Nedeljko Žugić, 1

Удружење књижевника Републике Српске, 1

nedeljkozugic | 07 April, 2010 22:17

НЕКА ПИСАЦА, МАКАР НИКОМЕ НЕ ТРЕБАЛИ

Да су писци најосјетљивији слој у друштву, без сумње, доказ је Удружење књижевника Републике Српске - онако како јесте и како није! Сад га видиш сад га не видиш, хокус-покус, као трик нижеразредног мађионичара. У овом случају држава је умјесто његова мецена – мађионичар. И то о нај мађионичар кога су наџивјеле сопствене опсјене.
Прве слабости држава је показала према писцима. А и како не би када су државу стварали писци који су народ водили преко непостојећег моста, од романијског тибета, до Санског Моста који је пао прије него што је мајка пјеснимка Боре Капетановића у селу Подлуг упитала писца ових редова: ''Шта ће бити са нама...?''

Удружење књижевника Српске је настало у рату 1993. године, на Јахорини (гдје су се крили они који су стварали државу у облацима, преко туђих гробова и крви). Узалуд је непокретни Мирослав Топаловић говорио да се горе крије Али-баба и четрдесет разбојика, да њих више интересује профит од националног интереса. Народ то није могао да чује. Зашто. Зато што су му зауставиули дисање, дали оружје у руку и показали црну тачку рата...
Како је настало? Све је било темпирано од стране државног врха, преко Неђе Шиповца и Недељка Бабића. Они су, послије књижевне вечери на Палама, на којој се није чула муха колико је публика била усредсређена на ријечи писаца учесника, предложили да предсједник буде Никола Кољевић, а Ранко Поповић секретар. По сусрету очи у очи, тада једини писац из Бања Луке, Никола Вуколић, је био потпредсједник. Тепали су му, као дјеца изашла од логопеда, Удружење књижевника Српске. Тај наум се пренио и на проглашење Фоче '''Србињем'', Котор Вароши ''Кнежевом'', Босанским Новим ''Новим Градом'', итд. Играли се рата, али без дрвених пушки, са поскочицама: пођи-стани-одустани. Било, па прошло!

