Nedeljko Žugić, 1

Необично обични људи

nedeljkozugic | 08 April, 2010 10:41

СРПСКИ ОДБРАНБЕНI ПАС

            Ненада Гавриловић, травара и видара са Романије, pоред видања болести које горским биљем зацјељује, па и свињски грип, створио је сопствену расу паса, познату као српски одбранбени пас – СОП.
            Oн каже да није створио никакву нову расу, него да је обновио једну од најстаријих псећих раса на свијету, из које су проистекле многе друге расе.
            ''У праскозорје цивилизације, када су се у Европи топили посљедњни глечери из леденог доба, Романија и читав Балкан били су прекривени горостасним шумама. У Европи су живјели пећински медвједи и вукови, лавови и тигрови. Народ који је тада насељавао Романију и Балкан себе је називао ''сорабима'' (со – сунце, раб – син) синови сунца; они који обожавају сунце и живот који оно доноси'', каже убједљивим тоном овај необично обичан човјек.
            У широком замаху прича да Александар Мекедонски и старомакедонци воде поријекло од старих ''сораба'', као и династија Немањића. Наша историја је у посљедња два вијека толико кривотворена од стране германских историчара, тако да су једини вјеродостојни историјски списи који су очувани: арапски, индијски, перзијски и коптски записи о Србима. Не треба заборавити, наглашава Гавриловић, да је и Свети Сава путовао до Тебе у Египту да би сазнао стару историју свог народа.
              Стари ''сораби'' су одгојили српског одбранмбеног пса од пећинског вука, јер им је био неопходан велики и снажан пас који ће се неустрашиво супроставити лавовима у одбрани младунаца црних бикова – аписа. Поред чопора таквих паса, лавови и друге дивље звијери нису се усудиле нападасти стада бикова.
               И Александар Македонски водио је такве псе у своје војне походе. Они су чували Немањнино царство, а и браћа Југовићи су их водили са собом у бој на Косово. На Косову Пољу су се супроставили јуришу турских камила и од брзе турске побједе, битка се претворила у пирову побједу. О томе свједочи пјесма ''Смрт мајке Југовића'': ''Залајаше девет љутих лава''.
             ''Људи заслијепљени сопственим незнањем, а болесно завидни према свакоме за кога осјећају да је бољи од њих. Да бисте критиковали или оспоравали нечија достигнућа, поптребно је да имате одређене предуслове и резултате иза себе. Наша кинелогија је оштећена нашим историјским немаром и данашњим кинолошким грандоманима, који уништавају двије старе расе са Балкана – шарпланинца и босанског торњака. Они у већ хиљадама година постојеће псе убацују гене других раса да би добили што крупнију штенад, а све у циљу боље продаје. Све је то одраз грандоманије, похлепе и незнања које неће имати никаквог утемељења за будућност'', каже мирним, али непомирљивим тоном Гавриловић.
              Већини Срба је исплићао коријен историјског и народног памћења и тато су дозволили да педесетих година прошлог вијека раса потпуно изумре. Људи који су сахрањивали своје историјске коријене, прекинули су историјску нит нашег народа која нас је повезивала са прошлошћу која је славна и часна. Народ је тјеран у задруге, сточарство је уништавано, од домаћина су се правили пролетери и таквим економским суновратом осуђен је на изумирање и српски пас који је вијековима бранио тор и огњиште.
              ''Општи је значај у приближавању историје стварности у којој живимо. Оно што је остало у другим расама паса помогло ми је да обновим српског одбранбеног пса, јер су те расе и настале од њега'', каже травар и обновитељ расе СОП-а Ненад Гавриловић.

