Nedeljko Žugić, 1

ПИСМО САБОРУ СРПСКЕ ПРАВОСЛАВНЕ ЦРКВЕ

nedeljkozugic | 23 Maj, 2013 12:44

СОДОМ И ГОМОР ВЛАДИКЕ КАЧАВЕНДЕ

(ђаво се јавља у свим облицима, па чак и у мантији)

· Према древној мудрости, човјек је одговоран према мислима, а ријечима и дјелима – још више. Зато, сваки моралан човјек, а посебно свештена лица, треба да се чувају, у сваком науму, да древна змија својим отровом не окаља њихове мисли, примисли, дјела... А ''како човјек у свом срцу мисли, такав је он'' (Исус), што је потврдио и Џозеф Морфи, доктор филозовије и теологије, рекавши ''Човјек је оно што мисли'' или отац Тадеј: ''Какв су ти мисли такав ти је живот''.

Након свега што је шира јавност сазнала Владика Качавенда је, без сумње, зломислен човјек, а те акционе мисли су се нашле у овитку ђавољег наума, супротног Цркви и њеним правилима, јер водити љубав са дјецом и дјечацима, а градити цркве са позлаћеним куполама, наочиглед народа који је оболио од светог сиромаштва и вишка немања, те насеља, владичански двор у којем врши блудне радње, а са друге стране игра најстрожијег политичког идеолошког стражара, који наређује тиху ликвидацију оних који не мисле као он и око њега лоповска олигархија, заслужило је масовни линч и расчињавање од стране Сабора Српске православне цркве, а не да му се да златна келија у манастиру Шишатовац или настави борaвак у владичанском двору у Бијејини.

Како ући у проговор, а да у ријечима немаш сјенке гријеха, него кроз уста једне огорчене жене (Милице) на све он што је чула о владици Качевенди: ''Увек ми је био одвратан. Изгледа развратно. Нажалост, деца нам више нигде нису сигурна, ни у цркви, ни у школи, о Боже шта се ово догађа?''

Владика је направио гријех по сваком основу, од правила ако хоћеш да се обогатиш иди међу сиротињу, до мијешања у политику и политичка убиства...

Он је члан Удружења ''Црна рука'', које је формирано на Хајдучкој вечери у Зворнику, прве године након свршетка рата (1996). Да није не би рекао мени: ''Је ли вам комплекс што вас нису израфалали умјесто Белог Вука (Срђана Кнежевића) и за Љубишу Савића Маузера да је ''живи леш који хода'', не би убио опасног свједока Милића Блажевића, који је одбио блуд са њим, али је одлучио да проговори...Осим тога, поуздано знам да је један од платиша убица у ланцу државног тероризма, гдје се ни једно убиство није открило, осим Љубише Савића Маузера, али нису платише! А зна се и ко су!

Од моралне куге једног црквеног веледостојника, мало је фрушка гора, манастир ''шишатовац'' у ''златном кавезу'', већ рашчињавање од стране Великог црквеног суда или Светог архијерејског сабора, или му треба приредити народну сачекушу на којој ће га народ оболио од светог сиромаштва или вишка немања, осудити на смрт вјешањем! Зашто вјешањем? Зат што је он без имало осјећаја грижње савјести намонтирао ''самоубиство'' (самоубиство које су извршил други) деветнаестогидишњег свештеника Милића Блажевића.

Ђакону Бојану Јовановићу треба дати повељу Светога Саве за благодарно дјело из области морала и моралности, који је своју исповијест започео: ''Не могу више да ћутим јер тишина ме убија. Владику Василија Качавенду морамо зауставити у име хришћанства, у име Српске православне цркве, којој припадам душом и телом... Од мене је тражио да видим која су деца без родитеља, да им дам мало пара, па да их доведем у двор да он изабере. Али само децу до 11 година, јер старија вероватно већ имају сексуалне односе, па су прљава. Тада сам хтео и да га убијем, само му је Бог био у помоћи'', проговорио је главни свједок, ђакон Бојан Јовановић, адвокату Душку Томићу и широј јавности.

Исту повељу треба дати и адвокату Душку Томићу, јер је заступао невине жртве рата, али мајку богослова Милића Блаженовића, којег су клонили из живоам јер је одбио напаст од ђавољег владике у којем нема ништа људско и хумано (ет нихил хуманум).

