Nedeljko Žugić, 1

Pojava krstova je upozorenje Srbima na zle sile

• U Knežini kod Sokoca 1997. godine na Blagovijest, jedan od dvanaest velikih praznika, na svijet je došlo ždrijebe koje je imalo krst na čelu. Šest godina prije toga  biljeg krsta se ucrtao na ramenu Vasilija Skopljaka, rođenog na dan Sv. Jovana Posnika 15. 9. 1991. godine u Zenici, ali koji je u to vrijeme sa roditeljima bio izbjeglica u selu Vrapcima, nedaleko od Knežine. To nije slučajno, ali niko nije tražio odgovor na svijetleće upitnike.

            Na Romaniju su, po predanju, poslije Kosovske bitke, došli brat Marka Kraljevića Andrijaš i jedan knez, po kome se mjesto nedaleko od izvora rijeke Bioštice nazva Knežina. Na pridošli narod, koji se nije dao u lance vezati, knezov uticaj je bio veliki. Ne zna se tačno ko je od njih dvojice, knez ili Andrijaš, sagradio četrnaest malih i dvije velike crkve, u Knežini i bližo okolini. U to vrijeme Sokolac nije ni postojao. Kada su Turci došli u knežinu, nisu promije nili naziv mjesta (kao što je to bio slučaj sa Turkovićima), ali jesu porušili svih četrnaest crkvica, a crkvu pored rijeke su prepravili u džamiju, a onu drugu, ispod brda Kravarevci, nisu dirali. Godine 1989. je proglašena manastirom, kojije posvećen Svetom Caru Konstatinu i Carici Jeleni, ali i Presvetoj Bogrodici Brzoj Pomoćnici.Opšte je poznato koliki je uticaj crkve na buđenje vjerrskih i nacionalnih osjećanja prije izbijanja rata u bivšoj Bosni i Hercegovini. Na dan osvještenja manastir, oko njega je kružila živa rijeka Srba iz svih krajeva bivše Jugoslavije. Sijalo se nebo iznad Romanije. Duh Sveti dodirivao je zemlju. Nikakvo čudo – Srbi su ulagali ogromnu duhovnu energiju u Manastiru i oko njega, prislužujuući svijeće neopojanikm žrtvama Drugog svetekog rata. Ta energija, koja je bila zabetonirana u jamama, strujala je oko mmnastirskog zdanja ulazeći  duše ljudi pobuđujući u njima nacionalna i vjerska osjećanja. Ta energija se širila Kosovom, Hercegovinom, Bosnom, Kninskoj Krajini, Vojvodini, Crnoj Gori, kao i diqem svijeta gdje god žive Srbi.Sveti Duh je ispisivao tajanstvenu knjigu života i opstojanja Srba. Kao nebeska suza bila mi je duša čista. Smetalo  mi je samo što uz crkvenu ikonogrfiju nose sliku jednog lžnog budnika Srba, koji će onako kako sam to upjesmio ''postati obraz naših vrlina i mana, živa trava u proključaloj vodi, Srba koji dišu iz istorije rana, koji vino krvi piju u slobodi''. Oni koji su nosili njegove slike mislili su da kosovski božuri rastu iz njegovih zpaljivih riječi, a ja sam tada zapisao d je on ''zapadno sunce'', koje će slomiti srpsku nacionalnu moć. Učinio je sve ono što nije Sveti Sava, kada je pravoslavlje opsjedala vatikanska najezda i bogumilskla jeres. KRST NA ČELU ŽDRIJEBETA             I dâlj i blîz – sve mi je tog aprilskog jutra bilo na dlanu.Da bi dobio odgovor na svijetleće upitnike, kada rješavam neki problem intenzivno razmišljam, kao da su mi misli u pokretu... Iznenadi me Panto Đurić, izbjeglica iz Olova, koji je tjerao krave u polje: ''Ima Boga! Odgovorio sam: ''Ima, više puta sam se uvjerio. Na operaciji u Beigradu, vratio me u život sa vrata pakla''. Panto pridoda: ''Tada se javio samo tedbi, a evo, sad se javlja svima nama!'' Bilo je jutro i na stanici su radnici i učenici čekali autobus. Svi su vidjeli kobilu sa ždrijebetom na čijem čelu se bjelasao krst. Ovjekovječio sam to uz saznanje da je oždrijebljeno na Blagovijesti, sa obilježjem krsta na čelu,  u mjestu Knežina, opština Sokolac, a vlasnik je Ljubo Jovanović. Bilo je to upozorenje da se Srbi okrenu sami sebi, oslobađajući se istorijskog grijeha, ako to budu spoznali, ako u sebi pobucde osjećaj milosrđa...Iza toga, našao sam se u manastiru Sveti Petar Cetinjski u Cetinju, načinio sam jedan nesvjestan grijeh. Fotografisao sam ono što nije dozvoljeno...To je bio zajednicki grijeh sto nismo spasili zdrijebe da ga ne pojedu vuci. BILJEG KRSTA NA RAMENU DJEČAKA Poslije povratka iz manastira, na putu od Sokoca prema Knežini zaustavio me čovjek kojeg sam poznavao onoliko koliko i druge ljude iz tih krajeva. Kada je sjeo u sjedište do mene, osjetio sam blagu ugodicu dok je gledao u fotografiju ždrijebeta na čijem čelu je blještao bijeli krst. Vjrovatno je to intenzivnije osjetio od drugih. Rekao mi je: ''Na lijevom ramenu mog sina ima  biljeg krsta''. Odgovorio sam mu da idemo do njega kući i da to fotografišem i uzmem neke bliže podatke od njega i njegove žene. Nije imao ništa protiv, čak se radovao što ću to učiniti.Sin se zove Vasilije Skopljaka, rođeno je na dan Sv. Jovana Posnika 15. 9. 1991. godine u Zenici, a nastanjeni su u selu Vrapcima, nedaleko od Knežine. Otac Dobrinko je pravio krstove od tisovine. Imao je naglašen srčani akcenat u govoru i čistotu u ophođenju, koja se lako primjećivala kod ljudi iz tih krajeva.Naseliko se u selo Vrapce na početku rata u Bosni i Hercegovini. Prije rata i prije rođenja sina Vasilija, otišao je na poklonjenje Ostroškom Vasiliju. Ispovijedao se sa jsnom željom da želi da se oženi, dobije sina i vodi miran život. Monah mu je rekao da će mu se želje ostvariti, a da je njegov jedini dug da sinu da ime po manastiru u kojem se ispovidio. Ubrzo se oženio i dobio je sina. Dao mu je ime Vasilije. Prilikom kupanja, majka je primjetila da dijee na lijevom ramenu ima crveni biljeg krsta, sličan onom ukamenjenom, na mjestu gdje se Vasilije Ostroški molio i ukameno ga lijevim kažiprstom.Pojava krstova je upozorenje Srbima na zle sile koje ih okružuju, daleko od slučajnosti, a svako ima pravo da to tumači kako hoće, jer su majstori u različitosti, što dokazuje da su bolji drugima, nego samima sebi.                                                                                                         

                                                                                                                                  Nedeljko Žugić

НЕКА ПИСАЦА, МАКАР НИКОМЕ НЕ ТРЕБАЛИ
 

• Да су писци најосјетљивији слој у друштву, без сумње, доказ је Удружење књижевника Републике Српске -  онако како јесте и како није! Сад га видиш сад га не видиш, хокус-покус, као трик нижеразредног мађионичара. У овом случају држава је умјесто његова мецена – мађионичар. И то о нај мађионичар кога су наџивјеле сопствене опсјене.
•  Прве слабости држава је показала према писцима. А и како не би када су државу стварали писци који су народ водили преко непостојећег моста, од романијског тибета, до Санског Моста који је пао прије него што је мајка пјеснимка Боре Капетановића у селу Подлуг упитала писца ових редова: ''Шта ће бити са нама...?''

            Удружење књижевника Српске је настало у рату 1993. године, на Јахорини (гдје су се крили они који су стварали државу у облацима, преко туђих гробова и крви). Узалуд је непокретни Мирослав Топаловић говорио да се горе крије Али-баба и четрдесет разбојика, да њих више интересује профит од националног интереса. Народ то није могао да чује. Зашто. Зато што су му зауставиули дисање, дали оружје у руку и показали црну тачку рата...
           Како је настало? Све је било темпирано од стране државног врха, преко Неђе Шиповца и Недељка Бабића. Они су, послије књижевне вечери на Палама, на којој се није чула муха колико је публика била усредсређена на ријечи писаца учесника, предложили да предсједник буде Никола Кољевић, а Ранко Поповић секретар. По сусрету очи у очи, тада једини писац из Бања Луке, Никола Вуколић, је био потпредсједник. Тепали су му, као дјеца изашла од логопеда, Удружење књижевника Српске. Тај наум се пренио и на проглашење Фоче '''Србињем'', Котор Вароши ''Кнежевом'', Босанским Новим ''Новим Градом'', итд. Играли се рата, али без дрвених пушки, са поскочицама: пођи-стани-одустани. Било, па прошло!

            КАКО ЈЕ ОПСТОЈАЛО

           Како је опстојало, када се већ родило. Понекад, када заплаче, отпјевали су му успаванку, али као груба мајка,која га лажно утјеши и окрене се на другу страну, јер је савлада сан. Дјете је плакало, цвилило; нека су чак и умирала. Ништа зато. Требало је добити рат, а изгубити праве људе. Прече је било да се рођају државна предузећа за шверц са непријетељима (''Центреx'', ''Селект импеx'', и друга под контролом државног врха), него да се писцима примакну главе. Могли су се погледати ''очи у очи'', па ето белаја. Воли Радован Јоју Тинтора него Удружење књижевника. Да није тако, савјетник би му било удружење, а не ''молер'' Јоја. Јоја је контролисао проток акцизне робе, а нарочито цигарета и алкохола, а писци много пију и пуше. Све би попили и попушили, како би Рашо продао картон цигарета за 3 хиљаде марака или литру пића за 80 марака. Не иди и не питај, ниси ваљда писац ових редова!?
             Никола Кољевић, онакав какав је био и какав је био најпотребнији нама свима – није се сналазио. Имао је научни дигнитет, па чак и државнички, али ратно профитерски – није. Већ се почео колебати и трпити потртесе у себи, али – коме то рећи? Убијају, знао је то добро, живот је био јефтинији од метка. Па чак и његов. Нестао је по дефиницији: Нема самоубица, али има оних које су убили други! Нема више вела тајне, он није могао у своја уста опалити два метка.
             Послије Николе Кољевића за предсједника долази Владимир Настић, суштинска добричина, али неће се љутити – изломљен ратним компромисима, а највише оним које је циљано према њему упућивао Војо Максимовић. Тако човјек каже, али нема моралне опстојаности да томе да јавне димензије. Нагутао се страха у комунизму и са Радовановом и Војином додатном дозом – замукао. Откочи га понекад по која чашица, али – касно. Његов секретар Бабић је као Епиметеј, Прометејев брат, човјек који касно схвата (а можда никада). Водили су јалово Удружење, а активно су подржавали Николу Поплашена и СДС, када је владала коалиција СЛОГА (Биљана, Живко, Додик). У то вријеме оно се могло одржати, али су обојица били јалови за сваки вид социјалне акције.
              Циркуси двогодишњих и трогодишњих скупштина су невиђени и нечути у исорији Удруженбја књижевникка. Ту се јасно остварује пророчанство Иве Андрића: ''Биће више оних који ће написати, него прочитати књигу''. Таква је била скупштина у Зворнику (у Основној школи ''Свети Сава''), у Бања Луци (Педагошка академија и Угоститељска школа). У угоститељској школи, послије скупштине, уз ручак није било ни пића, што је за писце увреда. А нису га ни заслужили. Зашто? Нити се знало ко пије ни ко плаћа. Без културе дијалога, без протокола, стихијска билијар дискусија ишла је по систему ''налијепи'', ''закини'', ''увриједи''. (Можда је нескромно, писац ових редова личио је на Светог Саву који је покушао да изумиру завађену браћу. Неће више, јер се увјерио да је тачна народна пословица: ''Ко злима помаже, добрима шкоди'')
              По систему тајног гласања, изабран је Зоран Костић за предсједника. Човјек је то слављенички залио, донио је плетенку црног вина да почасти колеге. И дјеловао је господски, нема шта. И нека је, зар то писци нису заслужили. Његов противкандидат, Миленко Стојчић, узео је учтиво за радио Републике Српске изјаву. Предсједник је обећао сазвати сједницу Управе Удружења  за седам дана, али пошто је наставио сам да ради послове умјсто  – није је сазвао ни за три године. Треба признати да је премјестио сједиште у Бања Луку (уз моју маленкост), покренуо часопис ''Залог'', појавико се на више мјеста, као предсједник Удружења или жирија. Сједницу предсједништва није никада зазвао, без обзира што сам га  више пута наговарао на то. Умјесто да припреми ревизију чланства, он је рад Удружења књижевника свео на мртву тачку, по принципоу: Удружење – то сам ја! Уз то је пет година примао плату, а да никада није дошао на посао. Лоповска олигархија која се са Пала преселила у Бању Луку, дала му је рјешење, да је умјтнички руководилац у измишљеном дому ''Свети Лука''  на Требевићу, у близини куће директорице Матичне библиотеке Источно  Ново Сарајево Љиљане Кнежевић. (Аутор ових редова има папире у којима се озваничила ова лоповска малверзација) 
               Да ли књижевницима (а има их око 170, а јалови предсједник Костић је да би замаскирао свој нерад, припремио још 40 чланова за пријем) Републике Српске треба удружење и имају ли га, заправо? ''Немају, на моју ми душу'', рекао би сеоски мудрац. А ни онако какво је – служи само појединцима за личне промоције и егзибиције. Док члановоима остаје ''на језику мед, а на срцу јед''. А оно се може одржати само ако у њега уђу људи чиста срца,ако је емоција предмнет разума, а не слијепило надмоћи у којем ''магарећи глас на небо не иде''.