КАКО ЈЕ ОПСТОЈАЛО

           Како је опстојало, када се већ родило. Понекад, када заплаче, отпјевали су му успаванку, али као груба мајка,која га лажно утјеши и окрене се на другу страну, јер је савлада сан. Дјете је плакало, цвилило; нека су чак и умирала. Ништа зато. Требало је добити рат, а изгубити праве људе. Прече је било да се рођају државна предузећа за шверц са непријетељима (''Центреx'', ''Селект импеx'', и друга под контролом државног врха), него да се писцима примакну главе. Могли су се погледати ''очи у очи'', па ето белаја. Воли Радован Јоју Тинтора него Удружење књижевника. Да није тако, савјетник би му било удружење, а не ''молер'' Јоја. Јоја је контролисао проток акцизне робе, а нарочито цигарета и алкохола, а писци много пију и пуше. Све би попили и попушили, како би Рашо продао картон цигарета за 3 хиљаде марака или литру пића за 80 марака. Не иди и не питај, ниси ваљда писац ових редова!?
             Никола Кољевић, онакав какав је био и какав је био најпотребнији нама свима – није се сналазио. Имао је научни дигнитет, па чак и државнички, али ратно профитерски – није. Већ се почео колебати и трпити потртесе у себи, али – коме то рећи? Убијају, знао је то добро, живот је био јефтинији од метка. Па чак и његов. Нестао је по дефиницији: Нема самоубица, али има оних које су убили други! Нема више вела тајне, он није могао у своја уста опалити два метка.
             Послије Николе Кољевића за предсједника долази Владимир Настић, суштинска добричина, али неће се љутити – изломљен ратним компромисима, а највише оним које је циљано према њему упућивао Војо Максимовић. Тако човјек каже, али нема моралне опстојаности да томе да јавне димензије. Нагутао се страха у комунизму и са Радовановом и Војином додатном дозом – замукао. Откочи га понекад по која чашица, али – касно. Његов секретар Бабић је као Епиметеј, Прометејев брат, човјек који касно схвата (а можда никада). Водили су јалово Удружење, а активно су подржавали Николу Поплашена и СДС, када је владала коалиција СЛОГА (Биљана, Живко, Додик). У то вријеме оно се могло одржати, али су обојица били јалови за сваки вид социјалне акције.
              Циркуси двогодишњих и трогодишњих скупштина су невиђени и нечути у исорији Удруженбја књижевникка. Ту се јасно остварује пророчанство Иве Андрића: ''Биће више оних који ће написати, него прочитати књигу''. Таква је била скупштина у Зворнику (у Основној школи ''Свети Сава''), у Бања Луци (Педагошка академија и Угоститељска школа). У угоститељској школи, послије скупштине, уз ручак није било ни пића, што је за писце увреда. А нису га ни заслужили. Зашто? Нити се знало ко пије ни ко плаћа. Без културе дијалога, без протокола, стихијска билијар дискусија ишла је по систему ''налијепи'', ''закини'', ''увриједи''. (Можда је нескромно, писац ових редова личио је на Светог Саву који је покушао да изумиру завађену браћу. Неће више, јер се увјерио да је тачна народна пословица: ''Ко злима помаже, добрима шкоди'')
              По систему тајног гласања, изабран је Зоран Костић за предсједника. Човјек је то слављенички залио, донио је плетенку црног вина да почасти колеге. И дјеловао је господски, нема шта. И нека је, зар то писци нису заслужили. Његов противкандидат, Миленко Стојчић, узео је учтиво за радио Републике Српске изјаву. Предсједник је обећао сазвати сједницу Управе Удружења за седам дана, али пошто је наставио сам да ради послове умјсто – није је сазвао ни за три године. Треба признати да је премјестио сједиште у Бања Луку (уз моју маленкост), покренуо часопис ''Залог'', појавико се на више мјеста, као предсједник Удружења или жирија. Сједницу предсједништва није никада зазвао, без обзира што сам га више пута наговарао на то. Умјесто да припреми ревизију чланства, он је рад Удружења књижевника свео на мртву тачку, по принципоу: Удружење – то сам ја! Уз то је пет година примао плату, а да никада није дошао на посао. Лоповска олигархија која се са Пала преселила у Бању Луку, дала му је рјешење, да је умјтнички руководилац у измишљеном дому ''Свети Лука'' на Требевићу, у близини куће директорице Матичне библиотеке Источно Ново Сарајево Љиљане Кнежевић. (Аутор ових редова има папире у којима се озваничила ова лоповска малверзација)
               Да ли књижевницима (а има их око 170, а јалови предсједник Костић је да би замаскирао свој нерад, припремио још 40 чланова за пријем) Републике Српске треба удружење и имају ли га, заправо? ''Немају, на моју ми душу'', рекао би сеоски мудрац. А ни онако какво је – служи само појединцима за личне промоције и егзибиције. Док члановоима остаје ''на језику мед, а на срцу јед''. А оно се може одржати само ако у њега уђу људи чиста срца,ако је емоција предмнет разума, а не слијепило надмоћи у којем ''магарећи глас на небо не иде''.

КАКО РИЈЕШИТИ ИЛИ НЕРИЈЕШИТИ ПРОБЛЕМ

(Критика без понуђене дијагнозе и рјешења је карцинозно критизерство, лајање на звијезде)

