Nedeljko Žugić, 1

PRAZNIM RIJEČIMA PUSTOŠI SE DUŠA!

УМНОЖЕНИ ДО БЕСМИСЛА

nedeljkozugic | 08 April, 2010 13:21

НАЈЕЗДА ЛОШИХ ПИСАЦА

            Што је мање шуме, све је више површинских вода (извора пишталица) и писаца!
           Какве има везе шума и писци?
           Има, роде, са доста истине и асоцијативне разуђености.
         Да су писци најосјетљивији слој у друштву, без сумње, доказ је Удружење књижевника Републике Српске - онако како јесте и како није! Сад га видиш сад га не видиш, хокус-покус, као трик нижеразредног мађионичара. У овом случају држава је умјесто његова мецена – мађионичар. И то онај мађионичар кога су наџивјеле сопствене опсјене.
          Шта то значи? Да га има онолико колико и државе. Прве слабости држава је показала према писцима. А и како не би када су државу стварали писци који су народ водили преко непостојећег моста, од романијског тибета, до Санског Моста, који је пао прије него што је мајка Боре Капетановића спремила доручак за уморне госте из Српског Сарајева (Кртолина, Вељковоић, Жугић). ''Муко моја тврда'', рекао би хроми Вук Караџић.
           Чега има пуно, мало се тражи, рекао би наш народ. Писци су се умножили до бесмисла. Зашто? Зато што нема институције рецензије и редакционих одбора, када је у питању вредновање њиховог дјела.
          У профитерском рулету и књига се нашла као роба. И то лоших писаца, којима је најважније наћи спонзора, а рецензент и издавачка кућа су споредна ствар. Пошто нема текуће критике у часпписима (а ријекто да је има и у дневним новинама), неки атлетичар из Рогатице шездесетих година, надува душу (што би рекао Нјегош ''Ношен страшном мишљу груди надутијех'') наштанца пет-шест књига и ето га у Удружење књижевника, које се на један крајње сраман начин одржава, а боље би било да га нема.
         Ипак, нека писаца макар никоме не требали. Тако мисле и у Министарству за просвјету и културу, желећи да се ослободе  обавезе према њима, расписивањем конкурса за стиумулисања издавачке дјелатности.
         У дубини времена, удружења књижевника у југославенским земљама основана су прије стотину година, као  националнокултурне институције, као неугасиви симболи националнога културног идентитета. 
          Представници књижевних удружења позивани су као почасни гости на све јавне манифестације, али и партијске конгрессе. Тада су књижевници добивали запослења и станове.
         Данас, истицаио сам то више пута, књижевници живе своје свето сиромаштво, осим оних који су се пришљамчили уз власт, која их брзо потроши као у Балзаковим романима, избаци као кору од банана под ноге пролазника, који се оклизну када стану на њу.
          Све то је донио прошли рат: неке пјеснике милиција је чувала, неке је хапсила, неки нису излазили из рова, а било је и оних који нису смјели прићи рововима, не од непријатеља, већ од својих сународника.
           У праведном и оправданом рату, зна се то, писци са бакљом у души треба да показују  војницима живота пут ка звијезди побједе. То могу здрави писци, али не  мјесечари, као у прошлом рату,   који су народ водили преко непостојећег моста! 
         У научној теорији о писцима, прихваћен је ПЈЕСНИК ПРОРОК (poeta vates), ПЈЕСНИК КОЈИ СЕ ИГРА (poeta ludens), ПЈЕСНИК ОВЈЕНЧН СЛАВОМ (poеta laureatus), УЧЕН ПЈЕСНИК (poeta doctus), а свему томе, у нашим условима, могли би се додати и ПОЕТА ЕПИГОН, ПОЕТА ПЛАГИЈАТОР, ПОЕТА МАФИЈА, ПОЕТА ЛУТАЛИЦА, ПОЕТА ИЗДАЈНИК И ПОТА ПОДАНИК.

                                                                                                           Недељко Жугић
 

Komentari

Dodaj komentar





Komentar će biti proveren pre nego što se objavi.

Zapamti me

 
Accessible and Valid XHTML 1.0 Strict and CSS
Powered by blog.rs - Design by BalearWeb