             КАКО РИЈЕШИТИ ИЛИ НЕРИЈЕШИТИ ПРОБЛЕМ

(Критика без понуђене дијагнозе и рјешења је карцинозно критизерство, лајање на звијезде)

          Зашто је то тако? Зато што писци између себе не могу да препознају способне људе за конкретне социјалне акције, него у немоћи изаберу јалове предједнике, које им наметне државни врх (Кољевић, Настић) или свађалачка скупштина (Прерадовић, Милановић, Костић). За предсједника не треба бирати, условно речено, најбоље писце, него најспособније за  организоаване социјалне акције за статус писаца у друштву, а не личне промоције, по систему ''држи воду док мајстори оду''. Вода се увукла у уши и уста, дошло је до гушења у којем трешко има спаса. А тако је то, рекао би хроми Вук Стефановић Караџић ''када им је сва памет на језику''. Томе треба додати (али да се то не схвати само као декламација) да писац који  побјегне од живота, његов стил увене. То употпуњује слику ко су писци. Али, треба их разликовати. Има оних, да кренемо прије рата, који су били познати и признати (да их не именујемо, они се препознају), а има и оних који су настали посредством ратне стихије (чија дјела су на нивоу кућне књижевности), као извори пишталице од којих је набујала ријека јавних прозивки. Да ти се живот смучи. Не поштују никога и не виде веће од себе. Високо су уздигли руке да су заслужили националне пензије, а немају дана стажа. Побјегли од живота, ван себе су! Онај ко не живо овдје и сада – не може бити схваћен и разумљен од других. Њега летећа крила пубертета носе  далеко од смртности тренутака. Они су бесмртни у свом безумљу. Да није тако, поштовали би древну мудрост да је човјек одговоран према мислима, а ријечима казаним и написаним још више.
            Неки писци личе на путника којем је узалудно свако путовање, а нарочито оно кроз бесмисао профитерски диктираног ратног и послијератног хаоса. Због тога им не треба судити, али ни удјелити.
Ако нађу проширене димензије у себи – Удружење ће опстати, а ако не – нестаће, као дашак вјетра на повртшини мора. Сва срећа, неко ће и то забиљежити. Нека писаца, макар никоме не требали!

               ТРАГИЧАН ПОЛОЖАЈ КЊИЖЕВНИКА

              Има средине гдје је власт увела санкције на ријечи, што, наравно, највише погађа књижевнике и научне раднике, гдје влада правило "Нема паре без омаре". Ту власт врши одабир ко може, а ко не може проћи, као што је то случај са Видовданским пјесничким сусретима на Сокоцу, али и Вишеградској стази, а може се рећи и Дучићевим вечерима поезије.
                 Никакво чудо што је култура на задњем мјесту, а спорт на првом, јер смо народ који нема културе  дијалога, са свађалачким и укољичким набојима, чија се политичка филозофија базира на поразу.
                Суштина свега поменутог је гашење наде, апатија. А  народ који нема наде доживљава смрт са одложеним дјеловањем. Самоуништењу једног народа претходи криза културе, непостојање културне политике.
                    Има средина гдје је власт увела санкције на ријечи, што, наравно, највише погађа књижевнике и научне раднике, гдје влада правило "нема паре без омаре". Ту власт врши одбир ко може, а ко не може проћи, као што је то случај са Видовданским пјесничким сусретима на Сокоцу, али и Вишеградској стази, а може се рећи и Дучићевим вечерима поезије.
                    Средина која не дозвољава да култура искорачи испред свих других вриједности - у закораку је чамотиње, са трошењем будућности својих суграђана. Наша власт разуђена до бесмисла, осим ако нису у питању профитерски трагови и канали, увијек нађе неког министра низашта, не воли елитне умјетнике, већ послушнике, епигоне - без стваралачке оригиналности.
 
                СЛАВА УМЈЕТНИКА ЈЕ СВЕТО СИРОМАШТВО

              Сви имају своје славе, најчешће мрсне... Војсци су одредили за славу Видовдан - посна слава, а себи су одредили Стефандан - мрсна слава. А војска је заслужила неки војнички празник - Светог великомученика Георгија, Св. великомученика Димитрија, Св. великомученика Меркурија који је убио Стреза послије молитве Светога Саве.
               Слава умјетника Републике Српске је свето сиромаштво, осим оних који су били и остали пришљамчени уз власт, који масте браду, а посебно уз експлозију епских надахнућа, уз гусле - као небески инструмент напуњен српским заблудама. Какво лицемјерје владајуће лоповске олигархије. Нису православци по вјери, већ по самољубљу!
                Српски умјетници, а посебно они који су учествовали у рату, немају мјеста нигдје у свијету, јер је свјетска заједница одбацила Србе из Републике  Српске, а једина држава  која то није је Грчка. И код Грка пролазе пришљамчени уз власт, они који су били на путу да направе православну масонерију на Балкану.
Истински умјетник не даје своју душу душождерима на власти, радије је трпежан него послушни поданик.

                      САМО(УБИСТВО) НИКОЛЕ КОЉЕВИЋА

                      Без обзира на тежак положај умјетника, фала Богу, још нико, од њих није извршио самоубиство, тај чин насиља над самим собом. Званично то је "учинио" само Никола Кољевић, када је остао без државне функције, када је био само предсједник Удружења књижевника Републике Српске.
                       Истина, он је тешко подносио колективно робовање енергији заблуде коју су производили профитери - пауци рата. Знао је да су Срби поносни на своје мане. Знао је за Епиметејев синдром.
                       Преведено на случај Кољевић - бог ратне ватре, жртвовао је свој народ ради профитерских интереса. Безобзирно је трошио снагу свога народа. Кључ рата је оставио у Сарајеву, а на Пале је изнио стару браву која се добро откључава профитерским калаузом.
                        Истински умјетници и научни радници нису му били потребни, јер као што каже један од њихових: "Могли би посвједочити како је било!" Зато ми је Кољевићево самоубиство сумњиво. Такав човјек није имао храбрости да два пута себи пуца у уста.
                       Он је само(УБИЦА) којег су убили други! Њему, који је имао морални и државни дигнитет, мафија није могла увести санкције на ријечи, али га је, по свему судећи, склонила из живота.
                   И о томе књижевници ћуте. Са енергијом истине постижно је побољшати њихов положај. Тада их власти неће купати без сапуна. Истина скида сваку прљеж на души. Ко то може, постаје чист као небеска суза.

                  НАЈЕЗДА ЛОШИХ ПИСАЦА

                Што је мање шуме, све је више површинских вода (извора пишталица) и писаца!
                 Какве има везе шума и писци?
                 Има, роде, са доста истине и асоцијативне разуђености.
                Да су писци најосјетљивији слој у друштву, без сумње, доказ је Удружење књижевника Републике Српске - онако како јесте и како није! Сад га видиш сад га не видиш, хокус-покус, као трик нижеразредног мађионичара. У овом случају држава је умјесто његова мецена – мађионичар. И то онај мађионичар кога су наџивјеле сопствене опсјене.
                   Шта то значи? Да га има онолико колико и државе. Прве слабости држава је показала према писцима. А и како не би када су државу стварали писци који су народ водили преко непостојећег моста, од романијског тибета, до Санског Моста, који је пао прије него што је мајка Боре Капетановића спремила доручак за уморне госте из Српског Сарајева (Кртолина, Вељковоић, Жугић). ''Муко моја тврда'', рекао би хроми Вук Караџић.
                    Чега има пуно, мало се тражи, рекао би наш народ. Писци су се умножили до бесмисла. Зашто? Зато што нема институције рецензије и редакционих одбора, када је у питању вредновање њиховог дјела. У профитерском рулету и књига се нашла као роба. И то лоших писаца, којима је најважније наћи спонзора, а рецензент и издавачка кућа су споредна ствар. Пошто нема текуће критике у часпписима (а ријекто да је има и у дневним новинама), неки бацач гугле наштанца пет-шест књига и ето га у Удружење књижевника, које се на један крајње сраман начин одржава, јер боље би било да га нема.
                     Ипак, нека писаца макар никоме не требали. Тако мисле и у Министарству за просвјету и културу, желећи да се ослободе  обавезе према њима, расписивањем конкурса за стиумулисања издавачке дјелатности.
                         На исти сам се редовно јављао као аутор и издавач (Књижевни фонд ''Свети Сава''). Као аутор никада нисам прошао до те (2006) године, а као издавач редовно сам добијао награде и то за лошија књижевна остварења. Узалуд сам то истицао нудећи озбиљна и опсежна запажања, нико ништа није предузимао. Ранко Поповић, био је незамјењив, без обзира што није читао све рукописе, које је читао његов кум, поред којих нисам могао добити награду за своје књиге које је објавио Завод за уџбенике и наставна средства (''Очевим језиком'' и ''Сјенке'').
                    Ове године, када се жири промијенио добио сам награду за ''Изабране пјесме'', а за исту сам кокнурисао и авангардним романом ''Роман о Ивани – у бијелој сјенци облака''. И опет нисам задовољан.
                    Зашто, добио си награду, рекао би неупућен човјек. Зато што сви чланови жирија нису читали све приспјеле рукоиписе, већ су их подијелили и договорили се ко ће предлагати књиге од вриједности (али и своје кандидате) за награде.
 Уз то, те године (2006) се дигла фрка што многи претплаћени писци и ловци на награде, који и када наопако дишу и пишу, добијају награде. Такве нећу да помињем, али их сви знамо.
                    Све у свему фрку су дигли лоши писци и они који су више пута добијали награду, али те годоине, када жири није под палицама СДС-ове мафије, нису.
 Не зато што је жири наградио моје ''Изабране пјесме'', али убједљиво, те године су награђене понајбоље књиге. Видјело се то када се појаве на излозима и код оних који знају шта вриједи читати.

                                                                                                                         Недељко Жугић

НАРОДНА САЧЕКУША

• Са слабљењем конфедералне јединице Републике Српске, у чему учествују међунродни и домаћи званичници, која се све више унитаризује у БиХ, расте број незапослених и гладних, незбринутих и обезглављених, најкраће речено голотрбих.
• Политичари који су себе обогатили, стално су уз инструмент насиља свирали најтужнију народну елегију, писао сам више пута о томе, ''Свето сиромаштво''. Тај исти народ, гутао је страх и страсно гласао за сијаче страха, који им краду садашњост и пуца  у будућност.