Зашто је то тако? Зато што писци између себе не могу да препознају способне људе за конкретне социјалне акције, него у немоћи изаберу јалове предједнике, које им наметне државни врх (Кољевић, Настић) или свађалачка скупштина (Прерадовић, Милановић, Костић). За предсједника не треба бирати, условно речено, најбоље писце, него најспособније за организоаване социјалне акције за статус писаца у друштву, а не личне промоције, по систему ''држи воду док мајстори оду''. Вода се увукла у уши и уста, дошло је до гушења у којем трешко има спаса. А тако је то, рекао би хроми Вук Стефановић Караџић ''када им је сва памет на језику''. Томе треба додати (али да се то не схвати само као декламација) да писац који побјегне од живота, његов стил увене. То употпуњује слику ко су писци. Али, треба их разликовати. Има оних, да кренемо прије рата, који су били познати и признати (да их не именујемо, они се препознају), а има и оних који су настали посредством ратне стихије (чија дјела су на нивоу кућне књижевности), као извори пишталице од којих је набујала ријека јавних прозивки. Да ти се живот смучи. Не поштују никога и не виде веће од себе. Високо су уздигли руке да су заслужили националне пензије, а немају дана стажа. Побјегли од живота, ван себе су! Онај ко не живо овдје и сада – не може бити схваћен и разумљен од других. Њега летећа крила пубертета носе далеко од смртности тренутака. Они су бесмртни у свом безумљу. Да није тако, поштовали би древну мудрост да је човјек одговоран према мислима, а ријечима казаним и написаним још више.
Неки писци личе на путника којем је узалудно свако путовање, а нарочито оно кроз бесмисао профитерски диктираног ратног и послијератног хаоса. Због тога им не треба судити, али ни удјелити.
Ако нађу проширене димензије у себи – Удружење ће опстати, а ако не – нестаће, као дашак вјетра на повртшини мора. Сва срећа, неко ће и то забиљежити. Нека писаца, макар никоме не требали!

ТРАГИЧАН ПОЛОЖАЈ КЊИЖЕВНИКА

              Има средине гдје је власт увела санкције на ријечи, што, наравно, највише погађа књижевнике и научне раднике, гдје влада правило "Нема паре без омаре". Ту власт врши одабир ко може, а ко не може проћи, као што је то случај са Видовданским пјесничким сусретима на Сокоцу, али и Вишеградској стази, а може се рећи и Дучићевим вечерима поезије.
                 Никакво чудо што је култура на задњем мјесту, а спорт на првом, јер смо народ који нема културе дијалога, са свађалачким и укољичким набојима, чија се политичка филозофија базира на поразу.
                Суштина свега поменутог је гашење наде, апатија. А народ који нема наде доживљава смрт са одложеним дјеловањем. Самоуништењу једног народа претходи криза културе, непостојање културне политике.
                    Има средина гдје је власт увела санкције на ријечи, што, наравно, највише погађа књижевнике и научне раднике, гдје влада правило "нема паре без омаре". Ту власт врши одбир ко може, а ко не може проћи, као што је то случај са Видовданским пјесничким сусретима на Сокоцу, али и Вишеградској стази, а може се рећи и Дучићевим вечерима поезије.
                    Средина која не дозвољава да култура искорачи испред свих других вриједности - у закораку је чамотиње, са трошењем будућности својих суграђана. Наша власт разуђена до бесмисла, осим ако нису у питању профитерски трагови и канали, увијек нађе неког министра низашта, не воли елитне умјетнике, већ послушнике, епигоне - без стваралачке оригиналности.

                СЛАВА УМЈЕТНИКА ЈЕ СВЕТО СИРОМАШТВО

              Сви имају своје славе, најчешће мрсне... Војсци су одредили за славу Видовдан - посна слава, а себи су одредили Стефандан - мрсна слава. А војска је заслужила неки војнички празник - Светог великомученика Георгија, Св. великомученика Димитрија, Св. великомученика Меркурија који је убио Стреза послије молитве Светога Саве.
               Слава умјетника Републике Српске је свето сиромаштво, осим оних који су били и остали пришљамчени уз власт, који масте браду, а посебно уз експлозију епских надахнућа, уз гусле - као небески инструмент напуњен српским заблудама. Какво лицемјерје владајуће лоповске олигархије. Нису православци по вјери, већ по самољубљу!
                Српски умјетници, а посебно они који су учествовали у рату, немају мјеста нигдје у свијету, јер је свјетска заједница одбацила Србе из Републике Српске, а једина држава која то није је Грчка. И код Грка пролазе пришљамчени уз власт, они који су били на путу да направе православну масонерију на Балкану.
Истински умјетник не даје своју душу душождерима на власти, радије је трпежан него послушни поданик.

