Nedeljko Žugić, 1

PRAZNIM RIJEČIMA PUSTOŠI SE DUŠA!

NEDELJKO ŽUGIĆ: ZAVIČAJNE, PROROČKE I ANTIRATNE PJESME

nedeljkozugic | 18 April, 2014 20:39

 
 
 

www.e-novine.com - Petar Luković (JAVNA OPTUŽNICA)

nedeljkozugic | 28 Februar, 2014 08:25

 

 

 

JAVNA OPTUŽNICA ZLORJEČIVOG ČOVJEKA

 

 

Imajući u vidu da još vlada loš medijski ambijent, kojeg pečati neprofesionalizam, ali i jezik mržnje i medijski rat, stavio sam na svoj blog (http://nedeljkozugic.blog.rs) sve o sebi, kako ne bi sakrio ni jedan prijeratni, ratni i poslijeratni trag. I svaki je upućivao na ’’viđenje unaprijed’’, kao na paljanskom mitingu 1990 godine: godine (https://www.youtube.com/watch?v=d_WfFgGrU2A) ili http://nedeljkozugic.blog.rs/blog/nedeljkozugic/vidjenje-unaprijed/2011/02/28/nedeljko-zugic-govor-na-mitingu-u-palama-februar-1990.-god.), koji je zloupotrijebio zlomisleni novinar Petar Luković. Izmišljao je i zloupotrebljavao navode, montažom slika i citata, koje na silu dovodi u asocijativnu vezu, kako bi privukao pažnju čitalaca Elektronskih novina (http://www.e-novine.com/feljton/49931-Koljemo-kuama.html), bez osjećaja odgovornosti za javno iznesene i zlonamjerno objavljene uvrede, koje nemaju utemeljenje na činjenicama. Tako se na udaru našla i moja audio-video obrađena pjesma ’’Voljena žena’’, koja nema blage veze sa ratom i ratnim dešavanjima, osim sa pravljenjem senzacionalističkih vijesti za njegov sajber kriminal na portaulu  http://www.e-novine.com.

 

Luković se, navodno, bori za nenacionalistički karakter informisanja, ali samo protiv Srba, dok Hrvate i Muslimane opravdava u svemu što su radili ili prećutkuje to, kao njihov plaćenik ili potkupljiv ’’svjedok’’ protiv svojih sunarodnika.

Za mene tvrdi da ’’koljem po kućama’’, a  nikoga nisam ogrebao u ratu, a trpio sam progone i od sunarodnika o čemu je trebao, da je pošten čovjek pisati, a ne da tehnikom izvedenih ’’dokaza’’ huška nazlobrze, neznalice, koji su glavni determinatori netolerancije. On se svrstao među najveće neprijatelje Srba, među ’’one druge’’ zagovarajući njihove najcrnje porive – netoleranciju koja je generator nacionalnih tenzija i forsiranja jezika mržnje u medijima.

Time je dokazao da je neprofesionalan novinar, jer je postao slijepo oružje i objkat manipulacije svakakve vrste.

Tvrditi za mene da sam ''pjesnički psiho poremećaj s Pala'' i objaviti to na portalu http://www.e-novine.com, tačnije (http://www.e-novine.com/feljton/49931-Koljemo-kuama.html) je neosnovana i zlonamjerna uvreda, sa isticanjem mog učešća na mitingu na Palama 1990. godine (koji je umjeren i opšteljudski za očuvanje Jugoslavije) i video klipom ''Voljena žena'' (http://nedeljkozugic.blog.rs/blog/nedeljkozugic/vidjenje-unaprijed/2011/07/11/pjesme-za-biljanu),  koja je, po ocjeni kritičara,  ljubavna pjesma sa visokim estetsim dometima, te to opečatiti naslovom ''Koljemo po kućama'' je materijalno opredmećena uvreda.

 No, kako bi Petar Luković, drugačije bio počasni građanin Sarajeva, a da bi se dodvorava čaršiji etiketirajući svoje sunarodnike kao zlomislen i zlorječiv čovjek, jer rat medija nije prestao, čak se pojačao, kako bi neprijatelj neprijatelju zadao još jači udarac. Zato i sam učinio dostupno javnosti sve što je vezano za mene i moju predratnu, ratnu i poslijeratnu djelatnost. Iz jednog jedinog razloga, da se u svakoj tačci, na kojoj se nalazi internet, kao nervni sistem čovječanstva, mogu braniti. To su svi razumijeli, osim svojeglavog Petra Lukovića, koji je mašina za proizvodnju neprijatelja i to među svojim sunarodnicima ili onima koji ih na bilo koji način brane, ne računajući da li su u pravu ili nisu, kao što je prof. dr. Emir Vlajki ili Emir Kusturica.

Poznato je da je njegov brat od strica, Vasko Luković, bio pukovnik u Armiji BiH i da je imao dva sina, a mlađi je poginuo kao pripadnik  specijalne jedinice Armije BiH. Razumijem žal i osjećaj gubitka, ali ne da kaže da ja ‘’koljem po kućama’’, a da nisam nikoga ogrebao u ratu, nego sam  zbog borbe istinom protiv laži napadan i stavljan na brisani prostor od sunarodnika koji su se bavili kriminalnim radnjama u ratu, što sam isticao javno, kako u ratu, tako i poslije rata, a naročito u poetsko-filozofskoj monodrami ‘’Ode, a da nije poginuo’’ (http://www.youtube.com/watch?v=cx97Pqa9iFE9), ali i žal za Sarajevom u poemi ‘’Zbogom Sarajevo’’ (http://www.youtube.com/watch?v=lmn8xjQLa78), kao i niz drugih članaka, traktata, ali i u antiratnom romanu ‘’Sjenke’’ (http://freefileseek.com/host/4shared/nedeljko-%C5%BEugi%C4%87-sjenke-pdf-8807971154), te dramama ’’Druga ruka’’ (http://scenarij.adu.hr/files/DRUGA%20RUKA,%20PRELOM,%20KONA_NO.pdf).

 


 

Svako ima pravo na slobodu izražavanja,  slobodu posjedovanja sopstvenog mišljenja, primanja i saopštavanja informacija i ideja  bez obzira na granice.

Sloboda informisanja je proširenje slobode govora, osnovnog ljudskog prava definisanog u Međunarodnom pravu, koja se danas shvata kao sloboda izražavanja u bilo kom mediju.

Internet se smatra kao javno glasilo.

 

Predlažem Višem sudu u Beogradu, na prijedlog primjedbi i pritužbi građana, a prijedlog važi i za javnog tužioca, dobijenih sudskih sporova, kao što je Emira Kusturice protiv „E-novina”,  prema kojima novinar Petar Luković i portal „E-novine” moraju da isplate 336.000 dinara zbog pretrpljenih duševnih bolova, povrede ugleda i časti, zabrane gore navedeni portal, jer se služi klevetom i lažima, kako bi diskreditovao javne i političke ličnosti, a zarad ličnih interersa. Luković se služi tzv. tehnikom izvedenih dokaza, koristeći lične blogove ili ono što je objavljeno o njima, isrgnućima iz kontesta, samo onih iskaza i sklopova koje on nasilnim asocijacijama dovodi u vezu, kako bi sačinio senzacionalističke informacije, kojima se dodvorava isključivo, javnosti iz Federacije Bosne i Hercegovine.

Takve, njegove neistinite informacije, rado preuzimaju ingormativno-ofanzivni sajtovi (krajnje nacionalistički, kao što je: http: www.bportal.ba i www.islambosna.ba.

Ništa od  tvrdnji autora Petra Lukovića u članku ''Koljemo po kućama'', kada sam ja u pitanju nije tačno.

Dokaz: http://www.e-novine.com/feljton/49931-Koljemo-kuama.html ili prilozi koji su vezani konkretno za mene: http://www.e-novine.com/feljton/49931-Koljemo-kuama.html (Nedeljko Žugić: Govor na Mitingu na Palama, februar 1990 god) i http://www.e-novine.com/feljton/49931-Koljemo-kuama.html (VOLJENA ŽENA, Nedeljko Žugić).

Ovo si činjenice a ne otvoren pritisak na redakciju portala Elektronskih nopvina (http://www.e-novine.com) i glavnog i odgovor nog uredn ika Petra Lukovića.

Javne ličnosti, ali i svi drugi građani,  imaju pravo da zahtjevaju poštovanje svoga ugleda i časti. Obaveza je novinara da ima u vidu precizne činjenice na osnovu kojih temelji informacije, a ne da bez osjećaja odgovornosti kleveću nevine ljude, koji nemaju veze sa ratom inratnim xdešavanbnjima, a posebno zličinima, na kakav upućuje naslov ''koljemo po kućama''.

Osnovni grijeh je što Petar Luković ne postupa u skladu sa novinarskom etikom, kada mu se prezentuju činjenice za demant ili ''skidanje'' spornih tekstova sa portala Elektronskih novina, nego nastavlja sa kuškanjem masa na javni linč osoba na koje je on izravnao nišan i mušicu ili ih stavio na brisani prostor javne kritike u kojem se više ne uvažavaju etički kodeksi i činjenice, nego etikete i pljuvanje.

Kao dokaz, uzeću nekoliko komentar sa portala Elektrosnkih novina, ispod hajkačkog članka ''Koljemo po kućama'' (http://www.e-novine.com/feljton/49931-Koljemo-kuama.html):

''Šta je to "četničko" u onom govoru onog Žugića na Palama 1990? Govori onako kako danas govore čelnici baš svih BH stranaka i većina tzv. neovisnih intelektualaca. 

Ne treba toliko pljuvati baš po svemu što su Srbi govorili i radili u to vrijeme. Gubi se snaga kritike.''

 

BRIŠITE LAŽI O MENI (fašistička propaganda elektronskih novina)

 

Tvrditi za mene da sam ''pjesnički psiho poremećaj s Pala'' i objaviti to javno, sa isticanjem mog učešća na mitingu na Palama 1990. godine (koji je umjeren i opšteljudski za očuvanje Jugoslavije) i video klipom ''Voljena žena'' (opšteljudska ljubavna pjesma sa visokim estetksim dometima), te to opečatiti naslovom ''koljemo po kućama'' je fašizam prvog reda i to od strane Petra Lukovića, počasnog građanina Sarajeva, koji da bi se dodvorio čaršiji etiketira svoje sunarodnike kao zlomislen i zlorječiv čovjek.

Ukoliko to ne uradite, objaviću to u svim medijskim kucama, ali i na Prvoj internet TV ''LJUDI GOVORE'' ...

 

Pale, 9. decembar 2013. 

 

Nedeljko Žugić, s.r.

 

DALEKO OD ISTINE (VATROGASAC MIRKO)

 

Sa tobom ne vrijedi polemisati, jer blistaš lažima...

Vatrogasac Mirko (kakav je tvoj pseudonim, koji asocira na igru suprotnosti) samo doljeva benzin na vatru...

Slijepac koji ne vidi argumente! 

Čovječe, kako ''Voljena žena'' i opštejugoslovenski ''miting'' može biti huškanje ili i poziv na rat, klanje po kućama i ts.?

Gledajući na tvoje odgovore, dobija se jasna slika ko bi da kolje po kućama, jer staro je pravilo ko hoće slagati – hoće i ukrasti, a ko hoće ukrasti – hoće i ubiti! 

Pogledaj ''miting'' i ''voljenu ženu'' i budi čovjek i izvini se...objavi demant, skini laži sa portala!

Ako si čovjek – to ćeš i uraditi...

Izvinio se ili ne, sa tobom ne vrijedi polemisati, jer slijepcu se oči ne mogu otvoriti...

 

Prijatelj Nedeljka Žugića

Pale, 9. decembra 2013.

 

ISTRAŽIVAČKI TIM

 

Naš Istraživački tim je donio Odluku da, ukoliko Petar Luković, glavni i odgovorni urednik  e-novina ne izbriše klevete i laži vezane za Nedeljka Žugića, pod naslovom ''Koljemo po kućama'', izvrši opsežno istraživanje i podnese tužbu protiv Petra Lukovića za fašističku propagandu koju tehnikom samo njemu znanih izvedenih dokaza OBJAVLJUJE U E-NOVINAMA...

 

11. 09. 2013.

IT ''Svjedoci vremena''

 

Petar Luković ne poštuje  ugled i čast ljudi koje kleveće, te pretrpljene duševne bolove i povrede ugleda. Niti je objavio demant i ’’skinuo’’ klevetnički i huškački članak sa portala.

 

ZBOG TOGA TREBA ZABRANITI DISTRIBUCIJU INFORMACIJA SA PORTALA ELEKTRONSKE NOVINE (http://www.e-novine.com), JER  VRŠE INFORMTIVNE UDARE NA NEVINE LIČNOSTI, HUŠKANJE NA  NEPOSREDNO NASILJE I ZAGOVARANJA RASNE, NACIONALNE I VJERSKE MRŽNJE.

 

Pale, 26. februar 2014. godine

 

                                                                                                 Nedeljko Žugić, s.r.

 


        KOMENTARI: 

 

         Драги наш Недељко!

 

На жалост, све су твоје часне речи преслабе да би приказао злотвора - сотону, који је, уз то примљен ових дана у круг љубитеља и љубљених (к)од вучића Александра.  

Дакле, он је до јуче био штићеник и заштиник ддемократских, а сада је прешао под скуте демоннаптредњачких владара Србије.

Ништа поганије и гадније, прљавије и бруталније, непристојније и болесније не знам да постоји и гмиже данас по балканским просторима од тога што има име Петра Луковић.

      A не верујем да се таквој фукари може ишта учинити да би престао да шири базд око себе.

Но - ипак, нека си поднео ову тужбу. знам да је један у томе успео.

Чак је УНС о томе на свом сајту објавио вест.

 

          Београд, 10. 03. 2014. год.                                    Твоји пријатељи  

ISTRAŽIVANJA: MEDIJI I CRNA MAGIJA

nedeljkozugic | 27 Februar, 2014 00:02

 

Istraživanja

 

MEDIJI I CRNA MAGIJA

 

 

  • Između medija i crne magije nema nikakve razlike. 
  • U anketiranju građana, u statističkom uopštavanju, dobićete odogovr da je medijska magija gora. To političari znaju, zato medije drže u svojim rukama. 

 

U istoriji čovječanstva vlast je nastojala da stavi pod kontrolu jedinke i sve članove kolektiva. U početku su to bili vračevi, magovi,  žrece i posvećenici tajnih kultova. U toj simbiozi razvila su se moćna carstva  Egipta, Babilona, Rima...

A cilj svakog vlastodršca je vladavina ljudima na nevidljivi način, kao ''dobro i blagoslovljeno za društvo i njegov napredak''. Sve to izmislili su vladari  - oboženi grešnici, koji na suptilan način vladanja nad ljudima , koji su poželjeli biti bogovi. Svi koji nisu mislili kao oni proglašavani su luđacima, neprijateljima, izdajnicima.

Svaka politička stranka i prije nego što dođe na vlast, trudi se da na svaki mogući način stavi pod kontrolu elektronske i štampane medije, a u zadnje vrijeme i internet sajtove, portale, blogove, društvene mreže, čak i e-mail adrese.