        Сада се том народу натеже ороз на души...Послије енергије заблуде, само га истина може спасити, а да би дошао до истине – остаје му само један пут: да сијачима страха приреди народну сачекуђу! Када и како – свијетли се упитник народу, који у одсудним тренуцима, тражи оног ко ће га повести. Тај исти народ, коме се отопила енергија заблуде, опет чека, укопан на мјесту, у ровове самоништадогодизма.
         Изађи народе,  изравнај нишан и мушицу, направи народну сачекушу политичкој лоповској олигаргији, профитерима - пауцима рата, корумпирним судијама, начелницима МУП-а, новопеченим бизнисменима који су покрали фабрике и од отпада правили цркве профитеруше, само да трагове заварају... Изађи народе, поцјепао сам закон ћутања обичних људи. Толико могу, толико смијем,  а да ме Бог не казни. Све остало је у Божијоим и вашим рукама.
            У Републици Српској живи  око 1.391.000 становника, а од тог броја,  у проценту  90 посто, свира стомак виолина. То је произвела политика сијача страха – гробара српског народа у БиХ – СДС-а и његовог чеда, сина ‘’бесмртника’’: вође лоповске олигархије и свих српских смакнућа! Бог и осиромашени народ знају његово име. Ја више не могу да  кажем, јер је напета стријела јавних прозивки: ‘’Предај се, и моја те жена моли’’, док народни гуслар (заиста  нсродни) пјева: “На врх горе Романије, лоповска се клика крије, побили су српске јунаке, а сад је на реду народ да се убије’’!
            Зато је, то тврдим врло одговорно, без политичких конзеквенци, на реду народ. Ако остане закован за тишину, подигао је себи споменик “вјечног ћутања”. Из укамењене тишине ће слушати еруптивне и пророчке стихове Ђуре Јакшићса: “Та Србим кипи, кипи и чека, ил,  неда ђаво, ил,  неда Бог!”
             Зашто је то тако? Зато што је лидер лоповске олигархије правио народу пјесничку државу у облацима, градећи на романијском тибету аеродром, да му народ узлети у небо… Директор авио-компаније је био молер, није знао вршити навигацију, па је народ умјесто у небо, у црну земљу пропао са тугом, а прије тога је био озрачен сиромаштвом. Директор аеродрома, доживио је смак свијета у малом, као у оне ратне дане када је са лоповским лидером правио раскос (први откос низ Гласинац, гдје је требао бити аеродром)…Каква симболика за специјалисту групне психотрерапије – “раскос” (први откос на који се, с друге стране, трава враћа), за промијену свијести. Он је био прави мајстор да манипулише несвјесном и неконтролисаном  хистеријом народа опсједнутог “нациналним рефлексом” опстојања. Држао му је све нити тицалице, као марионета у рукама монструма Слободана Милошевића, који је потрошио сву позитивну нациуоналну енергију Срба, сломивши национално биће…Сада га рахитични у мозак славе као Хашког хероја, они који пјевају “унесрећитељу Срба у БиХ” пјесму да га ‘’јелика крије’’, а та “јелика” има профитерске гране, од земље до врха.
             За њих Високи представник за БиХ Педи Ешдаун каже: “То је мала банда корумпираних политичара којима је више стало до ратног вође босанскјих Срба…него до народа Босне И Херцеговине”. А “високи” је пио ракију код ратног казана тог вође на Палама.
             Да би се све то неутралисало, прије него што народ направи своју сачекушу, треба неко да идентификује проблем, неко ко долази из бијеле сјенке облака и који ће тамо и отићи, али који не оставља магловите трагове.  Народ ће сам наћи свог вођу. А ако га не нађе, нестаће у бијелој сјенци облака, тамо одакле му намигује национални  мит. Лопови ће само себи направити сачекушу. Скољени су са свих страна. Реже, а отровни зијев њихових уста пушта исцједак народног гњева: “Дабогда имао па немао” и “Ко засрећи са шуме, сачекај његов крај”.
             А а људима - упутно је судити на њиховом крају. Ако кренемо раније, признали смо своју кривњу, а поготово ако смо робовали “закону ћутње обичних људи”. Писац ових редова – врло доказано (крвљу и знојем) није. Због тога не жели да будем чрелник народног гњева. За народну сам сачекушу, с благим осмјехом и народном пословицом: “Заклела се замља рају да се тајне све сазнају!” Додао бих томе, упјесмљено: народ има душу, има своју сачекушу!
                                                                                                 
                                                                                                                Недељко Жугић

СЕБИ ФАБРИКЕ,
НАРОДУ ВИШАК НЕМАЊА

             Политичари који су народ увели у апрсурдан рат, ратујући у стилу пођи-стани-одустани, након потписивања Дејтонског мировног споразума, којим је Српско Сарајево припало Федерацији Босне и Херцеговине, одржавали су јалове трибине на којима су убјеђивали народ да остану, а у исто вријеме су исељавали све фабрике са тих простора. Једини политичар који је изашао пред народ и рекао да га политички врх Републике Српске вара, био је Ратко Аџић, предсједник Српске општине Илијаш. Запријећено му је да ће бити ликвидиран. Човјек је одбрзао у Београд,  јер је знао о каквој мафији се ради. Они наивнији, као што је примјер Вогошће и Илиџе, одржавали су митинге за останак. Била је то, записао сам тада, колективна смррт са одложеним дјеловањем.  Народ се почео селити:
                     Зогом чарне боје сарајевске дуге,
                     збогом росо блиставога сјаја,
                     здраво кратка руко туђег завичаја…

           Политичари су говорили народу: “Напустите своја огњишта, добили смо државу, понесите са собом називе села…улица, па чак и саобраћајне знакове…” Била је то лоповска олигархија с Пала. По клиској и снијежној стази, са лапатљивим снијегом који није престајао, излазили су Срби: Илијаша, Хаџића, Илиџе, Рајловца, Вогошће, Новог Сарајева, Центра… Ишли су: нигдје, никоме, никуда… Чекала их је кратка рука туђег завичаја (имам и та истраживања).
            Док је “раја” паковала најнужније, ствари за прву помоћ у избјеглиштву, и са сузама се опраштајући од  завичаја, не вјерујући да их иза Требевића, горе на Палама и негдје даље, чека живот достојан човјека, дотле су политичари размишљали другачије. По њима приоритет је био иселити машине, постројења, цијеле фабрике растављене на дијелове, па чак и ограду постављену око њих (злу не требала). Даноноћно су демонтирана постројења, одвожена у свим правцима… и ко зна куд. Преко ноћи су мијењана сједишта моћних фирми, демонтира се  “Кока Кола” из Хаџића, “Спринд”, “Орао”, “Фамос”, “Енергоинвест”, “Тас”, Претис”, “Ласта”, “Ћилимара”, “Шумапродукт”,  “Пак Центар”, “Творница специјалних вентила” из Блажуја, и све  што се задесило, а могло је бити од користи налогодавцима исељавања. Многи радници поменутих предузећа нису могли ни повјеровати да ће измјештање истовремено бити и њихов крај. Демонтиране машине и опрема  кратко су се задржли на просторима Лукавице, Мокрог и Сокоца. Правац њиховог трнспорта је углавном Србија и Црна Гора.
                 Поједини руководиоци исељених фирми оглушили су се од наредби Караџића и Краишника и спријечили транспорт за Србију, односно монтирање појединих фирми на локалитетима гдје незадовољавају услови за њихово нормално функционисање. Послије силног убијеђивања директора Милана Прице са тадашњим челницима РС,  ВЗ “Орао” из Рајловца пресељен је у Бијељину, гдје је монтажа извршена. Да би имали “потпуну” контролу над поменутом фирмом, Караџић и Крајишник именују своје људе у Управни одбор ВЗ “Орао”. Између осталих и гуслара Косту Плакаловића (бившег ратног предсједника Општине Српски Стари Град, и предратног механичара “Орла”), да прати и коригује рад  “непослушног” Прице.
            Захваљујући директору “Интала” из Илијаша  Велимиру Бајићу, фирма је пренешена у Милиће и једна је  од дислоцираних  фирми у РС која успјешно послује.
            Ремонтни Завод Хаџићи је дислоциран у Братунац, која на једвите јаде послује, уз честе штрајкове. Народ и радници који су дошли из Хаџића, везујући се уз ову фабрику, озрачен тугом и уранијумом, има највећу стопу смртности у РС, али и шире.
            Машине из сарајевских фабруика, није риједак случај, пропадале су по ливадама, а најужаснији примјуер је фабрика “Кока-коле” из Хаџића. За њуз су изливени темељи на којем је изидано два-три реда цигли. Преко тога је израстао коров, а општина Хаџићи (пошто не постоји, али за њено непостојање је гаранција Република Српска), треба да плати оштету “Кока-коли”, јер су јој украли фабрику. А она је продата у Србију. Директор те фабрике је био Ратко Радић, ратни предсједник Српске општине Хаџићи. Прије неколико година је умро, а за судбину фабрике нико ништа не зна.
              Фабрика бицикла “Ласта” са Илиџе је дислоцирана у Лукавицу, под шаторе, да би се размоннтирала, како би њене дијелове лакше пребацили у Србију.
             Из Вогошће је измјештена фабрика аутомобила “Фолцваген”. Одвежено је 2000 нових аутомобила и 1000 у дијеловима. За њихово пребацивање био је задужен Момчило Мандић и тадашњи повјереник за Српску општину Вогошћа, Никола Поплашен. Из Вогошће је дислоцирана Творница лежајева, прво на Соколац, затим Вишеград, одатле у Билећу, да би завршила у Србији. О судбини и пословању ове фабрике се врло мало зна.
             Из Рајловца је дислоцирана Фабрика за производњу пецива “Спринд”. Данас су власници ове фабрике приватници, да им не спомињемо имена, када се зна сваки траг. Можда би о томе могао више рећи бивши предсједник општине Рајловац Јово Божић, али ко ће га стићи? Из рајловачке општине су нестале врло квалитетне машине за штампање.
            На територији данашњег Српског Сарајева су дислоциране фабрике “Фамос”, “Енергоинвест” са Ступа. Све врло тешко послују, скоро никако, а радници по годину дана не добивају плате.
               Из “Фамоса” је нестао уређај за каљење машина, вриједан неколико милиона марака. Боље упућени кажу да се налази у беогрдском ИМТ (у Раковици).
               Са подручја ратног Српског Сарајева дислоцирано је око 150 фабрика. То је највећа послијератна пљачка о којој нико не води рачуна. Како би и водио када обичан човјек у бесудној и криминализованој држави и не постоји. Од тога су се појединци обогатили, продајући или присвајајући друштвену имовину вриједну милионима марака. Себи су присвојили фабрике, а народу су оставили вишак немања или бутик за кратке рукаве.
Распукни земљо да у њу народ пропадне с тугом. Боже опрости народу који је власт употријебила до неупотребљивости.

                                                                                             Недељко Жугић

СЕБИ ФАБРИКЕ,
НАРОДУ ВИШАК НЕМАЊА

             Политичари који су народ увели у апрсурдан рат, ратујући у стилу пођи-стани-одустани, након потписивања Дејтонског мировног споразума, којим је Српско Сарајево припало Федерацији Босне и Херцеговине, одржавали су јалове трибине на којима су убјеђивали народ да остану, а у исто вријеме су исељавали све фабрике са тих простора. Једини политичар који је изашао пред народ и рекао да га политички врх Републике Српске вара, био је Ратко Аџић, предсједник Српске општине Илијаш. Запријећено му је да ће бити ликвидиран. Човјек је одбрзао у Београд,  јер је знао о каквој мафији се ради. Они наивнији, као што је примјер Вогошће и Илиџе, одржавали су митинге за останак. Била је то, записао сам тада, колективна смррт са одложеним дјеловањем.  Народ се почео селити:
                     Зогом чарне боје сарајевске дуге,
                     збогом росо блиставога сјаја,
                     здраво кратка руко туђег завичаја…

           Политичари су говорили народу: “Напустите своја огњишта, добили смо државу, понесите са собом називе села…улица, па чак и саобраћајне знакове…” Била је то лоповска олигархија с Пала. По клиској и снијежној стази, са лапатљивим снијегом који није престајао, излазили су Срби: Илијаша, Хаџића, Илиџе, Рајловца, Вогошће, Новог Сарајева, Центра… Ишли су: нигдје, никоме, никуда… Чекала их је кратка рука туђег завичаја (имам и та истраживања).
            Док је “раја” паковала најнужније, ствари за прву помоћ у избјеглиштву, и са сузама се опраштајући од  завичаја, не вјерујући да их иза Требевића, горе на Палама и негдје даље, чека живот достојан човјека, дотле су политичари размишљали другачије. По њима приоритет је био иселити машине, постројења, цијеле фабрике растављене на дијелове, па чак и ограду постављену око њих (злу не требала). Даноноћно су демонтирана постројења, одвожена у свим правцима… и ко зна куд. Преко ноћи су мијењана сједишта моћних фирми, демонтира се  “Кока Кола” из Хаџића, “Спринд”, “Орао”, “Фамос”, “Енергоинвест”, “Тас”, Претис”, “Ласта”, “Ћилимара”, “Шумапродукт”,  “Пак Центар”, “Творница специјалних вентила” из Блажуја, и све  што се задесило, а могло је бити од користи налогодавцима исељавања. Многи радници поменутих предузећа нису могли ни повјеровати да ће измјештање истовремено бити и њихов крај. Демонтиране машине и опрема  кратко су се задржли на просторима Лукавице, Мокрог и Сокоца. Правац њиховог трнспорта је углавном Србија и Црна Гора.
                 Поједини руководиоци исељених фирми оглушили су се од наредби Караџића и Краишника и спријечили транспорт за Србију, односно монтирање појединих фирми на локалитетима гдје незадовољавају услови за њихово нормално функционисање. Послије силног убијеђивања директора Милана Прице са тадашњим челницима РС,  ВЗ “Орао” из Рајловца пресељен је у Бијељину, гдје је монтажа извршена. Да би имали “потпуну” контролу над поменутом фирмом, Караџић и Крајишник именују своје људе у Управни одбор ВЗ “Орао”. Између осталих и гуслара Косту Плакаловића (бившег ратног предсједника Општине Српски Стари Град, и предратног механичара “Орла”), да прати и коригује рад  “непослушног” Прице.
            Захваљујући директору “Интала” из Илијаша  Велимиру Бајићу, фирма је пренешена у Милиће и једна је  од дислоцираних  фирми у РС која успјешно послује.
            Ремонтни Завод Хаџићи је дислоциран у Братунац, која на једвите јаде послује, уз честе штрајкове. Народ и радници који су дошли из Хаџића, везујући се уз ову фабрику, озрачен тугом и уранијумом, има највећу стопу смртности у РС, али и шире.
            Машине из сарајевских фабруика, није риједак случај, пропадале су по ливадама, а најужаснији примјуер је фабрика “Кока-коле” из Хаџића. За њуз су изливени темељи на којем је изидано два-три реда цигли. Преко тога је израстао коров, а општина Хаџићи (пошто не постоји, али за њено непостојање је гаранција Република Српска), треба да плати оштету “Кока-коли”, јер су јој украли фабрику. А она је продата у Србију. Директор те фабрике је био Ратко Радић, ратни предсједник Српске општине Хаџићи. Прије неколико година је умро, а за судбину фабрике нико ништа не зна.
              Фабрика бицикла “Ласта” са Илиџе је дислоцирана у Лукавицу, под шаторе, да би се размоннтирала, како би њене дијелове лакше пребацили у Србију.
             Из Вогошће је измјештена фабрика аутомобила “Фолцваген”. Одвежено је 2000 нових аутомобила и 1000 у дијеловима. За њихово пребацивање био је задужен Момчило Мандић и тадашњи повјереник за Српску општину Вогошћа, Никола Поплашен. Из Вогошће је дислоцирана Творница лежајева, прво на Соколац, затим Вишеград, одатле у Билећу, да би завршила у Србији. О судбини и пословању ове фабрике се врло мало зна.
             Из Рајловца је дислоцирана Фабрика за производњу пецива “Спринд”. Данас су власници ове фабрике приватници, да им не спомињемо имена, када се зна сваки траг. Можда би о томе могао више рећи бивши предсједник општине Рајловац Јово Божић, али ко ће га стићи? Из рајловачке општине су нестале врло квалитетне машине за штампање.
            На територији данашњег Српског Сарајева су дислоциране фабрике “Фамос”, “Енергоинвест” са Ступа. Све врло тешко послују, скоро никако, а радници по годину дана не добивају плате.
               Из “Фамоса” је нестао уређај за каљење машина, вриједан неколико милиона марака. Боље упућени кажу да се налази у беогрдском ИМТ (у Раковици).
               Са подручја ратног Српског Сарајева дислоцирано је око 150 фабрика. То је највећа послијератна пљачка о којој нико не води рачуна. Како би и водио када обичан човјек у бесудној и криминализованој држави и не постоји. Од тога су се појединци обогатили, продајући или присвајајући друштвену имовину вриједну милионима марака. Себи су присвојили фабрике, а народу су оставили вишак немања или бутик за кратке рукаве.
Распукни земљо да у њу народ пропадне с тугом. Боже опрости народу који је власт употријебила до неупотребљивости.