Владика Качавенда је створио православну масонерију, која је била господар живта и смрти, а у ствари то је било прављење града попут Содоме и Гоморе, у којем је требало да дође до опште педофилије, планирању и извршавању убистава, заштите убица, пљачки, идеолопоклонству...
На сву срећу, Бог је пронашао два поштена човјека, ђакона Бојана Јовановића и адвоката Душка Томића, који су кристали у мраку општег моралног посрнућа и потопа једног народа, којем је свијест пала у несвјест! Како то? Па испред њихових очију склањају највеће борилачке митове из живота, као што су Срђан Кнежевић и Љубиша Савић Маузер, а народ ћути као успаван...

Ако неко проговори, као мојој маленкост, кажу: ћути убиће те! И чуде се што то нису урадили! Умјесто да кажу, хвала ти што си запажљив, науман, знаиша, моралан, богомдан, авангардан, видоц будућности...Што си објавио све што други не смију! Што си се просвијтлио и посветио од борбе истином против лажи...Сада су проговорили, али вода је ушла уста!
Је ли ''тешко Богу са нама онаквим какви смо'', што је написао Звонко Бајагић, на билборду, на излазу из Власенице? Хоће ли нам Бог опростити што смо га занемарили и огријешили се од њега?

Помози нам, о Боже, па и ја сам трећи, нагонски праведник, који је жртвеник истинске борбе против зала, неморала и оних који добро живе од недостатка доказа. Свједочим и да је Качавенди вирио шкорпион испод мантије! Само, спаси нас!

И немој рећи народу, да си то учинио због мојих малих, али специјалних моћи!

Ја нисам Аврам, ал ти јеси Бог! Вјеруј Бојану Јовановићу и Душку Томићу, као Лоту! У ствари, они су два анђела маскирана у мушкарце које си Ти послао, као и мене медија који пише, орјечује оно о чему се заклето ћути, а требало би да се говори и моли теби за спас свију нас!

Грешка Синода у саопштењу о гријеховима владике Качавенде, што није споменуто његово непримјерено понашање по црквеним канонима, јер је он озбиљно нарушио углед Цркве.

Качавенда је живио у раскоши и луксузу, у двору у Бијељини, гдје је оргијао како хоће и докле хоће, гдје му игумани и друга црквена братија подводе младиће, а на нашу највећу бруку, прије три године је био озбиљан кандидат за патријарха, и највјероватије би био и изабран да га неко није упозорио (боње рећи уцијенио) да се повуче, јер ће обнародовати блуд са свештеницима и дјечацима, које му подводе његови слијепи послушници.

Вјерници говоре да је је он један од три епископа, а то не значи да их штити сам врх Цркве, да је педофилија под њеном (и не само њеном, већ и државном) заштитом...

У младости је моћна југословенска УДБА, када је нашла у блудним радњама Качавенду, скинула га до гола у купеу жељезничке станице Београд, и дала му је да се обуче, тек када је пристао да буде њен сарадник под псеудонимом ''Пабло''.

После одлуке Синода случај Качавенда не би треба да буде завршен. Одлазак у изолацију у манастир Шишатовац (Војводинуа) у ''златну келију'' (у исти манастир Синод је послао и смјењеног владику Артемија) да се посипа пепелом пред Богом. А шта је са народом? Да се настави молити Богу под сјенком владичиних смртних гријехова! Умјесто вјешала ''златна келија''! Је ли то заслужена милост Мајке Цркве и народа обољелог од светог сиромаштва и вишка немења? Од украдене му будућности, па и од стране православне масонерије!

Ослијепи мене или њих, молим Ти се, Боже, Невидбоже!

Ова инертност Црке у вријеме брзих информација, најбоље говори да смо народ којем је Бог поцјепао свој покров. Немамо Његову заштиту! Зашто? Зато што не можемо да примјенимо најкраће начело Сина које је послао на Земљу да је спаси: ''Сазнајте Истину и она ће вас ослободити''! Не можемо, јер смо осљепљени блиставим чарима лажи!

Моја предвиђања су сљедећа: Црква пада на испиту, јер умјесто да сагледа истину, криви мобилне телефоне, а не владике које врше блуд, играју у профитерском колу - краду народу будућност, а остављају му свето сиромаштво! Нека вам је Бог на помоћи, али казниће вас! И вас, као и политичаре, чека народна сачекуша!