A nigdje spomenika dogmatskom, ukamenjenom mišljenju, ali iz nevidljivih slojeva, kao da isijavaju crnomegijsku energiju u umove ljudi, koje drže u sljepilu nadmoći i pokornosti.

A Bog je opominjao ljude na opasnost od demagogije: ''Da ne bi kraljevao licemjer. Da ne bi bilo zamke narodu'' (Job. 34:40.).

Savremana propaganda najveći je obmanjivač ljudi, koja ih uništava, jer kao vrijednost uzdiže potrošački način života, u kojem se robuje stvarima umjesto da se njima gospodari.

U tome ključnu ulogu vrše mediji, koji su najveći crnomagijski agens savremenog svijeta. To nije više vračanje uz kotao nad vatrištem sa čudnim sastojcima potopljenim u vodu, nego je to televizija i internet. Oni su, danas, i sutra najveći crnomagijski medij koji utiče na svijest ljudi.

Malo je ljudi budno da se tome suprostavi. Takvi, kao da su iznjedreni iz Jungovog kolektivno nesvjesnog: ''Ko gleda napolje, taj sanja, a ko gleda unutra, otvara oči''. Koliko takvih ima? I da li ih narod prepoznaje? Svijetle se upitnici, ali nema odgovora!

Od toga cvijeće vene i voda gori, a vatra plače!

No, i za te obožene grešnike, koji vladaju narodom, vladari iz sjenke, kao što su iluminati, sve su bliže da zavladaju kontrolom uma nad ljudima, o čemu današnji vlastodršci nemaju pojma. To svevidjeće oko bdije nad izabranima, a to su oni koji ne dopuštaju da crna magija elektronskih i štampanih medija, pa i interneta koji je nervni sistem čovječanstva, vlada nad njima. Jesu li to indigo djeca ili djeca sunca, genetski modifikovana bića od vanzemaljaca, koji su pomiješali svoju genetiku sa ljudskom rasom da stvore hibridnu vrstu ljudi – reptoide koji spolja izgledaju kao ljudi, a izvršavaju njihovu volju na zemlji.

Na svu sreću da to budu ljudi poput Tesle, koji je na svijet, na fizički plan, izumio tehnološka otkrića novog doba.

Imajući u vidu činjenicu da kod nas nema slobodnih medija, nego da su zavisni od politike, koja nije ništa drugo nego mađijanje naroda, a mediji u njihovim rukama su samo  masna karta za grudvanje mozgovima izmanipulisanih ljudi. Jer, između medija i crne magije nemam nikakve razlike. U anketiranju građana, u statističkom uopštavanju, dobićete odogovr da je medijska magija gora. To političari znaju, zato medije drže u svojim rukama.

Po duhovnim zakonima na relaciji politika + mediji = dobijanje glasova i vladavina narodom!

Tako narodu pada svijest u nesvjest, a kada se osvjesti – i sirovo gori! Narod postaje divlje razjaren, a do juče je bio tupo strpljiv...I onda ide bakljama na vlast, spaljujući sopstvenu budućnost. A ritual magije političari su provodili u crnim rukavicama na kojem se ne vide otisci znoja i krvi naroda kojem su potrošili sve buduće dane i noći...Političari, crni magovi, su uknjižili u zemljišne knjige koja svijetle čak i ne geografskoj kartii svijeta, a narod nema providnog dana od viška nemanja. Svoja bogastva su stvorili mađijanjem uma crpeći pozitivnu energiju naroda, koji su zloupotrebljavali do neupotrebljivosti.

Političari-čarobnjaci imaju zaštitni oreol istog tog pobunjenog naroda, sa bakljom i orozom na duši, kojima se pobudila percepcija žrtava energije zabluda, jer je zasvirala stomak-violina koja ih je probudila iz dubokog masovnog transa, pa su krenuli sa bakljama i toljagama na svoje izabranike na ''demokratski način''.

Po tome je vidljivo da je kolektivna energija zablude najjača socijalna mina, koju aktivira oroz na ranjenoj duši naroda.

Zbog toga, po svemu sudeći, je došlo vrijeme za konačan obračun. Dokaz: probudili su se spavači (čija je svijest pala u nesvjest), po sistemu da eksplozija djeluje odozdo, od najnižih slojeva. Proradilo je najjače oružje koje krasi čovjeka – a to je savjest koja nas čini istinskim ljudskim bićima, a ne, kao do sada, ljude zamađijanog uma koji spavaju i u takvom stanju ne mogu pomoći sebi ni drugima.

Treba postupiti po vojničkim pravilima: rasklopljeno oružje se obrnutim redom sklapa,  pitati ratne i poslijeratne profitere šta su imali do 1992 godine. To neka uknjiže, a svoju ostalu imovinu treba konfiskovati i zakonski dati narodu i narodnoj vlasti na upravljanje. Ali, da ne bude opet mađioničara koji mađijaju kolektivnu svijest naroda. Oni dušu i savjest nemaju. Sebi uzimaju sve, a narodu ostavljaju sveto siromaštvo i višak nemanja!

Oni koji su nepotkupljivi svjedoci, sa moralnom i građanskom savješću, koji su sebevidi i svjetovidi, posvećeni  i prosvjetljeni istinom, ne treba da se bave ezoterijom i drugim okultnim znanjima i vještinama, primjetiće da jer naša svijest izmanipulisana i da su ljudi ''živi mrtvaci'', da glasaju za one koji ih vode preko nepostojećeg mosta, a pri tome im, kao mađioničar ili vješt lopov, izvlače iz džepova i zadžepaka sve što imaju, pa i budućnost.

Sve je to savremena, ritualna magija, koja koristi vizualne i akustične efekte, riječi natopljene energijom zablude, a koje umjesto da padaju u prazno, pale duše narodne zablude. Ta vatra, kao od slame, buktava je i nema moć da od vode u narodnom kotlu napravi paru i pretvori je u akcione sile zdravog razuma. Ritual prizivanja duhova je uspio. U sljepilu nadmoći – pozicija ili opozicija dobija izbore. Princip progonjenih progonitelja i obmanutih obmanjivača traje još četiri godine – do sljedećih izbora. I sve tako, mantranje se nastavlja, u magični krug energije zablude, od koje je bolovao i veliki ruski pisac Tolstoj u Jasnoj Poljani, a kako ne bi običan čovjek, smrtnik, kojeg melju stranačke vjetrenjače.

Sve to uz pomoć medija, koji su sljepo oružje u rukama vlasti i moćnika.

A između, medija i crne magije nema nikakve razlike.

 

26. februar 2014.                      

 

                                                                                        Nedeljko Žugić

ОТВОРЕНО ПИСМО ЗАВОДУ ЗА УЏБЕНИКЕ И НАСТАВНА СРЕДСТВA ISATOČNO SARAJEVO

nedeljkozugic | 27 Decembar, 2013 08:08

ЗЛАТНА СОВА БЕЗ ОСНОВА

• Недавно су велики писци имали повјерење у будућност, а данашњи писци то немају, јер је украдена. Зато и јест могуће дати награду без основа, а да писци не реагују…И то писци који не  могу себи направити удружење за двадесет година, него им власт прећутно каже ’’нека писаца макар никоме не требали’’.

• На конкурс је пристигао 121 рукопис, али су три искључена у старту, док је прегледано 118 рукописа, након чега је за 18 утврдјено да нису испунили услове, те је разматрано 100 рукописа. Пристигло је 47 рукописа из Републике Српске, један из Федерације БиХ, 57 из Србије и остали из Аустрије, Македоније, Грчке и Црне Горе.

      Умножавају се књижевни конкурси и објављују на свим медијама, па чак и на друштвеним мрежама…Све то потврђује констатацију нобеловца Иве Андрића, који каже да ће бити више оних који ће написати књигу него оних који ће је читати. Када је већ тако, велики издавачи, требали су да имају у виду горе написано, па да за своје јубилеје не расписују конкурсе за роман, како је то ове године урадио Завод за уџбенике и наставна средства Републике Српске, на чијем челу је, по други пут, након Марка Ашанина, човјек који нема појма о књигама и издаваштву, али је од мјесне заједнице из Војковића направио ’’хит’’ писце: др Божо Авлијаш, Горан Врачар, Здравко Мијовчић и томе додао једног са Пала Бранислава Илића.
      За најбољи необјављени роман на конкурс је пристигао 121 роман из седам земаља, а организатор је одбацио 20 јер нису испоштовали пропозиције конкурса (слање рукописа под шифром), тако да је трочлани жири: проф. др Миљко Шиндић, проф. др Младен Шукало и др Дејан Ђуришковић жирирало 99 романа.
      Када је у питању роман Жељка Пржуља, који је по обиму био највећи, али се не зна да ли га је одбацио организатор – расписивач конкурса или жири, а роман је од изузетне вриједности јер је опсежно казивање о Гаврилу Принципу, а у идућој години се ломе копља двоједности некадашње лажне кохезије југословеснтва, када је Гаврило био за Муслимане, па чак и Сафета Исовића, национални херој о коме надахнуто пјева:
      Гаврило, Гаврило,
      Млади јуначе из Босне
      Твојих се дјела Гаврило
      Земљаци твоје поносе
      Млади јуначе из Босне
      Гаврило, Гаврило Принципе…

      А шта је данас за његове сународнике? Терориста!
 
     Узалуд, жири од универзитетских професора не даје пет пара за овакав роман, а три штампа, а првом даје награду од 15.000 КМ. Исте писци, па чак ни они који су учествовали на конкурсу, нису могли до краја прочитати…То потврђује правило да у професори, чланови жирија, као учесници у игри, који не виде све потезе и празнине као они који посматрају.
     Моја маленкост је послала на конкурс роман који је настао у истраживачкој матрици, али кроз вруће тачке љубавног дијалога између Неде (Србина) и Недине (Муслиманке), у којем Недо, као медиј који пише, истражује свијет биљака, које осјећају, говоре и пишу кроз њега, али исто тако вода, као света мајка живота:
‘’Одговор су ми давале вода и биљке...Воду волим највише од свега, стално сам се купао у њеној земаљској матрици, а биљке толико да  осјећам цвилеж траве коју косе…
      Вода и биљке су само потврде мог урођеног и стеченог знања да од њих добијам одговоре, по чему сам био другачији од осталих. Незасита душа, који чита невидљиве друштвене и природне сигнале, није се могла нагледати земаљског раја, као земља сунца и мјесеца…’’
    И нигдје ме нема, а написао сам модеран роман у поетско-дијалоској и приповједачкој матрици – властите коже која је огледало мозга и тражећи од биљака и воде одговоре на свијетлеће упитнике. То сам истаживао више од 40 година.
     Након жирирања и читања у року од два мјесеца 99 романа, професорски експертски тим, на челу са Младеном Шукалом, одлучио је да прву награду ’’Златна сова’’’ додијели Живојину Ивковићу из Београда за роман "Обала", која је антиратна, ангажована прича.
     Друго мјесто освојио је Иван Златковић за  "Црно пиле које бјежи" из Аранђеловца, а треће "Повратак Ж-а" (антиутопија) Петр Пјешеваца из Мелбурна.
У образложењу додјеле награда, предсједник Жирија Младен Шукало рекао је да снага награђеног романа "Обала" проистиче из настојања да се њиме поставе кључна питања данашњице, питања кривице и личне одговорности, релација крвника и жртве, питања колективног памћења и опраштања, физичких и духовних изгнанстава, што га може сврстати у категорију такозване ангажоване литературе.
      У образложењу додјеле награда, предсједник Жирија Младен Шукало рекао је да снага награђеног романа "Обала" проистиче из настојања да се њиме поставе кључна питања данашњице, питања кривице и личне одговорности, релација крвника и жртве, питања колективног памћења и опраштања, физичких и духовних изгнанстава, што га може сврстати у категорију такозване ангажоване литературе.
      Интересантно је да награђени роман, а то сам намјерно чекао и пропитивао, нико од књижевника који су конкурисали за награду није прочитао. Кажу, покушали, па не иде…Роман-прича их уопште не привлачни стилом писања нити ријечима и реченицом, не само до краја него  од почетка…По личној изјави аутора, роман је писао као жал за трагичаним губитком кћерке. Недао Бог никоме, јер то је смак свијета у великом, а не у малом обиму. Клањам се до земље од саме примисли на тако нешто.
      ‘’Све што пишем њој посвећујем“, истакао је Ивковић, наглашавајући да је побиједио на конкурсу, али да не тврди да је његов роман најбољи.
Додјела награде "Златна сова" уприличена је поводом 20 године од оснивања Завода за уџбенике и наставна средства Републике Српске.
       Недавно су велики писци имали повјерење у будућност, а данашњи писци то немају, јер је украдена. Зато и јест могуће дати награду без основа, а да писци не реагују…И то писци који не  могу себи направити удружење за двадесет година, него им власт прећутно каже ’’нека писаца макар никоме не требали’’.
      Језиком се најдубља бол наноси, а од те боли умире крв живота. А код писаца крв би требала да свијетли ка звијезди живота. Писци који ћуте када их овако жири туђише и закине од њиховог дјела, нису очеви дјела, него робови сопствених заблуда…
      Ријечи постижу оно на шта су упућене, то је било некада, а сада влада инфлација морала и инфлација правних норми, али и инфлација ријечи – падају у празно. Моћ новца је помрачила све вриједности. Више има оних који краду (а права би ријеч била: будућност), него оних који раде. Свира стомак виолина, и све смо ближе социјалном казану и социјалним немирима, него избору оних који не воде него заводе…
      Зато,имајући у награду додјела награде ’’Златна сова’’ за 20 година  постојања Завода за уџбенике и наставна средства, све сам разумио (а то сам рекао и у роману, као у нагону истраживања на страни 34, све је ‘’заковану’’ у ПДФ формат, а рукопис је још код Издавача): Са њим доказујем да ништа није случајно, јер иде на прво читање на Конкурсу за 20 година Завода за уџбенике, куће која је расписала Конкурс за најбољи необјављени роман и награду ‘‘Златна сова’’, са сумом од 15.000 КМ…А неће проћи, јер га жири неће ни погледати…Имају они своје кандидате!
      Нема тог жирија који ће за два мјесеца прочитати 99 романа и донијети моралну одлуку у првонаграђеном! То ти је као прочитаати стотину пјесама, а не знати која је најбоља, али моћи написати стотину прву у истом слиједу, тако да се подудари са стилом аутора стотину пјесама. Теоретичари су конзументи, они једу јаја, а не знају га снијети…Што више теортишу даље су од праве суштинске вриједноссти књижевног дјела, наравно, када се оно гледа изнутра, како ће га сутра прихватити читаоци.
      А пошто је данас више писаца него читалаца, жири може да ради шта хоће. Писци се жале да немају читалаца, као што су их имали Достојвски,Толстој, Томас Ман, Виктор Иго, а читаоци кажу пишите ви као што су они писали – па ће их бити.
Као што зао дух дјелује кроз лажне и завидљиве пријатеље, тако и ове године награда Златна сова Завода за уџбенике и наставна средства у Источном Сарајеву, остаје у сјенци зле магије ријечи писаца који су прећутали ову појаву. А тооје знак да издавачи могу да раде шта хоће.
      Мене прати радост опроста јер сам знао унапријед да ће и Завод и Жири погријешити.
         Али, када писци ћуте, као када стар пас лаје, треба видјети шта је!?

