Nedeljko Žugić, 1

PRAZNIM RIJEČIMA PUSTOŠI SE DUŠA!

Удружење књижевника Републике Српске, 1

nedeljkozugic | 07 April, 2010 22:17

НЕКА ПИСАЦА, МАКАР НИКОМЕ НЕ ТРЕБАЛИ
 

  • Да су писци најосјетљивији слој у друштву, без сумње, доказ је Удружење књижевника Републике Српске -  онако како јесте и како није! Сад га видиш сад га не видиш, хокус-покус, као трик нижеразредног мађионичара. У овом случају држава је умјесто његова мецена – мађионичар. И то о нај мађионичар кога су наџивјеле сопствене опсјене.
  •  Прве слабости држава је показала према писцима. А и како не би када су државу стварали писци који су народ водили преко непостојећег моста, од романијског тибета, до Санског Моста који је пао прије него што је мајка пјеснимка Боре Капетановића у селу Подлуг упитала писца ових редова: ''Шта ће бити са нама...?''


            Удружење књижевника Српске је настало у рату 1993. године, на Јахорини (гдје су се крили они који су стварали државу у облацима, преко туђих гробова и крви). Узалуд је непокретни Мирослав Топаловић говорио да се горе крије Али-баба и четрдесет разбојика, да њих више интересује профит од националног интереса. Народ то није могао да чује. Зашто. Зато што су му зауставиули дисање, дали оружје у руку и показали црну тачку рата...
           Како је настало? Све је било темпирано од стране државног врха, преко Неђе Шиповца и Недељка Бабића. Они су, послије књижевне вечери на Палама, на којој се није чула муха колико је публика била усредсређена на ријечи писаца учесника, предложили да предсједник буде Никола Кољевић, а Ранко Поповић секретар. По сусрету очи у очи, тада једини писац из Бања Луке, Никола Вуколић, је био потпредсједник. Тепали су му, као дјеца изашла од логопеда, Удружење књижевника Српске. Тај наум се пренио и на проглашење Фоче '''Србињем'', Котор Вароши ''Кнежевом'', Босанским Новим ''Новим Градом'', итд. Играли се рата, али без дрвених пушки, са поскочицама: пођи-стани-одустани. Било, па прошло!