                                                                                             Недељко Жугић

КОЛЕКТИВНА СМРТ
БЕЗ ОДЛОЖЕНОГ ДЈЕЛОВАЊА

• Данас, када је сваки просјечан човјек освјешћен до те мјере да појима да је СДС империја зла коју треба  масовно  осудити и са уста најстрашивијих људи скинути печат ћутања.

           Како препознати  лоше људе који су кројачи народне судбине? Лако, јер су недодирљиви  када је влат у њиховим рукама. Народ су осиромашили, раселили, довели до неподношљивих односа, украли му будућност, шишају га испод коже, убијају изнутра. Имају  мафију против које је обичан човјек немоћан, јер у бесудној држави нема правде, а поготово за сиротињу.
          Када човјек, који нема више шта да изгуби, отвори благајну непотребних дјела СДС-а, из ње прво изађе струја смрти, расељењени народ, који је, напуштајући своја огњишта, кренуо нигдје, никоме, никуда. Нису у бољој прилици ни они који се нису расељавали, јер и у њих је празна кућа. Боље би било да смо сви постанари и у најму, али да имамо какву такву плату и егзистенцијалну сигурност.
              СДС-овци, купују држву коју је сиротиња заљевала крвљу и знојем. Међу њима је, нимало случајно Момчило Мандић. У његовом родном Калиновику, кажу: "Кад сви спавају, Мандићи раде". Преведено на данашње прилике: ''Што више народ сиромаши, он се више богати''. Он је један од првих СДС-ових богаташа, који је још у држави Анте Марковића, кад су се палили инфлаторни динари, дилерисао, у Београду, на Зеленом Венцу и у Кнез Михаиловој… Као шеф прествништва (конзулата) РС у Београду, рекао је рањеницима који су штрајковали глађу: "Купићу пола Државе коју сте  ви заљевали крвљу…" И купио је, а рањеницима је презуо ципеле, па чак и онима чије ноге корачају по подземним свјетовима. У Српском Сарајеву, на простору од двијестотине метара, има двије бензинске пумпе, у Коњевић Пољу трећу, има и четврту, пету, депонију у Дворовима, хотел у Лондону, а након убиства начелника ЦЈБ Српско Сарајево, на Сокоцу, почео је правити пумпу. На сву срећу - градња је стала, али је стало и дисање народу.
             Под његовим покровитељством, непосредно послије потписивања Дејтонског споразума и изласка народа из Сарајева (те тужне избјегличке офанзиве) уприличена је Хајдучка вече у Зворнику. На тој вечери, у дубокој тајноти, формирано је Удружење "Црна рука".
               Из тог удружења су  регрутоване убице и платише убица. Задаци су били да се жртва прати више мјесеци, са појчањем праћења трагова посљедње седмице. Тај рад је уз аконтацију (половина суме од уговорене цијене), а други дио се добија када убице, користећи колумбијску сачекушу, уз сигурну логистику својих платиша, убију жртву и одбрзају у правцу сигурних склоништа. У то вријеме, платише, се нађу негдје на званичном мјесту, како би имали алиби да немају ништа са злочином. Често породицама жртава изјаве саучешће, помогну приликом сахране, купе станове… Укрити у добротворе, не бјеже од народа него му улазе под кожу, у петне жиле, у снове. Те игре луквости су научили још у комунизму.
            Мафија је убила  Николу Кољевића (јер се прије Биљане почео колебати и дистанцирати од Радована), Белог Вука (са поскочицом: Срђанова смрт је наш живот!), Љубишу Савића Маузера, Ристу Југовића, Горана Марковића, Предрага Ласицу (али не "колумбијском сачекушом", већ изнутра - таблетом). Зашто?  Зато што су се супроставили финансијској и политичкој мафији.
            На челу организовне, умрежене мафије, стоји државни врх.. Јадни смо ми као народ, када нам то саопштава Педи Ешдаун, а не наши истражни и правосудни органи. Радован је правио на романијском тибету пјесничку државу у облацима, да му народ узлети у небо, а он  је у црну земљу пропао с тугом. Шта би друго радио нарко-дилер, специјалиста за групну психотерапију, који је рекао "да ће нестати један народ у рату", а касније "борили смо се са једном руком" и "нећемо ми муслимане да порзимо". Он је, као квазиспецијалиста и нарцис који разапиње душу народа којег води, рекао: "Хаос има своју логику". Има за профитере, јер "неће муслимане да поразе", када могу стезати Сарајево, Бихаћ и Горажде, све дотле док картон цигара не буде три хиљаде марака или килограм кафе осамдесет марака…Продавали су робу, људе, градове. То је потврдио Алија, када су се окупили његови инвалиди, желећи да им подигне инвалиднине. Рекао је: "Нека иступи неко од вас који је узео четничку трирорију, за корак… Купили смо Горажде и Бихаћ, али и остале територије…" Инвалиди су се мирно разишли, а Алија се помолио Алаху, што је и ту битку добио.
            Зашто су апсурдно ратовали: пођи-стани-одустани? Јер им је такав рат одговарао. Зашто? Зато што су туђим рукама ратовали, а својим узимали паре. По њима се рат не би, до посљедег борца, никда завршио.
            Рекли смо, прије Биљане се почео колебати Никола Кољевић, па су га убили. Он је као угледни Србин извлачио из затвора Радована Караџића и Момчила Крајшника, који су затворени због пивредног криминла. Били су уплетени у аферу Енергоинвестове  ОУР-а "Грађење. Радован је ''лијечио'' раднике Енегоинвеста па је Стојкиним радницима давао боловање, а они су њему правили велику шталу за узгој стоке и гљива на Палама. И Крајишник је имао своје талове. Зато су се и нашли у затвору. У вријеме свесрпског буђења, као лидери, призвали су Николу к себи. Биљана је сама дошла у Странку. Зато јој никада нису вјровали и увијек су је држали далеко од себе. Они су је и предложили за предсједника, а када је хтјела да врши ту функцију, доживљавала је увреде и понижења. У студију РТВ на Палама, док је Мирослав Тохољ био министар, гасили су јој свјетло, под изговором "нестало струје", а 26. јуна 1997. године, Радован јој је рекао да ће је ликвидирати. Она му је одговорила, прилично равнодушно: "Па, шта, мој живот и не вриједи пуно…" Он је попљувао, измалтретирао и избацио из кабинета, рекавши: "Ако не будеш послушна, убит ћу ти брата и братића у Београду…" Послије тога је отишла у Бања Луку. Летјела је на крилима народног гњева и то је искористила да оснује странку, која је требало да има највећи демократски потенцијал у Репубици Српској. Нису били сазрели услови.   
           Казаностријанци са Пала и Сокоца, али и доње тачке Српског Сарајева, са беогрдском мафијом нису се дали у ланце везати, него су наставили да вршљају и џарају по души напаћеног народа. Чак су искоритили јалове акције лажне "Слоге" и поново се вратили на сцену. Умјесто "бабе" Биљане, понудили су "нену" Шаровића и братски загрљај са онима који су криви за рат. Моћници могу све, јер то су  најгори слојеви из бивше комунистичке школе лукавости.
Искључили су свог лидера и Оца Репубике Српске из партије, пристали код међународне заједнице на све уступке, па и да га реш печена носе у Хаг, само да би остали на власти…
            Дуга сјенка њихових зала давила је народ. У помоћ им је прискакала и првославна масонерије, добар број православних свештеника и владика. То народ без сумње зна. Сада их, као фол, Качавенда проклиње да вишак хране дају комшијма…Премало је то за свеопшти вишак немања.
            Зашто шуму нису дали војсци, односно народу, како је лидер лоповске олигархије узвикивао, као бајалицу и мађијање ума војсци и народу. А од шуме и народа су направљене голе сјече. 
            Спирала смрти се и даље врти. На реду је народ,  јер он је зацрњен круг.
То значи да су народ довели у, како Фројд дефинише такво стање, у "неподношљиве околности"
Ако их не збаци са врата, ископаће сами себи гробове  које  неће имати ко затрпати, јер ће то бити колективна смрт без одложеног дјеловања.

Соколац-Пале, 1999-2002.                                                            Недељко Жугић

КРАТКА РУКА ТУЂЕГ ЗАВИЧАЈА

            Од 21. новембра 1995. године, када је потписан Дејтонски споразум, као духовни фотограф пратио сам сарајевске Србе, кроз чије вене, без имало претјеривања, тече тај закон као стаклена вуна. Прије него што су изашли из Сарајева, анкетирао сам преко двије хиљаде телефоном и многи су с горчином изјавили да ће напустити Сарајево, немали број се заносио илузијом да ће се закон промијенити и да ће у Сарајеву остати српска власт. Политичари су им гарантовали сигурност па чак и останак, а ако не  да ће са собом понијети и саобраћајни знак. Када је у општине Српског Сарајева улазила федерална полиција, јасно им је било колико су изнијели саобраћајних знакова. Неки нису успјели изнијети ни личне ствари, а камоли остале кућне потрепштине. По клизавом и уском путу (усред зиме) текла је жива ријека Срба који се исељавају из Сарајева. Ватришта која ју требало вијековима да грију живу крв њихову и њихових потомака  гасила су се заувијек. Они су ишли у неизвјесност.
             Сарајево као кључ рата бјеше и кључ мира, али тај кључ није био у рукама Срба који су претрпјели највећи терет рата. Да би се откључала врата мира, Срби су морали напустити своја огњишта. Жртвеници ратног пакла  ишли су на пут без наде или са мало наде. Многи су са собом понијели и гробове својих најмилијих.
              Све ме то понукало да дуже вријеме вршим испитивање да ли је сарајевским Србима кратка рука туђег завичаја. Обилазио сам их у Требињу, Билећи, Гацку, Србињу (Фочи), Чајничу, Вишеграду, Рогатици, Власеници, Сокоцу, Палама, Милићима, Зворнику, Бијељини, Брчком, Дервенти, Прњавору, Добоју, Лакташима, Бањој Луци, Приједору. Немали број њих се снашао (а посебно они који су имали новац или фамилију да им помогне око смјештаја), а већина је била "ослоњена на небо", "дочекана од стране мјештана уштављених душа", "без емоцијалне топлине и разумијевања", односно "с кратком руком туђег завичаја".