                                                                        Недељко Жугић


Bosna i Hercegovina: SILOVANA UČITELJICA ŽIVOTA

nedeljkozugic | 31 Oktobar, 2013 10:38

 

 DOKAZ DA JE ISTORIJA SILOVANE UČITELJICE ŽIVOTA

Odličnio, Azeme (Azem Selimović, Olovo), ''pali s neba'', jer nam je istorija, neponovljivo ''silovana učiteljica života'' i pišu je ''pobjednici'', koji drže mač pravde, a sada nepismeni i stranci. Sljedeća godina, kada bude 100 godina od pogibije Franca Ferdinanda, koji je za Hrvate i Bošnjake - terorista, a za Srbe Heroj (a do juče nije bilo tako, u lažnoj koheziji jugoslovenstva), šta smo mi onda svi skupa u Bosni? Dvojedni, trojedni, stojedni, ofarbani svim bojama, a nigdje nema demokratije i progresa! Narod ukradene budućnosti! A sa takvima je lako manipulisati?

Kako dvojedni?
Jednostavno, ovako: sa Titom energija zablude, a posljuje njega ratovi i strah od budućnosti. Slika kolektivno nesvjesnog polja je jako porozna, gola, raspršena i bez okvira...Pjevati ''druže Tito mi ti se kunemo da sa tvoga puta ne skrenemo'' je taj oreol energije zablude, a sada tražiti rješenje sa ovakvim političartrima je takva energija zablude da je ne bi riješio ni svjetski mislilac Tolstoj u Jasnoj poljani, nego bi opet pisao ''Rat i mir''.
Poslušaj samo kako o Gaavrilu Principu pjeva grleni i najgrleniji pjevač titove ''kohezije jugoslovenstva'', koja se prvo razbila od glavu Srbima, pa onda i svim ostalima:

Odjekuju zvuci dobošara
Sarajevo dočekuje cara
Vidovdanak za pohod bijaše
Ferdinand se krenu do Bentbaše

Gavrilo, Gavrilo,
Mladi junače iz Bosne
Tvojih se djela Gavrilo
Zemljaci tvoje ponose
Mladi junače iz Bosne
Gavrilo, Gavrilo Principe

Sunce sinu sa plavih visina
Sakupi se narod iz daljina
Smjeli junak u narodu bio
Sa tri pucnja cara usmrtio

Ropstvo tešako, a sloboda mila
Slavi narod Principa Gavrila
Gdje Miljacka teče još i sada
Spomen osta na pločniku grada

Gavrilo, Gavrilo,
Mladi junače iz Bosne
Tvojih se djela Gavrilo
Zemljaci tovje ponose
Mladi junače iz Bosne
Gavrilo, Gavrilo Principe
(http://www.youtube.com/watch?v=Y-BFv7ulNcE)
Otkud sad terorista, pitaju se zajapureno Srbi, a stušljivo i pomirljivo, tražeći iskonstruisane razloge za ćutanje ili ''malo težu odbranu'' Bošnjaci, dok hrvatski mit, nešto iza podne, kada sunce nad Bosnom počne dobijati sjenke – namiguje ko carslka namiguša! Nismo li trojedni, stojedni, ofarbani svim bojama? Dobro je rekao komšija Asem Selimović ''pali s neba''. A to je tačno, već je naučno dokazano da postoje vanzemaaljci, ali mislim da mi sa njima nemamo ništa. Oni i ako postoje – savršenija suu bića od nas!
No, citiraću iz mog romana, koji je antireatni, ''Sjenke'' (objavio ga Zavod za udžbenike i nastavna sredstva) ''Rat mitova u Bosni'':
Predratno, trojedno područje Bosne i Hercegovine je bilo pod vlašću velikog broja osvajača: Rimljana, Kelta, Osmanlijskog carstva, Austrougarske monarhije, partizansko-komunističkih vladara, a 1992. godine gospodara rata i papirnate nezavisnosti priznate rezolucijom 755 Savjeta bezbjednosti Ujedinjenih nacija.
Čuvari lijepih vremena sjećaju se Bosne i Hercegovine koja je bila srce socijalističke Jugoslavije. Preko lica njene istorije prelijetali su robovi grijehova. Kada se oslobode potisnutog straha, vide silu ispred vjere. Zašto nikada nije bilo obrnuto: prvo vjera pa onda sila? Vjerovatno radi toga što su uvijek iz nje prognani ili pogubljeni nevini ljudi.
Je li Bosna "Prkosna Od Sna" – satkana od pjenušavih snova "kamenog spavača"? Njene osvajače su, opjancani nadahnućem opjevali pjesnici, uz namigivanje mitova o postanku naroda. Sjenka namiga pružala se na njenu teritoriju, koja dobija i gubi vladare. Sjenka srpske istorije titrala je u krošnji drveta koje je iščupano i okrenuto u nebo – gdje živi nebeski narod.
Sjenka hrvatske istorije padala je iz tamnog oblaka na stoljetnu hrvatsku zemlju na kojoj su znakovi vatikanske najezde. Sjenka muslimanske istorije padala je u jezero stranaca u matičnim knjigama rođenih i gubila se u njenim dubinama. Nikakvo čudo, Bosna je zemlja suprotnosti. U njoj vladaju mitovi, ko bi drugi. Kada izlazeće sunce obasja mit jednog naroda, on baca dugu sjenku na druga dva. U zenitu, mitovi su ravnopravni, ali čim sunce krene ka zapadu, dva mita potpuno pomrače treći.
Svijetli izbojci srpskog mita uselili su se u jezik kojim se govori u Bosni. Vuk Karadžić ga je proglasio "najljepšim srpskim jezikom" – čistim kao nebeska suza. Gledajući na jezički identitet Bosna je srpska zemlja, zasjenjena sa tri vjerska mita. Prvi mit o Bosni naseljenoj Srbima je iz povelje bana Matije Ninoslava Dubrovčanima, u kojoj stanovnike Bosne naziva Srbima. Njega prati Ajnhardov podatak iz 882. godine, kada je Ljudevit Posavski došao među Srbe koji su držali veliki dio Dalmacije. Bosna je srpska zemlja odvojena rijekom Drinom. Sve tri vjeroispovijesti koje govore štokavskim narječjem su islamizirani ili pokatoličeni Srbi...
Hrvatski nacionalni mit kaže da je Bosna pod sjenkom tuđeg neba. Sjenka će nestati kada ne bude više Bosne. To svjedoči srednjovjekovni ikavski zapis, jer ikavicom pišu samo Hrvati. To znači da je ona hrvatska zemlja. Krunski dokaz je banska titula koju su od bana Borisa do bana Tvrtka nosili bosanski vladari. To je autentična hrvatska vladarska titula. Svi bosanski mitovi su katolici. U Bosni živi od 32-35 posto pravoslavnih Hrvata, 50-52 posto neslovenskih Vlaha, 6-7 posto posrbljenih Bugara, Grka, Albanaca, i Jermena i 8-10 posto pravih etničkih Srba koji su došli za vrijeme austrougarske vladavine i dvije Jugoslavije.
Muslimanski nacionalni mit nastao je u podne, kada nema sjenke, s jednim okom na izlazak, a sa drugim na zalazak sunca. Okružen je sjenkama srpskog i hrvatskog mita. Oni su mu ukrali sjenku. Od izlaska do zalaska sunca – nema sjenke! Ima samo na mjesečini. A sjenka i jeste granica između svjetla i tame. Zato je muslimanski nacionalni mit izronio iz srednjovjekovne bosanske države, kada je došlo do bogumilskog prihvatanja islama. Prema tome, u predturskom vremenu do 1850. godine, muslimansko stanovništvo je bilo u apsolutnoj većini u Bosni. U prilog tome ide činjenica da je crkva bosanska bila u opštem povlačenju i propadanju prije turskog osvajanja.
Mitovi u Bosni ratuju dokazujući nedokazivo. Svaki za sebe je izvorni stanovnik Bosne. Druga dva su otpadnici od matične vjere, stranci u matičnim zemljišnim knjigama. Siju iluzije koje im se razbijaju o glavu. Tada vide crno sunce iznad glave. Pošli bi za silovanom učiteljicom života, ali ne vide prst pred okom. Zato im sunce izlazi ispod tuđeg neba.

NAPOMENA: DA SAM BOŠNJAK – REKLI BI DA JE OVO PLAĆEN I NARUČEN TEKST. No, nije, ja sam samo dobromislen i pravorječiv čovjek. Sa nazlobim neću da komentarišem i ulazim u bilo kakav transfer!


Nedeljko Žugić, samostalni istraživač

Bosna i Hercegovina: SILOVANA UČITELJICA ŽIVOTA

nedeljkozugic | 31 Oktobar, 2013 10:38

 

 DOKAZ DA JE ISTORIJA SILOVANE UČITELJICE ŽIVOTA

Odličnio, Azeme (Azem Selimović, Olovo), ''pali s neba'', jer nam je istorija, neponovljivo ''silovana učiteljica života'' i pišu je ''pobjednici'', koji drže mač pravde, a sada nepismeni i stranci. Sljedeća godina, kada bude 100 godina od pogibije Franca Ferdinanda, koji je za Hrvate i Bošnjake - terorista, a za Srbe Heroj (a do juče nije bilo tako, u lažnoj koheziji jugoslovenstva), šta smo mi onda svi skupa u Bosni? Dvojedni, trojedni, stojedni, ofarbani svim bojama, a nigdje nema demokratije i progresa! Narod ukradene budućnosti! A sa takvima je lako manipulisati?

Kako dvojedni?
Jednostavno, ovako: sa Titom energija zablude, a posljuje njega ratovi i strah od budućnosti. Slika kolektivno nesvjesnog polja je jako porozna, gola, raspršena i bez okvira...Pjevati ''druže Tito mi ti se kunemo da sa tvoga puta ne skrenemo'' je taj oreol energije zablude, a sada tražiti rješenje sa ovakvim političartrima je takva energija zablude da je ne bi riješio ni svjetski mislilac Tolstoj u Jasnoj poljani, nego bi opet pisao ''Rat i mir''.
Poslušaj samo kako o Gaavrilu Principu pjeva grleni i najgrleniji pjevač titove ''kohezije jugoslovenstva'', koja se prvo razbila od glavu Srbima, pa onda i svim ostalima:

Odjekuju zvuci dobošara
Sarajevo dočekuje cara
Vidovdanak za pohod bijaše
Ferdinand se krenu do Bentbaše

Gavrilo, Gavrilo,
Mladi junače iz Bosne
Tvojih se djela Gavrilo
Zemljaci tvoje ponose
Mladi junače iz Bosne
Gavrilo, Gavrilo Principe

Sunce sinu sa plavih visina
Sakupi se narod iz daljina
Smjeli junak u narodu bio
Sa tri pucnja cara usmrtio

Ropstvo tešako, a sloboda mila
Slavi narod Principa Gavrila
Gdje Miljacka teče još i sada
Spomen osta na pločniku grada

Gavrilo, Gavrilo,
Mladi junače iz Bosne
Tvojih se djela Gavrilo
Zemljaci tovje ponose
Mladi junače iz Bosne
Gavrilo, Gavrilo Principe
(http://www.youtube.com/watch?v=Y-BFv7ulNcE)
Otkud sad terorista, pitaju se zajapureno Srbi, a stušljivo i pomirljivo, tražeći iskonstruisane razloge za ćutanje ili ''malo težu odbranu'' Bošnjaci, dok hrvatski mit, nešto iza podne, kada sunce nad Bosnom počne dobijati sjenke – namiguje ko carslka namiguša! Nismo li trojedni, stojedni, ofarbani svim bojama? Dobro je rekao komšija Asem Selimović ''pali s neba''. A to je tačno, već je naučno dokazano da postoje vanzemaaljci, ali mislim da mi sa njima nemamo ništa. Oni i ako postoje – savršenija suu bića od nas!
No, citiraću iz mog romana, koji je antireatni, ''Sjenke'' (objavio ga Zavod za udžbenike i nastavna sredstva) ''Rat mitova u Bosni'':
Predratno, trojedno područje Bosne i Hercegovine je bilo pod vlašću velikog broja osvajača: Rimljana, Kelta, Osmanlijskog carstva, Austrougarske monarhije, partizansko-komunističkih vladara, a 1992. godine gospodara rata i papirnate nezavisnosti priznate rezolucijom 755 Savjeta bezbjednosti Ujedinjenih nacija.
Čuvari lijepih vremena sjećaju se Bosne i Hercegovine koja je bila srce socijalističke Jugoslavije. Preko lica njene istorije prelijetali su robovi grijehova. Kada se oslobode potisnutog straha, vide silu ispred vjere. Zašto nikada nije bilo obrnuto: prvo vjera pa onda sila? Vjerovatno radi toga što su uvijek iz nje prognani ili pogubljeni nevini ljudi.
Je li Bosna "Prkosna Od Sna" – satkana od pjenušavih snova "kamenog spavača"? Njene osvajače su, opjancani nadahnućem opjevali pjesnici, uz namigivanje mitova o postanku naroda. Sjenka namiga pružala se na njenu teritoriju, koja dobija i gubi vladare. Sjenka srpske istorije titrala je u krošnji drveta koje je iščupano i okrenuto u nebo – gdje živi nebeski narod.
Sjenka hrvatske istorije padala je iz tamnog oblaka na stoljetnu hrvatsku zemlju na kojoj su znakovi vatikanske najezde. Sjenka muslimanske istorije padala je u jezero stranaca u matičnim knjigama rođenih i gubila se u njenim dubinama. Nikakvo čudo, Bosna je zemlja suprotnosti. U njoj vladaju mitovi, ko bi drugi. Kada izlazeće sunce obasja mit jednog naroda, on baca dugu sjenku na druga dva. U zenitu, mitovi su ravnopravni, ali čim sunce krene ka zapadu, dva mita potpuno pomrače treći.
Svijetli izbojci srpskog mita uselili su se u jezik kojim se govori u Bosni. Vuk Karadžić ga je proglasio "najljepšim srpskim jezikom" – čistim kao nebeska suza. Gledajući na jezički identitet Bosna je srpska zemlja, zasjenjena sa tri vjerska mita. Prvi mit o Bosni naseljenoj Srbima je iz povelje bana Matije Ninoslava Dubrovčanima, u kojoj stanovnike Bosne naziva Srbima. Njega prati Ajnhardov podatak iz 882. godine, kada je Ljudevit Posavski došao među Srbe koji su držali veliki dio Dalmacije. Bosna je srpska zemlja odvojena rijekom Drinom. Sve tri vjeroispovijesti koje govore štokavskim narječjem su islamizirani ili pokatoličeni Srbi...
Hrvatski nacionalni mit kaže da je Bosna pod sjenkom tuđeg neba. Sjenka će nestati kada ne bude više Bosne. To svjedoči srednjovjekovni ikavski zapis, jer ikavicom pišu samo Hrvati. To znači da je ona hrvatska zemlja. Krunski dokaz je banska titula koju su od bana Borisa do bana Tvrtka nosili bosanski vladari. To je autentična hrvatska vladarska titula. Svi bosanski mitovi su katolici. U Bosni živi od 32-35 posto pravoslavnih Hrvata, 50-52 posto neslovenskih Vlaha, 6-7 posto posrbljenih Bugara, Grka, Albanaca, i Jermena i 8-10 posto pravih etničkih Srba koji su došli za vrijeme austrougarske vladavine i dvije Jugoslavije.
Muslimanski nacionalni mit nastao je u podne, kada nema sjenke, s jednim okom na izlazak, a sa drugim na zalazak sunca. Okružen je sjenkama srpskog i hrvatskog mita. Oni su mu ukrali sjenku. Od izlaska do zalaska sunca – nema sjenke! Ima samo na mjesečini. A sjenka i jeste granica između svjetla i tame. Zato je muslimanski nacionalni mit izronio iz srednjovjekovne bosanske države, kada je došlo do bogumilskog prihvatanja islama. Prema tome, u predturskom vremenu do 1850. godine, muslimansko stanovništvo je bilo u apsolutnoj većini u Bosni. U prilog tome ide činjenica da je crkva bosanska bila u opštem povlačenju i propadanju prije turskog osvajanja.
Mitovi u Bosni ratuju dokazujući nedokazivo. Svaki za sebe je izvorni stanovnik Bosne. Druga dva su otpadnici od matične vjere, stranci u matičnim zemljišnim knjigama. Siju iluzije koje im se razbijaju o glavu. Tada vide crno sunce iznad glave. Pošli bi za silovanom učiteljicom života, ali ne vide prst pred okom. Zato im sunce izlazi ispod tuđeg neba.