            КАКО ЈЕ ОПСТОЈАЛО

           Како је опстојало, када се већ родило. Понекад, када заплаче, отпјевали су му успаванку, али као груба мајка,која га лажно утјеши и окрене се на другу страну, јер је савлада сан. Дјете је плакало, цвилило; нека су чак и умирала. Ништа зато. Требало је добити рат, а изгубити праве људе. Прече је било да се рођају државна предузећа за шверц са непријетељима (''Центреx'', ''Селект импеx'', и друга под контролом државног врха), него да се писцима примакну главе. Могли су се погледати ''очи у очи'', па ето белаја. Воли Радован Јоју Тинтора него Удружење књижевника. Да није тако, савјетник би му било удружење, а не ''молер'' Јоја. Јоја је контролисао проток акцизне робе, а нарочито цигарета и алкохола, а писци много пију и пуше. Све би попили и попушили, како би Рашо продао картон цигарета за 3 хиљаде марака или литру пића за 80 марака. Не иди и не питај, ниси ваљда писац ових редова!?
             Никола Кољевић, онакав какав је био и какав је био најпотребнији нама свима – није се сналазио. Имао је научни дигнитет, па чак и државнички, али ратно профитерски – није. Већ се почео колебати и трпити потртесе у себи, али – коме то рећи? Убијају, знао је то добро, живот је био јефтинији од метка. Па чак и његов. Нестао је по дефиницији: Нема самоубица, али има оних које су убили други! Нема више вела тајне, он није могао у своја уста опалити два метка.
             Послије Николе Кољевића за предсједника долази Владимир Настић, суштинска добричина, али неће се љутити – изломљен ратним компромисима, а највише оним које је циљано према њему упућивао Војо Максимовић. Тако човјек каже, али нема моралне опстојаности да томе да јавне димензије. Нагутао се страха у комунизму и са Радовановом и Војином додатном дозом – замукао. Откочи га понекад по која чашица, али – касно. Његов секретар Бабић је као Епиметеј, Прометејев брат, човјек који касно схвата (а можда никада). Водили су јалово Удружење, а активно су подржавали Николу Поплашена и СДС, када је владала коалиција СЛОГА (Биљана, Живко, Додик). У то вријеме оно се могло одржати, али су обојица били јалови за сваки вид социјалне акције.
              Циркуси двогодишњих и трогодишњих скупштина су невиђени и нечути у исорији Удруженбја књижевникка. Ту се јасно остварује пророчанство Иве Андрића: ''Биће више оних који ће написати, него прочитати књигу''. Таква је била скупштина у Зворнику (у Основној школи ''Свети Сава''), у Бања Луци (Педагошка академија и Угоститељска школа). У угоститељској школи, послије скупштине, уз ручак није било ни пића, што је за писце увреда. А нису га ни заслужили. Зашто? Нити се знало ко пије ни ко плаћа. Без културе дијалога, без протокола, стихијска билијар дискусија ишла је по систему ''налијепи'', ''закини'', ''увриједи''. (Можда је нескромно, писац ових редова личио је на Светог Саву који је покушао да изумиру завађену браћу. Неће више, јер се увјерио да је тачна народна пословица: ''Ко злима помаже, добрима шкоди'')
              По систему тајног гласања, изабран је Зоран Костић за предсједника. Човјек је то слављенички залио, донио је плетенку црног вина да почасти колеге. И дјеловао је господски, нема шта. И нека је, зар то писци нису заслужили. Његов противкандидат, Миленко Стојчић, узео је учтиво за радио Републике Српске изјаву. Предсједник је обећао сазвати сједницу Управе Удружења  за седам дана, али пошто је наставио сам да ради послове умјсто  – није је сазвао ни за три године. Треба признати да је премјестио сједиште у Бања Луку (уз моју маленкост), покренуо часопис ''Залог'', појавико се на више мјеста, као предсједник Удружења или жирија. Сједницу предсједништва није никада зазвао, без обзира што сам га  више пута наговарао на то. Умјесто да припреми ревизију чланства, он је рад Удружења књижевника свео на мртву тачку, по принципоу: Удружење – то сам ја! Уз то је пет година примао плату, а да никада није дошао на посао. Лоповска олигархија која се са Пала преселила у Бању Луку, дала му је рјешење, да је умјтнички руководилац у измишљеном дому ''Свети Лука''  на Требевићу, у близини куће директорице Матичне библиотеке Источно  Ново Сарајево Љиљане Кнежевић. (Аутор ових редова има папире у којима се озваничила ова лоповска малверзација) 
               Да ли књижевницима (а има их око 170, а јалови предсједник Костић је да би замаскирао свој нерад, припремио још 40 чланова за пријем) Републике Српске треба удружење и имају ли га, заправо? ''Немају, на моју ми душу'', рекао би сеоски мудрац. А ни онако какво је – служи само појединцима за личне промоције и егзибиције. Док члановоима остаје ''на језику мед, а на срцу јед''. А оно се може одржати само ако у њега уђу људи чиста срца,ако је емоција предмнет разума, а не слијепило надмоћи у којем ''магарећи глас на небо не иде''.

             КАКО РИЈЕШИТИ ИЛИ НЕРИЈЕШИТИ ПРОБЛЕМ

(Критика без понуђене дијагнозе и рјешења је карцинозно критизерство, лајање на звијезде)

          Зашто је то тако? Зато што писци између себе не могу да препознају способне људе за конкретне социјалне акције, него у немоћи изаберу јалове предједнике, које им наметне државни врх (Кољевић, Настић) или свађалачка скупштина (Прерадовић, Милановић, Костић). За предсједника не треба бирати, условно речено, најбоље писце, него најспособније за  организоаване социјалне акције за статус писаца у друштву, а не личне промоције, по систему ''држи воду док мајстори оду''. Вода се увукла у уши и уста, дошло је до гушења у којем трешко има спаса. А тако је то, рекао би хроми Вук Стефановић Караџић ''када им је сва памет на језику''. Томе треба додати (али да се то не схвати само као декламација) да писац који  побјегне од живота, његов стил увене. То употпуњује слику ко су писци. Али, треба их разликовати. Има оних, да кренемо прије рата, који су били познати и признати (да их не именујемо, они се препознају), а има и оних који су настали посредством ратне стихије (чија дјела су на нивоу кућне књижевности), као извори пишталице од којих је набујала ријека јавних прозивки. Да ти се живот смучи. Не поштују никога и не виде веће од себе. Високо су уздигли руке да су заслужили националне пензије, а немају дана стажа. Побјегли од живота, ван себе су! Онај ко не живо овдје и сада – не може бити схваћен и разумљен од других. Њега летећа крила пубертета носе  далеко од смртности тренутака. Они су бесмртни у свом безумљу. Да није тако, поштовали би древну мудрост да је човјек одговоран према мислима, а ријечима казаним и написаним још више.
            Неки писци личе на путника којем је узалудно свако путовање, а нарочито оно кроз бесмисао профитерски диктираног ратног и послијератног хаоса. Због тога им не треба судити, али ни удјелити.
Ако нађу проширене димензије у себи – Удружење ће опстати, а ако не – нестаће, као дашак вјетра на повртшини мора. Сва срећа, неко ће и то забиљежити. Нека писаца, макар никоме не требали!