         а) Нерв истраживања

          Пошто сам формулисао проблем који желим истражити, приступио сам поступку за прикупљање података (спровођење истраживања). Користио сам се стандардним методама које користи социјална психологија: упитник, анкета, интервју.
          Главни истраживачки нерв је "кратка рука туђег завичаја", али и утврђивање ставова (и разлика) између домицилног и избјеглог становништва из Српског Сарајева. Истраживања сам проводио на непретенциозан начин, али који ме водио строго циљу. Вријеме истраживања је двије године (од 08.02.1996. до 08.02.1998.). Број лица обухваћених у истраживању је двије хиљада. Мјесто гдје сам прикупљао податке су колективни центри, привремени смјештај расељеног становништва Српског Сарајева, просторије Удружења, врло често пијаце јер је велики број радио на пијацама, у кафанама, школама, факултетима, на путу (у аутобусима и другим превозним средствима). Код свих се примјећивала емоционална тензија, брзо су се разгорјела осјећања до бунта као и то да су заборављене жртве рата, а код неких се јављала права експлозија сјећања на рат и жртве у њему. Сви су ме подржали на послу који радим и нудили су безрезервну сваку помоћ да истрајем и докажем језиком статистике то што је свакодневно горјело у њиховим душама. Нешто посебно што вриједи истаћи је застрашујуће доста емоционално обојених одговора, односно емоционалан страх расељених лица према властима и домаћем становништву, а код неких испитаника су емоције толико упаљене да то не само да граничи са патолошким, већ се налази у самом пољу патолошких стања. Мишићи око очију су им управљени према горе  што несумњиво потврђује горњу тврдњу, али указује и на отворену пријетњу овима који су их безглаво послали у бијели свијет.
         Као слободни умјетник изводио сам више од тридесет пута монодраму "Оде, а да није погинуо", која има један специјални додатак "Збогом Сарајево". Том чину претходи кађење позорнице и публике, што још више дочарава окамењену сузу бола над Сарајевом:

 Збогом чарне боје сарајевске дуге,
 збогом росо блиставога сјаја,
 здраво кратка руко туђег завичаја.
 Ово је колективна смрт, нема друге.
 Из ње, моји мили, васкрснуће неко,
 кажем ти жалосна  избјегличка ријеко.

 б) Провјеравање резултата истраживања

         С обзиром да сам имао опширну фазу припреме  индукције (заокупљености проблемом), фаза провјере (верификације) била је обогаћена сусретима с људима у разним животним ситуацијама и на различитим мјестима. Уочљиво је, код сваког испитаника понаособ да између домицилног и расељеног становништва не влада разумијевање, што се очитовало у неусклађености ставова, односно њихових квантитативних и квалитативних резултата (са позитивним или негативним предзнацима). Једина заједничка особина која карактерише расељено и домицилно становништво је да ни једне ни друге не оставља на миру проблем избјеглица. Негативна  екстремност, очитује се и код једних и код других, при чему предњачи домицилно становништво, јер "туђа рука свраб не чеше". Нико из избјеглог и расељеног становништва није доминантан у власти општина у које су избјегли, а исто тако је и у предузећима у којима избјеглице једва могу да раде. А опште је познато да су сарајевски Срби образовани. Са становништвом се, очито, планирано манипулише, онако како се то свиђа локалним силницима и моћницима, али и људима највиших политичких и државних функција. Домицилно становништво, као и власт, желе да Срби Сарајева буду оно "Што они желе да буду". Осим тога, највећа је увреда сарајевским Србима "униформисано мишљење", па чак и формиран став (предрасуда) домицилног становништва, како су они дошли са стварима и са дебелим џеповима. Крајњи екстремизам сретао се у Рогатици, када су под нос несрећним избјеглицама из Сарајева потурали графите и натписе "Волимо балије него Сарајлије!". Један кључни политичар (више привредник него политичар) рекао је: "Пустите Сарајлије да пролазе кроз Рогатицу, за нас боље што их више прође!". Та кратка рука или уштављена душа домицилног становништва најбоље се види у овим мјестима гдје владају тзв. "ослободиоци градова", који своје војнике одржавају у приватним муслиманским кућама или друштвеним становима, док их на селу чекају њихове куће са загашеним огњиштима.
           Понижавајућа је околност да народ који је гутао  ватру рата у колективном смјештају више од двије године дана, а да мјештани издају станове и узимају девизе за вишак стамбеног простора, тако да је питање ко је кога у овом рату бранио и ко има легитимитет на некретнине, па макар оне биле и стотину пута један кроз један.

           ц) Резултати истраживања

          Са анкетираним сам се сретао више пута. Нико није демантовао сам себе, већ је појачавао своју изјаву нудећи обиље чињеница, сасвим објективно подвлачећи оно на шта је дао одговор. Ипак, као у доброј пјесми: треба на вријеме стати! Ова истраживања сам свакодневно провјеравао и на својој кожи. И мени се на сличан начин свијетле упитници на које немам одговора. Остати се мора, а повратак је немогућ.
          Из наведене табеле се виде резултати из тринаест општина, односно одрађени подаци изражени статистички (у процентима) у њима. Тумачење и извођење обилних закључака само би замаглило добијене резултате који сами од себе говоре довољно. Расељено и домицилно становништво нема ни приближно исти став о питању избјеглица. На питање "Да ли је сарајевским Србима кратка рука туђег завичаја" расељено становништво Српског Сарајева одговорило је са "ДА" у проценту од 92%, а домицилно са 30% што је веома велика разлика у ставовима.

           д) Предвиђање

          Ослободивши се и позитивних и негативних емоција (пошто је у оваквим истраживањима човјек напросто истим "набијен") као облак електрицитетом, којима су ме опсједали ови несрећни људи, наметао ми се утисак да су избјеглице, без имало сумње, оправдано незадовољне. Већина њих се сматрају страховито изманипулисаним, као да их власти своде на ниво животиње. Нисам наишао на примјер да је неко из општинских власти обишао колективни смјештај, али јесам чуо изјаву једног предсједника општине који је гарантовао да ће се до зиме распуштати колективни смјештај.
             Познато је шта се дешава када народ постаје зрелији од политичара, криза прераста у социјалне потресе. И они се дешавају свакодневно али су невидљиви јер су избјеглице разбијене по општинама али и на сваки други начин. Да имају удјела у власти,  до потреса би дошло сигурно. Ови проблеми морају попримити јавне димензије, јер се у наручју избјеглица умножава вишак немања и неразумијевања од стране власти.

1996.                                                                               Недељко Жугић

ИНФЕКТИВНИ ЈЕЗИК МРЖЊЕ
КАО ПРЕТХОДНИЦА РАТУ

• Николај Велимировић: Новинари, у великој већини, постали су дописном школом злочина, страсти, и порока.  Молим новинаре наше да се старају да зидају душу и карактер нашег народа обазривим и мудрим писањем. Морална одговорност модерног новинара није ништа мања од моралне одговорности свештеника и учитеља.
 
                     
         Новинари, имање или више образовани,  знају да медији имају највећи утиицај на људе и њихову интерпретацију и перцепцију реалности.
       У напонском пољу јавног мњења врши се страшна пропаганда и притисак психотичних и нералних новинара, којима е свијест пала у несвјест, на колективну свијест национлно подијељеног народа, као и пред рат, али и у самом рату. Дакле, рат у људским главама, није престао, примирја и мир су само припреме за нови, у којем ће напади бити подлији.
          То је стање, што би рекао Фројд, ''неподношљивих околности'' због великих притисака изнутра  и са вана, када се сентрифугалне и центрипеталне социјалне силе помијешају, као јужни и сјерени вјетар, који најбрже отапа снијег.
          Андрић би мудро рекао: ''Чувајте се људи који мисле да су угрожени, они увијек изненада, неочекивано и подмукло напдају'', а Војислав Лубарда би додао ''најопаснији су људи који маштају'', али не по оној народној ''моја машто, моја машто, што ме мучиш али низашто'', већ циљно, имајући при руци моћно средство дјеловања на људе  - медије, а поготово телевизију.
             Када је у питању Федерална телевизија и Бакир Хаџиомеровић и његових 60 минута, најбоље рећи ''кaкав човјек таква и бесједа''. Он се понаша као стотину хајкача на једног зеца, којег хоће да натјера не на једну пушку, већ на масовни линч. Он са својим плаћеним новинарима подстиче негативне елемената у новинским и телевизијским вијестима, а позитивних  нема ни за лијека.
              Слажем се, што би рекао Горки, ''да је истина Бог слободног човјека'', али новинари који су робови мржње не виде да је у ријечима живот, већ вид само смрт. Желе да жртва њихових медијских удара зaврши у затвору или на гробљу, како рече њихов слијепи експонент Драган Лукач, који има везе са полицијом колико баба са атомском електраном. Прије свега, он не смије да расипа ријечи и оптужбе, јер као на замјеника директора Агенције за истраге и заштиту, његова ријеч би требала да буде извршна, а не спорна и оспоравана. Он се понаша, као пред рат, генерал Благоје Хаџић, који је рекао да ће све непријатеље Југославије наћи у мишијој рупи, или лицемјерни Стипе Месић, који је сједајући у Столицу предсједника предсједништва СР Југославије говорио, да га сви виде и чују, да има државе на чијем је он челу. То им се не узима за зло, већ н оно везано само за Србе, који су најбољи народ на свијету за друге, а само себи не ваљају. То рече Стипе Месић у сред Београда: ''У''(столици) државе коју растура, ''У'' сред Београда, престолног града Срба, а ''У''(стаде) и оде ''У'' Независну државу Хрватску.
           У Републици Српској и БиХ има Закон о заштити од клевете, који у бесудној и непостојећој држави БиХ не важи, јер ''правда држи земљу и градове, правда држи, а неправда руши''. Додајући томе да се води скривени рат мислима, отворени у ријечима и скривени у наоружавању и лобирању западних шпијунских агенција да Бошњака и Хрвате подрже у муњевит рату против Срба у Бих (блицкриг), ако изађу на референдум, са, по њима, разложном позадином: ''У прошлом рату, ми смо изашли на референдум за суверену БиХ, а Срби су устали на оружје, а сад ако они изађу на референдум за суверену Републику Српску, ми ћемо се дићи на оружје''.
             Имајући у виду да је људска судбина везана за ратове и одбрану од њих, као и чињеницу да је Босна и Херцеговина неминовно нестала у својој троједности са престанком функционисања СР Југослвије, као ''срце'' тог организма, оно је прво пукло, она је по андрићевој дијагнози ''земља мржње''  у којој и цвијеће вене.
           Језик медија поново сије страх, хушкање, смрт једном човјека на челу ''злочиначког народа'', а од кохезионог јединства народа и народности у БиХ нема и никада неће бити ништа.
              Нато пакт је знао да ће бити болно одвојити Косово, као огњиште духовности Срба, а када су то успјели сву пажњу су усредсредили на Републику Српску и премијера Милорда Додика, који штити православље, као Свти Сава, од ватиканске најезде и џихадлија.
              Ђинђића су, када им је рекао ''ако се Косово одвоји од Србије, ми ћемо Републику Српску припојити Србији'' убили са плаћеним наручиоцима који су  чували режим Слободана Милошевића, моји је, што би рекао велики српски писац, био агент ЦИА до пола утакмице…
             Војводина, без обзира што има 80 одсто Срба, ће се одвојити, јер је то пут неофашизма и НАТО пакта према Русији… А руска мафија, није ли продала државу НАТО пакту?
              Ипак, као необичан човјек (али не зломислен и злорјечив зато што је то у мени и што то хоћу) чије су се прогнозе оствариле, вјерујем у Теслину универзалну одбрану човјечанства од зла: ''Енергија једне мисли може одредити кретање цијелог космоса'', али, прије тога, у пророчанства која се поклапају да је трећи свјетски рат већ почео (2009-213). Ко не вјерује нека слуша политичаре, новинаре и друге људе, у њима је напет стријела јавних прозивки, хушкања на крв, брут, сјечиво, смрт…
              Ипак, има нада, као што би рекао хроми Вук Караџић: ''Неда се, али ће се дати''.
             Ријеч, као специфична људска драж, носи акционе струје мозга. Ко ће се коме дати, видјећемо, али садашње стање је стање ''неподношљивих околности'', тако да добромислен човјек нема стрехе испод које би се склоно.
           Зато се сваки дан деси једно или два убиства, као резултат општедруштвеног безнађа и беспомоћности друштва појединцу, како би му очували ментално здравље, да не стави ороз на душу и изврши насиље над самим собом.
            И без рата, ми смо народ украдене будућности, којем је прошлост жива закопана у садашњост.
             Поштени новинари и интелектуалци немају шансе да то поправе, јер им је вода до уста, јер траже појас за спашавање од општег потопа страхом који носи инфективни језик мржње.

