Nedeljko Žugić, 1

PRAZNIM RIJEČIMA PUSTOŠI SE DUŠA!

Народни посланици првог сазива

nedeljkozugic | 08 April, 2010 11:31

ПРОСЈАЧКИ ШТАП ЗА ОДЛИКОВАНЕ

  • Дубока је и болна истина да народни посланици из првог сазива Скупштине Републике Српске, који су са  борцима државу заљевали знојем и крвљу, имају мизерне пензије.

          Тиме је ненародно осјећање ловачке политике СДС-а подебљало  линију ратне профитерске дјелатности  у којој је владало правило из ''Пјесме инвалида'' Алексе Шантића: ''А данас нама дали сте венце нове: просјачке торбе, штапе и рите ове''.
          На проглашењу Републике Српске 1992. године у сарајевском ''Холидеј ину'' било је осамдесет и три народна посланика. Сви су тада сијали, као енергетска тијела за конституисање најмлађе српске државе.
         Тројица од тих посланика су погинула (Проф. др. Милутин Најдаревић у Сарајеву, Милован Бјелошевић у Дервенти и Горан Зекић у Сребреници), а дванаест их је умрло. Живих је шездесет и осам. За њих нема пензија датих заслужним борцима и грађанима, а за оне који су дизали рампе око владе министара низашта, има...
           Нико тада  није мислио да ће та лоповска олигархија направити себи предузећа, као што су ''Матрос'', ''Спектра'', ''Центрекс'', Привредна банка, фирме у власништву СДС-а или њихових тајкуна, које су се бавиле прометом акцизних роба, односно богаћењем без пореза на промет, о чему су тадашњи посланици, као и они прије и послије њих заносно и покорно ћутали, потапајући се, као и народ, у сиромаштву, јер метак је зачепљао једна уста, а страх сва остала.
 Сви су ћутали, па и народни посланици из првог сазива, а уз то услиједила је крађа фабрика  и рекеташка приватизција...Све то, како би рекао Педи Ешдаун, чинила је ''мала банда корумпираних политичара којима је више стало до ратног вође босанских Срба него до народа''.
             Више им је стало да направе бразду у дужини од 25 метра и раскрижу 12, 5 метара, у које су засадили на хиљаде малих крстова са нагорјелим свијећама, него до закона који би народним посланицима у првом сазиву Скупштине РС дао пристојне пензију. И до Бабе Стане из околине Бијељине, која је била ''војни савјетник'' у рату и енергетски штит у миру скриваном ратном предсједниклу (који је апсурдно ратовао пођи-стани-одустани, са циљем продаје територија, као што су Горажде, Бихаћ, Сарајево), а послије рата енергетским штитом, који заварава траг потјере за њим.
Лакше им је било сачинити план пљачке Павловић банке  између Сокоца и Хан Пијеска (у близини чаробног трокута гдје су заорали велики крст)  и опљачкати два милиона) КМ него се борити за конституисање и заживљавање закона према којима би народни посланици имали пристојне пензије.
              А посланици су добили Орден Немањића. Зашто? Да би били почасни грађани са пристојним пензијама или да би се лоповима и профитерима уклонио сваки траг?!
             Љубо Босиљчић, човјек танке коже, када је национално ствар у питању, посалник са Илиџе, који живи у Даниловграду, каже да се обраћао свим институцијама, али невраћени одговори га даве. ''Један дио тих посланика, који је био ближе Радовану Караџићу, добио је пензије заслужних нацоналних будника и бораца, а они који су били далеко и  мислили су својом главом, обрали су бостан'', каже Босиљчић. Трифко Радић, народни посланик из Илијаша, живи у Бијељини, каже: ''Посланици Првог сазива су радили петнаест мјесеци у Скупштини БиХ, а око четири и по године у Скупштини Републике Српске и имали смо плату, као и борци, од пет до петнаест ДМ...Данашњи посланици, који раде у мирнодопских условима, имају плате од 3.500 до 5.000 КМ у парламенту БиХ, уз плаћене све трошкове превоза и боравка на Скупштини, регрес за годишњи одмор и отпремнину по престанку мандата од 50.000 КМ.
            Једини човјек, који им је помогао 1998. године је тадашњи и садашњи премијер Милорад Додик, на чему му се свесрдно захваљују.
          Додао бих томе: Милорад Додик, исти онај човјек који је у Скупштини Републике Српске, када се успротивио Радовановој лоповској олигархији, доживио оно срамно скандирање: ''Убити, убити, убити''. Што би рекла моја мајка, ''На оном на кога је повик, кућа остаје''.
                                                                
                                                                                                                       Недељко Жугић

Komentari

Dodaj komentar





Komentar će biti proveren pre nego što se objavi.

Zapamti me

 
Accessible and Valid XHTML 1.0 Strict and CSS
Powered by blog.rs - Design by BalearWeb