САМО(УБИСТВО) НИКОЛЕ КОЉЕВИЋА

                      Без обзира на тежак положај умјетника, фала Богу, још нико, од њих није извршио самоубиство, тај чин насиља над самим собом. Званично то је "учинио" само Никола Кољевић, када је остао без државне функције, када је био само предсједник Удружења књижевника Републике Српске.
                       Истина, он је тешко подносио колективно робовање енергији заблуде коју су производили профитери - пауци рата. Знао је да су Срби поносни на своје мане. Знао је за Епиметејев синдром.
                       Преведено на случај Кољевић - бог ратне ватре, жртвовао је свој народ ради профитерских интереса. Безобзирно је трошио снагу свога народа. Кључ рата је оставио у Сарајеву, а на Пале је изнио стару браву која се добро откључава профитерским калаузом.
                        Истински умјетници и научни радници нису му били потребни, јер као што каже један од њихових: "Могли би посвједочити како је било!" Зато ми је Кољевићево самоубиство сумњиво. Такав човјек није имао храбрости да два пута себи пуца у уста.
                       Он је само(УБИЦА) којег су убили други! Њему, који је имао морални и државни дигнитет, мафија није могла увести санкције на ријечи, али га је, по свему судећи, склонила из живота.
                   И о томе књижевници ћуте. Са енергијом истине постижно је побољшати њихов положај. Тада их власти неће купати без сапуна. Истина скида сваку прљеж на души. Ко то може, постаје чист као небеска суза.

НАЈЕЗДА ЛОШИХ ПИСАЦА

                Што је мање шуме, све је више површинских вода (извора пишталица) и писаца!
                 Какве има везе шума и писци?
                 Има, роде, са доста истине и асоцијативне разуђености.
                Да су писци најосјетљивији слој у друштву, без сумње, доказ је Удружење књижевника Републике Српске - онако како јесте и како није! Сад га видиш сад га не видиш, хокус-покус, као трик нижеразредног мађионичара. У овом случају држава је умјесто његова мецена – мађионичар. И то онај мађионичар кога су наџивјеле сопствене опсјене.
                   Шта то значи? Да га има онолико колико и државе. Прве слабости држава је показала према писцима. А и како не би када су државу стварали писци који су народ водили преко непостојећег моста, од романијског тибета, до Санског Моста, који је пао прије него што је мајка Боре Капетановића спремила доручак за уморне госте из Српског Сарајева (Кртолина, Вељковоић, Жугић). ''Муко моја тврда'', рекао би хроми Вук Караџић.
                    Чега има пуно, мало се тражи, рекао би наш народ. Писци су се умножили до бесмисла. Зашто? Зато што нема институције рецензије и редакционих одбора, када је у питању вредновање њиховог дјела. У профитерском рулету и књига се нашла као роба. И то лоших писаца, којима је најважније наћи спонзора, а рецензент и издавачка кућа су споредна ствар. Пошто нема текуће критике у часпписима (а ријекто да је има и у дневним новинама), неки бацач гугле наштанца пет-шест књига и ето га у Удружење књижевника, које се на један крајње сраман начин одржава, јер боље би било да га нема.
                     Ипак, нека писаца макар никоме не требали. Тако мисле и у Министарству за просвјету и културу, желећи да се ослободе обавезе према њима, расписивањем конкурса за стиумулисања издавачке дјелатности.
                         На исти сам се редовно јављао као аутор и издавач (Књижевни фонд ''Свети Сава''). Као аутор никада нисам прошао до те (2006) године, а као издавач редовно сам добијао награде и то за лошија књижевна остварења. Узалуд сам то истицао нудећи озбиљна и опсежна запажања, нико ништа није предузимао. Ранко Поповић, био је незамјењив, без обзира што није читао све рукописе, које је читао његов кум, поред којих нисам могао добити награду за своје књиге које је објавио Завод за уџбенике и наставна средства (''Очевим језиком'' и ''Сјенке'').
                    Ове године, када се жири промијенио добио сам награду за ''Изабране пјесме'', а за исту сам кокнурисао и авангардним романом ''Роман о Ивани – у бијелој сјенци облака''. И опет нисам задовољан.
                    Зашто, добио си награду, рекао би неупућен човјек. Зато што сви чланови жирија нису читали све приспјеле рукоиписе, већ су их подијелили и договорили се ко ће предлагати књиге од вриједности (али и своје кандидате) за награде.
Уз то, те године (2006) се дигла фрка што многи претплаћени писци и ловци на награде, који и када наопако дишу и пишу, добијају награде. Такве нећу да помињем, али их сви знамо.
                    Све у свему фрку су дигли лоши писци и они који су више пута добијали награду, али те годоине, када жири није под палицама СДС-ове мафије, нису.
Не зато што је жири наградио моје ''Изабране пјесме'', али убједљиво, те године су награђене понајбоље књиге. Видјело се то када се појаве на излозима и код оних који знају шта вриједи читати.

