tako, pomagao da se oslobode neki holandski taoci, koje su negde u Iraku oteli Kurdi. Nije uopšte krio da za njega ništa nije nemoguće bilo gde u svetu. Svuda ima svoje ljude ili bar poslovne partnere koji ga poštuju.
Optuživali su ga da je daljinskim upravljačem iz zatvorske ćelije presudio bugarskom narko bosu Milču Bonevu, zvanom Baj Mile (u prevodu Mile Baksuz), koji je 30. jula ove godine ubijen u Sofiji, zajedno sa petoricom telohranitelja. Jedan metak ispaljen je u njegov dijamantski zlatni sat, što je simbolično značilo ne samo da je njegovo vreme isteklo, već i da se rukom mašio i tamo gde nije njegovo. Naime, taj bivši komandos bugarske tajne policije, koji se bavio iznudama i egzekucijama po narudžbini, nije izvršio zadatak i sprečio izručenje Joce Amsterdama u Holandiju, za šta je od jednog Jocinog prijatelja naplatio tri miliona dolara.
Na teret utamničenom Sretenu Jociću stavljan je i pokušaj atentata na Kosa Ploja, holandskog kraljevskog tužioca.
Međutim, polako su pred holandskim sudovima padali razni monstruozni dokazi protiv njega, pa je, usled nedostatka dokaza, odlučeno da na kraju, bude izručen u Srbiju, gde je 1995. optužen kao naručilac ubistva izvesnog lokalnog kriminalca, poznatog po nadimku Goksi Bombaš. Međutim, direktni izvršioci, dvojica bivših policajaca iz Krajine, posle su u žalbi najvišoj sudskoj instanci otkrili da su onda bili prinuđeni da ga lažno terete po izričitom nalogu Radovana Stojčića Badže, kome Joca Amsterdam nije hteo da plaća državni, ili lični, reket na prihode koje je na Zapadu ostvarivao od prodaje droge. A možda je to imalo neke veze i sa tada jako aktuelnim rivalitetom između srpske javne i tajne policije.
Uglavnom, procurelo je u javnost samo da je prilikom hapšenja Sretena Jocića u Sofiji, kod njega pronađena legitimacija Državne bezbednosti Srbije - istekla dve godine ranije - 2000.
Legenda kaže da je toj tajnoj organizaciji, isključivo iz patriotskih pobuda dugo činio najrazličitije usluge. Od onih najbezazlenijih, kao što je bilo prebacivanje bundi Lidije Mrkele-Vukićević iz Holandije u Beograd, pa do rešavanja ozbiljnih državnih pitanja.
Nije kao Arkan stalno žudeo za slavom, i isključivo radio sa ekipom iz mladosti, Bombonom i Koletom, pripisujući svojim patriotskim zaslugama često i akcije nekih svojih prijatelja. Joca Amsterdam je ostao vuk samotnjak, solista, koji je uvek gledao isključivo svoja posla.
A kad su neki prijatelji iz tajne policije pokušavali da mu se dodvore pohvalama da je jedan od retkih Srba, koji je zaista uspeo da se probije u najvišu svetsku elitu, makar u trgovini belim praškom, znao je i da im odbrusi:
- Šta je to novo? Ja sam vam samo obećao da drogu nikad neću da prodajem u Srbiji i toga se držim. Nisam ja kao vaše jajare, i piljarice ili poslastičarke! Moj posao je moja briga i to se vas zaista ne tiče!
Poznanici iz Amsterdama pamte njegovu neuobičajenu hladnokrvnost i neustrašivost. I kad su njegove fotografije bile na poternicama, i kada su ga u stopu pratile na hiljade holandskih policajaca, pod nadzorom američke DEA, sasvim slobodno se prkosno šetao po gradu, i sa suprugom svaki dan odlazio na pijacu. Umesto heklera, bio je naoružan kesama sa povrćem, po čemu se uopšte nije razlikovao od bilo kog stanovnika Amsterdama.
Nije se mnogo nadao u konspiraciju, pa je u ribarnici znao da posavetuje zemljake, koji su se tu slučajno zadesili:
- Uzmi obavezno garnele sa Terselinga! Dobri su!� I ne zaboravi sos od celera� Tako je mnogo ukusnije!
.[B]

Sumnjiva sličnost

posmatrač | 30/05/2011, 01:33

Ovaj dio o Naseru ima veliku sličnost, čak istovjetne rečenice, sa već objavljenim tekstom od prije 5 godina http://www.balkanforum.info/f12/joca-amsterdam-9359/

My answer

lista de email | 12/05/2011, 21:28

very good, look forward to view your other articles.

Dodaj komentar





Komentar će biti proveren pre nego što se objavi.

Zapamti me

 
Accessible and Valid XHTML 1.0 Strict and CSS
Powered by blog.rs - Design by BalearWeb