Nedeljko Žugić, 1

PRAZNIM RIJEČIMA PUSTOŠI SE DUŠA!

Нови роман ''Језиком душе''

nedeljkozugic | 10 Januar, 2011 11:43

 
 
У ЗНАКУ ТРАГАЊА

(Недељко Жугић: ''Језиком душе'', Књижевни фонд ''Свети Сава'' Источно Сарајево)
Ако постоји матрица која одређује личност и дјело Недељка Жугића, онда је то сигурно истраживање, истраживање и у животу и у књижевном дјелу. То су увијек помало ризични путеви који често завршавају на странпутицама, на срећу Недељко није никада сишао са тврдог и тајанственог пута истраживача. Такав је и као пјесник,и као новинар, и као прозни писац .
Ја ћу овдје покушати да назначим основне смјернице за читање Жугићевог новог романа Језиком душе. Ми смо, нажалост, склони да и књиге вреднујемо по тежини,као шећер или брашно, па отуда се и увријежило мишљење како је књига роба,јесте, али је и књига и нешто више,јер има вишеструку употребну вриједност. Писац је остварио роман у монолошком смислу,у некој врсти имагинарног дијалога,као што је Андрић у своме Разговору са   Гојом, успоставио унутрашњи додир, доднр психолошких волумена, додир духовном руком. Писац, дакле, успоставља неку врсту дијалога са сродном душом,а сваки дијалог,да не заборавимо, носи са собом и своју драматику. Дакле, Жугић је живот помјерио на унутрашњи план,па чак и онда када говори о стварним људима и догађајима,који се рефлектују на фону психолошког волумена,што овом роману даје боју лирског романа.
 
У основи стоји старозавјетно промишљање свијета или да идемо још дубље источњачка фолозофија индијских спјевова Рамајане и Махабарате. Јесте, инсистира писац на појавном свијету али је тежиште какве ефекте тај свијет оставља на духовни простор личности. Ако заиста ишта одређује једну личност онда су то двије ставари:рефлексија такозваног објективног свијета на интимном фону и свијет успомена и сјећања,свијет који је утолико богатији уколико је богатије и пространије сјећање. Дакле потиру се димензије времена и простора. У животу ништа није случајно каже писац па чак ни тишина која нас понекад изненади својом гласноћом. Изгледа само на први поглед парадоксално, а, уствари, ко то од нас није осјетио тај феномен бремените тишине. Није ни мало случајно Жугић своме роману ставио мото: ''Душа све памти'', и заиста хтјели ми или не хтјели признати све се догађа на тој духовној матрици. Није само Жугић изградио свој духовни свијет, него је и изградио и свој рукопис који нам приближава тај његов свијет. Двије личности су у имагинарном споју - Наум и Бисера, које су се, како писац каже,препознале изнутра,дакле њихови психолошки волумени су се додирнули и наслонили један на други, и не само то него је дошло и до међусобног прожимања та два свијета. Овај роман је остварен са та два стајалишта, два осмишљавања објективног свијета. Дучић је записао: Кад срце запишти мисао је крива. И заиста, ако покушамо да свијет само дохватимо емотивном страном то није потпун захват, или ако га покушамо дохватити само рационалном страном и то је само половичан додир свијета. Управо зато овај роман треба читати пажљиво да би се докучила његова суштина,а суштина је управо у психлошком волумену његових јунака.
Наравно, вијековима човјек покушава да докучи смисао живљења,смисао времена и простора у коме обитава. Ко зна колико је књига написано у овом смислу и колико су пута људи покушавали да разријеше ту дилему.Познато је да источњчка фолозофија види објетктивну стваронст као параван иза кога се крије истина. Писац сигурно зна за овај феномен зато на једном мјесту биљежи: Ако отвориш срце прије врата,остаћеш у кући. Објективна стварност је дакле зид, која заклаља суштину космичког поимања свијета.
Наравно, врло је тешко језички формулисати сва она унутрашња превирања и кључања у једном духовном бићи. Управо да би се срочила, намјерно кажем срочила али не написала,ова књига треба познавати библијско поимање свијета као и хеголевску или Фромову филозофију, па отуда мислим да ову књигу треба пажљиво читати,по систему какав је препоручивао познати професор Богдан Поповић, дакле,ову књигу треба читати ред по ред,читати и промишљавати. У језичком смислу треба рећи да је Недељко Жугић одавно нашао свој језички рукопис,који је препознатљив, у смислу. Кажи попу поп, бобу боб, и ако и у том смислу писац трага за невим језчким могућностима, за новим метафорама. Његова ријеч је прецизна, пажљиво извајана као ријеч на каменим споменицима, крајње економична и препознатљива.
У сваком случају писац је успио да ријечима свакодневице изрази веома сложену грађу и да је тако приближи читаоцима. Не трага писац за ријечима које су веће од себе. Додуше,није то оно смирено Андрићево приповиједање, које личи на равничарску ријеку, Жугић у том смислу искаче из те језике равнине и језичке тишине. Отуда понекад његова реченица зазвечи као да се чекићем удара у ковачки наковањ, то је вјероватно условљавала и сама грађа.
Ако писац овог романа није у потпуности затворио рационални систем поимања свијета, сигурно је отворио многа питања па се отуда не треба чудити великом броју упитника унутра, јер се не може оспорити да је врло често и зналачки постављено питање дио одговора на то питање.
Рекао сам на почетку да је Недељко Жугић истраживач и у животу и у књижевности што се јасно види у свим елементима овог дјела. Писац не само да разбија тврду структуру објективног свијета,него разбија и класичну композицију,помјера у страну простор и вријеме,ради духовну,унутрашњу структуру,разбија и класичну реченицу. Тражи и трага за новим могућностима перцепције објективног свијета и у транспоновању тога свијета у подручје ријечи. Ово дјело дакле треба читати језиком душе како и гласи назив овог романа. И да закључим: сигурно овај роман захтијева студиознији прилаз и више простора, јер је Недељко Жугић назначио неке нове трасе у овој области. Отуда сам сигуран да ће ово дјело наћи своје читаоце, поготову оне љубитеље литературе, који су у стању да проникну у вјечито питање шта је писац хтио рећи. Књижевно дјело нуди онолико тумачења колико има читалаца, јер управо толико има углова из који се види једно књижевно дјело.

