Nedeljko Žugić, 1

PRAZNIM RIJEČIMA PUSTOŠI SE DUŠA!

САМОПИС ТВОРЦА СРПСКОГ ОДБРАНБЕНОГ ПСА (СОП)

nedeljkozugic | 13 April, 2010 18:16

 

Како је настао српски одбранбени пас


1.

             Срби су чудан народ, сиромашни насљедством, а богати насљеђем. Риједак је Србин који е може похвалити  да су му преци оставили неко велико насљество (капитал) да га арчи, троши и расипа се. Много су чешћи они који су са муком стечену имовину оставили синовима, а они је изгубе у ратовима.   Углавном  имају много више од амбара пшенице и блага, коју могу црви изједати и разбојници пљачкати. Имају нешто што је непропадљиво - наслјеђе,  по чему се Србин  увијек прознавао и распознавао, као што је славну и часну историју и традицију. 
            Има и данас међу Србима малодушних, који се питају шта ће нам традиција,  историја и коју корист имају од тога. Заиста традицију и историју Српску не могу јести, па да буду сити, нити је можемо ложити па да се огријемо, али без ње живота нема. Сваки пут када су се Срби одрекли сами себе и своје царске величине и духовне мајке Византије, грдно су страдали. Царски зетови и царске слуге издадоше царсво Немањића, али слуги није мјесто у царском престолу, те због те издаје царство паде и пропаде у турско ропство 500 година. Ни стотину година није прошло од ослобођења од Турака, а Срби поново неће да  буду Срби, праве једну па другу Југославију, да би били  велики Југословебни и никакви Срби.  Ево, данас, посљедица свега тога. Ко хоће  истинито да погледа, може да види како народ тоне у свеопошту пропаст, моралну и матријалну биједу.
              А то је цијена заборава српства и истине! Народу којем је укрдена и фалсификовабна историја, пријети истрјебљење и нестанак, као што рече велики српски пјесник, влдика Његош: ''Мало руку, малена им снага,  а душмани јаки а опаки''.
               Кад је млад човјек некако пуно и не мисли, више га емоције носе. Такав је био Гаврило Принцип. Да је мислио, не би био Гаврило Принцип. Недај Боже, немојте помислити, да се ја мјерим са Гаврилом Принципом, другим српским Обилићем, нека је вјечна слава највећем српском јунаку 20 вијека.

2.

                 Ја сам се родио и младост провео у Сарајеву. Ту се у мени родио бунт,  младалачко противљење стварности. У Сарајеву су живјели Муслимани и Хрвати, који ми ништа нажао нису учинили, напротив, када су год могли помагли су  ми. Срби никако нису хтјели или нису смјели да буду Срби. Представљали су се као Југословени или су кријући изговарали да су Срби. Мучно им је било Србин бити. Чудом сам се чудио што је то тако, док ми једна баба са Њеманице (село изнад Сарајева) не рече да се није ослободило 1945. године, него 1954. Мени су ночи стале. У школи сам учио другачије. Каже баба Јованка: ''Драго дијете, удба нас је прогонила и тукла до 1954. године, мог ђевера су натјерали да поједе килограм соли, послије тога је несретник пио воду, док није до ујутро умро на мукама''. То ми нико други није смио рећи.
                 Зато су сарајевски Срби кријомице и са страхом говоре да су Срби. У рату их поклале усташе, а послије ослобођења комунистичка удба (Срби Југословени), убила у њима и оно мало српске душе што је остало. Као што велики Његош рече: ''Зло се трпи од јада горега''.
                  У то доба сам ишао у Прву гимназију у Сарајеву, када је био популаран Здравко Чолић, Буијело дугме и Индекси. Љкуди су се дружили, веселили, забављали, пјевали, а ја сам био повучен, изостао из друштва.   Слушао сам по школи како сви пјевуше неке хитове, те ти и ја запјевам, али сељачки, из пуног грла: ''Весели се горо Романијо, хајдук Раде ране ти је преболио'', уз подврисак. Гледају ме ученици и професори, а ја их питам да ли се смије пјевати у школи. Они, немајући куда, кажу: ''Смије, Ненаде!'' А ја опет запјевам: ''Зелени се горо Романијо, Страина те Новак пожелио''. Није никоме право, али ништа не говоре, а  ја сваки дан пјевам по ходниима.  Срби професори се укривају и поглед склањају од мене, али зато ми дају јединице са апетитом.
                Гледам раслабљено српство свеколико, па се питам како да помогнем. Већ ме у школи зову ''четник'' и ''Дража'', а ја ни једну четничку запјевао нисам, само старе романисјке. Не бојим се ја њих, али ми рече један ђед са Хреше, села изнад Сарајева: ''Ненаде, никуда не иду без ножа, јер су се тако и наши стари спашавали''. Иза тога, ја нож за пас, књиге у торбу па у гуимнаију. Још ми је нешто у школи било чудно. Сви смо били ''раја'' (тусрско робље), а професори су се мрштили и на Његоша и на Горски вијенац, те сам се онако млад и зелен упитао што мрзе Његоша, када је волио и ослобађао сиротињу рају, али неће нико ништа да ми каже. У то доба се ишло на Јахорину, на скијање. Било је то престижно мјесто. Моје друштво на Јахорину, а ја на Хрешу, па са Хреше на Вучију Луку, а са Вучије Луке на Бијелу стијену. Нити је мени до скијања стало, нити ја пара за скијање имам.
                   Тражио сам по селима да ли још неко зна истину о Србима, ко су били и шта се са њима десило? То што сам чуо од стараца, заувијек је промијенило мој живпот. Срби са Црепољских планина око Сарајева су породице које су се повукле са Косова, послије пада Немањићког царства. Са кољена на кољенол су препричавали стару Српску исорију, о слави Немањићког царства. И моја породица одатле вуче поријекло, као што то потврђује примјер презимена са Црепољског – Драгаш, које је име добило по селу са Драгаш планине. Из те постојбине сршске су довели своје псе, који су  коњаника са коња обарарали и вука задављивали. Питао сам их гдје су ти пси. Одговорили су да су нестали. У другом свјетском рату, нијемци су убијали сваког пса који је залајао на њих, а послије рата, нарподу је одузета имовина и народ је набијен у задруге, тако да је једва прехрњивао сам себе. Пас, понос Немањићке славе је изумро. Узео сам на себе да реконтсруишем расу пса старог српског царства, да бар нешто имамо што нас подсјећа на царску славу некадашњих Срба. Тако се родила и мисао о Српском одбранбеном псу, који је некада ишао уз бох Цара Душана и осталих српскох  великаша.

                                         Творац расе и обновитељ царског пса старих Срба:
                                                                           Ненад Гавриловић

Komentari

Dodaj komentar





Komentar će biti proveren pre nego što se objavi.

Zapamti me

 
Accessible and Valid XHTML 1.0 Strict and CSS
Powered by blog.rs - Design by BalearWeb