Недељко Жугић

Како је настао српски одбранбени пас

               Срби су чудан народ, сиромашни насљедством, а богати насљеђем. Риједак је Србин који е може похвалити да су му преци оставили неко велико насљество (капитал) да га арчи, троши и расипа се. Много су чешћи они који су са муком стечену имовину оставили синовима, а они је изгубе у ратовима.   Углавном имају много више од амбара пшенице и блага, коју могу црви изједати и разбојници пљачкати. Имају нешто што је непропадљиво - наслјеђе, по чему се Србин увијек прознавао и распознавао, као што је славну и часну историју и традицију.
           Има и данас међу Србима малодушних, који се питају шта ће нам традиција, историја и коју корист имају од тога. Заиста традицију и историју Српску не могу јести, па да буду сити, нити је можемо ложити па да се огријемо, али без ње живота нема. Сваки пут када су се Срби одрекли сами себе и своје царске величине и духовне мајке Византије, грдно су страдали. Царски зетови и царске слуге издадоше царсво Немањића, али слуги није мјесто у царском престолу, те због те издаје царство паде и пропаде у турско ропство 500 година. Ни стотину година није прошло од ослобођења од Турака, а Срби поново неће да буду Срби, праве једну па другу Југославију, да би били велики Југословебни и никакви Срби. Ево, данас, посљедица свега тога. Ко хоће истинито да погледа, може да види како народ тоне у свеопошту пропаст, моралну и матријалну биједу.
           А то је цијена заборава српства и истине! Народу којем је укрдена и фалсификовабна историја, пријети истрјебљење и нестанак, као што рече велики српски пјесник, влдика Његош: ''Мало руку, малена им снага, а душмани јаки а опаки''.
           Кад је млад човјек некако пуно и не мисли, више га емоције носе. Такав је био Гаврило Принцип. Да је мислио, не би био Гаврило Принцип. Недај Боже, немојте помислити, да се ја мјерим са Гаврилом Принципом, другим српским Обилићем, нека је вјечна слава највећем српском јунаку 20 вијека.

              Ја сам се родио и младост провео у Сарајеву. Ту се у мени родио бунт, младалачко противљење стварности. У Сарајеву су живјели Муслимани и Хрвати, који ми ништа нажао нису учинили, напротив, када су год могли помагли су ми. Срби никако нису хтјели или нису смјели да буду Срби. Представљали су се као Југословени или су кријући изговарали да су Срби. Мучно им је било Србин бити. Чудом сам се чудио што је то тако, док ми једна баба са Њеманице (село изнад Сарајева) не рече да се није ослободило 1945. године, него 1954. Мени су ночи стале. У школи сам учио другачије. Каже баба Јованка: ''Драго дијете, удба нас је прогонила и тукла до 1954. године, мог ђевера су натјерали да поједе килограм соли, послије тога је несретник пио воду, док није до ујутро умро на мукама''. То ми нико други није смио рећи.
              Зато су сарајевски Срби кријомице и са страхом говоре да су Срби. У рату их поклале усташе, а послије ослобођења комунистичка удба (Срби Југословени), убила у њима и оно мало српске душе што је остало. Као што велики Његош рече: ''Зло се трпи од јада горега''.
               У то доба сам ишао у Прву гимназију у Сарајеву, када је био популаран Здравко Чолић, Буијело дугме и Индекси. Љкуди су се дружили, веселили, забављали, пјевали, а ја сам био повучен, изостао из друштва.   Слушао сам по школи како сви пјевуше неке хитове, те ти и ја запјевам, али сељачки, из пуног грла: ''Весели се горо Романијо, хајдук Раде ране ти је преболио'', уз подврисак. Гледају ме ученици и професори, а ја их питам да ли се смије пјевати у школи. Они, немајући куда, кажу: ''Смије, Ненаде!'' А ја опет запјевам: ''Зелени се горо Романијо, Страина те Новак пожелио''. Није никоме право, али ништа не говоре, а ја сваки дан пјевам по ходниима. Срби професори се укривају и поглед склањају од мене, али зато ми дају јединице са апетитом.
               Гледам раслабљено српство свеколико, па се питам како да помогнем. Већ ме у школи зову ''четник'' и ''Дража'', а ја ни једну четничку запјевао нисам, само старе романисјке. Не бојим се ја њих, али ми рече један ђед са Хреше, села изнад Сарајева: ''Ненаде, никуда не иду без ножа, јер су се тако и наши стари спашавали''. Иза тога, ја нож за пас, књиге у торбу па у гуимнаију. Још ми је нешто у школи било чудно. Сви смо били ''раја'' (тусрско робље), а професори су се мрштили и на Његоша и на Горски вијенац, те сам се онако млад и зелен упитао што мрзе Његоша, када је волио и ослобађао сиротињу рају, али неће нико ништа да ми каже. У то доба се ишло на Јахорину, на скијање. Било је то престижно мјесто. Моје друштво на Јахорину, а ја на Хрешу, па са Хреше на Вучију Луку, а са Вучије Луке на Бијелу стијену. Нити је мени до скијања стало, нити ја пара за скијање имам.
                  Тражио сам по селима да ли још неко зна истину о Србима, ко су били и шта се са њима десило? То што сам чуо од стараца, заувијек је промијенило мој живпот. Срби са Црепољских планина око Сарајева су породице које су се повукле са Косова, послије пада Немањићког царства. Са кољена на кољенол су препричавали стару Српску исорију, о слави Немањићког царства. И моја породица одатле вуче поријекло, као што то потврђује примјер презимена са Црепољског – Драгаш, које је име добило по селу са Драгаш планине. Из те постојбине сршске су довели своје псе, који су коњаника са коња обарарали и вука задављивали. Питао сам их гдје су ти пси. Одговорили су да су нестали. У другом свјетском рату, нијемци су убијали сваког пса који је залајао на њих, а послије рата, нарподу је одузета имовина и народ је набијен у задруге, тако да је једва прехрњивао сам себе. Пас, понос Немањићке славе је изумро. Узео сам на себе да реконтсруишем расу пса старог српског царства, да бар нешто имамо што нас подсјећа на царску славу некадашњих Срба. Тако се родила и мисао о Српском одбранбеном псу, који је некада ишао уз бох Цара Душана и осталих српскох великаша.