NAPOMENA: DA SAM BOŠNJAK – REKLI BI DA JE OVO PLAĆEN I NARUČEN TEKST. No, nije, ja sam samo dobromislen i pravorječiv čovjek. Sa nazlobim neću da komentarišem i ulazim u bilo kakav transfer!


Nedeljko Žugić, samostalni istraživač

Ljiljana, jabuke i knjige

nedeljkozugic | 30 Septembar, 2013 21:25

OSMJEH MONIKE BELUČI NA ZELENGORI (Nedeljko Žugić)

nedeljkozugic | 21 Avgust, 2013 08:10

SONJA, GALAKSIJA KOJA VJEČNO SIJA (Nedeljko Žugić)

nedeljkozugic | 15 Jul, 2013 07:23

 

 

 

ISTR5AŽIVANJE: GUTAČI DUŠE (psi-karakteristike)

nedeljkozugic | 12 Jul, 2013 23:58

 

Prazni ljudi, u geografiji unutrašnjeg prostora, imaju velike praznine, koje oni ne osjećaju, ali ljudi sa duhom to vide kao jamu bezdanku, koja guta dušu sagovornika i svih onih koji im se primaknu.

Ne mogu se staviti u tuđi položaj i ne osjećaju tuđe rane. Uzalud se truditi da taj prostor popunite svojom dušom, osjetićete da im nedostaje nešto vrlo važno, a to je kako izgleda biti čovjekom. 

U njih kao da je svijest pala u nesvjest. Ne vide sebe, jer su pravi foliranti, i kada glume duševnost, vidi se da su od samih sebe na rastojanju.

Takve nisam privlačio, kao gromobran munje, nego sam ih prepoznavao, prije nego što progovore.  Oni vole da pričaju, samo da bi krali vaše vrijeme, jer im riječi nemaju u sebi dušu, samo su golo konzumiranje, a obično ponavljaju ono što su naučili i ''provjeravaju'' znanje na vama.  Iz njih bije stud i nedostatak emotivne topline.

Najlakše ćete ih prepoznati kada vi trebate njima nešto da kažete, u normalnom dijalogu, oni zijevaju, čak ne mogu to da kontrolišu, i kada ih upozorite, opet zjevaju. Na vas prenose samo negativnu silu zračenja, toliko snažnu da ma kako bili u duhovnom uzdignuću, ta energija pustoši vam dušu.

Od njihove ''duhovne šupljine'' uhvati vas panika, jer ne možete se čudu načuditi kako ti ljudi ne vide sebe.

Njihove gluhe uši i kameno srce čuju samo sebe i vide samo sebe. Puni su sami sebe, kao tame neprohodne. A ko krene za njima, ide u vladavinu mraka. Pravi biovampiri, koji sišu duše drugih ljudi.

Najlakše ih je testirati kada pričate o mefafizičkim pojavama ili psi-fenomenima. Toliko zjevaju da se usta razvlače od uha do uha.

Bezdušan i bez srca, to je ključan pojam za takvog čovjeka.

Psihopatski antisocijalni poremećaj, rekli bi psiholozi.

Ispod bezdušne maske, veoma tanak, skoro nepostojeći, ovitak svjesne suštine karakteriše njihov egoizam,koji su zaljubljeni u sebe, čak i u svoj prdež, više nego neko u najsvetije mirise.

Njihova socijalna vanjština je ispolirana i sija se kao pikasovo ''emajlirano posuđe'', što potvrđuje narodnu poslovicu ''sa vana kalajli, a unutra belajli''.

Narcisoidno su svjetovni, tako da to odmah otkrije svaki prosjekaš, koji je oslonac za opstanak svijeta. Vole materijalan svijet i nikada ne pokazuju novac, jer ga vole gledati na gomili Koliko god imaju – za njih je malo, a puno je kada vide da išta imaju oni koji žive u svetom siromaštvu.

Oni nisu kreativni, jer im nedostaje individualnost, nezavisno razmišljanje i jako se pridržavaju mentaliteta prosjekaša, koji imaju naglašenu materijalnu sferu pod sačem pet čula.

Ako im pričate o duhovnom rastu, prije nego što počnu zjevati, smatraće vas ludakom ili čudakom! Oni to rade u slijepom nagonu, jer ne trpe nadmoć, kao sami đavo, na vrhu igle bi da vas zlovjeri uče, a ne priznaju ni jedan nauk, osim onoga koji oni imaju u sebi.

U prisustvu drugih su u stanju da demonstriraju brižnost, da liju krokodilske suze da bi izazvali sažaljenje, da bi im zadužili duše i naplatili svoju krokodilsku suzu.

Preporučivaće vam da čitate knjige samo one koje su oni pročitali...

Oni imaju životinjsku budnu svjesnost, sve je u sferi nevidljivog i nečutog, osim ako se ne radi o njima samima. Imaju naglašen životinjski refleks opstojanja.

Boja novca zatamnila je njihovu dušu. Njihovim tijelima upravlja animalan nagon: use, nase i podase!

U njihovoj moždanoj oluji bruje životinjski hormoni, poremećene ljudske genetike, koja se nije mogla nadoknaditi vaspitanjem i prevaspitanjem, kao ni jednim pozitivnim primjerom da se razbudi duhovnost.

Bezdušan čovjek je lišen svijesti o drugima, osim ako to nije njihova korist. Možate ih krstitii koloiko god hoćete, ali u njima nema ni jedne božije iskre u sebi.

Njegovo istinsko ja je kopenzirano iz kolektivno nesvjesnog. On umije da vlada drugima, bez ikakvog osjećaja odgovornosti. Šta muu god ponudite, čak i da guta duše  drugih – neće odbiti, samo da on bude u centru pažnje i nadređen drugima.

Ovo će zvučati kao prepisano ili već čuto, ali – nije: ljudi bez duha, rođeni su u kalupu nasljednih, nezasluženih grijehova!

U sferi društvenog života,  živi su mrtvaci ili privremena bića.

Gutači duše ili „prazni“ ljudi imaju tijelo i dušu, ali nemaju duh, koji je jezgro energije svijesti o tome ko su i kakvi su ljudi oko njih.

Čovjek sa prenaduvanim egom ne posjeduje istinsku svest.

Najšire je polje između čovjeka koji ima zakržljalu duhovnost i onoga koji ima razvijenu.  

Razvijena duhovnost ispoljava se kroz srčanu čakru, koja je centar uzvišenih emocija kao što su empatija, samilost i duhovna radost.

Ljudi prazne duše gutaju duše drugih, da bi nadoknadili svoj latentni potencijal animalne, nezrele duše, koja ne može duhovno rasti.

Od gutača duše treba razlikovati ljude sa duhom koji pate od poremećaja ličnosti. To su taoci prenaduvanog ega! Ja sam ih nazvao vansebnim (koji su uvijek izvav sebe), ljudima koji pate od hipertrofične duše, i vječno traži svoj put. Oni se vremenom i u zrelim godinama mogu vratiti sebi, zavisno od ostvarenih životnih ciljeva. Ali, oni koji nemaju duše u riječima, odnosno gutači duše, su pusnici i pusnice – đavolji ljudi i đavolje žene,  nikada ne dolaze sebi. Ne mogu se liječiti, jer kako im staviti melem i zavoj na dušu, kada je nemaju! Nedostaje im empatija, uosjećavanje tuđih problema, ali i grižnja savjesti. Za njih ne postoji riječ izvinjenja i kajanja. Nošeni su, što bi rekao Njegoš, ''strašnom mišlju grudi nadutije''. Oni su ljudi sa neizlječivom prirodom; bolje reći izdivljačene prirode, koja se ne da nj pripitomiti ni ukrotiti. Prije bi uspjeli pripitomiti munju nego njih.

Oni nikada ne osjete kolektivnu dušu svih pojava, zbog uzvišene narcisoidnosti. Kada bi istinski pogledali u svoju unutrašnjost – vidjeli bi da u dnu njih samih sjedi jedan taman čovjek bez ijednog svjetlećeg traga po kojem se mogu shvatiti u relaciju prema čovjeku, osjećaju za druge. Zašto? Zato što se u njih nije duh ukorijenio.

Šta takav čovjek zna o intuitivnim prosjevima, bljescima, saznanjima? On je u u rasadniku svjetlosti pun mraka!

I moj djed je bio nepismen, ali u njemu je nešto sijalo, kao da je progutao sunce. Učio je od života i od svakog živog stvora koji mili po zemlji. Znoj mu je mirisao na bilje i govorio je nekim nemuštim jezikom, kada je liječio konje. Misli su mu se krilatile kada je gledao u sunčanu njivu!

Nema slobode ličnosti dok se ne razvije intuitivni način saznanja, čitanja nevidljivih društvenih signala i nevidljive knjige života.

Gutači duše nemaju pojma o tome! Prije ćeš uspostaviti komunikaciju sa mrtvim...''Kada bi vi znali koliko mrtvih ljudi upravlja vašim životima, poludeli bi ste od užasa'', kaže Georgije Ivanovič Gurđijev.

2012.                                                                            Nedeljko Žugić

ПИСМО САБОРУ СРПСКЕ ПРАВОСЛАВНЕ ЦРКВЕ

nedeljkozugic | 23 Maj, 2013 12:44

 

 

 

 

 

СОДОМ И ГОМОР ВЛАДИКЕ КАЧАВЕНДЕ

(ђаво се јавља у свим облицима, па чак и у мантији)

·        Према древној мудрости, човјек је одговоран према мислима, а ријечима и дјелима – још више. Зато, сваки моралан човјек, а посебно свештена лица, треба да се чувају, у сваком науму, да древна змија својим отровом не окаља њихове мисли, примисли, дјела... А ''како  човјек у свом срцу мисли, такав је он'' (Исус), што је потврдио и Џозеф Морфи, доктор филозовије и теологије, рекавши ''Човјек је оно што мисли'' или отац Тадеј: ''Какв су ти мисли такав ти је живот''.

           Након свега што је шира јавност сазнала Владика Качавенда је, без сумње, зломислен човјек, а те акционе мисли су се нашле у овитку ђавољег наума, супротног Цркви и њеним правилима, јер водити љубав са дјецом и дјечацима, а градити цркве са позлаћеним куполама, наочиглед народа који је оболио од светог сиромаштва и вишка немања, те насеља, владичански двор у којем врши блудне радње, а са друге стране игра најстрожијег политичког идеолошког стражара, који наређује тиху ликвидацију оних који не мисле као он и око њега лоповска олигархија, заслужило је масовни линч и расчињавање од стране Сабора Српске православне цркве, а не да му се да златна келија у манастиру Шишатовац или настави борaвак у владичанском двору у Бијејини.

Како ући у проговор, а да у ријечима немаш сјенке гријеха, него кроз уста једне огорчене жене (Милице) на све он што је чула о владици Качевенди: ''Увек ми је био одвратан. Изгледа развратно. Нажалост, деца нам више нигде нису сигурна, ни у цркви, ни у школи, о Боже шта се ово догађа?''

Владика је направио гријех по сваком основу, од правила ако хоћеш да се обогатиш иди међу сиротињу, до мијешања у политику и политичка убиства...

Он је члан Удружења ''Црна рука'', које је формирано на Хајдучкој вечери у Зворнику, прве године након свршетка рата (1996). Да није не би рекао мени: ''Је ли вам комплекс што вас нису израфалали умјесто Белог Вука (Срђана Кнежевића) и за Љубишу Савића Маузера да је ''живи леш који хода'', не би убио опасног свједока Милића Блажевића, који је одбио блуд са њим, али је одлучио да проговори...Осим тога, поуздано знам да је  један од платиша убица у ланцу државног тероризма, гдје се ни једно убиство није открило, осим Љубише Савића Маузера, али нису платише! А зна се и ко су!

Од моралне куге једног црквеног веледостојника, мало је фрушка гора, манастир ''шишатовац'' у ''златном кавезу'', већ рашчињавање од стране Великог црквеног суда или Светог архијерејског сабора, или му треба приредити народну сачекушу на којој ће га народ оболио од светог сиромаштва или вишка немања, осудити на смрт вјешањем! Зашто вјешањем? Зат што је он без имало осјећаја грижње савјести намонтирао ''самоубиство'' (самоубиство које су извршил други) деветнаестогидишњег свештеника Милића Блажевића.

Ђакону Бојану Јовановићу треба дати повељу Светога Саве за благодарно дјело из области морала и моралности, који је своју исповијест започео: ''Не могу више да ћутим јер тишина ме убија. Владику Василија Качавенду морамо зауставити у име хришћанства, у име Српске православне цркве, којој припадам душом и телом... Од мене је тражио да видим која су деца без родитеља, да им дам мало пара, па да их доведем у двор да он изабере. Али само децу до 11 година, јер старија вероватно већ имају сексуалне односе, па су прљава. Тада сам хтео и да га убијем, само му је Бог био у помоћи'', проговорио је главни свједок, ђакон Бојан Јовановић, адвокату Душку Томићу и широј јавности.

Исту повељу треба дати и адвокату Душку Томићу, јер је заступао невине жртве рата, али мајку богослова Милића Блаженовића, којег су клонили из живоам јер је одбио напаст од ђавољег владике у којем нема ништа људско и хумано (ет нихил хуманум).