               ТРАГИЧАН ПОЛОЖАЈ КЊИЖЕВНИКА

              Има средине гдје је власт увела санкције на ријечи, што, наравно, највише погађа књижевнике и научне раднике, гдје влада правило "Нема паре без омаре". Ту власт врши одабир ко може, а ко не може проћи, као што је то случај са Видовданским пјесничким сусретима на Сокоцу, али и Вишеградској стази, а може се рећи и Дучићевим вечерима поезије.
                 Никакво чудо што је култура на задњем мјесту, а спорт на првом, јер смо народ који нема културе  дијалога, са свађалачким и укољичким набојима, чија се политичка филозофија базира на поразу.
                Суштина свега поменутог је гашење наде, апатија. А  народ који нема наде доживљава смрт са одложеним дјеловањем. Самоуништењу једног народа претходи криза културе, непостојање културне политике.
                    Има средина гдје је власт увела санкције на ријечи, што, наравно, највише погађа књижевнике и научне раднике, гдје влада правило "нема паре без омаре". Ту власт врши одбир ко може, а ко не може проћи, као што је то случај са Видовданским пјесничким сусретима на Сокоцу, али и Вишеградској стази, а може се рећи и Дучићевим вечерима поезије.
                    Средина која не дозвољава да култура искорачи испред свих других вриједности - у закораку је чамотиње, са трошењем будућности својих суграђана. Наша власт разуђена до бесмисла, осим ако нису у питању профитерски трагови и канали, увијек нађе неког министра низашта, не воли елитне умјетнике, већ послушнике, епигоне - без стваралачке оригиналности.
 
                СЛАВА УМЈЕТНИКА ЈЕ СВЕТО СИРОМАШТВО

              Сви имају своје славе, најчешће мрсне... Војсци су одредили за славу Видовдан - посна слава, а себи су одредили Стефандан - мрсна слава. А војска је заслужила неки војнички празник - Светог великомученика Георгија, Св. великомученика Димитрија, Св. великомученика Меркурија који је убио Стреза послије молитве Светога Саве.
               Слава умјетника Републике Српске је свето сиромаштво, осим оних који су били и остали пришљамчени уз власт, који масте браду, а посебно уз експлозију епских надахнућа, уз гусле - као небески инструмент напуњен српским заблудама. Какво лицемјерје владајуће лоповске олигархије. Нису православци по вјери, већ по самољубљу!
                Српски умјетници, а посебно они који су учествовали у рату, немају мјеста нигдје у свијету, јер је свјетска заједница одбацила Србе из Републике  Српске, а једина држава  која то није је Грчка. И код Грка пролазе пришљамчени уз власт, они који су били на путу да направе православну масонерију на Балкану.
Истински умјетник не даје своју душу душождерима на власти, радије је трпежан него послушни поданик.

                      САМО(УБИСТВО) НИКОЛЕ КОЉЕВИЋА

                      Без обзира на тежак положај умјетника, фала Богу, још нико, од њих није извршио самоубиство, тај чин насиља над самим собом. Званично то је "учинио" само Никола Кољевић, када је остао без државне функције, када је био само предсједник Удружења књижевника Републике Српске.
                       Истина, он је тешко подносио колективно робовање енергији заблуде коју су производили профитери - пауци рата. Знао је да су Срби поносни на своје мане. Знао је за Епиметејев синдром.
                       Преведено на случај Кољевић - бог ратне ватре, жртвовао је свој народ ради профитерских интереса. Безобзирно је трошио снагу свога народа. Кључ рата је оставио у Сарајеву, а на Пале је изнио стару браву која се добро откључава профитерским калаузом.
                        Истински умјетници и научни радници нису му били потребни, јер као што каже један од њихових: "Могли би посвједочити како је било!" Зато ми је Кољевићево самоубиство сумњиво. Такав човјек није имао храбрости да два пута себи пуца у уста.
                       Он је само(УБИЦА) којег су убили други! Њему, који је имао морални и државни дигнитет, мафија није могла увести санкције на ријечи, али га је, по свему судећи, склонила из живота.
                   И о томе књижевници ћуте. Са енергијом истине постижно је побољшати њихов положај. Тада их власти неће купати без сапуна. Истина скида сваку прљеж на души. Ко то може, постаје чист као небеска суза.