Творац расе и обновитељ царског пса старих Срба:

Ненад Гавриловић

Komentari

Ko sam ja?

Stručnoj redakciji za književnost Enciklopedije Republike Srpske

BIOGRAFIJA SA BIBLIOGRAFIJOM

Nedeljko Žugić, pjesnik, romansijer, izdavač i novinar, rođen je 20. januara 1952. godine u Olovu, gdje je završio osnovnu školu (1968), a srednju (1971), Višu socijalnu školu (1978) i visoku - socijalni rad (1982 u Sarajevu. Nadalje se školovao po pravilu ‘‘Koža je ogledalo mozga, kao posvećenik i prosvjetljenik istine, što će naknadno objaviti (opečaćeno djelima)…
Živio je od 1968 do 1995. godine u Sarajevu, a sada živi na Palama.
Radio je u ‘‘Energoinvestu’’ od 1974. do 1992. godine, na raznim poslovima, studirao i pisao uz rad;
Opštini Ilidža 1992 (april, maj, juni), kao urednik lista ‘‘Srpsko slovo’’;
Sarajevsko-romanijski korpus (juli, avgust, septembar), kao urednik lista ‘‘Srpski vojnik’’;
Ministarstvu za boračka pitanja u Vladi Republike Srpske (1993 do juna 1994), kao stručni saradnik za humanitarne poslove;
Zavodu za udžbenike (tada RIZ ‘‘Prosvjeta) i nastavna sredstva Republike Srpske (od juna 1993. do avgusta 1995), kao urednik u izdavačkoj djelatnosti;
Od septembra 1995. do do maja 2000. prvi slobodni umjetnik Republike Srpske, bavio se istraživanjem sociološko-psiholoških fenomena i pojava, govorio svoju monodramu ‘‘Ode, a da nije poginuo’’ i fotografisao učenike sarajevsko-romanijsko-drinske regije (preko 10 hiljada);
Od maja 2000. radi kao glavni i odgovorni urednik Informativno-stručnog časopisa ‘‘Šume’’ u JPŠ ‘‘Šume Republike Srpske’’;
U toku 1993.godine osnivao Udruženje za informativno kulturnu djelatnost ‘‘Sveti Sava’’, a 1998. Književnog fonda ‘‘Sveti Sava’’, (gdje je izdavač i glavni i odgovorni urednik i časopisu ‘‘Glas istoka’’ (od 2008).
Od 2000. godine do 2006. bio je predsjednik Udruženja (ali i osnivač) književnika – Podružice sarajvsko-romanijsko-drinske regije.

