Nedeljko Žugić, 1

PRAZNIM RIJEČIMA PUSTOŠI SE DUŠA!

Путовање Пале – Бања Лука

nedeljkozugic | 07 April, 2010 08:28

Нестала је кривина удесно

       Напуштам град гдје важе двије ђаволје испосвијести: ћути,  не говори!
       Прати ме јесење сунце, болна тишина и  ријечи   ''недоба је истине''. 
У Сарајеву се виде дуге сјенке рата.
       У згради запечаћене тишине блистају слова ''Аваза''. Отужан је диздиленд за треће доба. Од загађене крви нерада захрђала је душа народа.
        Сарајево није за расуте по шумским градовима свијет бајке од којег се коса диже у небо. Пекара ''Енигма'', а нигдје живог хљеба рада! Зрачи колективни суицид од избјегличке офанзиве сарајевских Срба.
        Сруји жеља: додај гас, убиће те  тренуци једног мјеста...
         Грађевински материјал, а нигдје строја за производњу будућности.
         Да није свијетле стазе срца, не би знао правац кретања.
Слушам небеску литургију у језику тишине. 
         Трговци тетовиране душе изложили су уштављене коже.
У проширеној димензији додирујем се са Оном која  чека на крају пута.
Лишће умире и улази у загрљај сна зиме. Нестаје заспала ватра живота шуме.
        Пловећа тишина открива тајну сусрета.
         Сјајне рекламе од којих се не виде знакови поред пута.
         Из облака послије кише шапуће неко тајанство.
        Жене  воле безгранично, а ако не воле не можеш их ни за једну димензију ухватити.
       Зраче ријечи индијанског  поглавице: ''Правом живљењу је крај, наступа борба за опстанак''.
         У Травнику  запухну плаве воде сјећања нобеловца Иве Андрића. То је град  Сенада Лисице са којим сам  крао игле којима су тетовирали душе и пробадали кожу.
         Цеста је влажна од неба које кашље.
        Запух студи, сплаварти реума из педесет зима.
       Камиони натоварени обловином нису власништво осиромашеног народа. Профитерска мрежа је видљива, а нису они који треба да је  прекину. Крију се у залихама жеља напаћеног народа.
        Шума – боје старог злата помјешана је са зеленилом у које је ушао вирус смрти.
       Ко мајчине капи успомена, пада сипка киша. Шта је мајка пјесникова, ако није блиски зов даљине.        
        Еколошки чиста ријека  Блиста се жута боја на дрвећу окупана  кишом. Када нема кише ријека је  као исплакане сузе планине.
        По закону гравитације смеће  подсјећа на однос човјека према  човјеку.
         На стаблима плакате странке која гласачима  нуди среце, а гута им  душу. Од тога  ударци изнутра.
Иза сваке кривине  чака мисао коју треба ставити у крхку кошуљу језика. Небо се купа  у бљештавој маси сунца које залази. Недао ми Бог да заноћим са грешним мислима.
        Ласером срца сјечем кривине до Бања Луке.
        На крају пута чека  Она која је  крштавала ријечи. Сусрет тражи ћутање. Ако не буде тако, ријечи ће нас удаљити са лица мјеста.
Нестала је, код улаза у Бања Луку,  посљедња кривина удесно.
          Муња изнад ријеке поздравља  окупане душе, рећи ће то Она која се љубила са свјетлицама. У прстима букти енергија душе, у  очима је продужена рука додира. Она је згуснута свјетлост у небеском плаветнилу. Њена коса се замрси од струје мисли.

                                                          Недељко Жугић

 

Komentari

Dodaj komentar





Komentar će biti proveren pre nego što se objavi.

Zapamti me

 
Accessible and Valid XHTML 1.0 Strict and CSS
Powered by blog.rs - Design by BalearWeb