Зашто то говорим?

Због социјалне неосјетљивости Мајке Цркве и апсурдне политике. Качавенда је поднио оставку, као да је политичар, што доказује да се више бавио политиком него религијом, блудом него моралом и моралним начелима...

Ко посумња у ово што пишем, нека отиђе у Бијељину и погледа раскошну кућа у којој живи Качавенда и сајам аутомобила испред Патрјаршије у вријеме сабора. То је оно што обичан човек, којем су украли будућност, не може да види, али може развратнике, блуднике и криминалце.
Да ли су од силног богатства одвојили удјелак за помоћ болесној и гладној дјеци?

Да ли је иједна црква организовала храну за бескућнике и социјално угрожене?

Свијетле се упитници, али Црква не расчињава грешне и прегрешне владике!

Молим Сабор да се извини жртама владике Качавендине, а поготово мајци свирепо убијеног богослова Милића Блаженовића, ђакону Бојану Јовановићу, и многим другим који су гутали страх и живјели у неподношљивим околностима, под ђавољом стигматизацијом владике Качавенде, који умало да нам буде Патријарх!

23. маја 2013. године

Словописао и оријечио:

Недељко Жугић, самостални истраживач

СПОМЕНИК СИЛОВАНОЈ УЧИТЕЉИЦИ ИСТОРИЈЕ

nedeljkozugic | 15 Maj, 2013 08:46

ИСТРАЖИВАЧКИ СКУП:

ЗАГОРСКА СРБИЈА

ИЛИ ЗАГОРЈЕ У КАЛИНОВИКУ МАЈА 2013

(простор Загорске Србије од Солуна до Алпа)
Калиновик, 25. мај 2013. године у 11 часова

Поштовани скупе, поштовани грађани, поштовани медији који имате слуха и грађанске и моралне храбрости да прате овај скуп, а посебно поштовани пријатељу, истраживачу нове српске историје и српских родослова, Петре Ашкраба Загорски, који си нас овдје и окупио захваљујући својим благодарним дјелима, с душом у ријечима – хвала!

Ја ћу вам говорити као човјек осјетљиве савјести, који без примисли зле и енергије заблуде добија одговор на свијетеће упитнике, из колективно несвјесног, а посебно у области гдје је, да тако кажем, свијест пала у несвјест, односно гдје сам се увјерио да нам је силована историја као учитељица живота.

Наша историја – шта је?

Рекао сам, силована учитељица живота или најстарија удовица, која вјечно живи. САМО РИЈЕТКИ СЕ УДВАРАЈУ, АЛИ ЈЕ НЕ ОСВАЈАЈУ.

Прије него што је родила дијете грешке, муж је умро, а дијете је имало говорну ману, муцало је, а освајачи су говорили кроз њега.

И подвалили му. Све Србије су затране, па и Загорска Србија (или Загорје).
Мој најбољи осјећај наше, српске историје, написао сам још у рату деведесетих, у поетско-филозофској монодрами ''Оде, а да није погинуо'', коју сам сам и изводио, јер нико од глумаца није смио:

Наше четверогодишње дијете рата нема оца. Мајка му је затруднила од проблема. Када га је родила, истог часа је издахнула. Прије тога је имала само једну жељу: да њено дијете, када научи говорити, ништа не прећути. Умрла је с мислима да су Срби магнетна енергија која може сачувти планету од уништења. Умрла је зато што нико није хтио да призна очинство, а она није знала ко јој је направио то дијете рата. Узалуд је тражила по свим српским земљама. Па и ја сам тражио...

Био сам ти у Србији,
Србија је на робији.

Сви су Срби у кафани
што пијани што поклани.

Леже Срби поред друма,
из главе им расте шума.

А из сваке српске главе
теку мутне три Мораве.

Српског вожда Карађорђа
убио је други вођа.

Место где је било клање
Срби зову радовање.

Убијеном и убици
дигнути су споменици.

Сад се сваки Србин бије
са две своје историје.

Ову пјесму Петра Пајића научио сам из народа, а не из часописа, или, недао Бог, читанке. Она је ушла у моју душу као опомена да се не понови историјски гријех. Учим од народа. “Мој највећи учитељ је људски говор”, пише богзна највећи живи писац српског језика – Матија Бећковић. “За истином трчи душа моја. Црне истине и трчању њеном нема краја, нити имена њеном умору”, писао је један од највећих духовника, који је своје очи исплакао над Охридским језером, молећи се за српску слогу - Николај Велимировић.