Недељко Жугић

Komentari

Ko sam ja?

Stručnoj redakciji za književnost Enciklopedije Republike Srpske

BIOGRAFIJA SA BIBLIOGRAFIJOM

Nedeljko Žugić, pjesnik, romansijer, izdavač i novinar, rođen je 20. januara 1952. godine u Olovu, gdje je završio osnovnu školu (1968), a srednju (1971), Višu socijalnu školu (1978) i visoku - socijalni rad (1982 u Sarajevu. Nadalje se školovao po pravilu ‘‘Koža je ogledalo mozga, kao posvećenik i prosvjetljenik istine, što će naknadno objaviti (opečaćeno djelima)…
Živio je od 1968 do 1995. godine u Sarajevu, a sada živi na Palama.
Radio je u ‘‘Energoinvestu’’ od 1974. do 1992. godine, na raznim poslovima, studirao i pisao uz rad;
Opštini Ilidža 1992 (april, maj, juni), kao urednik lista ‘‘Srpsko slovo’’;
Sarajevsko-romanijski korpus (juli, avgust, septembar), kao urednik lista ‘‘Srpski vojnik’’;
Ministarstvu za boračka pitanja u Vladi Republike Srpske (1993 do juna 1994), kao stručni saradnik za humanitarne poslove;
Zavodu za udžbenike (tada RIZ ‘‘Prosvjeta) i nastavna sredstva Republike Srpske (od juna 1993. do avgusta 1995), kao urednik u izdavačkoj djelatnosti;
Od septembra 1995. do do maja 2000. prvi slobodni umjetnik Republike Srpske, bavio se istraživanjem sociološko-psiholoških fenomena i pojava, govorio svoju monodramu ‘‘Ode, a da nije poginuo’’ i fotografisao učenike sarajevsko-romanijsko-drinske regije (preko 10 hiljada);
Od maja 2000. radi kao glavni i odgovorni urednik Informativno-stručnog časopisa ‘‘Šume’’ u JPŠ ‘‘Šume Republike Srpske’’;
U toku 1993.godine osnivao Udruženje za informativno kulturnu djelatnost ‘‘Sveti Sava’’, a 1998. Književnog fonda ‘‘Sveti Sava’’, (gdje je izdavač i glavni i odgovorni urednik i časopisu ‘‘Glas istoka’’ (od 2008).
Od 2000. godine do 2006. bio je predsjednik Udruženja (ali i osnivač) književnika – Podružice sarajvsko-romanijsko-drinske regije.

Objavio je:

1. ‘‘Samoubica objašnjava svoj slučaj’’ (roman), ‘‘Svjetlost’’, Sarajevo, 1988. godine;
2. ‘‘Baštinski dar’’ (poezija), ‘‘Univerzal’’, Tuzla, 1999. godine;
3. ‘‘Uzlazno padanje’’ (drama), ‘‘Sterijino pozorje’’, Novi Sad, 1999. godine;
4. ‘‘Molitva za mrtve’’ (poezija), RIZ ‘‘Prosvjeta’’, Srpsko Sarajevo, 1993. godine;
5. ‘‘Zbogom Sarajevo’’ (poezija), Udruženje za informativno-kulturnu djeltnost ‘‘Sveti Sava’’, Srpsko Sarajevo, 1996. godine;
6. ‘‘Romanijski soneti’’ (poezija), Udruženje za informativno-kulturnu djeltnost ‘‘Sveti Sava’’, Srpsko Sarajevo, 1997. godine;
7. ‘‘Ona koje ima’’ (poezija), Književni fond ‘‘Sveti Sava’’, Srpsko Sarajevo, 1999. godine;
8. ‘‘Ode, a da nije poginuo’’ (poetsko-filozofska drama), Književni fond ‘‘Sveti Sava’’, Srpsko Sarajevo, 1999. godine;
9. ‘‘Pjevljive priče’’ (poezija za djecu), Književni fond ‘‘Sveti Sava’’, Srpsko Sarajevo, 2002. godine;
10. ‘‘Očevim jezikom’’ (poezija), Zavod za udžbenike i nastava sredstva, Istočno Sarajevo, 2004. godine;
11. ‘‘Viđenje unaprijed – život na brisanom prostoru’’ (dokumentarna hronologoja), Književni fond ‘‘Sveti Sava’’, Srpsko Sarajevo, 2005. godine;
12. ‘‘Izabrane pjesme’’ (poezija), Književni fond ‘‘Sveti Sava’’, Srpsko Sarajevo, 2006. godine;
13. ‘‘Roman o Ivani’’ (roman), Književni fond ‘‘Sveti Sava’’, Srpsko Sarajevo, 2007. godine;
14. ‘‘Sjenke’’ (roman), Književni fond ‘‘Sveti Sava’’, Srpsko Sarajevo, 2006. godine;
15. ‘‘Pjesnici u đačkom kolu’’ (izbor poezije pjesnika sarajevsko-romanijsko-drinske regije za djecu), Književni fond ‘‘Sveti Sava’’, Srpsko Sarajevo, 2008. godine;
16. ‘‘Jezikom duše’’ (roman), Književni fond ‘‘Sveti Sava’’, Srpsko Sarajevo, 2010. godine.

Član je Udruženja književnika Republike Srspke i Srbije, Udruženja šumarskih inženjera i tehničara, osnivač Udruženja za informativno-kulturnu djelatnost i Književnog fonda ‘‘Sveti Sava’’ i ‘‘Glasa istoka’’ – časopisa za književnost, umjetnot, nauku i društveni život.
Objavljivao je u ‘‘Oslobođenju’’, ‘‘Našim danima’’, ‘‘Licima’’, ‘‘Životu’’, ‘‘Mostovima’’, ‘‘Stvaranju’’, ‘‘Mladosti’’, ‘‘Energoinvestu’’, ‘‘Životu’’, ‘‘Odjeku’’, ‘‘Književnoj reči’’, ‘‘Književnim novinama’’, ‘‘Oku’’, ‘‘Javnosti’’...
O njegovim knjigama su pisali:

• Majo Otan (Jugo-harakiri Nedeljka Žugića - o romanu ‘‘Samoubica objašnjava svoj slučaj’’, ‘‘Naši dani’’, 1988);
• Vladimur Jagličić (Stihovi slikani užasom - o zbirci pjesama ‘‘Molitva za mrtve’’, ‘‘Javnost’’, 1995);
• Radoslav Samarddžija (Pjesme ratnog užasa - o zbirci pjesama ‘‘Molitva za mrtve’’, Oslobođenje 1994);
• Milanko Vitomir Mali (Sonetna daronosnica - o zbirci pjesama ‘‘Romanijski soneti’’, Oslobođenje, 2000);
• Nedeljko Zelenović (Soneti bola i radovnja - o zbirci pjesama ‘‘Romanijski soneti’’, Oslobođenje, 2000);
• Nedeljko Zelenović (Ženi na putu od ničega do nečega - o zbirci pjesama ‘‘Ona koje ima’’, Oslobođenje, 2001);
• Milenko Stojčić (Lirske epistole Nedeljka Žugića - o zbirci pjesama ‘‘Ona koje ima’’, ‘‘Glas srpske’’, 2002);
• Radoslav Samadžija (Rat nas je sve pobjedio - o poetsko-filozofskoj drami ‘‘Ode, a da nije poginuo’’, ‘‘Glas srpske’’, 2002);
• Nedeljko Zelenović (Oda čovjeku i duši - zbirci pjesama ‘‘Očevim jezikom’’, ‘‘Glas srpske’’, 2004);
• Radoslav Samardžija (Poetski naboj romana - o romanu ‘‘Sjenke’’, ‘‘Gls srpske’’, 2004);
• Tanja Trifunović (Put čudnovate staze srca - o romanu ‘‘Sjenke’’, ‘‘Nezavisne novine’’ 2008);
• Bojana Popadić (U bijeloj sjenci oblaka - o romanu ‘‘Roman o Ivani’’, ‘‘Glas srpske’’, 2007);
• Nedeljko Zelenović (Spasiće nas ljubav i praštanje - o romanu ‘‘Roman o Ivani’’, knjiga književnih kritika ‘‘Lažljivci koji govore istinu’’ Nedeljka Zelenovića, 2011);
• Nedeljko Zelenović (Pisci su lažljivci koji govore istinu - o romanu ‘‘Sjenke’’, knjiga kjiževnih kritika ‘‘Lažljivci koji govore istinu’’ Nedeljka Zelenovića, 2011);
• Željka Domazet (Sjenke rata i rasula - o romanu ‘‘Sjenke’’, ‘‘Glas srpske’’, 2006);
• Saša Šekara (Nebeske suze spasa - o zbirci pjesama ‘‘Izabrane pjesme’’, ‘‘Glas srpske’’, 2007);
• Nedeljko Babić (Poetika u nagonu izviđanja - o zbirci pjesama ‘‘Očevim jezikom’’, ‘‘Oslobođenje’’, 2001);
• Zoran Kostić (Oči duše - o zbirci pjesama ‘‘Očevim jezikom’’, ‘‘Glas srpske’’, 2006);
• Radoslav Samardžija (Moderno literarno djelo - o romanu ‘‘Roman o Ivani’’, ‘‘Nezavisne novine’’, 2007);
• Mihailo Orlović (Veži me tako da mogu da letim - o romanu ‘‘Roman o Ivani’’, ‘‘Glas srpske’’, 2006);
• Radoslav Samardžija (Mozaička poetsko-dokumentarističko-filozofska struktura romana - o romanu ‘‘Sjenke’’, sajt www.svsava.org, 2006);
• Radomir Jagodić (Ljubav Bisere i nauma je Nojeva arka spasa - o romanu ‘‘Jezikom duše’’, ‘‘Glas istoka’’, 2011);
• Petar Aškraba zagorski (U središtu knjige je ljubav - o romanu ‘‘Jezikom duše’’, ‘‘Glas istoka’’, 2011);
• Dušan Zurovac (U znaku traganja - o romanu ‘‘Jezikom duše’’, ‘‘Glas istoka’’, 2011).

Zastupljen je u:
• ‘‘Enciklopediji pjesnika Jugoslavije 1990. godine’’,
• ‘‘Antologiji savremene srpske poezije pjesnika rođenih poslije 1945. godine’’ Vladimira Jagličića i
• ‘‘Nasukani na list lirike’’ (antologiji savremene srpske poezije Bosne i Hercegovine) Anđelka Anušića i Živka Maleševića.

Nagrade:

• Nagrada ‘‘Slovo gorčina’’ (1981 i 1982),
• Gordanino proleće (1980),
• Plaketa ‘‘Pjesnik - svjedok vremena’’ za knjigu ‘‘Ona koje ima’’, 2002.,
• Plaketa ‘‘Svetosavlje’’ Trebinje, 2003.,
• Istina o Srbima (Gradiška),
• Književne zajednice ''Jovan Dučić'' za najbolju pjesmu u 2002. godini,
• Povelja Vidovdanskih pjesničkih susreta za rukopisnu zbirku pjesama ‘‘Zbogom Sarajevo’’ 1996.,
• Povelja Književnog fonda ‘‘Sveti Sava’’ za najbolju knjigu na temu ljubavi za roman ‘‘Roman o Ivani’’, 2009.