Март, 2009.                                                          Недељко Жугић

ДА ТЕ НЕМА ТРЕБАЛО БИ ТЕ ИЗМИСЛИТИ

         Лаган, као вјетар што походи Романију, уђем у фризерску радњу на Сокоцу, недалеко од сједишта предузећа у којем радим већ десет година, чији назив није више ''Српске шуме'', већ у наводницима ''Шуме Републике Српске''. Све то, наметнули су међународни мешетари, прије инфицираног Закона о шумама  по којем је балван пукао чим га погледаш.
Ако има људи у фризерској радњи, када уђем, завлада нека тишина, али нема напетости у њој, као да се  боје да имам код себе чешаљ за мисли или да видим невиђено и чујем нечуто.
         Фризерка, старија, већ бака, али брзих узмаха, чује све што људи кажу, па и оно што неће да кажу. Сасвим могуће, јер ако је коса антена мисли, провлачећи прсте кроз косу оних које шиша,  кроз њена нервна влакна струје  мисли у овитку неказаних ријечи.
Осим тога, човјек код фризера, шишајући косу, браду, длачице из ушију, жели несвјесно да се ослободи овоземаљске прљежи у људским односима, како би изашао чист, као крсник на бојиште послије молитве.
          У том граду сам оставио неизбрисиве трагове неприлагођености сили и силницима, мафијашима и профитерима, онима који су без дана стажа  стекли богатства, гријешећи се од гробове изгинулих у протеклом рату, али и од ровове и борце које су  гурнули у рат, крадући им будућност  узимајући себи фабрике а њима ништа и остало.
        У том граду сам доживио да они који би ме до јуче склонили из живота, сада персирају, јер их је небеска сила натјерала да осјете гријех према онима који нису тражили ништа осим да буду непоткупљиви свједоци свега што се дешавало, а нису издали народ и националне интересе.
          Такви не улазе у ову радњу, већ они избирљивији, култивисанији, што би рекли поштени сељаци, оћутни, који говоре кратко и појмљиво, који споро причају, а брзо мисле.
А ја сам увијек подешавао акционе струје мозга да ''чујем'' њихове мисли, јер давно сам то прочитао и увјерио се у тачност да човјек оно што мисли, то и чини.
У фризерској радљи, код Ангелине, људи мисле шта говоре, а  говоре оно што мисле. Мислима им није тијесно у кошуљи говора.
          Људи који се код ње шишају су као биљке, које реагују на осјећаје и мисли својих власника. Они су за невидљиву књигу живота непоткупљиви свједоци, који показују пут до универзалне животне истине. Нису храбри да вас подрже на лицу мјеста, на којем остављате свој и њихов печат истине, али јесу поштени, да вам на скровитом мјесту кажу шта мисле.
           Увремењени су, знају да је ово недоба истине и правде, да је држава бесудна и да је за лаж награда, а за истину казна.
Фризерка у брзном крету, према запамћеној матрици претходног шишања, одрађује посао уљепшавања, до култивисаног краја, када скида огледало са зида и показује одлик главе са потиљка.
           Ипак, од свих тих људи који се шишају, а нису длакави изнутра, запамтио сам оно што ми је рекао један добромислени адвокат и један емпатични хирург, који ме оперисао након рањавања у Војнох болници у Сокоцу. А можда су ми то и најдраже ријечи које сам у животу чуо: ''Да те нема, требало би те измислити'' (адвокат) и ''Пишеш, као да ми читаш мисли'' (хирург).
           Након тога сам записао да су ријечи, које имају у себи енергију љубави и истине добромисленог и праворјечивог човјека, мале муње – свјетлице које прожимају цијело тијело, јер су прошле кроз средиште срца.
Томе бих додао само ријечи највећег српског духовника, који је добијао информације од Духа Светога, Николаја Велимировића: ''Силна је ријеч, као гром. Она поражава грешника, мелем је болноме и потиштеноме, утук развратноме, а опомена богатоме''.
Или, генијалног Андрића, који је писао и говорио: ''Никада не знаш од кога ћеш чути праву ријеч''.
         А фризерска радња на Сокоцу, остаће ми у сјећању као истурено одјељење психотераписјеке заједнице у којем су људи добромислени и праворјечиви. Пензионер, најчешће, говоре оно што се не може научити из књига - оћутно и мудрословно, тако да им је ''искуство дијете мисли, а мисао дијете акције''.

                                                                            Недељко Жугић

Нестала је кривина удесно

       Напуштам град гдје важе двије ђаволје испосвијести: ћути,  не говори!
       Прати ме јесење сунце, болна тишина и  ријечи   ''недоба је истине''. 
У Сарајеву се виде дуге сјенке рата.
       У згради запечаћене тишине блистају слова ''Аваза''. Отужан је диздиленд за треће доба. Од загађене крви нерада захрђала је душа народа.
        Сарајево није за расуте по шумским градовима свијет бајке од којег се коса диже у небо. Пекара ''Енигма'', а нигдје живог хљеба рада! Зрачи колективни суицид од избјегличке офанзиве сарајевских Срба.
        Сруји жеља: додај гас, убиће те  тренуци једног мјеста...
         Грађевински материјал, а нигдје строја за производњу будућности.
         Да није свијетле стазе срца, не би знао правац кретања.
Слушам небеску литургију у језику тишине. 
         Трговци тетовиране душе изложили су уштављене коже.
У проширеној димензији додирујем се са Оном која  чека на крају пута.
Лишће умире и улази у загрљај сна зиме. Нестаје заспала ватра живота шуме.
        Пловећа тишина открива тајну сусрета.
         Сјајне рекламе од којих се не виде знакови поред пута.
         Из облака послије кише шапуће неко тајанство.
        Жене  воле безгранично, а ако не воле не можеш их ни за једну димензију ухватити.
       Зраче ријечи индијанског  поглавице: ''Правом живљењу је крај, наступа борба за опстанак''.
         У Травнику  запухну плаве воде сјећања нобеловца Иве Андрића. То је град  Сенада Лисице са којим сам  крао игле којима су тетовирали душе и пробадали кожу.
         Цеста је влажна од неба које кашље.
        Запух студи, сплаварти реума из педесет зима.
       Камиони натоварени обловином нису власништво осиромашеног народа. Профитерска мрежа је видљива, а нису они који треба да је  прекину. Крију се у залихама жеља напаћеног народа.
        Шума – боје старог злата помјешана је са зеленилом у које је ушао вирус смрти.
       Ко мајчине капи успомена, пада сипка киша. Шта је мајка пјесникова, ако није блиски зов даљине.        
        Еколошки чиста ријека  Блиста се жута боја на дрвећу окупана  кишом. Када нема кише ријека је  као исплакане сузе планине.
        По закону гравитације смеће  подсјећа на однос човјека према  човјеку.
         На стаблима плакате странке која гласачима  нуди среце, а гута им  душу. Од тога  ударци изнутра.
Иза сваке кривине  чака мисао коју треба ставити у крхку кошуљу језика. Небо се купа  у бљештавој маси сунца које залази. Недао ми Бог да заноћим са грешним мислима.
        Ласером срца сјечем кривине до Бања Луке.
        На крају пута чека  Она која је  крштавала ријечи. Сусрет тражи ћутање. Ако не буде тако, ријечи ће нас удаљити са лица мјеста.
Нестала је, код улаза у Бања Луку,  посљедња кривина удесно.
          Муња изнад ријеке поздравља  окупане душе, рећи ће то Она која се љубила са свјетлицама. У прстима букти енергија душе, у  очима је продужена рука додира. Она је згуснута свјетлост у небеском плаветнилу. Њена коса се замрси од струје мисли.

                                                          Недељко Жугић

ПИТОМО МИЉЕ ПРИРОДЕ
 
Зелена љепотица међу планинама. Најљепши симбол природе које око може да види, док се душа напаја свјежином, у блаженом утонућу у њену зелену чоју од језерског огледала до  планинских врхова који се издижу до бијелих облака. У то ће се увјерити сви они који попут сурих орлова упознају љепоте њених висина, као и крдо дивокоза по стрмим струговоима.
 Зеленгора – зелена крв живота накићена природном романтиком.
 Тиха љепотица која се смијеши лирским осмијехом, са интонирањем химне прве љубави у љепоти прозора и гласа од којег се уздиже и расте до небеских висина.
 Њежна као мајчин поглед у предвечерје, у себи крије многе љепоте које свако на свој начин открива, као у сновитој бајци од ружичастих снова.
 Ко дође у њен загрљај, вратиће се са утиском да  она својим изворима, као мајка грудима, храни и освјежава изабрану дјецу сунца.
 Зеленгору красе  изњедрене земаљске сузе. Премрежена је поточићима и ријечицама. У њима се среће небо и земља: Бадањ врело у Осљег-долу, Јаблан врело у врху Равне горе, Језерце сјеверно испод Голије, Мали Јавић јужно испод Маглај планине, Мартиново врело сјеверно испод Планинке, Јаблан врело код Орловачког језера, Коњска вода испод висоравни Пода, Студене воде испод Џиџинских стијена, врело код Црног језера, Добра вода на Барама,  итд.
 Та љепота кулминисана је  осам глацијалним језерима, у којима се огледају зелени врхови који се бјеласају као бјелине дјевојачке.
 За два сата хода од Орловачког језера  дође се на највећи врх Зеленгоре, Брегоч (2015 мнв), који је са врхом Козије стране (2014 мнв) налазе на централном дијелу Зеленгоре. Када се орловске висине погледа унаоколо, човјек се осјети као да се нашао на центру моћи, када чује нечуто и види невиђено. На све стране зелени врхови са пругастим бјелинама, издижу се до неба. Зелено: симбол живота, стварања, наде, смирења, боје природе, прољећа, обнављања животне равнотеже и најава радости и плодности, додир са настанком живота на земљи…
 За успон су погодни  Орловац (1958 мнв),  Стог (1821 мнв), Тодор (1949 мнв), Калелија (1795 мнв) и Висока глава (1970).
 Централно језеро је Орловачко (1441 мнв). У близини је Бориловачко или Југино језеро (1550 мнв). на највећој висини је штиринско језеро (1677 мнв). Најдубље је Котланичко (1514 мнв). У дубокој шуми је Црно језеро (1450 мнв) и Доње Баре (1550 мнв). Под Угљешиним врхом (1858 мнв) налази се Горње језеро ( 1600 мнв).
 Добро маркиране стазе омогућавају обилазак ових језера и врхова.
 Велики пашњаци и висока планинаска трава уздижу се до  планинских врхова. Та зелена, жива чоја, са призором исконских сточара, који љети изгоне стоку, даје планини посебну драж и љепоту.
 Љековите траве и боровњаци, са крупним плодовоима, маме да застанете и осладите се нектаром који освјежава срж костију, крвоток и кожу.
 Бјелина стијена и зеленила траве украшава околиш језера.
 Уз језера су бујни пашњаци искићени цвијећем енцијана, звончара, арнике, архиса (салепа), маргарите, чемерике, кадуље, пелина и многих других. Велике површине прекривене су чаирима и ливадама. Кад газите по њима под ногама осјећате вунене душецке. Између чаира у предгорју и пашњака на висоравни, простире се појас шуме букве, јавора, јеле, оморике и бијелог бора. На оштрим стијенама Хусад-планине среће се шумска принцеза – Панчићева оморика.
 Идући било којим путем, утисак је један: невиђене љепоте припитомљене дивљине.
 Љепота призора заустави дах...Она је питомо миље природе.
 До ње се може доћи макадамским путем, сјеверно од Чемерна идући западно од Лукавице, изнад Барног Дола ка Превили, Витој Бари, па све до Орловачког језера, које је симбол орловских висина. Са десне стране језера је дозвољено камповање.
 Сваке године, првог викенда у августу, планинари из свих крајева добрзавају до Орловачког језера и ту остају најмање два дана, а немали број  седам и више дана. 
                                                                                
                                                                                               Недељко Жугић

PSIHO TEST OD NARODNIH POSLOVICA 

       Narodne poslovice su ogledalo kolektivnog života. U ocjeni i procjeni ličnosti ništa nije uputnije od toga koje poslovice bi izabrali ispitanici prilikom testiranja za procjenu karakternih i drugih osobina ličnosti od naših lapidarnih narodnih poslovica, kao što su: ''Kakav  čovjek takva i besjeda'', ''Ko koga begeniše sa njim i egleniše (razgovara)'', ili (o Bogu) '' Zna Bog čije ulje u kandilu ogori'', ili (o čovjeku) '' Čovjek se u muci, a konj u blatu poznaje'', ili (o ženi) '' Sačuvaj me Bože od rđave zemlje i zle žene'', ili (o roditeljima i djeci) '' Dijete mnogo milovano, nikad dobro vaspitano'', ili (o ljubavnom jadu) '' Dok srce ne zaboli, ne može oko zaplakati'', ili (o odnosu čovjeka i žene) '' Muž je glava, a žena je srce kuće'', ili (odnos prema drugima) '' Ko zlima pomaže, dobrima škodi'', ili (mudrost, nauk) '' Dok se ne namuči, čovjek se ne nauči'', ili (šta je bolje slušati ili govoriti) '' Bolje ćeš čuti nego reći'' i '' Lijepa riječ gvozdena vrata otvara'', ili (govoriti-činiti) '' Lako je govoriti, a teško j činiti'', ili (prijatelj, put) '' Drži se novog puta a starog prijatelja'', ili (traćanje familije) '' Ko se na svog tuži, sam sebe ruži'', ili (zakletva) '' Tako me krv ne jela'', ili (star čovjek, pomama) '' Ne može se staro čeljade podmladiti, ali može pomamiti'', ili (udovica) '' Bunar voda svaka grozničava, udovica svaka samoglava'', ili (pravda-istina) '' Dok se pravi ne namuči, ne može se krivi naći'', ili (ljudi-Bog) '' Ko se ljudi ne stidi i Boga se ne boji'', ili (san) '' Ko o čemu misli o onome i sanja'', ili (traženje đavola) '' Ko vraga svijećom traži, taj će ga i naći'', ili (sluga-gospodar) '' Ko nije služio, ne umije ni gospodariti'', ili (obraz-duša) '' Gdje je obraz tu je duša'', ili (pijan čovjek) '' Što trijezan misli pijan govori'', ili (vrline, mane) '' Gdje se trud ulaže, tu  i Bog pomaže'', ili (zlo) '' Zlo rađenje – gotovo suđenje'', (osveta) '' Ko drugome jamu kopa, sam u nju pada''…

          Uostalom, sve što čovjek izgovori je testiranje, verbalno ili neverbalno. Sve se to, kad tada, dokaže da je  tako. Ne kaže se uzalud da ''rijeku upoznaješ plivanjem, a čovjeka razgovorom''. Sve što čovjek kaže je psihometrijska matrica, za mjerenje odnosa među ljudima. Zato je priča, za čovjeka, bitnija od hrane i haljina, jer sve što je nastalo među ljudima, razvijalo se kroz govor.