Наше сирото дијете рата искајава историјски гријех, који је духовно наслеђе. Од његовог зачећа активно сам се укључио у разбуђивање српског националног бића. Написао сам, још тада, да у Босни и шире живи душман са душманом, узима један другом потајно мјеру, грудвајући се мозговима, а у завјетрини брусе ножеве. То је тада тек зачето дијете рата боље разумјело него широке народне масе, које су негирале ту тврдњу...

***

Не брините, нећемо изгубити рат, али нећемо ни побиједити своје слабости. “А човјек и ако цијели свијет добије, а душу своју изгуби – која корист”, говорио је Исус Христ, син којег је отац жртвовао да спаси свијет, а ми имамо очева који су своје синове склонили у завјетрину, а туђе су послали у прве редове да гину.

***

Витлејемска и светосавска звијезда чувају нашу виталну енергију, а да није тога, завршили би као Хазари Милорада Павиђа, или, или... не могу то још да кажем иако ме жиља ко слама под језиком. Рекли би – витез јавне ријечи, а не позитивна опозиција коју треба поштовати ако хоћемо да буде како ваља.

Имам вишак антена, као и сви живи мученици, па могу да читам невидљиву књигу живота...Говорим равно, без метафоре: обрнуто су неке ствари прикопчали, презули су некима ципеле, па чак и инвалидима чије ноге корачају по подземним свјетовима...

То је рекло, без сумње четверогодишње дијете рата, које нема оца и чија мајка је издахнула на порођају,, али му је оставила у аманет да прича истину, да ништа не прећути.

Језиком тог дјетета говори и самостални истраживач мученичке српске историје Петар Ашкраба Загорски.

Када из отачке писмене примите наук, записан у живом сјећању, али по правилу оном из Херцеговине и Загорја капе Херцеговине, из укасмењене тишине – колективно несвјесног (...) као што је ова пауза са три тачке да би узели мало више ваздуха и зауставили привремено дисање, да би боље видјели циљ и мету, видите усмену поруку: ’’Немој сине никада испричати нешто људима, ако ти неће вјеровати, па била то и највећа истина’’, и додато као наравоученије: ’’Ако будеш право говорио, нећеш имат много пријатеља’’. Те двије реченице Петра Ашкрабе Загорског, без сумње знаише и наумног човјека, су одговор на херцеговачки свијетлећи узпитник: ’’Сједи и реци што се рекло није, ево ти имање!’’. Дакле, нећеш имати пуно пријатеља, до једног којем то говориш, али који ће ти вјеровати. Тај један човјек смо сви ми овдје на овом скупу. Као у истинској љубави, умножени у даривању!

Да кренемо од тога ради чега смо овдје, на нашем Загорју.У средишту Загорске Србије.

Због чега је историја силована учитељица живота?

Петар Ашкраба, и нимало случајно Загорски, је главни свједок, који тумачи околности које су претходиле мучењу те учитељице, износећи чињенице из дубине времена у којем су се рађали писци лажне и подметнуте историје, по чему се може увести ''синдром Петра Ашкрабе Загорског'', по чему су писци историје као препелица... Док женка лежи на јајима, мужјак тражи другу женку за парење, не бринући се за своје легло.

Свјетска историја, а посебно Српска, није ништа друго до историја ратовања, а истраживачи попут Петра Ашкрабе Загорског, су ријетки, који сплаваре узводно и повијесно, да се вода не мути...Секцирају све што је бачено на сметњиште историје, а након ДНК анализе свједоче који је народ највише страдао, као жртвеник историје пакла. И не само то, него: Ко је све од Срба постао?

Ашкраба не робује строгим “научним методама“ (а ко их у историји користи?) у сазнању, већ индуктивне - самосвојне богомдане методе, којом врши генерализацију или концентрацију нових чињеница, за античке историке, али и народ којем је у слободарству да не учи од силоване учитељице историје.

Загорски на историју не гледа, као Платон, Аристотел и други грчки филозофи, као на процес непрестаног пропадања, већ као нагонски процес нових чињеница и нових сазнања.