Objavio je:

1. ‘‘Samoubica objašnjava svoj slučaj’’ (roman), ‘‘Svjetlost’’, Sarajevo, 1988. godine;
2. ‘‘Baštinski dar’’ (poezija), ‘‘Univerzal’’, Tuzla, 1999. godine;
3. ‘‘Uzlazno padanje’’ (drama), ‘‘Sterijino pozorje’’, Novi Sad, 1999. godine;
4. ‘‘Molitva za mrtve’’ (poezija), RIZ ‘‘Prosvjeta’’, Srpsko Sarajevo, 1993. godine;
5. ‘‘Zbogom Sarajevo’’ (poezija), Udruženje za informativno-kulturnu djeltnost ‘‘Sveti Sava’’, Srpsko Sarajevo, 1996. godine;
6. ‘‘Romanijski soneti’’ (poezija), Udruženje za informativno-kulturnu djeltnost ‘‘Sveti Sava’’, Srpsko Sarajevo, 1997. godine;
7. ‘‘Ona koje ima’’ (poezija), Književni fond ‘‘Sveti Sava’’, Srpsko Sarajevo, 1999. godine;
8. ‘‘Ode, a da nije poginuo’’ (poetsko-filozofska drama), Književni fond ‘‘Sveti Sava’’, Srpsko Sarajevo, 1999. godine;
9. ‘‘Pjevljive priče’’ (poezija za djecu), Književni fond ‘‘Sveti Sava’’, Srpsko Sarajevo, 2002. godine;
10. ‘‘Očevim jezikom’’ (poezija), Zavod za udžbenike i nastava sredstva, Istočno Sarajevo, 2004. godine;
11. ‘‘Viđenje unaprijed – život na brisanom prostoru’’ (dokumentarna hronologoja), Književni fond ‘‘Sveti Sava’’, Srpsko Sarajevo, 2005. godine;
12. ‘‘Izabrane pjesme’’ (poezija), Književni fond ‘‘Sveti Sava’’, Srpsko Sarajevo, 2006. godine;
13. ‘‘Roman o Ivani’’ (roman), Književni fond ‘‘Sveti Sava’’, Srpsko Sarajevo, 2007. godine;
14. ‘‘Sjenke’’ (roman), Književni fond ‘‘Sveti Sava’’, Srpsko Sarajevo, 2006. godine;
15. ‘‘Pjesnici u đačkom kolu’’ (izbor poezije pjesnika sarajevsko-romanijsko-drinske regije za djecu), Književni fond ‘‘Sveti Sava’’, Srpsko Sarajevo, 2008. godine;
16. ‘‘Jezikom duše’’ (roman), Književni fond ‘‘Sveti Sava’’, Srpsko Sarajevo, 2010. godine.

Član je Udruženja književnika Republike Srspke i Srbije, Udruženja šumarskih inženjera i tehničara, osnivač Udruženja za informativno-kulturnu djelatnost i Književnog fonda ‘‘Sveti Sava’’ i ‘‘Glasa istoka’’ – časopisa za književnost, umjetnot, nauku i društveni život.
Objavljivao je u ‘‘Oslobođenju’’, ‘‘Našim danima’’, ‘‘Licima’’, ‘‘Životu’’, ‘‘Mostovima’’, ‘‘Stvaranju’’, ‘‘Mladosti’’, ‘‘Energoinvestu’’, ‘‘Životu’’, ‘‘Odjeku’’, ‘‘Književnoj reči’’, ‘‘Književnim novinama’’, ‘‘Oku’’, ‘‘Javnosti’’...
O njegovim knjigama su pisali:

• Majo Otan (Jugo-harakiri Nedeljka Žugića - o romanu ‘‘Samoubica objašnjava svoj slučaj’’, ‘‘Naši dani’’, 1988);
• Vladimur Jagličić (Stihovi slikani užasom - o zbirci pjesama ‘‘Molitva za mrtve’’, ‘‘Javnost’’, 1995);
• Radoslav Samarddžija (Pjesme ratnog užasa - o zbirci pjesama ‘‘Molitva za mrtve’’, Oslobođenje 1994);
• Milanko Vitomir Mali (Sonetna daronosnica - o zbirci pjesama ‘‘Romanijski soneti’’, Oslobođenje, 2000);
• Nedeljko Zelenović (Soneti bola i radovnja - o zbirci pjesama ‘‘Romanijski soneti’’, Oslobođenje, 2000);
• Nedeljko Zelenović (Ženi na putu od ničega do nečega - o zbirci pjesama ‘‘Ona koje ima’’, Oslobođenje, 2001);
• Milenko Stojčić (Lirske epistole Nedeljka Žugića - o zbirci pjesama ‘‘Ona koje ima’’, ‘‘Glas srpske’’, 2002);
• Radoslav Samadžija (Rat nas je sve pobjedio - o poetsko-filozofskoj drami ‘‘Ode, a da nije poginuo’’, ‘‘Glas srpske’’, 2002);
• Nedeljko Zelenović (Oda čovjeku i duši - zbirci pjesama ‘‘Očevim jezikom’’, ‘‘Glas srpske’’, 2004);
• Radoslav Samardžija (Poetski naboj romana - o romanu ‘‘Sjenke’’, ‘‘Gls srpske’’, 2004);
• Tanja Trifunović (Put čudnovate staze srca - o romanu ‘‘Sjenke’’, ‘‘Nezavisne novine’’ 2008);
• Bojana Popadić (U bijeloj sjenci oblaka - o romanu ‘‘Roman o Ivani’’, ‘‘Glas srpske’’, 2007);
• Nedeljko Zelenović (Spasiće nas ljubav i praštanje - o romanu ‘‘Roman o Ivani’’, knjiga književnih kritika ‘‘Lažljivci koji govore istinu’’ Nedeljka Zelenovića, 2011);
• Nedeljko Zelenović (Pisci su lažljivci koji govore istinu - o romanu ‘‘Sjenke’’, knjiga kjiževnih kritika ‘‘Lažljivci koji govore istinu’’ Nedeljka Zelenovića, 2011);
• Željka Domazet (Sjenke rata i rasula - o romanu ‘‘Sjenke’’, ‘‘Glas srpske’’, 2006);
• Saša Šekara (Nebeske suze spasa - o zbirci pjesama ‘‘Izabrane pjesme’’, ‘‘Glas srpske’’, 2007);
• Nedeljko Babić (Poetika u nagonu izviđanja - o zbirci pjesama ‘‘Očevim jezikom’’, ‘‘Oslobođenje’’, 2001);
• Zoran Kostić (Oči duše - o zbirci pjesama ‘‘Očevim jezikom’’, ‘‘Glas srpske’’, 2006);
• Radoslav Samardžija (Moderno literarno djelo - o romanu ‘‘Roman o Ivani’’, ‘‘Nezavisne novine’’, 2007);
• Mihailo Orlović (Veži me tako da mogu da letim - o romanu ‘‘Roman o Ivani’’, ‘‘Glas srpske’’, 2006);
• Radoslav Samardžija (Mozaička poetsko-dokumentarističko-filozofska struktura romana - o romanu ‘‘Sjenke’’, sajt www.svsava.org, 2006);
• Radomir Jagodić (Ljubav Bisere i nauma je Nojeva arka spasa - o romanu ‘‘Jezikom duše’’, ‘‘Glas istoka’’, 2011);
• Petar Aškraba zagorski (U središtu knjige je ljubav - o romanu ‘‘Jezikom duše’’, ‘‘Glas istoka’’, 2011);
• Dušan Zurovac (U znaku traganja - o romanu ‘‘Jezikom duše’’, ‘‘Glas istoka’’, 2011).

Zastupljen je u:
• ‘‘Enciklopediji pjesnika Jugoslavije 1990. godine’’,
• ‘‘Antologiji savremene srpske poezije pjesnika rođenih poslije 1945. godine’’ Vladimira Jagličića i
• ‘‘Nasukani na list lirike’’ (antologiji savremene srpske poezije Bosne i Hercegovine) Anđelka Anušića i Živka Maleševića.

Nagrade:

• Nagrada ‘‘Slovo gorčina’’ (1981 i 1982),
• Gordanino proleće (1980),
• Plaketa ‘‘Pjesnik - svjedok vremena’’ za knjigu ‘‘Ona koje ima’’, 2002.,
• Plaketa ‘‘Svetosavlje’’ Trebinje, 2003.,
• Istina o Srbima (Gradiška),
• Književne zajednice ''Jovan Dučić'' za najbolju pjesmu u 2002. godini,
• Povelja Vidovdanskih pjesničkih susreta za rukopisnu zbirku pjesama ‘‘Zbogom Sarajevo’’ 1996.,
• Povelja Književnog fonda ‘‘Sveti Sava’’ za najbolju knjigu na temu ljubavi za roman ‘‘Roman o Ivani’’, 2009.