       Iz neizgovorene Božije riječi nastao je svijet. Svjetlost Božje riječi čovjek nosi u sebi od začeća do umiranja.

        Suha riječ je jalova i besplodna, sa oreolom mraka, a vlažna je rodna sa oreolom svjetlosti,   koja oplođuje majku zemlju sa najljepšim cvijetom zemaljskim – čovjekom!

        Naučnici su na pragu da stvore uređaja koji će ''čitati misli'', ali nije li zlatno pravilo, teološko i moralno, da je čovjek odgovoran prema mislima, kao i prema riječima i djelima!

        I ti uređaji će potvrditi činjenicu, siguran sam u to, da su  narodne poslovice ogledala kolektivnog života i kolektivne svijesti jednog naroda. U njima pulsiraju gravitacone sile opstanka čovjeka na zemlji! Napravio sam psiho test sa Vukovim narodnim poslovicama. Evo kratkog testiranja za čitaoce.

            Koja vam se poslovica najviše sviđa: (1) ''U Pravo drvo grom najčešće puca'', (2) ''Doći će vranac u klanac'' ili (3) ''Ko istinu gudi gudalom ga po prstima biju''. Odgovori se ne razlikuju u nijansama, već u ''krupnim sitnicama'' koje život znače. Onaj ko se aktivno suprostavljao odnosima koji vladaju u drušvenoj zajednici, odgovoriće da mu se najviše sviđa (1) prva ili (3) treća, a koji je bio posmatrač, bolje reći prilagodljiv tim i takvim odnosima, odgovoriće na (2) drugu poslovicu. Daljnjim gradiranjem istih, dobije se test (još bolji od Roršahovog) za procjenu ličnosti. Pokušajte sami. Osjetićete uzdignuće od sopstvenog umijeća.

                                                                           Nedeljko Žugić

ПРОСВЈЕТЉЕЊЕ ЈЕ НАЈВЕЋЕ ДУХОВНО ПОСТИГНУЋЕ

• Др Жарко Каришик Дурмитара је један од веома ријетких ововремених просвјетљеника, који је са с духовним заметком рођен. Његва гњига ''Наша јога и просвјељење'' је духовна аутобиографија човјека који је имао занимљив развојни пут: од сеоског чобанчета и неквалификованопг радника до доктора економских наука.
   

        На том путу он је побудио скривена енергија из несвјесног и постао је читач своје судбине, који теорију и праксу просвјетљења базирате на Јунгу и Петру Петровићу Његову, који је био просвјетљеник.
         Каришик наглашава да га је на том путу ''водила невидљива рука у виду судбинске предодређености''.
Он метод наше јоге открио или искомбиновао, остајући у границама научног погледа на феномене и духовна искуства.
       Још у дванаестој години се разочарао у наставнике и свештенике, који  му нису одговорили на питање како докучити дубљи смисао људског постојања.
 Одговор му је стигао на почетку педесетих година живота, а писмени доказ је дебела књига ''Наша јога'', у којој је обнародовао метод наше (западне) јоге, у којој је открио одговор на питање о смислу људског постојања на овом свијету.
          У годинама у којима је Исус окончао овоземаљски живот, каже Каришик, ''примио сам поруку из дубине свог бића: напишем књигу за ововременог човјека како да крене путем самоспознаје, до откривања најдубље Тајне о себи самом.
Просвјетљење је највеће духовно постигнуће, које јога зове самадхи, будизам нирвана, зенбудизам сатори, Исус исто стање духа (пронађеним) царством небеским у себи, а Јунг самоостварењем.
         Каришик, у својим књигама,  усмјерени према том постигнућу, са напоменом да су Сократ, Исус и Мансур, од стране својих савременика, осуђени су на смрт и убијени само због тога што су јавно показали да су спознали Бога у себи, на начин који се није уклапао у званично вјеровање у Бога.
        Каришик је у током медитације видео како се руши Берлински зид, што је рекао 1980. године једном старом професору, за вријеме студијског боравка код њега у Хајделбергу.
 ''Како хоћеш суди о човјеку – / тајна чојку човјек је највиша. / Твар је творца човјек изабрана! / Ако исток сунце св'јетло рађа, / ако биће ври у луче сјајне, / ако земља приви¬ђење није, / душа људска јес¬те бесамр¬тна, / ми смо искра у смртну пра¬шину, / ми смо луча тамом обузета’’.
         Каришик каже: ''Ове стихове је својеручно написао највећи Просвјетљеник народа коме и сâм припадам, а који неки наши умишљеници, духоболници, називају "небеским", али у том народу – који је своје умишљено мишљење о себи прикачио за небо – нико прије мене у времену од 150 година не препознаде да је њихов аутор, Велики Пјесник - Његош, био просвијетљен''.
         Др Жарко Каришик Дурмитара написао је сљедеће књиге: ''Наша јога и просвјетљење'', ''Спознаја најдубље тајне'', ''Морална зора руди над Дурмитором'' и ''Обрати се, душо изгубљена''. Све књиге доживљеле су неколико издања, а издавач је сам аутор, лектор и котректор.
        У њима аутор просјечно образованог читаоца, лако и појмљиво, упућује како да у оваквим друштвеним неприликама самостално крене сигурним духовнотјелесним путем до реинтеграције свог распршеног бића, па могуће и до просвјетљења.
Увјерио сам се да је бивши професор Економског факултета из Сарајева, који данас живи у једној викендици на Цреполјском, изнад Сарајева,  побудио скривена енергија из несвјесног, постигао просвјетњење, али и читач своје судбине, који види унапријед онолико коико види уназад.

                                                            Недељко Жугић

Stručnoj redakciji za književnost Enciklopedije Republike Srpske

BIOGRAFIJA SA BIBLIOGRAFIJOM

Nedeljko Žugić, pjesnik, romansijer, izdavač i novinar, rođen je 20. januara 1952. godine u Olovu, gdje je završio osnovnu školu (1968), a srednju (1971), Višu socijalnu školu (1978) i visoku - socijalni rad (1982 u Sarajevu. Nadalje se školovao po pravilu ‘‘Koža je ogledalo mozga, kao posvećenik i prosvjetljenik istine, što će naknadno objaviti (opečaćeno djelima)…
Živio je od 1968 do 1995. godine u Sarajevu, a sada živi na Palama.
Radio je u ‘‘Energoinvestu’’ od 1974. do 1992. godine, na raznim poslovima, studirao i pisao uz rad;
Opštini Ilidža 1992 (april, maj, juni), kao urednik lista ‘‘Srpsko slovo’’;
Sarajevsko-romanijski korpus (juli, avgust, septembar), kao urednik lista ‘‘Srpski vojnik’’;
Ministarstvu za boračka pitanja u Vladi Republike Srpske (1993 do juna 1994), kao stručni saradnik za humanitarne poslove;
Zavodu za udžbenike (tada RIZ ‘‘Prosvjeta) i nastavna sredstva Republike Srpske (od juna 1993. do avgusta 1995), kao urednik u izdavačkoj djelatnosti;
Od septembra 1995. do do maja 2000. prvi slobodni umjetnik Republike Srpske, bavio se istraživanjem sociološko-psiholoških fenomena i pojava, govorio svoju monodramu ‘‘Ode, a da nije poginuo’’ i fotografisao učenike sarajevsko-romanijsko-drinske regije (preko 10 hiljada);
Od maja 2000. radi kao glavni i odgovorni urednik Informativno-stručnog časopisa ‘‘Šume’’ u JPŠ ‘‘Šume Republike Srpske’’;
U toku 1993.godine osnivao Udruženje za informativno kulturnu djelatnost ‘‘Sveti Sava’’, a 1998. Književnog fonda ‘‘Sveti Sava’’, (gdje je izdavač i glavni i odgovorni urednik i časopisu ‘‘Glas istoka’’ (od 2008).
Od 2000. godine do 2006. bio je predsjednik Udruženja (ali i osnivač) književnika – Podružice sarajvsko-romanijsko-drinske regije.

Objavio je:

1. ‘‘Samoubica objašnjava svoj slučaj’’ (roman), ‘‘Svjetlost’’, Sarajevo, 1988. godine;
2. ‘‘Baštinski dar’’ (poezija), ‘‘Univerzal’’, Tuzla, 1999. godine;
3. ‘‘Uzlazno padanje’’ (drama), ‘‘Sterijino pozorje’’, Novi Sad, 1999. godine;
4. ‘‘Molitva za mrtve’’ (poezija), RIZ ‘‘Prosvjeta’’, Srpsko Sarajevo, 1993. godine;
5. ‘‘Zbogom Sarajevo’’ (poezija), Udruženje za informativno-kulturnu djeltnost ‘‘Sveti Sava’’, Srpsko Sarajevo, 1996. godine;
6. ‘‘Romanijski soneti’’ (poezija), Udruženje za informativno-kulturnu djeltnost ‘‘Sveti Sava’’, Srpsko Sarajevo, 1997. godine;
7. ‘‘Ona koje ima’’ (poezija), Književni fond ‘‘Sveti Sava’’, Srpsko Sarajevo, 1999. godine;
8. ‘‘Ode, a da nije poginuo’’ (poetsko-filozofska drama), Književni fond ‘‘Sveti Sava’’, Srpsko Sarajevo, 1999. godine;
9. ‘‘Pjevljive priče’’ (poezija za djecu), Književni fond ‘‘Sveti Sava’’, Srpsko Sarajevo, 2002. godine;
10. ‘‘Očevim jezikom’’ (poezija), Zavod za udžbenike i nastava sredstva, Istočno Sarajevo, 2004. godine;
11. ‘‘Viđenje unaprijed – život na brisanom prostoru’’ (dokumentarna hronologoja), Književni fond ‘‘Sveti Sava’’, Srpsko Sarajevo, 2005. godine;
12. ‘‘Izabrane pjesme’’ (poezija), Književni fond ‘‘Sveti Sava’’, Srpsko Sarajevo, 2006. godine;
13. ‘‘Roman o Ivani’’ (roman), Književni fond ‘‘Sveti Sava’’, Srpsko Sarajevo, 2007. godine;
14. ‘‘Sjenke’’ (roman), Književni fond ‘‘Sveti Sava’’, Srpsko Sarajevo, 2006. godine;
15. ‘‘Pjesnici u đačkom kolu’’ (izbor poezije pjesnika sarajevsko-romanijsko-drinske regije za djecu), Književni fond ‘‘Sveti Sava’’, Srpsko Sarajevo, 2008. godine;
16. ‘‘Jezikom duše’’ (roman), Književni fond ‘‘Sveti Sava’’, Srpsko Sarajevo, 2010. godine.