***

„Куд год се са Загорја пође, свукуда се одлази низбрдо...'', записао је Петар Ашкраба Загорски, за подручје окружено планинама са називом Загорје, Равно Загорје или Кршно Загорје (како је у епским српским пјесмама), а чији становници се називају Загорани што значи Срби. Све његове књиге, у матичном импресуму су потписане са ''Загорјем'', као мјестом издања.

Зато смо се нашли на овом истраживачки скупу

''ЗАГОРСКА СРБИЈА ИЛИ ЗАГОРЈЕ У КАЛИНОВИКУ'', а то је, по Загорском, најприближније простор Загорске Србије од Солуна до Алпа.

Пале, 6. мај 2013.

Недељко Жугић

Ko sam ja?

Stručnoj redakciji za književnost Enciklopedije Republike Srpske

BIOGRAFIJA SA BIBLIOGRAFIJOM

Nedeljko Žugić, pjesnik, romansijer, izdavač i novinar, rođen je 20. januara 1952. godine u Olovu, gdje je završio osnovnu školu (1968), a srednju (1971), Višu socijalnu školu (1978) i visoku - socijalni rad (1982 u Sarajevu. Nadalje se školovao po pravilu ‘‘Koža je ogledalo mozga, kao posvećenik i prosvjetljenik istine, što će naknadno objaviti (opečaćeno djelima)…
Živio je od 1968 do 1995. godine u Sarajevu, a sada živi na Palama.
Radio je u ‘‘Energoinvestu’’ od 1974. do 1992. godine, na raznim poslovima, studirao i pisao uz rad;
Opštini Ilidža 1992 (april, maj, juni), kao urednik lista ‘‘Srpsko slovo’’;
Sarajevsko-romanijski korpus (juli, avgust, septembar), kao urednik lista ‘‘Srpski vojnik’’;
Ministarstvu za boračka pitanja u Vladi Republike Srpske (1993 do juna 1994), kao stručni saradnik za humanitarne poslove;
Zavodu za udžbenike (tada RIZ ‘‘Prosvjeta) i nastavna sredstva Republike Srpske (od juna 1993. do avgusta 1995), kao urednik u izdavačkoj djelatnosti;
Od septembra 1995. do do maja 2000. prvi slobodni umjetnik Republike Srpske, bavio se istraživanjem sociološko-psiholoških fenomena i pojava, govorio svoju monodramu ‘‘Ode, a da nije poginuo’’ i fotografisao učenike sarajevsko-romanijsko-drinske regije (preko 10 hiljada);
Od maja 2000. radi kao glavni i odgovorni urednik Informativno-stručnog časopisa ‘‘Šume’’ u JPŠ ‘‘Šume Republike Srpske’’;
U toku 1993.godine osnivao Udruženje za informativno kulturnu djelatnost ‘‘Sveti Sava’’, a 1998. Književnog fonda ‘‘Sveti Sava’’, (gdje je izdavač i glavni i odgovorni urednik i časopisu ‘‘Glas istoka’’ (od 2008).
Od 2000. godine do 2006. bio je predsjednik Udruženja (ali i osnivač) književnika – Podružice sarajvsko-romanijsko-drinske regije.

Objavio je:

1. ‘‘Samoubica objašnjava svoj slučaj’’ (roman), ‘‘Svjetlost’’, Sarajevo, 1988. godine;
2. ‘‘Baštinski dar’’ (poezija), ‘‘Univerzal’’, Tuzla, 1999. godine;
3. ‘‘Uzlazno padanje’’ (drama), ‘‘Sterijino pozorje’’, Novi Sad, 1999. godine;
4. ‘‘Molitva za mrtve’’ (poezija), RIZ ‘‘Prosvjeta’’, Srpsko Sarajevo, 1993. godine;
5. ‘‘Zbogom Sarajevo’’ (poezija), Udruženje za informativno-kulturnu djeltnost ‘‘Sveti Sava’’, Srpsko Sarajevo, 1996. godine;
6. ‘‘Romanijski soneti’’ (poezija), Udruženje za informativno-kulturnu djeltnost ‘‘Sveti Sava’’, Srpsko Sarajevo, 1997. godine;
7. ‘‘Ona koje ima’’ (poezija), Književni fond ‘‘Sveti Sava’’, Srpsko Sarajevo, 1999. godine;
8. ‘‘Ode, a da nije poginuo’’ (poetsko-filozofska drama), Književni fond ‘‘Sveti Sava’’, Srpsko Sarajevo, 1999. godine;
9. ‘‘Pjevljive priče’’ (poezija za djecu), Književni fond ‘‘Sveti Sava’’, Srpsko Sarajevo, 2002. godine;
10. ‘‘Očevim jezikom’’ (poezija), Zavod za udžbenike i nastava sredstva, Istočno Sarajevo, 2004. godine;
11. ‘‘Viđenje unaprijed – život na brisanom prostoru’’ (dokumentarna hronologoja), Književni fond ‘‘Sveti Sava’’, Srpsko Sarajevo, 2005. godine;
12. ‘‘Izabrane pjesme’’ (poezija), Književni fond ‘‘Sveti Sava’’, Srpsko Sarajevo, 2006. godine;
13. ‘‘Roman o Ivani’’ (roman), Književni fond ‘‘Sveti Sava’’, Srpsko Sarajevo, 2007. godine;
14. ‘‘Sjenke’’ (roman), Književni fond ‘‘Sveti Sava’’, Srpsko Sarajevo, 2006. godine;
15. ‘‘Pjesnici u đačkom kolu’’ (izbor poezije pjesnika sarajevsko-romanijsko-drinske regije za djecu), Književni fond ‘‘Sveti Sava’’, Srpsko Sarajevo, 2008. godine;
16. ‘‘Jezikom duše’’ (roman), Književni fond ‘‘Sveti Sava’’, Srpsko Sarajevo, 2010. godine.

Član je Udruženja književnika Republike Srspke i Srbije, Udruženja šumarskih inženjera i tehničara, osnivač Udruženja za informativno-kulturnu djelatnost i Književnog fonda ‘‘Sveti Sava’’ i ‘‘Glasa istoka’’ – časopisa za književnost, umjetnot, nauku i društveni život.
Objavljivao je u ‘‘Oslobođenju’’, ‘‘Našim danima’’, ‘‘Licima’’, ‘‘Životu’’, ‘‘Mostovima’’, ‘‘Stvaranju’’, ‘‘Mladosti’’, ‘‘Energoinvestu’’, ‘‘Životu’’, ‘‘Odjeku’’, ‘‘Književnoj reči’’, ‘‘Književnim novinama’’, ‘‘Oku’’, ‘‘Javnosti’’...
O njegovim knjigama su pisali:

• Majo Otan (Jugo-harakiri Nedeljka Žugića - o romanu ‘‘Samoubica objašnjava svoj slučaj’’, ‘‘Naši dani’’, 1988);
• Vladimur Jagličić (Stihovi slikani užasom - o zbirci pjesama ‘‘Molitva za mrtve’’, ‘‘Javnost’’, 1995);
• Radoslav Samarddžija (Pjesme ratnog užasa - o zbirci pjesama ‘‘Molitva za mrtve’’, Oslobođenje 1994);
• Milanko Vitomir Mali (Sonetna daronosnica - o zbirci pjesama ‘‘Romanijski soneti’’, Oslobođenje, 2000);
• Nedeljko Zelenović (Soneti bola i radovnja - o zbirci pjesama ‘‘Romanijski soneti’’, Oslobođenje, 2000);
• Nedeljko Zelenović (Ženi na putu od ničega do nečega - o zbirci pjesama ‘‘Ona koje ima’’, Oslobođenje, 2001);
• Milenko Stojčić (Lirske epistole Nedeljka Žugića - o zbirci pjesama ‘‘Ona koje ima’’, ‘‘Glas srpske’’, 2002);
• Radoslav Samadžija (Rat nas je sve pobjedio - o poetsko-filozofskoj drami ‘‘Ode, a da nije poginuo’’, ‘‘Glas srpske’’, 2002);
• Nedeljko Zelenović (Oda čovjeku i duši - zbirci pjesama ‘‘Očevim jezikom’’, ‘‘Glas srpske’’, 2004);
• Radoslav Samardžija (Poetski naboj romana - o romanu ‘‘Sjenke’’, ‘‘Gls srpske’’, 2004);
• Tanja Trifunović (Put čudnovate staze srca - o romanu ‘‘Sjenke’’, ‘‘Nezavisne novine’’ 2008);
• Bojana Popadić (U bijeloj sjenci oblaka - o romanu ‘‘Roman o Ivani’’, ‘‘Glas srpske’’, 2007);
• Nedeljko Zelenović (Spasiće nas ljubav i praštanje - o romanu ‘‘Roman o Ivani’’, knjiga književnih kritika ‘‘Lažljivci koji govore istinu’’ Nedeljka Zelenovića, 2011);
• Nedeljko Zelenović (Pisci su lažljivci koji govore istinu - o romanu ‘‘Sjenke’’, knjiga kjiževnih kritika ‘‘Lažljivci koji govore istinu’’ Nedeljka Zelenovića, 2011);
• Željka Domazet (Sjenke rata i rasula - o romanu ‘‘Sjenke’’, ‘‘Glas srpske’’, 2006);
• Saša Šekara (Nebeske suze spasa - o zbirci pjesama ‘‘Izabrane pjesme’’, ‘‘Glas srpske’’, 2007);
• Nedeljko Babić (Poetika u nagonu izviđanja - o zbirci pjesama ‘‘Očevim jezikom’’, ‘‘Oslobođenje’’, 2001);
• Zoran Kostić (Oči duše - o zbirci pjesama ‘‘Očevim jezikom’’, ‘‘Glas srpske’’, 2006);
• Radoslav Samardžija (Moderno literarno djelo - o romanu ‘‘Roman o Ivani’’, ‘‘Nezavisne novine’’, 2007);
• Mihailo Orlović (Veži me tako da mogu da letim - o romanu ‘‘Roman o Ivani’’, ‘‘Glas srpske’’, 2006);
• Radoslav Samardžija (Mozaička poetsko-dokumentarističko-filozofska struktura romana - o romanu ‘‘Sjenke’’, sajt www.svsava.org, 2006);
• Radomir Jagodić (Ljubav Bisere i nauma je Nojeva arka spasa - o romanu ‘‘Jezikom duše’’, ‘‘Glas istoka’’, 2011);
• Petar Aškraba zagorski (U središtu knjige je ljubav - o romanu ‘‘Jezikom duše’’, ‘‘Glas istoka’’, 2011);
• Dušan Zurovac (U znaku traganja - o romanu ‘‘Jezikom duše’’, ‘‘Glas istoka’’, 2011).

Zastupljen je u:
• ‘‘Enciklopediji pjesnika Jugoslavije 1990. godine’’,
• ‘‘Antologiji savremene srpske poezije pjesnika rođenih poslije 1945. godine’’ Vladimira Jagličića i
• ‘‘Nasukani na list lirike’’ (antologiji savremene srpske poezije Bosne i Hercegovine) Anđelka Anušića i Živka Maleševića.

Nagrade:

• Nagrada ‘‘Slovo gorčina’’ (1981 i 1982),
• Gordanino proleće (1980),
• Plaketa ‘‘Pjesnik - svjedok vremena’’ za knjigu ‘‘Ona koje ima’’, 2002.,
• Plaketa ‘‘Svetosavlje’’ Trebinje, 2003.,
• Istina o Srbima (Gradiška),
• Književne zajednice ''Jovan Dučić'' za najbolju pjesmu u 2002. godini,
• Povelja Vidovdanskih pjesničkih susreta za rukopisnu zbirku pjesama ‘‘Zbogom Sarajevo’’ 1996.,
• Povelja Književnog fonda ‘‘Sveti Sava’’ za najbolju knjigu na temu ljubavi za roman ‘‘Roman o Ivani’’, 2009.