Владика Качавенда је створио православну масонерију, која је била господар живта и смрти, а у ствари то је било прављење града попут Содоме и Гоморе, у којем је требало да дође до опште педофилије, планирању и извршавању убистава, заштите убица, пљачки, идеолопоклонству...
На св
у срећу, Бог је пронашао два поштена човјека, ђакона Бојана Јовановића и адвоката Душка Томића, који су кристали у мраку општег моралног посрнућа и потопа једног народа, којем је свијест пала у несвјест! Како то? Па испред њихових очију склањају највеће борилачке митове из живота, као што су Срђан Кнежевић и Љубиша Савић Маузер, а народ ћути као успаван...

Ако неко проговори, као мојој маленкост, кажу: ћути убиће те! И чуде се што то нису урадили! Умјесто да кажу, хвала ти што си запажљив, науман, знаиша, моралан, богомдан, авангардан, видоц будућности...Што си објавио све што други не смију! Што си се просвијтлио и посветио од борбе истином против лажи...Сада су проговорили, али вода је ушла уста!
Је ли ''тешко Богу са нама онаквим какви смо'', што је нап
исао Звонко Бајагић, на билборду, на излазу из Власенице? Хоће ли нам Бог опростити што смо га занемарили и огријешили се од њега? 

Помози нам, о Боже, па и ја сам трећи, нагонски праведник, који је жртвеник истинске борбе против зала, неморала и оних који добро живе од недостатка доказа. Свједочим и да је Качавенди вирио шкорпион испод мантије! Само, спаси нас!

И немој рећи народу, да си то учинио због мојих малих, али специјалних моћи!

Ја нисам Аврам, ал ти јеси Бог! Вјеруј Бојану Јовановићу и Душку Томићу, као Лоту! У ствари, они су два анђела маскирана у мушкарце које си Ти послао, као и мене медија који пише, орјечује оно о чему се заклето ћути, а требало би да се говори и моли теби за спас свију нас!

Грешка Синода у саопштењу о гријеховима владике Качавенде, што није споменуто његово непримјерено понашање по црквеним канонима, јер је он озбиљно нарушио углед Цркве.

Качавенда је живио у раскоши и луксузу, у двору у Бијељини, гдје је оргијао како хоће и докле хоће, гдје му игумани и друга црквена братија подводе младиће, а на нашу највећу бруку, прије три године је био озбиљан кандидат за патријарха, и највјероватије би био и изабран да га неко није упозорио (боње рећи уцијенио) да се повуче, јер ће обнародовати блуд са свештеницима и дјечацима, које му подводе његови слијепи послушници.

Вјерници говоре да је је он један од три епископа, а то не значи да их штити сам врх Цркве, да је педофилија под њеном (и не само њеном, већ и државном) заштитом...

У младости је моћна југословенска УДБА, када је нашла у блудним радњама Качавенду, скинула га до гола у купеу жељезничке станице Београд, и дала му је да се обуче, тек када је пристао да буде њен сарадник под псеудонимом ''Пабло''. 

После одлуке Синода случај Качавенда не би треба да буде завршен. Одлазак у изолацију у манастир Шишатовац  (Војводинуа)  у ''златну келију'' (у исти манастир Синод је послао и смјењеног владику Артемија) да се посипа пепелом пред Богом. А шта је са народом? Да се настави молити Богу под сјенком владичиних смртних гријехова! Умјесто вјешала ''златна келија''! Је ли то заслужена милост Мајке Цркве и народа обољелог од светог сиромаштва и вишка немења? Од украдене му будућности, па и од стране православне масонерије! 

Ослијепи мене или њих, молим Ти се, Боже, Невидбоже!

Ова инертност Црке у вријеме брзих информација, најбоље говори да смо народ којем је Бог поцјепао свој покров. Немамо Његову заштиту! Зашто? Зато што не можемо да примјенимо најкраће начело Сина које је послао на Земљу да је спаси: ''Сазнајте Истину и она ће вас ослободити''! Не можемо, јер смо осљепљени блиставим чарима лажи!

Моја предвиђања су сљедећа: Црква пада на испиту, јер умјесто да сагледа истину, криви мобилне телефоне, а не владике које врше блуд, играју у профитерском колу - краду народу будућност, а остављају му свето сиромаштво! Нека вам је Бог на помоћи, али казниће вас! И вас, као и политичаре, чека народна сачекуша!

Зашто то говорим?

Због социјалне неосјетљивости Мајке Цркве и апсурдне политике. Качавенда је поднио оставку, као да је политичар, што доказује да се више бавио политиком него религијом, блудом него моралом и моралним начелима...

Ко посумња у ово што пишем, нека отиђе у Бијељину и погледа раскошну кућа у којој живи Качавенда и сајам аутомобила испред Патрјаршије у вријеме сабора. То је оно што обичан човек, којем су украли будућност, не може да види, али може развратнике, блуднике и криминалце. 
Да ли су од силног богатства одвојили удјелак за помоћ болесној и гладној дјеци? 

Да ли је иједна црква организовала храну за бескућнике и социјално угрожене?

Свијетле се упитници, али Црква не расчињава грешне и прегрешне владике!

Молим Сабор да се извини жртама владике Качавендине, а поготово мајци свирепо убијеног богослова Милића Блаженовића, ђакону Бојану Јовановићу, и многим другим који су гутали страх и живјели  у неподношљивим околностима, под ђавољом стигматизацијом владике Качавенде, који умало да нам буде Патријарх!

23. маја 2013. године

Словописао и оријечио:

Недељко Жугић, самостални истраживач

 

СПОМЕНИК СИЛОВАНОЈ УЧИТЕЉИЦИ ИСТОРИЈЕ

nedeljkozugic | 15 Maj, 2013 08:46

 

ИСТРАЖИВАЧКИ СКУП:

 

ЗАГОРСКА СРБИЈА

ИЛИ ЗАГОРЈЕ У КАЛИНОВИКУ МАЈА 2013


(простор Загорске Србије од Солуна до Алпа)
Калиновик, 25. мај 2013. године у 11 часова

 

Поштовани скупе, поштовани грађани, поштовани медији који имате слуха и грађанске и моралне храбрости да прате овај скуп, а посебно поштовани пријатељу, истраживачу нове српске историје и српских родослова,  Петре Ашкраба Загорски, који си нас овдје и окупио захваљујући својим благодарним дјелима, с душом у ријечима – хвала!

Ја ћу вам говорити као  човјек осјетљиве савјести, који без примисли зле и енергије заблуде добија одговор на свијетеће упитнике, из колективно несвјесног, а посебно у области гдје је, да тако кажем, свијест пала у несвјест, односно гдје сам се увјерио да нам је силована историја као учитељица живота.

Наша историја – шта је?

Рекао сам, силована учитељица живота или најстарија удовица, која вјечно живи. САМО РИЈЕТКИ СЕ УДВАРАЈУ, АЛИ ЈЕ НЕ ОСВАЈАЈУ. 

Прије него што је родила дијете грешке, муж је умро, а дијете је имало говорну ману, муцало је, а освајачи су говорили кроз њега. 

И подвалили му. Све Србије су затране, па и Загорска Србија (или Загорје).
Мој најбољи осјећај наше, српске историје, написао сам још у рату деведесетих, у поетско-филозофској монодрами ''Оде, а да није погинуо'', коју сам сам и изводио, јер нико од глумаца није смио:

Наше четверогодишње дијете рата нема оца. Мајка му је затруднила од проблема. Када га је родила, истог часа је издахнула. Прије тога је имала само једну жељу: да њено дијете, када научи говорити, ништа не прећути. Умрла је с мислима да су Срби магнетна енергија која може сачувти планету од уништења. Умрла је зато што нико није хтио да призна очинство, а она није знала ко јој је направио то дијете рата. Узалуд је тражила по свим српским земљама. Па и ја сам тражио...

 

Био сам ти у Србији,
       Србија је на робији.

 

Сви су Срби у кафани
        што пијани што поклани.

 

Леже Срби поред друма,
        из главе им расте шума.

 

А из сваке српске главе
        теку мутне три Мораве.

 

Српског вожда Карађорђа
        убио је други вођа.

 

Место где је било клање
         Срби зову радовање.

 

Убијеном и убици
          дигнути су споменици.

 

Сад се сваки Србин бије
        са две своје историје.

 

Ову пјесму Петра Пајића научио сам из народа, а не из часописа, или, недао Бог, читанке. Она је ушла у моју душу као опомена да се не понови историјски гријех. Учим од народа. “Мој највећи учитељ је људски говор”, пише богзна највећи живи писац српског језика – Матија Бећковић. “За истином трчи душа моја. Црне истине и трчању њеном нема краја, нити имена њеном умору”, писао је један од највећих духовника, који је своје очи исплакао над Охридским језером, молећи се за српску слогу - Николај Велимировић.

Наше сирото дијете рата искајава историјски гријех, који је духовно наслеђе. Од његовог зачећа активно сам се укључио у разбуђивање српског националног бића. Написао сам, још тада, да у Босни и шире живи душман са душманом, узима један другом потајно мјеру, грудвајући се мозговима, а у завјетрини брусе ножеве. То је тада тек зачето дијете рата боље разумјело него широке народне масе, које су негирале ту тврдњу... 

 

***

Не брините, нећемо изгубити рат, али нећемо ни побиједити своје слабости. “А човјек и ако цијели свијет добије, а душу своју изгуби – која корист”, говорио је Исус Христ, син којег је отац жртвовао да спаси свијет, а ми имамо очева који су своје синове склонили у завјетрину, а туђе су послали у прве редове да гину.

 

***

Витлејемска и светосавска звијезда чувају нашу виталну енергију, а да није тога, завршили би као Хазари Милорада Павиђа, или, или... не могу то још да кажем иако ме жиља ко слама под језиком. Рекли би – витез јавне ријечи, а не позитивна опозиција коју треба поштовати ако хоћемо да буде како ваља.

Имам вишак антена, као и сви живи мученици, па могу да читам невидљиву књигу живота...Говорим равно, без метафоре: обрнуто су неке ствари прикопчали, презули су некима ципеле, па чак и инвалидима чије ноге корачају по подземним свјетовима...

То је рекло, без сумње четверогодишње дијете рата, које нема оца и чија мајка је издахнула на порођају,, али му је оставила у аманет да прича истину, да ништа не прећути.

Језиком тог дјетета говори и самостални истраживач мученичке српске историје Петар Ашкраба Загорски.

Када из отачке писмене примите наук, записан у живом сјећању, али по правилу оном из Херцеговине и Загорја капе Херцеговине, из укасмењене тишине – колективно несвјесног (...) као што је ова пауза са три тачке да би узели мало више ваздуха и зауставили привремено дисање, да би боље видјели циљ и мету, видите усмену поруку: ’’Немој сине никада испричати нешто људима, ако ти неће вјеровати, па била то и највећа истина’’, и додато као наравоученије: ’’Ако будеш право говорио, нећеш имат много пријатеља’’. Те двије реченице Петра Ашкрабе Загорског, без сумње знаише и наумног човјека, су одговор на херцеговачки свијетлећи узпитник: ’’Сједи и реци што се рекло није, ево ти имање!’’. Дакле, нећеш имати пуно пријатеља, до једног којем то говориш, али који ће ти вјеровати. Тај један човјек смо сви ми овдје на овом скупу. Као у истинској љубави, умножени у даривању!

Да кренемо од тога ради чега смо овдје, на нашем Загорју.У средишту Загорске Србије.

Због чега је историја силована учитељица живота?

Петар Ашкраба, и нимало случајно Загорски, је главни свједок, који тумачи околности које су претходиле мучењу те учитељице, износећи чињенице из дубине времена у којем су се рађали писци лажне и подметнуте историје, по чему се може увести ''синдром Петра Ашкрабе Загорског'', по чему су писци историје као препелица... Док женка лежи на јајима, мужјак тражи другу женку за парење, не бринући се за своје легло.

 Свјетска историја, а посебно Српска, није ништа друго до историја ратовања, а истраживачи попут Петра Ашкрабе Загорског, су ријетки, који сплаваре узводно и повијесно, да се вода не мути...Секцирају све што је бачено на сметњиште историје, а након ДНК анализе свједоче који је народ највише страдао, као жртвеник историје пакла. И не само то, него: Ко је све од Срба постао?

Ашкраба не робује строгим “научним методама“ (а ко их у историји користи?) у сазнању, већ индуктивне - самосвојне богомдане методе, којом врши генерализацију или концентрацију нових чињеница, за античке историке, али и народ којем је у слободарству да не учи од силоване учитељице историје.

Загорски на историју не гледа, као Платон, Аристотел и други грчки филозофи, као на процес непрестаног пропадања, већ као нагонски процес нових чињеница и нових сазнања.

 

***

„Куд год се са Загорја пође, свукуда се одлази низбрдо...'', записао је Петар Ашкраба Загорски, за подручје окружено планинама са називом Загорје, Равно Загорје или Кршно Загорје (како је у епским српским пјесмама), а чији становници се називају Загорани што значи Срби. Све његове књиге, у матичном импресуму су потписане са ''Загорјем'', као мјестом издања.

Зато смо се нашли на овом истраживачки скупу 

''ЗАГОРСКА СРБИЈА ИЛИ ЗАГОРЈЕ У КАЛИНОВИКУ'', а то је, по Загорском, најприближније простор Загорске Србије од Солуна до Алпа.

 

Пале, 6. мај 2013.

 

                                                                                     Недељко Жугић

 

BILJKE IMAJU EMOCIJE I OSJETE BOL

nedeljkozugic | 09 April, 2013 09:16


Nedeljko Žugić: BILJKA PRIMA BIOENERGIJU

nedeljkozugic | 08 April, 2013 08:01

JASMINA

nedeljkozugic | 17 Novembar, 2012 13:31

TAJKUNI U SPC

nedeljkozugic | 10 Novembar, 2012 20:25

Ostvareno još jedno moje ’’proročanstvo’’  

VASILIJE JE TAJKUN U MANTIJI

 

Dugo godina sam govorio, pa čak i u monodrami ’’Ode, a da nije poginuo’’, sa usredsređenom molitvom mojom: ’’Bože, oslobodi me i primisli zlih i da umom ne krivudam, ima je na internetu) i ceremonijalnim krštenjem i stavljanjem u džepove narodnog kapitala, od čega će narodu ostati višak nemanja ili sveto siromaštvo. Dovoljno je ukucati samo moje ime i prezime i vidjeti to na stotine sajtova, koji su to zdušno prenijeli ili mome imenu i prezimenu kada dodate ’’viđenje unaprijed’’...

Ipak, ima jedno drastično svjedočenje koje nisam htio objaviti, ne zato što sam strašiv, već da ideja prožme mase, jer vlada pravilo ’’ubistva dokaza’’, i da se obnaroduje u kolektivno svjesnom i nesvjesnom da se samo socijalnim nemirima mogu početi rješavati problemi, nikako drugačije. Ja sam jedan od projekata vođa, ali samo mladih do 35 godina! Ispred njih ću stati – jer su im lopovi, sa blagoslovom crkvenih velikodostojnika, pa i popova i popaca,  na koje sam ja godinama ukazivao, ukrali budućnost! To mladima  gasi energiju nade! zbog toga, dobromisleno, bez primisli zle, pravorječivo, nudim javno

OPIS SVJEDOČENJA:

Malo uvida, a ja umijem sažimati, bez epske opširnosti, a i kako ne bi kada sam sve to  preživljeo i adlerovski uosjetio. Za vrijeme tvrde i neprikosnovene vladavine SDS-a, našao sam se u njihovim prostorijama na Palama u kojoj su bili Slobodan Ninković, Gordana Đogo (žena Riste Đoge) i Vitomir Milanko Mali (poginuo 2002). U sjedištu  kancelarije dominirala je velika slika Biljane Plavšić (vidi sliku, slikala G. Đogo) i rekao sam im: Ova će se otkinuti od lopovske oligarhije SDS-a! Ubrzo, za vrijeme predsjedničkog mandata, ona osniva SNS (Srpski narodni savez).