И. Сарајево, октобар 2010.                                                               Душан Зуровац

 
LJUBAV BISERE I NAUMA JE NOJEVA ARKA SPASA

(Nedeljko Žugić: ’’Jezikom duše’’, Književni fond ’’Sveti Sava’’ Istočno Sarajevo)

Ljubav je kazna. Kažnjeni smo što nismo mogli da ostanemo sami, kaže Margerit Jursenar. Podižući tvrđavu kosmičkoj ljubavi, a u slavu snage sa kojom svakodnevno živimo u novom vremenu istinskog i jedinog opravdanja našeg bivstva. 
Pisac Nedeljko Žugić postavlja na početku 21. vijeka jasne oznake čitaocima i ljudima koji dolaze  kako i kuda ići dalje. Ispovijedajući se pred čistom ljubavi (zgroženi stanjem ljudskog duha), pisac brani ispovijedanje ljubavi kroz vjeru dobrih djela  budućeg i sadašnjeg savršenog čovjeka. Za njega voljeti znači živjeti i djelujući iskuljučivo kroz ljubav mi postojimo.
Uzdižući svog junaka Nauma, pred Bogom i  ljudima u čast služenja metafizičkom trajanju, čovjeku daje neprolaznu vrijednost u srpskoj književnosti, novi smisao u cilju ljudskog trajanja. Ne prežući u svojoj objavi ni prolazno, ni tjelesno, ni zemaljsko, ali da za ljubav vrijedi dati sve, pisac ne sudi nikome…
Krećući se između pakla i neba, glavne i jedine ličnosti u romanu ’’Jezikom mduše’’, Bisera i Naum, odlaze u nepoznato da pronađu Novu Besmrtnost rastući između krhke  subjektivnosti suočene sa iskušenjima vlastitog erosa i poetične protivreakcije i egzistencijalne pustoši uzrokovane istorijom i ideologijom, ljudskim trajanjem i postojanjem. Jer, samo će ljubav izroniti iz potopljenog vremena.
Nedeljko Žugić zna da ljubav ne govori ništa, ali sve u nama i oko nas govori o ljubavi. Naum je putnik kroz prostranstvo trajanja, bez ontološkog svojstva i gdje on, pisac, jeste onaj čuvar, putar između Neba i Zemlje, ne prelazeći horizont određen samim postojanjem ni simbolijski ni alegorijski, krećući se ljubavlju ka univerzalnom i kosmičkom, sakupljajući tragove sjećanja jezikom heterogenosti i naprslina koje skupljaju kapi unutrašnjeg. I baš zato ljubav Bisere i Nauma je Nojeva Arka. U vremenu sadašnjem gubitnika ova knjiga je svjetionik kojim jezikom srca otključavamo i samu ljubav i postajemo konačno ljudi.

                                                                 Radomir Jagodić Rašo
 
Accessible and Valid XHTML 1.0 Strict and CSS
Powered by blog.rs - Design by BalearWeb