Projekti:
''Prvi festival guslara Bosne i Hercegovine'', Ilijaš 1991. godine,
‘‘Vidovdanski pjesnički susreti’’ u Sokocu (od 1993 godine),
Udruženja za informativno-kulturnu djelatnost i Književnog fonda ‘‘Sveti Sava’’ (objavilo je 55 knjiga raznih žanrova i raznih autora),
Ratnih izdanja knjiga i novina u Republici Srpskoj (‘‘Srpski vojnik’’ - kasnije ‘‘Srspka vojska’’, ‘‘Rat u pjesmi’’ – prva štampana knjiga u ratu 1993. godine i prvih štampanih izdanja u RIZ ‘‘Prosvjeta’’ – sada Zavodu za udžbenike i nastavna sredstva),
‘‘Književnici zajedno’’,
‘‘Knjižvnici sa prirodom’’,
‘‘Pjesnici u đačkom kolu’’ (antologija pjesnika za djecu sarajevsko-romanijsko-drinske regije),
Informativno-stručnog časopis ‘‘Šume’’,
‘‘Glas istoka’’, časopis za književnot, umjetnost, nauku i ruštveni život,
‘‘Đurđevdnski krst na Romaniji’’ (humanitarna akcija)
‘‘Alter-ego’’ (centra za ličnu, bračnu i porodičnu problematiku) i mnogih nevladinih organizacija koje su uticale da se ‘‘skinu’’ sankcije opštinama u Republici Srpskoj, sprečavao sukobe, kao što su pobune vojske, kao i drugih pobuna na relacijama koje nisu za javnost.
Piše filmske scenarije (‘‘Druga ruka’’, ‘‘Čuvari predsjednika’’, ‘‘Nema pare bez omare’’, ‘‘Miljacka - rijeka života i smrti’’, ‘‘Život na rukama’’...)
Istražuje sociološko-psihološke fenomene i pojave.

Objavio je traktate jasne do bola: ‘‘Rat mitova’’, ‘‘Kraj trojedne Bosne i Hercegovine’’, ‘‘Kolektivna smrt naroda’’, ‘‘Čovjek je uzrok haosa’’, ‘‘Ko je grobar Srba u BiH’’, ‘‘Kome treba ovakva policija’’, ‘‘Nikolino samo(ubistvo)’’, ‘‘Nepotpisani pečat istine’’, ‘‘Šumska mafija pustoši šume’’,’’Nestanak šuma je krađa budućnosti’’, ‘‘Balvan pukao od opterećenja’’, ‘‘Rat filmskom industrijom’’, ‘‘Neka književnika makar nikome ne trebali’’, ‘‘Samouništenju naroda prethodi kriza kulture’’, ‘‘Sebi fabrike – narodu višak nemanja’’, ‘‘Nestala je krivina udesno’’, ‘‘Infektivan jezik mržnje’’, ‘‘Prodaja Srebrenice’’, Sodoma i gomora’’, ‘‘Splav koji prokišnjava’’, ‘‘Medijski linč SDS-a’’, ‘‘Nekažnjeni čitač budućnosti’’, ‘‘Pođi-stani-odustani’’, ‘‘Prosjački štap za odlikovane’’, ‘‘Upozorenje Srbia na zle sile’’, ‘‘Višegrdska staza – od svjetske manifestacije do prvatizacije’’, ‘‘Lažljivci koji govore istinu’’, ‘‘Žive rane peku, a srce ne puca’’, ‘‘Vladavina diktature nerada i nereda’’, ‘‘Proizvođači prošlosti – kradljivci budućnosti’’, Najezda loših pisaca’’, Sa Titom energija zablude, poslije Tita strah od budućnosti’’, ‘‘Pazi se, prisluškuju’’, ‘‘Svijest pala u nesvijest’’, ‘‘Infektivan jezik mržnje’’, ‘‘Duhovi zlobe’’, ‘‘Da te nema trebalo bi te izmisliti’’, ‘‘ Banke bez fabrika kradu budućnost’’, ‘‘U svetom siromaštvu vlast čeka narodna sačekuša’’, ‘‘Da te nema trebalo bi te izmisliti’’, itd.

Adresa:
Romanijska 87
71420 Pale

e-mail: nedeljko.zugic@gmail.com
http://nedeljkozugic.blog.rs/
Telefoni: +387 (0)57 226-538, +387 (0)65 543-983

Meni

Pretraži

Kalendar

«	Maj 2013					»
Po	Ut	Sr	Če	Pe	Su	Ne
		1	2	3	4	5
6	7	8	9	10	11	12
13	14	15	16	17	18	19
20	21	22	23	24	25	26
27	28	29	30	31

Nedeljko Žugić, 1

ПИСМО САБОРУ СРПСКЕ ПРАВОСЛАВНЕ ЦРКВЕ

СПОМЕНИК СИЛОВАНОЈ УЧИТЕЉИЦИ ИСТОРИЈЕ

Ko sam ja?

Meni

Pretraži

Kalendar

Najnovije...

Kategorije

Sindikat