Član je Udruženja književnika Republike Srspke i Srbije, Udruženja šumarskih inženjera i tehničara, osnivač Udruženja za informativno-kulturnu djelatnost i Književnog fonda ‘‘Sveti Sava’’ i ‘‘Glasa istoka’’ – časopisa za književnost, umjetnot, nauku i društveni život.
Objavljivao je u ‘‘Oslobođenju’’, ‘‘Našim danima’’, ‘‘Licima’’, ‘‘Životu’’, ‘‘Mostovima’’, ‘‘Stvaranju’’, ‘‘Mladosti’’, ‘‘Energoinvestu’’, ‘‘Životu’’, ‘‘Odjeku’’, ‘‘Književnoj reči’’, ‘‘Književnim novinama’’, ‘‘Oku’’, ‘‘Javnosti’’...
O njegovim knjigama su pisali:

• Majo Otan (Jugo-harakiri Nedeljka Žugića - o romanu ‘‘Samoubica objašnjava svoj slučaj’’, ‘‘Naši dani’’, 1988);
• Vladimur Jagličić (Stihovi slikani užasom - o zbirci pjesama ‘‘Molitva za mrtve’’, ‘‘Javnost’’, 1995);
• Radoslav Samarddžija (Pjesme ratnog užasa - o zbirci pjesama ‘‘Molitva za mrtve’’, Oslobođenje 1994);
• Milanko Vitomir Mali (Sonetna daronosnica - o zbirci pjesama ‘‘Romanijski soneti’’, Oslobođenje, 2000);
• Nedeljko Zelenović (Soneti bola i radovnja - o zbirci pjesama ‘‘Romanijski soneti’’, Oslobođenje, 2000);
• Nedeljko Zelenović (Ženi na putu od ničega do nečega - o zbirci pjesama ‘‘Ona koje ima’’, Oslobođenje, 2001);
• Milenko Stojčić (Lirske epistole Nedeljka Žugića - o zbirci pjesama ‘‘Ona koje ima’’, ‘‘Glas srpske’’, 2002);
• Radoslav Samadžija (Rat nas je sve pobjedio - o poetsko-filozofskoj drami ‘‘Ode, a da nije poginuo’’, ‘‘Glas srpske’’, 2002);
• Nedeljko Zelenović (Oda čovjeku i duši - zbirci pjesama ‘‘Očevim jezikom’’, ‘‘Glas srpske’’, 2004);
• Radoslav Samardžija (Poetski naboj romana - o romanu ‘‘Sjenke’’, ‘‘Gls srpske’’, 2004);
• Tanja Trifunović (Put čudnovate staze srca - o romanu ‘‘Sjenke’’, ‘‘Nezavisne novine’’ 2008);
• Bojana Popadić (U bijeloj sjenci oblaka - o romanu ‘‘Roman o Ivani’’, ‘‘Glas srpske’’, 2007);
• Nedeljko Zelenović (Spasiće nas ljubav i praštanje - o romanu ‘‘Roman o Ivani’’, knjiga književnih kritika ‘‘Lažljivci koji govore istinu’’ Nedeljka Zelenovića, 2011);
• Nedeljko Zelenović (Pisci su lažljivci koji govore istinu - o romanu ‘‘Sjenke’’, knjiga kjiževnih kritika ‘‘Lažljivci koji govore istinu’’ Nedeljka Zelenovića, 2011);
• Željka Domazet (Sjenke rata i rasula - o romanu ‘‘Sjenke’’, ‘‘Glas srpske’’, 2006);
• Saša Šekara (Nebeske suze spasa - o zbirci pjesama ‘‘Izabrane pjesme’’, ‘‘Glas srpske’’, 2007);
• Nedeljko Babić (Poetika u nagonu izviđanja - o zbirci pjesama ‘‘Očevim jezikom’’, ‘‘Oslobođenje’’, 2001);
• Zoran Kostić (Oči duše - o zbirci pjesama ‘‘Očevim jezikom’’, ‘‘Glas srpske’’, 2006);
• Radoslav Samardžija (Moderno literarno djelo - o romanu ‘‘Roman o Ivani’’, ‘‘Nezavisne novine’’, 2007);
• Mihailo Orlović (Veži me tako da mogu da letim - o romanu ‘‘Roman o Ivani’’, ‘‘Glas srpske’’, 2006);
• Radoslav Samardžija (Mozaička poetsko-dokumentarističko-filozofska struktura romana - o romanu ‘‘Sjenke’’, sajt www.svsava.org, 2006);
• Radomir Jagodić (Ljubav Bisere i nauma je Nojeva arka spasa - o romanu ‘‘Jezikom duše’’, ‘‘Glas istoka’’, 2011);
• Petar Aškraba zagorski (U središtu knjige je ljubav - o romanu ‘‘Jezikom duše’’, ‘‘Glas istoka’’, 2011);
• Dušan Zurovac (U znaku traganja - o romanu ‘‘Jezikom duše’’, ‘‘Glas istoka’’, 2011).

Zastupljen je u:
• ‘‘Enciklopediji pjesnika Jugoslavije 1990. godine’’,
• ‘‘Antologiji savremene srpske poezije pjesnika rođenih poslije 1945. godine’’ Vladimira Jagličića i
• ‘‘Nasukani na list lirike’’ (antologiji savremene srpske poezije Bosne i Hercegovine) Anđelka Anušića i Živka Maleševića.

Nagrade:

• Nagrada ‘‘Slovo gorčina’’ (1981 i 1982),
• Gordanino proleće (1980),
• Plaketa ‘‘Pjesnik - svjedok vremena’’ za knjigu ‘‘Ona koje ima’’, 2002.,
• Plaketa ‘‘Svetosavlje’’ Trebinje, 2003.,
• Istina o Srbima (Gradiška),
• Književne zajednice ''Jovan Dučić'' za najbolju pjesmu u 2002. godini,
• Povelja Vidovdanskih pjesničkih susreta za rukopisnu zbirku pjesama ‘‘Zbogom Sarajevo’’ 1996.,
• Povelja Književnog fonda ‘‘Sveti Sava’’ za najbolju knjigu na temu ljubavi za roman ‘‘Roman o Ivani’’, 2009.

Projekti:
''Prvi festival guslara Bosne i Hercegovine'', Ilijaš 1991. godine,
‘‘Vidovdanski pjesnički susreti’’ u Sokocu (od 1993 godine),
Udruženja za informativno-kulturnu djelatnost i Književnog fonda ‘‘Sveti Sava’’ (objavilo je 55 knjiga raznih žanrova i raznih autora),
Ratnih izdanja knjiga i novina u Republici Srpskoj (‘‘Srpski vojnik’’ - kasnije ‘‘Srspka vojska’’, ‘‘Rat u pjesmi’’ – prva štampana knjiga u ratu 1993. godine i prvih štampanih izdanja u RIZ ‘‘Prosvjeta’’ – sada Zavodu za udžbenike i nastavna sredstva),
‘‘Književnici zajedno’’,
‘‘Knjižvnici sa prirodom’’,
‘‘Pjesnici u đačkom kolu’’ (antologija pjesnika za djecu sarajevsko-romanijsko-drinske regije),
Informativno-stručnog časopis ‘‘Šume’’,
‘‘Glas istoka’’, časopis za književnot, umjetnost, nauku i ruštveni život,
‘‘Đurđevdnski krst na Romaniji’’ (humanitarna akcija)
‘‘Alter-ego’’ (centra za ličnu, bračnu i porodičnu problematiku) i mnogih nevladinih organizacija koje su uticale da se ‘‘skinu’’ sankcije opštinama u Republici Srpskoj, sprečavao sukobe, kao što su pobune vojske, kao i drugih pobuna na relacijama koje nisu za javnost.
Piše filmske scenarije (‘‘Druga ruka’’, ‘‘Čuvari predsjednika’’, ‘‘Nema pare bez omare’’, ‘‘Miljacka - rijeka života i smrti’’, ‘‘Život na rukama’’...)
Istražuje sociološko-psihološke fenomene i pojave.

Objavio je traktate jasne do bola: ‘‘Rat mitova’’, ‘‘Kraj trojedne Bosne i Hercegovine’’, ‘‘Kolektivna smrt naroda’’, ‘‘Čovjek je uzrok haosa’’, ‘‘Ko je grobar Srba u BiH’’, ‘‘Kome treba ovakva policija’’, ‘‘Nikolino samo(ubistvo)’’, ‘‘Nepotpisani pečat istine’’, ‘‘Šumska mafija pustoši šume’’,’’Nestanak šuma je krađa budućnosti’’, ‘‘Balvan pukao od opterećenja’’, ‘‘Rat filmskom industrijom’’, ‘‘Neka književnika makar nikome ne trebali’’, ‘‘Samouništenju naroda prethodi kriza kulture’’, ‘‘Sebi fabrike – narodu višak nemanja’’, ‘‘Nestala je krivina udesno’’, ‘‘Infektivan jezik mržnje’’, ‘‘Prodaja Srebrenice’’, Sodoma i gomora’’, ‘‘Splav koji prokišnjava’’, ‘‘Medijski linč SDS-a’’, ‘‘Nekažnjeni čitač budućnosti’’, ‘‘Pođi-stani-odustani’’, ‘‘Prosjački štap za odlikovane’’, ‘‘Upozorenje Srbia na zle sile’’, ‘‘Višegrdska staza – od svjetske manifestacije do prvatizacije’’, ‘‘Lažljivci koji govore istinu’’, ‘‘Žive rane peku, a srce ne puca’’, ‘‘Vladavina diktature nerada i nereda’’, ‘‘Proizvođači prošlosti – kradljivci budućnosti’’, Najezda loših pisaca’’, Sa Titom energija zablude, poslije Tita strah od budućnosti’’, ‘‘Pazi se, prisluškuju’’, ‘‘Svijest pala u nesvijest’’, ‘‘Infektivan jezik mržnje’’, ‘‘Duhovi zlobe’’, ‘‘Da te nema trebalo bi te izmisliti’’, ‘‘ Banke bez fabrika kradu budućnost’’, ‘‘U svetom siromaštvu vlast čeka narodna sačekuša’’, ‘‘Da te nema trebalo bi te izmisliti’’, itd.

Adresa:
Romanijska 87
71420 Pale

e-mail: nedeljko.zugic@gmail.com
http://nedeljkozugic.blog.rs/
Telefoni: +387 (0)57 226-538, +387 (0)65 543-983

• Početna strana
• Arhiva
• Fascikle
• Linkovi
• Administracija

• Osmjeh monike Beluči na Zlengori
• MLADEN ČOLIĆ – SMRT KOJA ŽIVI
• NEDELJKO ŽUGIĆ: ZAVIČAJNE, PROROČKE I ANTIRATNE PJESME
• www.e-novine.com - Petar Luković (JAVNA OPTUŽNICA)
• ISTRAŽIVANJA: MEDIJI I CRNA MAGIJA
• ОТВОРЕНО ПИСМО ЗАВОДУ ЗА УЏБЕНИКЕ И НАСТАВНА СРЕДСТВA ISATOČNO SARAJEVO
• Bosna i Hercegovina: SILOVANA UČITELJICA ŽIVOTA
• Ljiljana, jabuke i knjige
• OSMJEH MONIKE BELUČI NA ZELENGORI (Nedeljko Žugić)
• SONJA, GALAKSIJA KOJA VJEČNO SIJA (Nedeljko Žugić)
• ISTRAŽIVANJE: GUTAČI DUŠE (psi-karakteristike)
• ПИСМО САБОРУ СРПСКЕ ПРАВОСЛАВНЕ ЦРКВЕ
• СПОМЕНИК СИЛОВАНОЈ УЧИТЕЉИЦИ ИСТОРИЈЕ
• BILJKE IMAJU EMOCIJE I OSJETE BOL
• Nedeljko Žugić: BILJKA PRIMA BIOENERGIJU
• JASMINA
• TAJKUNI U SPC
• ANDRIĆGRAD, 14. 10. 2012.
• SVE ŠTO NAPIŠEM - AKO NIJE BILO: DOGODI SE
• NIJE PRIMAO SARADNIKE, JESTE MITO
• Ima li spasa, Bože Nevidbože?
• БЕСУДНА ДРЖАВО, МАЈКО И ПРИМАЈЧИЦЕ
• Dok sam čekao Biljanu
• КРОЗ ТЕСЛУ ЈЕ ГОВОРИО ДУХ СВЕТИ
• SUSRET GENARACIJA NAKON 45 GODINA
• KAKO JE DARA SEKULIĆ NAŠLA GROBNO MJESTO
• KRADLJIVCI BUDUĆNOSTI ILI ŠUMSKA MAFIJA PUSTOŠI ŠUME
• Nedeljko Žugić: Intervju za RTV IS (Dejan Kerleta)
• PROROČKA PJESMSA (molitva snijegu)
• Festival poezije za djecu Istočno Sarajevo
• NOVI OBLICI SPECIJALNOG RATA
• NA PUTU DO POSVEĆENJA I PROSVJETLJENJA ISTINOM
• FACEBOK - PSIHIČKI VIRUS LJUBAVNE I BRAČNE KUGE
• Petar Ćosović: Kako sam uhvatio (i spasio) fransuske pilote
• POTVRĐENO VIĐENJE UNAPRIJED, PORUKA IZ PAKISTANA, GRADA KALGARIJA
• OSMA ŠUMARIJADA 2011 (Teslić 14-16. jula)
• PJESME ZA BILJANU
• VOLJENA ŽENA
• Traktat o vodi
• PUTIR BRANKU ČUČKU

• ELEKTRONSKI I STAMPANI MEDIJI [10]
• VIĐENJE UNAPRIJED [23]
• PORTRET POZITIVNIH LIKOVA [5]
• PARAPSIHOLOGIJA [2]
• MOJE KNJIGE [3]
• LJUDI GOVORE [3]
• ISTRAŽIVANJA [16]
• ISTINOM PROTIV LAŽI [7]
• ČLANCI, TRAKTATI, KOLUMNE [40]

• RSS 0.90
• RSS 1.0
• RSS 2.0
• Atom