Projekti:
''Prvi festival guslara Bosne i Hercegovine'', Ilijaš 1991. godine,
‘‘Vidovdanski pjesnički susreti’’ u Sokocu (od 1993 godine),
Udruženja za informativno-kulturnu djelatnost i Književnog fonda ‘‘Sveti Sava’’ (objavilo je 55 knjiga raznih žanrova i raznih autora),
Ratnih izdanja knjiga i novina u Republici Srpskoj (‘‘Srpski vojnik’’ - kasnije ‘‘Srspka vojska’’, ‘‘Rat u pjesmi’’ – prva štampana knjiga u ratu 1993. godine i prvih štampanih izdanja u RIZ ‘‘Prosvjeta’’ – sada Zavodu za udžbenike i nastavna sredstva),
‘‘Književnici zajedno’’,
‘‘Knjižvnici sa prirodom’’,
‘‘Pjesnici u đačkom kolu’’ (antologija pjesnika za djecu sarajevsko-romanijsko-drinske regije),
Informativno-stručnog časopis ‘‘Šume’’,
‘‘Glas istoka’’, časopis za književnot, umjetnost, nauku i ruštveni život,
‘‘Đurđevdnski krst na Romaniji’’ (humanitarna akcija)
‘‘Alter-ego’’ (centra za ličnu, bračnu i porodičnu problematiku) i mnogih nevladinih organizacija koje su uticale da se ‘‘skinu’’ sankcije opštinama u Republici Srpskoj, sprečavao sukobe, kao što su pobune vojske, kao i drugih pobuna na relacijama koje nisu za javnost.
Piše filmske scenarije (‘‘Druga ruka’’, ‘‘Čuvari predsjednika’’, ‘‘Nema pare bez omare’’, ‘‘Miljacka - rijeka života i smrti’’, ‘‘Život na rukama’’...)
Istražuje sociološko-psihološke fenomene i pojave.

Objavio je traktate jasne do bola: ‘‘Rat mitova’’, ‘‘Kraj trojedne Bosne i Hercegovine’’, ‘‘Kolektivna smrt naroda’’, ‘‘Čovjek je uzrok haosa’’, ‘‘Ko je grobar Srba u BiH’’, ‘‘Kome treba ovakva policija’’, ‘‘Nikolino samo(ubistvo)’’, ‘‘Nepotpisani pečat istine’’, ‘‘Šumska mafija pustoši šume’’,’’Nestanak šuma je krađa budućnosti’’, ‘‘Balvan pukao od opterećenja’’, ‘‘Rat filmskom industrijom’’, ‘‘Neka književnika makar nikome ne trebali’’, ‘‘Samouništenju naroda prethodi kriza kulture’’, ‘‘Sebi fabrike – narodu višak nemanja’’, ‘‘Nestala je krivina udesno’’, ‘‘Infektivan jezik mržnje’’, ‘‘Prodaja Srebrenice’’, Sodoma i gomora’’, ‘‘Splav koji prokišnjava’’, ‘‘Medijski linč SDS-a’’, ‘‘Nekažnjeni čitač budućnosti’’, ‘‘Pođi-stani-odustani’’, ‘‘Prosjački štap za odlikovane’’, ‘‘Upozorenje Srbia na zle sile’’, ‘‘Višegrdska staza – od svjetske manifestacije do prvatizacije’’, ‘‘Lažljivci koji govore istinu’’, ‘‘Žive rane peku, a srce ne puca’’, ‘‘Vladavina diktature nerada i nereda’’, ‘‘Proizvođači prošlosti – kradljivci budućnosti’’, Najezda loših pisaca’’, Sa Titom energija zablude, poslije Tita strah od budućnosti’’, ‘‘Pazi se, prisluškuju’’, ‘‘Svijest pala u nesvijest’’, ‘‘Infektivan jezik mržnje’’, ‘‘Duhovi zlobe’’, ‘‘Da te nema trebalo bi te izmisliti’’, ‘‘ Banke bez fabrika kradu budućnost’’, ‘‘U svetom siromaštvu vlast čeka narodna sačekuša’’, ‘‘Da te nema trebalo bi te izmisliti’’, itd.

Adresa:
Romanijska 87
71420 Pale

e-mail: nedeljko.zugic@gmail.com
http://nedeljkozugic.blog.rs/
Telefoni: +387 (0)57 226-538, +387 (0)65 543-983

Meni

Pretraži

Kalendar

«	April 2010					»
Po	Ut	Sr	Če	Pe	Su	Ne
			1	2	3	4
5	6	7	8	9	10	11
12	13	14	15	16	17	18
19	20	21	22	23	24	25
26	27	28	29	30

Удружење књижевника Републике Српске, 1

Komentari

Ko sam ja?

Meni

Pretraži

Kalendar

Najnovije...

Kategorije

Sindikat