Kada niko od živih u Sokocu nije smio da okupi jezgro ljudi i napravi osnivačku skupštinu SNS Sokolac, ja sam to učinio na Spasovdan (gle simbolike, kada je Bogočovjek od zlih ljudi uzletio u nebo) i gradom je vladao strah dušegubac - da je to grupa luđaka koja je osuđena na smrt po diktatu moćnika iz zavjetrine.

 

To je bilo vrijeme straha, u kojem je lopovska oligarhija SDS-a mogla da te skloni iz života, bez straha od pronalaženja ubica i njihovih platiša.

Jedne prilike, kada su mene potjerali, uspio sam autom izmaknem do Knežine. Tu sam uzeo brata Veljku i krenuo kod Vladike Vasilija Kačavende. Primio me u Vladičinom dvoru, tada u Centru grada, a iznad njega je dominirala velika slika, ulje na platnu, sa njegovim likom. Brada umašćena od lopovluka. Znao sam da to nije mjesto za dokaze i za velike istine o tome kuda ide srpski nacionalni brod. Kada smo ušli u kancelariju, on je razgovarao preko telefona (kanije sam saznao sa nekim ključnim čovjekom, da mu ne spominjem ime iz Sokoca), koji ga je informisao o mom ’’političkom’’ stavu...Nakon što me saslušao, rekao je, kao prvo, da me od progonitelja skloni u neki od manastira, a predložio je Papraču...Nisam pristao, a onda je on pod dejstvom ostrašćenog zaštitnika lopova i ubica, ne krijući osudu zbog moje podrške Biljani Plavšić, koja je bila u zamahu političke, ali antikriminalne kampanje (prave revolucije u sferi društvenih odnodsa), rekao: ’’Vi ste, gospodine Žugiću, primili u Sokocu američkog ambasadora Ričarda Klauzariča ili neke od njegovih izaslanika, koji su agenti CIA? Nisam čekao dugo, ali sam rekao: Jesam, vaše visokopreosvještenstvo, ali nije sokočanima (mada ja nisam sokočanin) kratka ruka da je ne pruže, ali nije ni duga da je odsijeku!’’ On je sikćući odgovorio: ’’Pa, je li vam  kompleks što vas nisu izrafalali umjesto Belog Vuka (Srđana Kneževiča, najvećeg borilačkog  mita Romanije, prim. N. Ž.)?’’ Zastao sam, ali brze misli počele su da od mene bježe, nisam mogao da stojim, u mislima, u mjestu, jer nesreća uvijek vodi dalje...Ubrzo sam se pribrao i zahvalio se vladici, te se sa bratom svjedokom uputio u prostorije MUP-a Republike Srpske, koje su tada bile u Bijeljini. Ušavši u kancelariju načelnika Ljubiše Savića Mauzera, sekretaricva mi je rekla: ’’Pa zar ne znaš, ubijen je Srđan Knežević...’’ zakovao sam se za riječi vladike Kačavende: ’’Pa, je li vam kompleks što vas nisu izrafalali umjesto Belog Vuka...?’’

Dalje ne bih svjedočio, osim mog upečatljivog utiska da sam ga doživio kao dželata koji proždire svoju žrtvu i da mu škorpion viri ispod mantije.

Išao sam 59 puta pod Ostrog, na poklonjenje Vasilijku Ostroškom, za mene najvećem mjestu molitvene moći, na kojem sam se susretao čak i sa Sandžačkim dervišima, jer su ga i oni poštovali... Ali, vladike kao što je Kačavenda, koji su napravili pravoslavnu masoneriju, a narodu ostavili Sveto Siromaštvo, molio sam Sveca da prokaže, a ako sam zlurad i imam i primisao zla u sebi – ubezoči me.

Dao mi je dio svoje moći da budem jasan do bola i strpljiv u prizivu Boga (jer ko ga ne priziva – goni ga) i hvala mu!

Njegov imenjak Vaslije Kačavenda je  tajkun u mantiji! Ko ne vjeruje, neka ode u Bijeljinu i svaka baba će mu pokazati da je radio i gradio ono što ne priliči jednom duhovnom ocu, čuvaru svoga stada, kojem ni u snu ne smije da krade budućnost i ostavlja ga u zagrljaju viška nemanja!

 

Nedeljko Žugić,

svjedok i samostalni istraživač lopova i ubica  

  

 

 

Majka bogoslova optužuje vladiku: Moj sin je ubijen zbog Kačavende

Majka bogoslova optužuje vladiku: Moj sin je ubijen zbog Kačavende
BLIC - 12.11.2012 11:46

Odluka Sinoda Srpske pravoslavne crkve da u četvrtak penzioniše vladiku zvorničko-tuzlanskog Vasilija Kačavendu bila je znak da u javnost napokon mogu da isplivaju sve kriminalne radnje za koje se sumnja da je u njima učestvovao vladika.

Zbog straha od njegove moći informacije tek pomalo cure, ali "Blic" uspijeva da dođe do najvažnijih detalja.

Najšokantniji je slučaj mladog bogoslova Milića Blažanovića, koji je sa 19 godina stradao 1999, ali je slučaj pred pravosuđem pokrenut tek nedavno, kada je porodica angažovala advokata Duška Tomića.

Prema zvaničnoj verziji, Blažanović se ubio bombom u manastiru Papraća kod Šekovića. Međutim, njegova majka Dragica Jovičić u ispovijesti za "Blic" tvrdi da je Milić ubijen jer je odbio da spava sa vladikom Vasilijem. Prisjeća se da je sinu savjetovala da se čuva vladike "jer se pričalo da je pedofi".

Sin ju je, kaže, poslušao, i pokušavao je da ne bude nikad sam u prostoriji sa Kačavendom. Ipak, priča majka, nije prošlo mnogo i Milić je "primjetio kako ga vladika gleda".

"Nikada mi nije pričao o tome. Međutim, majka mi je nakon smrti Milića ispričala šta je njoj rekao i zakleo je da ne sme nikom ni reč da kaže. Ispričao joj je da je jedno veče u crkvu u Doboju došao Kačavenda. Bio je pijan i Miliću je bacio ključeve od sobe, navodno da ide da je pospremi. Međutim, uspeo je da izvrda. Nije otišao, preplakao je celu noć. Ujutru je odmah prebačen u manastir Papraću jer nije pristao na ono na šta je vladika mislio. Znala sam da je tamo leglo pedofilije", priča Jovičićeva.

Nekoliko dana nakon toga Milić je nađen mrtav u svojoj sobi. Međutim, nastavlja majka, roditelje niko iz manastira nije pozvao da im javi za smrt.

"Oni su tokom noći sve sredili. Prostorija je okrečena, pa je izgledalo kao da se ništa nije desilo. Milić se nije ubio. Znam njegov karakter. Sigurno je znao više nego što je trebalo i morao je da umre. Kada sam smogla snage i otišla u manastir Papraću, na dužnosti je bio sveštenik Stefan. Rekao mi je da se Milić taj dan ponašao normalno i da su nakon nekog krštenja svi otišli u svoje sobe na odmor. Ništa više nije smeo da mi kaže. Poručio mi je da ćutim. Posle sedam dana Milićevi prijatelji mi javljaju da je otac Stefan premešten u Srbiju. Imala sam želju da Stefana posetim, ali je umro", nastavlja potresnu ispovijest Dragica Jovičić, koja se razvela od muža.

Nekoliko godina nakon smrti Milića, kod Mostara je pronađen mrtav i njegov ujak, prevoznik voća iz Crne Gore u RS. Kako saznajemo, tragedija se dogodila nakon što se u jednoj kafani na putu požalio kako mu je sestrić nastradao zbog vladike Kačavende.

Advokat: Prva istraga bila traljava

Advokat Duško Tomić otkriva da je o Milićevoj smrti obavijestio Tužilaštvo BiH, Specijalno tužilaštvo RS i okružna tužilaštva u Bijeljini i Istočnom Sarajevu.

Ističe da je prva istraga Milićeve smrti bila toliko traljava da su njegovo tijelo sahranili na Ozrenu, a da su nakon toga dijelovi glave i ruku nađeni u sobi u kojoj se tragedija desila, te su tajno sahranjeni u Papraći.

- Članovi Sinoda i Anketnog odbora SPC bili su kod majke, dede i bake i od njih su uzeli izjavu. Lično sam Sinodu pisao pre godinu dana, kao i bivši đakon Kačavende Bojan Jovanović. On je dao iskaz i Anketnom odboru SPC i potvrdio da mu se Milić žalio na Kačavendu. Sada tvrditi da Kačavenda odlazi jer je bolestan i moliti ga da ostane do maja skandalozno je - kaže Tomić. (Dalje)

ANDRIĆGRAD, 14. 10. 2012.

nedeljkozugic | 15 Oktobar, 2012 07:55

Стихови Даре Секулић испунили Андрић град

Стихови Даре Секулић испунили Андрић град 14.10.2012 20:30 | Радмила Ђевић

Вишеград - Вишеград је јуче био сав у знаку лика и дјела познате највеће живуће пјесникиње у БиХ Даре Секулић. Српски књижевници имали су част да цијелу недјељу проведу са Даром, од сплаварења Вишеградским језером па све до књижевне вечери која је синоћ одржана у њену част на Тргу Николе Тесле у Андрић граду.

Књижевници су, огледајући се у Вишеградском језеру заједно са Даром, говорили своје стихове, док је Дара рецитовала о Вишеграду, Андрићу, води и природи.

Манифестација "Књижевници са Даром Секулић" настављена је на књижевној вечери у организацији Књижевног фонда "Свети Сава" из Источног Сарајева, на којој је промовисана Дарина књига "Брат мој Тесла".

Секулићева је заступљена у бројним антологијама у земљи и свијету. Пјесме су јој превођене на многе језике. Добитница је и Змајеве награде за 1997. годину, први добитник награде "Саво Мркаљ", СПД "Просвјета", Загреб за 2006. годину.

Секулићева је на књижевној вечери казивала стихове пјесама из своје нове књиге, а посебно је нагласила да је одушевљена Андрић градом.

- Овдје сам први пут, толико сам срећна и задовољна. Упознала сам се са градом, људима, овдје је све говор, овдје је све пјесма. Емир Кустурица је у овај град уградио и дио мог завичаја, Кордунског Лесковца, којег више нема - истакла је Секулићева.

Предсједник књижевног фонда "Свети Сава" и књижевник Недељко Жугић истакао је да је ово први пут да један велики познати српски и свјетски стваралац као што је Дара Секулић гостује у Вишеграду.

- У лексичкој крви Даре Секулић има доста хлорофила и сунца, коријена и жилишта из завичаја, на стаблу живота, избојака у садашњости, и листова у будућности - рекао је Жугић у уводној ријечи књижевне вечери посвећеној Дари Секулић.

Жугић је говорио и о њеном богатом књижевном стваралаштву.

- Сама чињеница да је за три године написала девет књига доказује да је права књижевна громада, чиме је оборила све европске, а сигурно и свјетске рекорде. Она је озбиљан пјесник, највећи живи писац српског језика и Балкана - истакао је Жугић.

Посебно је истакао да Дара Секулић пише најчистију поезију.

- Њена поезија је као вилинско свето дрво које пада само на чиста мјеста, њена поезија је свугдје препозната, а о томе свједочи и да је добитница овогодишње књижевне награде "Алекса Шантић" - нагласио је Жугић.

Манифестацију "Књижевници са Даром Секулић" финансирало је Министарство просвјете и културе Републике Српске.

Стихови

На књижевној вечери, осим Недељка Жугића, своје стихове у част Дари Секулић, говорили су књижевници Божидар Шкобић из Вишеграда, Радомир Јагодић из Рудог, Радослав Милошевић из Требиња и Недељко Зеленовић из Источног Новог Сарајева. Осим књижевника, пјесме Даре Секулић, пјевао је и композитор Пеђа Хард.

 

SVE ŠTO NAPIŠEM - AKO NIJE BILO: DOGODI SE

nedeljkozugic | 21 Avgust, 2012 08:29


KRAJ TROJEDNE BOSNE I HERCEGOVINE

       Sada već davne 1991, godine, u sarajevskom ''Oslobođenju'', objavo sam  komentar pod gornjim naslovom ''Kraj trojedne Bosne i Hercegovine'', mjereći vidjiva i nevidljiva emocionalna talasanja (bolje reći ''rat mitova'' ispod emocionalnih maski Brozovog bratstva i jedinstva), govoreći ravno bez metafore rezultate onoga što mjerim, bolje reći vidim...
        Uslijdio je rat u kojem su Muslimani i Hrvati, zavezani u gordijev čvor ratovali protiv Srba, a Srbi protiv njih. I Svi kažu da su se branili. Niko nije napadao!
Pitamo se, onda: odakle tolike žrtve?
       Bosna je bila srce biše Jugoslavije, u kojoj su, kažu mitovi, muslimani od vjerske zajedice dobili nacinalnost, koja, prema džihadskom pravilu treba da pripadne njima, jer su većinski narod. I to jeste tako samo u podne, kada sunce nema sjenke, ali prije podne i poslije podne, a to je većinsko vrijeme, Bosna je Hrvatska do Drine i Zemuna a Srpska u proširenju prema Hrvtskoj...
        Sjećam se, pokojnji Fuan Muhić je to prihvatio kao novu realnost, ali nije dugo živio, jer je iznenadno izvršio samoubistvo.
        Muslimanima je bilo nedovoljno srce (a Alija ih j volio srcem koje se diplomtski kliza po zabludama), kao i nesrećni Milošević Srbe, ali kroz ogromnu ljubav prema sebi i svojoj ženi (a jebeš čovjka kojeg znaju po ženi)...Hrvati su igrali igre lukvost koje su nslijedili od predaka, ali naučili od Muslimana i Srba, držeći sakriven mač od Jelačića Bana u rukama Franje Tuđmana...
        Rat su počeli neofašisti, zustavuli ga amerikanci na koje su lobirale islamske zemlje (a ima ih 52), koje su ameri podržavali, da bi dobili naftu, i on se završio, onako kao što je i trajao: pođi-stani-odustani (za Srbe), a ''taktikom primirja i snaženja, uvojničenja naroda'' (za Muslimane), a Hrvati u Bosni su igrali svoju igru ''nebitnih bitnika''...
Dejton je dokaz moje tvrdnje da je u Bosni i primirje rat, jer se u stanju primirja vrše pripreme za rat. Uzmimo samo socijalnu klimu, imauući u vidu da je ona takva zbog toga što su spale emocipoanle maske lažnog bratstva i jedinstva, kroz tijesnu košulju jezika, koja puca od emocionalne eksplozije u jeziku medija...
     