                  НАЈЕЗДА ЛОШИХ ПИСАЦА

                Што је мање шуме, све је више површинских вода (извора пишталица) и писаца!
                 Какве има везе шума и писци?
                 Има, роде, са доста истине и асоцијативне разуђености.
                Да су писци најосјетљивији слој у друштву, без сумње, доказ је Удружење књижевника Републике Српске - онако како јесте и како није! Сад га видиш сад га не видиш, хокус-покус, као трик нижеразредног мађионичара. У овом случају држава је умјесто његова мецена – мађионичар. И то онај мађионичар кога су наџивјеле сопствене опсјене.
                   Шта то значи? Да га има онолико колико и државе. Прве слабости држава је показала према писцима. А и како не би када су државу стварали писци који су народ водили преко непостојећег моста, од романијског тибета, до Санског Моста, који је пао прије него што је мајка Боре Капетановића спремила доручак за уморне госте из Српског Сарајева (Кртолина, Вељковоић, Жугић). ''Муко моја тврда'', рекао би хроми Вук Караџић.
                    Чега има пуно, мало се тражи, рекао би наш народ. Писци су се умножили до бесмисла. Зашто? Зато што нема институције рецензије и редакционих одбора, када је у питању вредновање њиховог дјела. У профитерском рулету и књига се нашла као роба. И то лоших писаца, којима је најважније наћи спонзора, а рецензент и издавачка кућа су споредна ствар. Пошто нема текуће критике у часпписима (а ријекто да је има и у дневним новинама), неки бацач гугле наштанца пет-шест књига и ето га у Удружење књижевника, које се на један крајње сраман начин одржава, јер боље би било да га нема.
                     Ипак, нека писаца макар никоме не требали. Тако мисле и у Министарству за просвјету и културу, желећи да се ослободе  обавезе према њима, расписивањем конкурса за стиумулисања издавачке дјелатности.
                         На исти сам се редовно јављао као аутор и издавач (Књижевни фонд ''Свети Сава''). Као аутор никада нисам прошао до те (2006) године, а као издавач редовно сам добијао награде и то за лошија књижевна остварења. Узалуд сам то истицао нудећи озбиљна и опсежна запажања, нико ништа није предузимао. Ранко Поповић, био је незамјењив, без обзира што није читао све рукописе, које је читао његов кум, поред којих нисам могао добити награду за своје књиге које је објавио Завод за уџбенике и наставна средства (''Очевим језиком'' и ''Сјенке'').
                    Ове године, када се жири промијенио добио сам награду за ''Изабране пјесме'', а за исту сам кокнурисао и авангардним романом ''Роман о Ивани – у бијелој сјенци облака''. И опет нисам задовољан.
                    Зашто, добио си награду, рекао би неупућен човјек. Зато што сви чланови жирија нису читали све приспјеле рукоиписе, већ су их подијелили и договорили се ко ће предлагати књиге од вриједности (али и своје кандидате) за награде.
 Уз то, те године (2006) се дигла фрка што многи претплаћени писци и ловци на награде, који и када наопако дишу и пишу, добијају награде. Такве нећу да помињем, али их сви знамо.
                    Све у свему фрку су дигли лоши писци и они који су више пута добијали награду, али те годоине, када жири није под палицама СДС-ове мафије, нису.
 Не зато што је жири наградио моје ''Изабране пјесме'', али убједљиво, те године су награђене понајбоље књиге. Видјело се то када се појаве на излозима и код оних који знају шта вриједи читати.

                                                                                                                         Недељко Жугић

Komentari

Dodaj komentar





Komentar će biti proveren pre nego što se objavi.

Zapamti me

 
Accessible and Valid XHTML 1.0 Strict and CSS
Powered by blog.rs - Design by BalearWeb