Projekti:
''Prvi festival guslara Bosne i Hercegovine'', Ilijaš 1991. godine,
‘‘Vidovdanski pjesnički susreti’’ u Sokocu (od 1993 godine),
Udruženja za informativno-kulturnu djelatnost i Književnog fonda ‘‘Sveti Sava’’ (objavilo je 55 knjiga raznih žanrova i raznih autora),
Ratnih izdanja knjiga i novina u Republici Srpskoj (‘‘Srpski vojnik’’ - kasnije ‘‘Srspka vojska’’, ‘‘Rat u pjesmi’’ – prva štampana knjiga u ratu 1993. godine i prvih štampanih izdanja u RIZ ‘‘Prosvjeta’’ – sada Zavodu za udžbenike i nastavna sredstva),
‘‘Književnici zajedno’’,
‘‘Knjižvnici sa prirodom’’,
‘‘Pjesnici u đačkom kolu’’ (antologija pjesnika za djecu sarajevsko-romanijsko-drinske regije),
Informativno-stručnog časopis ‘‘Šume’’,
‘‘Glas istoka’’, časopis za književnot, umjetnost, nauku i ruštveni život,
‘‘Đurđevdnski krst na Romaniji’’ (humanitarna akcija)
‘‘Alter-ego’’ (centra za ličnu, bračnu i porodičnu problematiku) i mnogih nevladinih organizacija koje su uticale da se ‘‘skinu’’ sankcije opštinama u Republici Srpskoj, sprečavao sukobe, kao što su pobune vojske, kao i drugih pobuna na relacijama koje nisu za javnost.
Piše filmske scenarije (‘‘Druga ruka’’, ‘‘Čuvari predsjednika’’, ‘‘Nema pare bez omare’’, ‘‘Miljacka - rijeka života i smrti’’, ‘‘Život na rukama’’...)
Istražuje sociološko-psihološke fenomene i pojave.

Objavio je traktate jasne do bola: ‘‘Rat mitova’’, ‘‘Kraj trojedne Bosne i Hercegovine’’, ‘‘Kolektivna smrt naroda’’, ‘‘Čovjek je uzrok haosa’’, ‘‘Ko je grobar Srba u BiH’’, ‘‘Kome treba ovakva policija’’, ‘‘Nikolino samo(ubistvo)’’, ‘‘Nepotpisani pečat istine’’, ‘‘Šumska mafija pustoši šume’’,’’Nestanak šuma je krađa budućnosti’’, ‘‘Balvan pukao od opterećenja’’, ‘‘Rat filmskom industrijom’’, ‘‘Neka književnika makar nikome ne trebali’’, ‘‘Samouništenju naroda prethodi kriza kulture’’, ‘‘Sebi fabrike – narodu višak nemanja’’, ‘‘Nestala je krivina udesno’’, ‘‘Infektivan jezik mržnje’’, ‘‘Prodaja Srebrenice’’, Sodoma i gomora’’, ‘‘Splav koji prokišnjava’’, ‘‘Medijski linč SDS-a’’, ‘‘Nekažnjeni čitač budućnosti’’, ‘‘Pođi-stani-odustani’’, ‘‘Prosjački štap za odlikovane’’, ‘‘Upozorenje Srbia na zle sile’’, ‘‘Višegrdska staza – od svjetske manifestacije do prvatizacije’’, ‘‘Lažljivci koji govore istinu’’, ‘‘Žive rane peku, a srce ne puca’’, ‘‘Vladavina diktature nerada i nereda’’, ‘‘Proizvođači prošlosti – kradljivci budućnosti’’, Najezda loših pisaca’’, Sa Titom energija zablude, poslije Tita strah od budućnosti’’, ‘‘Pazi se, prisluškuju’’, ‘‘Svijest pala u nesvijest’’, ‘‘Infektivan jezik mržnje’’, ‘‘Duhovi zlobe’’, ‘‘Da te nema trebalo bi te izmisliti’’, ‘‘ Banke bez fabrika kradu budućnost’’, ‘‘U svetom siromaštvu vlast čeka narodna sačekuša’’, ‘‘Da te nema trebalo bi te izmisliti’’, itd.

Adresa:
Romanijska 87
71420 Pale

e-mail: nedeljko.zugic@gmail.com
http://nedeljkozugic.blog.rs/
Telefoni: +387 (0)57 226-538, +387 (0)65 543-983

Meni

Pretraži

Kalendar

«	April 2010					»
Po	Ut	Sr	Če	Pe	Su	Ne
			1	2	3	4
5	6	7	8	9	10	11
12	13	14	15	16	17	18
19	20	21	22	23	24	25
26	27	28	29	30

Необично обични људи

Komentari

Ko sam ja?

Meni

Pretraži

Kalendar

Najnovije...

Kategorije

Sindikat