Bosna, kao komunistička, trojedna država, gledano emocionalno, u mislima, riječma, ali i djelima – više ne funkcioniše kao jedinstvena država, već kao trojedna u teoriji, ali u praksi, od tri države, po pravilu: Srbi iz Republike Srpske bi da se pripoje Srbiji ili dobiju samostalnost (a zašto ne kada je t dobilo Kosovo, sa manje međunarodne suverenosti), Hrvti bi da se pripoje Hrvatskoj, ali su poput tigrove kože, pa je to teritorijalno neizvodljivo, a Muslimani (Bošnjaci) bi da zadrže cijelu Bosnu na silu – novim ratom ili da dobiju ''fildžan državu'', ali njihovu, koja će biti jedva vidljiva na geografskoj karti svijeta, u miru.

Prošlost je moguće zapisati, ali budućnot je pred nama. Ne bi se prokazivao kao njen vidioc, ne zato što me je strah, već  što napišem – ako nije bilo, dogdi se!

Neću da budem kažnjeni čitač budućnosti, jer, za ovakve priognoze  - nema nagrade!

 

Pale-Sokolac, 21. avgust  2012.                             Nedeljko Žugić 

NIJE PRIMAO SARADNIKE, JESTE MITO

nedeljkozugic | 20 Avgust, 2012 18:49

Ogorčeni postupkom bivšeg direktora: Ljubojević uvrijedio svakog građanina RS

Ogorčeni postupkom bivšeg direktora: Ljubojević uvrijedio svakog građanina RS
Dragan Sladojević - 18.08.2012 08:30

BANJALUKA - Svaki građanin RS je uvijeđen, ističe Vlado Pavlović, predsjednik Sindikata šumarstva, prerade drveta i papira RS, komentarišući postupak Srđana Ljubojevića, doskorašnjeg generalnog direktora JP "Šume RS", koji je uhapšen i pritvoren zbog sumnje da je uzeo 10.000 KM mita.

Osvrćući se na potez osumnjičenog, Pavlović kaže da osuđuje svaki postupak koji ugrožava zaposlene.

"To je uvreda za svakog građanina, jer su šume javno dobro RS, a ne samo preduzeća 'Šume RS'. Naš princip je da nećemo dozvoliti da se bilo ko okoristi o interes radnika da bi sebi ostvario dobit", jasan je Pavlović.

Upitan kako komentariše činjenicu da je Ljubojević za sebe htio da uzme 10.000 KM, rekao je da je to samo zrnce u odnosu na 18 miliona KM, koliko se "Šumama RS" duguje po osnovu isporučene robe.

"A, naravno, zrno po zrno je pogača, tako da svaki akt koji sprečava otuđivanje, odnosno okorištenje o interes radnika, za nas je dobrodošao", naglašava Pavlović.

I dalje se ne stišava bura poslije hapšenja čovjeka koji je mjesecima upravljao jednim od najvećih prirodnih bogatstava u RS i kojem su lisice stavljene nakon što je, sumnja se, odbijao da potpiše nalog za isplatu duga od 140.000 KM, koliko su "Šume RS" imale prema jednoj firmi, ako njemu ne bude dato mito "teško" 10.000 KM, a taj novac je i uzeo.

Stanislav Čađo, ministar unutrašnjih poslova RS, izjavio je u petak da nema mjesta sumnjama i spekulacijama da je slučaj "Ljubojević" namješten, što su dan ranije ustvrdili predstavnici Socijalističke partije, čiji je Ljubojević član.

"Nema mjesta ovakvim sumnjama, jer su sve nadležne institucije donosile odgovarajuće odluke od početka do okončanja istrage, pa sve do određivanja pritvora bivšem direktoru 'Šuma RS'", rekao je Čađo, dodajući da institucije RS odgovorno rade svoj posao.

No, Saša Čudić, predsjednik Izvršnog odbora (IO) SP, najavljuje da je za ponedjeljak zakazana sjednica IO stranke, na kojoj će biti zauzet novi stavovi o tom slučaju.

Neće to mnogo značiti smijenjenom direktoru "Šuma RS", koji će mjesec dana provesti u pritvoru, jer je tako odlučio Okružni sud u Banjaluci, na prijedlog Specijalnog tužilaštva RS, a koje Ljubojevića tereti za primanje mita, koje je počinio u srijedu, kada je i uhapšen u svojoj kancelariji.

Međutim, javnost je i dalje uskraćena za odgovor na pitanje da li će se "češljati" na koji način je vlasnik velelepne vile u Banjaluci, vrijedne više od milion maraka, stekao sve čime raspolaže.

"Ne mogu odgovoriti na to pitanje", rekao nam je u petak Darko Ilić, šef Odjeljenja za istrage Specijalnog tužilaštva RS, upitan da li će pod lupom biti i imovina bivšeg generalnog direktora "Šuma RS" .

Čovjek koji je mjesecima upravljao preduzećem koje grca u problemima "pao" je u akciji MUP-a RS kodnog naziva "Proljeće", a Ljubojevićev advokat Miroslav Mikeš kaže da je njegov klijent na saslušanju u Specijalnom tužilaštvu RS izjavio da nije kriv.

Ima li spasa, Bože Nevidbože?

nedeljkozugic | 15 Avgust, 2012 09:10

SVE JE IZDATO,
NAROD JE SIT SVEGA


  •  Sve je izdato, ukradena je budućnost Srba i Srbije, još samo da se izda vjera za večeru...
        Dok je Patrijarh Pale sahranjivan, u Rakovici, Boris Tadić je bio kod Pape u Rimu. Sada Tomisla Nikolić i patrijarh Irinej, treba da dočekaju Papu, kako bi Srbi bili ponovo živa ograda od otomnske imperije...Dobro je rekao prof. dr. Marko Mladenović: ''Došlo vreme da se i ja oprostim od Srbije ali ne da iz nje odem, već da u njoj ostanem, ali da sa njom nemam ništa! 
        Tako misli svaki pošteni Srbin u Srbiji i izvan nje, a tako bi mislili i mrtvi da se mogu podići iz grobova, a i nerođena djca, koja su zadužena  toliko da im je prodata budućnost.
Gdje je budućnost Srbije? Zemlje koja ne može samu sebe da prehrani, a ima plodnog zemljišta da hrani pola Evrope?
Izgleda je je Džordž Orvel u svojoj knjizi životinsjka farma mislio na Srbe i Srbiju, kada je napisao: ''Pod kestenom sjenke duge, izdali smo jedni druge; izdali smo bez kapare, jedni  druge  za tri pare!''
Došli smo dotle da sami sebi krademo prošlost, a da nam drugi kroje budućnost, koja uopšte ne zavisi od nas. Dobro je rekao ruski ambsador u Srbiji  Aleksandar Konuzin, na jednom predavanju: ''Ima li u ovoj sali Srba?'' I to više puta!
     Nije on prozva samo Oca, sina, djedu, već i sve pretke: pradeda, čukundeda, navrndeda (ili bele pčele), kurđel, askurđel, kurđup, kurlebalo, sukurdov, surdepač, omžikur, kurajber, panđupan, sajtava, beli orao. Uzalud, svijetle se upitnici, ali odgovor je, što  bi rekao Bob Dilan, ''prijatelju moj, vjetar odnio, vjetar odnio''.
       Čovjek ima dva uha i jedna usta, da bi govorio upola manje nego što sluša...A u Srbiji, narod nema usta, vlada stanje kao u Aušvicu, kada su ispitivali majke do koje mjere može da štiti svoje dijete, puštajući vodu koja ju je potapala, a ona je držala dijete sve dok joj voda nije počela ulaziti usta. Onda ga je ispustila. To su Frojdove nepodnošljie okolnosti, ili, što bi rekao moj prijatelj Momir Jolović sa Sokoca, skroman čovjek po svemu: ''Najgore je kada narod postane sit svega?!''
     Tada, kao iz ukamenjene tišine, opominje narodna posloica: ''Kakav čovjek – takva i besjeda!'' A besjede nigdje, narod potopio strah, kao voda!
Stroj za proizvodnju budućnosti stao! A političari ga prodaju kao staro gvođže da bi se održali a vlasti!
        Narod ćuti! 
        Ima li spasa, Bože Nevidbože?
        Ima, kaže medij koji piše, ako narod progovori!

15. avgust 2012.                                                                                           Nedeljko Žugić


БЕСУДНА ДРЖАВО, МАЈКО И ПРИМАЈЧИЦЕ

nedeljkozugic | 08 Avgust, 2012 11:33

  • Не вјерујем у хороскоп, али вјерујем ''да једна мисаo може одредити кретање цијелог космоса'', генијалног  Николе Тесле. Али, Мисао добромисленог и праворјечивог човјека!
 
          Ипак о хороскопу смо и ја и Србија – ЈАРАЦ! Онако како сам по оцу очевић и по мајци мајчевић, али и рођак по бабиној баби многима!
         Зашто овакав увод? Зато што се одговор не брише чим се напише, да се зна које горе сам лист, јер ''дар менталне енергије долази само од Бога'', рекао би Тесла, кроз којег је говорио Дух Свети.
       Све то иде уз унапријед одређен наслов ''У бесудној држави грађани су убили Бога у себи''!
Како бесудуна?
       Врло лако, богоугодно, научно, народски речено, да те свако разумије: У Србији влада политикратија а не народ! У Србији је украдена будућност! Тамо историчари не пишу прошлост, већ су се претворили у футурологе – пишу будућност без учешћа народа...А народ, као да је у црну земљу пропао са тугом што му је украдена будућност!
       Доказа је много, али кренимо од проф. др. Марка Младеновића, који је написао: ''Дошло време да се и ја раздужим са Србијом, али не да из ње одем, него да у њој останем, али да са њом немам ништа!'' Човјек научник, најбољи социолог породице у Србији, који дише кроз ембрион опстанка Срба и Србије, бивши предсједник бившег Удружења ''Опстанак''...
          Хеј Србијо, Мајко, Примајчице! 
         Јесу ли ти ампутирали дојку за примајчену дјецу?
    Други примјер је да у бесудној држави су новинари једина препрека мафији...Напад на њих је главна вијест дана. И ту се све завршава, јер је та професија политизована, корумпирана, неплаћена и цензурисана...Ко је убио Славка Ћурувију, Милана Пантића, Ристу Ђогу, Радиславу Даду Вујсиновић, Душка Јовановића,  напао Жељку Копању, Жељку Ивановића и многе друге?
      Новинари који  свом раду примјењују демократско етичко правило су на брисаном простору!
      Трећи (а  боје би било да је први) примјер су свештеници,  сврзињаци (ђавољи људи), који мађијај ионако, од политичара, истетовирану душу народа, окачену на штрикове разапете између избора...Учинили су све да поштен човјек избјгава Цркву, јер свештенство живи као криминалци: возе скупа аута, имају добре куће и станове, баве се бизнисом, наплаћују свадбе, крштења, сахране, вјенчања...Једина су ''привредна'' грана која ради и која не послује са губицима.
        Света Мајко Цркво – учини нешто да спасимо народ од украдене будућности, светог сиромаштва и вишка немања!
        Света Мајко Цркво – освјештаај мјеста гдје ће бити фабрике са стројевима за производњу будућности!
         Света Мајко Цркво – баци анатему на свештенике бизнисмене, профитере, убице, педофиле и хомосексуалце, прељубнике и наговараче на прељубу, који су убили Бога у себи, а народу продају маглу!
     Света Мајко Цркво: Какав православни центар за лијечење болести зависности ''Сретење'', када је то црномагијски храм у којем се туку и убијају наркомани. То није само мрачна тајна Црне Реке код Лознице и убице Бранислава Перановића, протојереја, који је лопатом тукао овиснике од дроге, па је на крају убио једног од такви гвозденом шипком...???
       Света Мајко Цркво – свијетле се упитници осиромашеном народу, којем су лопови, заједо са свештенством, отели фабрике и строј за производњу будућности, а оставили му свето сиромаштво!
        Света Мајко Цркво – баци анатему на мангупе у сопстрвеим редоима: онима који праве цркву расцјепницу, профитерима, убицама, педофилима, хомосексуалцима...
        Четврти примјер је бесудна држава која је скројена за политичаре и мафију, а дупло голо народу, која је, без имало сумње, крива за насиље у Цркви, јер насиље је само у концентрационим логорима ''терапија''.
       Бесудна државо, Мајко и Примајчице, укини Православни центар за лијечење болести зависности, у којем је терапија насиље и убиство!
       Бесудна државо, Мајко и Примајчице, учини Србију државом у којој се грађанину и сељаку не отима залогај из уста задужењима још нерођених!
      Бесудна државо, Мајко и Примајчице, врати Србију Србима и свима осталима, али као ријеку која строго чеше  обале, не прељева  и не пресушује!
          Бесудна државо, Мајко и Примајчице, засади много шјива из пророчанства Митра Тарабића ''сви ће Срби стати под једну шљиву''!
         Бесудна државо, Мајко и Примајчице, наручи Србима жене родиље, а не оне које су гутачи душа својих мужева, чије су очи затворене, а не виде прст пред оком!
        Бесудна државо, Мајко и Примајчице, ја ти поклањам полен-прах Светога Саве да оживи матрицу рађања и поштивања Оца, Сина и Светог Духа. Амин.

Пале-Соколац, 8. августа 2012. године

                                                                                      Недељко Жугић

Dok sam čekao Biljanu

nedeljkozugic | 21 Jun, 2012 22:56

КРОЗ ТЕСЛУ ЈЕ ГОВОРИО ДУХ СВЕТИ

nedeljkozugic | 24 Maj, 2012 08:22

Интервју с Николом Теслом из 1899. године: Са громовима и муњама причам ма српском језику

24.05.2012 07:00 | freedomtek.org
Share0  7  2  0  0 0

Стекао сам способност да управљам сном, и заспим и будим се у час који сам себи одредио. Ако ми нешто у ономе што радим није јасно, приморавам себе да мислим о томе у сну и на тај начин налазим рјешење... Интервју који вам доносимо је научник Никола Тесла 1899. године дао за часопис “Бесмртност” у својој тадашњој лабораторији у Колорадо Спрингсу

Интервју с Николом Теслом из 1899. године: Са громовима и муњама причам ма српском језику

* НОВИНАР: Футуристи кажу да су двадесети и двадесет дрви вијек рођени из главе Николе Тесле. Они славе обратно магнетско поље и пјевају химне индукцином иотору. Њиховог творца називају ловцем који је у своју мрежу ухватио свјетлост из дубине Земље, и ратником који је заробио ватру из неба. Отац наизменичних струја учиниће да физика и хемија завладају половином свијета. Индустрија ће га прогласити за свог врховног свеца, а банкари за највећег доброчинитеља. У лабораторију Николе Тесле први пут је разбијен атом. Ту је створено оружје које вибрацијама изазива земљотрес. Ту је откривен и црни космички зрак. Пет раса молиће му се у Храму Будућности, јер их је научио великој тајни да се Емпедоклови Елементи напоје животним силама из етера.

ТЕСЛА: Да, то су нека од мојих важнијих открића. Ја сам ипак поражен човјек. Ја нисам остварио оно највеће што сам могао.

* НОВИНАР: Шта је то, господине Тесла?

ТЕСЛА: Хтио сам освијетлити читаву Земљу. У њој је довољно електрицитета да постане друго Сунце. Свијетлост би сијала око полутара, као прстен око Сатурна. Људски род није сазрео за велико и добро. У Колорадо Спринггсу напојио сам Земљу електрицитетом. Исто тако је можемо напојити и другим енергијама, као што су позитивне психичке енергије. Оне су у музици Баха или Моцарта, или у стиховима код великог пјесника. У Земљиној унутрашњости постоје енергије ведрине, мира и љубави; њихови изрази су цвијет који расте из земље, храна коју добијамо из ње и све оно што је чини човјековим завичајем. Ја сам провео године тражећи начин на који би те енергије могле утицати на људе. Љепота и мирис руже могу се узимати као лијек, а сунчеви зраци као храна. Живот има бесконачан број видова, а дужност научника је да их проналази у сваком облику материје. Три ствари су битне у томе. Све што чиним је трагање за њима. Знам да их нећу наћи, али нећу ни одустати од њих.

* НОВИНАР: Које су то ствари?

ТЕСЛА: Једно је питање хране. Којом звјезданом или земаљском енергијом нахранити гладне на Земљи? Којим вином напојити све жедне, па да им се срце развесели и да схвате да су богови?

Друга ствар је: како уништити енергије зла и патње у којима пролази човјеков живот? Оне се каткад јављају као епидемије из дубине свемира; у овом вијеку те болести су се са Земље рашириле по свемиру.

Трећа ствар је: постоји ли у свемиру сувишна свјетлост? Ја сам открио звијезду која, по свим астрономским и математичким законима, може нестати, а да се наизглед ништа не измијени. Та звијезда је у овој галаксији. Њена свјетлост се може збити до такве густоће да стане у куглу мању од јабуке, а тежу од Сунчевог система. Религија и филозофија уче да човјек може постати Христ, Буда и Заратустра. Оно за чиме ја трагам луђе је, веће и немогућније. То је: шта учинити да се у свемиру сваки човјек роди као Христ, Буда и Заратустра.

Ја знам да је гравитација наклоњена свему што треба да лети и моја намјера није да направим летеће направе (авион или ракету), већ да човјеку повратим свијест о његовим властитим крилима… Даље, ја покушавам да пробудим енергије које се налазе у вакумима. Вакуми су највећи извори енергија; оно што се сматра празнином само је манифестација непробуђене материје. Нема празнине на Земљи, нити у свемиру. У црним рупама, о којима говоре астрономи, најмоћније су енергије и извори живота.

* НОВИНАР: На прозор ваше собе у хотелу “Валдорф-Асториа”, на тридесет трећем кату, сваког јутра слијећу голубови.

ТЕСЛА: Човјек мора бити сентименталан према птицама. То је због њиховог крила. И он их је некада имао, права и видљива!

* НОВИНАР: Нисте престали да летите још од оних давних дана у Смиљану!

ТЕСЛА: Желио сам да полетим са крова и пао сам: погрешни дјечји прорачуни. Не заборавите, младићу: крила су све у животу!

* НОВИНАР: Никада се нисте женили! Није позната ниједна ваша љубав према некој жени. Фотографије из младости приказују вас као изузетно лијепог човјека.

ТЕСЛА: Не. Нисам. Два су пута: много или нимало секса. Средина служи за обнављање љуског рода. Превише секса код извјесних људи потхрањује и снажи виталност и дух. Уздржавање од секса то исто чини код других људи. Ја сам изабрао тај други пут.

* НОВИНАР: Ваши поштоваоци жале што нападате теорију релативитета. Чудна је ваша тврдња да материја нема енергију. Све је прожето енергијом; одакле она?

ТЕСЛА: Најприје је била енергија, потом материја.

* НОВИНАР: Господине Тесла, то је као када бисте рекли  да сте ви родили свог оца, а не он вас.

ТЕСЛА: Управо тако стоји ствар са рођењем свемира. Материја је створена из првобитне и вјечне енергије коју знамо као свјетлост. Засјала је и појавиле су се звијезде, планете, човијек и све што је на Земљи и у универзуму. Материја је израз бесконачних видова свјетлости; зато је енергија старија од ње. Постоје четири закона стварања. Први је да је извор свега у Непојамном, црној честици коју ум не може замислити, нити математика измјерити; у ту честицу стане цијели свемир. Други закон је ширење таме, која је права природа свјетлости, из Непојамног и њен преображај у свјетло. Трећи закон је потреба свјетлости да постане материја. Четврти закон гласи: нема почетка ни краја; три претходна закона одувијек трају и стварање је вјечно.

* НОВИНАР: У непријатељству према теорији релативитета идете дотле, да на прославама својих рођендана држите предавања против њеног творца.

ТЕСЛА: Упамтите није закривљен простор, већ човјеков ум који не може да схвати бескрај и вјечност! Да је творцу релативности то јасно, стекао би бесмртност, чак и физичку ако му је то по вољи.

Ја сам дио свјетлости, а она је музика. свјетлост испуњава мојих шест чула: ја је видим, чујем, осјећам, миришем, дотичем и мислим. Мислити је код мене шесто чуло. Честице свјетлости су исписане ноте. Једна муња може бити читава соната. Хиљаду муња је концерт. За тај концерт ја сам створио лоптасте муње које се чују на леденим врховима Хималаја.

О Питагори и математици, а научник се о то двоје не може и не смије огријешити. Бројеви и једнчине су знакови којима се обиљежава музика сфера. Да је Ајнштајн чуо њене звуке, не би стварао теорију релативитета. Ти звуци су порука уму да живот има смисла, да у свемиру постоји савршен склад, и да је љепота узрок и посљедица Ссварања. Та музика је вјечно кружење звјезданих небеса. Најмања звијезда је завршена композиција и уједно, дио небеске симфоније. Откуцаји човјековог срца су дијелови те симфоније на Земљи. Њутн је сазнао да је тајна у геометријски правилном распореду и кретању небеских тела. Он је спознао да је хармонија врховни закон у свемиру. закривљени простор је хаос; хаос није ,узика. Ајнштајн је гласник времена буке и бијеса.

* НОВИНАР: Господине Тесла, да ли ви чујете ту музику?

ТЕСЛА: Увијек је чујем. Моје духовно уво је велико као небо које видимо изнад нас. Своје физичко уво увећао сам радаром. По теорији Релативитета двије паралелне линије састаће се у бескрају. Тиме ће и Ајнштајнова крива постати права. Једном створен, звук траје вјечно. За човјека он може да ишчезне, али наставља да траје у тишини која је његова највећа моћ. Не, немам ништа против господина Ајнштајна. Он је љубазан човјек и учинио је извјесне добре ствари; од тога ће нешто постати дио музике. Ја ћу му писати и покушати да објасним да етер постоји, и да су његове честице оно што држи свемир у хармонији и живот у вјечности.

* НОВИНАР: Реците, молим Вас, који су услови прилагођавања једног анђела на Земљи?

ТЕСЛА: Ја их имам десет. биљежите пажљиво.

* НОВИНАР: Записаћу сваку вашу реч, поштовани господине Тесла.

ТЕСЛА: Први услов је висока свијест о свом послању и дјелу које треба извршити. Она мора, макар и мутно, постојати у најранијој младости. Не будимо лажно скромни; храст зна да је храст, а грм поред њега да је грм. Као дјечак од дванаест година био сам сигуран да ћу доћи на Нијагарине водопаде. За већину својих открића знао сам још у дјетињству да ћу их остварити, премда не сасвим јасно… Други услов прилагођавања је истрајност. Све што сам подузимао, завршавао сам.

* НОВИНАР: Који је трећи услов прилагођавања, господине Тесла?

ТЕСЛА: Усмјеравање свих виталних и духовних енергија на дјело. Отуда и очишћење од многих ствари и потреба које има човјек. Ја тиме ништа нисам изгубио, већ само добио. Толико сам добио да сам се радовао сваком свом дану и ноћи. Запишите: Никола Тесла је био сретан човјек… Четврти услов је прилагођавање тјелесног склопа дјелу.

* НОВИНАР: Како то мислите, господине Тесла?

ТЕСЛА: Најприје, то је одржавање тог склопа. Човјеково тијело је савршена машина. Ја познајем свој склоп и шта је добро за њега. Храна већине људи мени је штетна и опасна. Због тога каткад умишљам да су сви кувари свијета у завјери против мене… Дотакните моју руку.

* НОВИНАР: Она је хладна.

ТЕСЛА: Да. Крвотоком се може управљати, као и многим процесима у нама и око нас. Зашто сте проблиједјели, младићу?

* НОВИНАР: То је прича да је Марк Твен написао Тајанственог странца, ону дивну књижицу о Сатани, инспириран вама.

ТЕСЛА: Ријеч “Луцифер” ми је дража. Господин Твен воли да се нашали. У дјетињству сам једном оздравио читајући његове књиге. Када смо се овдје упознали и то му испричао, био је толико ганут да је заплакао. Постали смо пријатељи и често је долазио у мој лабораториј. Једном је затражио да му покажем машину која је вибрацијама изазивала осјећање блаженства. Био је то један од оних изума за забаву, којима сам се понекад бавио. Опоменуо сам господина Твена колико смије да остане под тим вибрацијама. Није ме послушао и остао је дуже. Завршило се тиме што је, попут ракете, држећи се за хлаче, одјурио у извјесну просторију. Било је то ђаволски смијешно, али ја сам сачувао озбиљност. Вратимо се на прилагођавање тјелесног склопа. Поред хране, врло важан је и сан. Од дугог и исцрпљујућег рада, који је изискивао надљудски напор, ја бих се послије једног сата спавања потпуно повратио. Стекао сам способност да управљам сном, и заспим и будим се у час који сам себи одредио. Ако ми нешто у ономе што радим није јасно, приморавам себе да мислим о томе у сну и на тај начин налазим ријешење.

Пети услов прилагођавања је памћење. Можда је код већине људи мозак чувар спознаја о свијету и знања која стичу у животу. Мој мозак се бави важнијим стварима од памћења; код мене он лови оно што му је у одређеном тренутку неопходно. То је око нас и треба га само узети. Све што смо једном видјели, чули, прочитали и сазнали прати нас у виду свјетлосних честица. Мени су те честице послушне и вјерне. Гетеовог Фауста, моју најмилију књигу, научио сам напамет на њемачком као студент, и сада га цијелог могу рецитирати. Своје изуме сам годинама носио “у глави”, а тек потом их остваривао.

* НОВИНАР: Често спомињете моћ визуализације.

ТЕСЛА: Њој можда имам да захвалим за све што сам створио. Догађаји из мог живота и моја открића су пред мојим очима стварни, видљиви као свака појава и предмет. У младости сам се тога плашио, не знајући шта је то заправо, али касније сам ту моћ примио као изузетан дар и богатство. Његовао сам га и љубоморно чувао. Визуализацијом сам на већини изума вршио и исправке, онда их, тако завршене, правио. Њоме рјешавам и комплициране математичке једначине, а да не исписујем бројеве. На Тибету бих због тог дара добио чин високог Ламе.

Да, то се тако ради. Мој вид и слух су савршени и, смијем то слободно рећи, јачи него код осталих људи. Ја чујем грмљавину на сто педесет миља, и видим боје у небу које други не виде. То увећање вида и слуха имао сам и као дијете. Касније сам то свијесно развијао.

* НОВИНАР: У младости сте неколико пута били тешко болесни. Да ли је и болест један од услова прилагођавања?

ТЕСЛА: Је. Она је често посљедица недостатка или исцрпљености животних сила, али често је и очишћење духа и тијела од отрова који су се накупили. Неопходно је да човјек болује с времена на вријеме. Извор већине болести је у духу. Зато дух и може да излијечи већину болести. Као ђак разболио сам се од колере која је харала у Лици. Излијечио сам се тиме што је отац дозволио да упишем студије технике, што је представљало мој живот. Привиђења за мене нису болест, већ способност ума да продре изван три земаљске димензије. Имао сам их читавог живота, и примао сам их као све друге појаве око себе. Једном, у детињству, шетао сам са ујаком поред ријеке и рекао: “Из воде ће се појавити пастрмка, ја ћу бацити камен и њиме је пресјећи.” То се и догодило. Уплашен и запрепаштен, ујак је повикао: “Bade retri Satanas!” Био је учен човјек и говорио је латински… Налазио сам се у Паризу када сам видио мајчину смрт. У небу, пуном свјетлости и музике, лебдјела су прекрасна створења. Једно од њих је имало мајчин лик, који ме је гледао са бескрајном љубављу. Пошто је визија ишчезла, знао сам да је моја мајка умрла.

* НОВИНАР: Шта је седмо прилагођавање, господине Тесла?

ТЕСЛА: Знање како да се психичке и виталне енергије претворе у оно што желимо, и постигнемо власт над свим осјећањима. Хиндуси то називају Јогом Кундалини. Ова знања се могу научити, за шта су потребне многе године или се стичу рођењем. Ја сам их већину стекао рођењем. Она су у најближој вези са полном енергијом, која је послије свјетлости најраспрострањенија у свемиру. Жена је највећи крадљивац те енергије, а тиме и духовних моћи. Ја сам то одувјек знао и чувао се. Од себе сам створио оно што сам хтио: мисаону и духовну машину.

* НОВИНАР: А девето прилагођавање, господине Тесла?

ТЕСЛА: Све учинити да се ниједног дана, ниједног тренутка ако је то могуће не заборави ко смо и зашто смо на Земљи. Изузетни људи који се у животу муче болешћу, оскудицом или их друштво превише рањава својом глупошћу, неразумевањем, прогоном и осталим потешкоћама којима Земља врви као мочвара инсектима, остављају иза себе дјело неостварено до краја. Има много палих Анђела на Земљи.

* НОВИНАР: Шта је десето прилагођавање?

ТЕСЛА: Оно је најважније. Напишите да се господин Тесла играо. Играо се читавог свог живота и уживао у томе.

* НОВИНАР: Господине Тесла! Да ли се то односи и на ваша открића и ваше дјело? Је ли и то била игра?

* ТЕСЛА: Јесте, драги младићу. Ја сам тако волио да се играм електрицитетом! Увјек се најежим када слушам о оном Грку који је украо ватру. Грозна прича о окивању и орловима који му кљују јетру. Зар Зеус није имао довољно муња и громова, па је био оштећен за један жар? Ту је неки неспоразум… Муње су најљепше играчке које се могу наћи. Не заборавите да у вашем тексту истакнете: Никола Тесла је био први човјек који је створио муњу.

* НОВИНАР: Господине Тесла, малоприје сте говорили о Анђелима и њиховом прилагођавању на Земљи.

ТЕСЛА: Јесам ли? То је исто. Можете написати и ово: он се дрзнуо да узме на себе прерогативе Индре, Зеуса и Перуна. Замислите неког од тих богова како у црном вечерњем одјелу, са полуцилиндром и бијелим рукавицама елити Њујорка приређује грмљавине, пожаре и земљотресе!

* НОВИНАР: Читаоци нашег листа воле хумор. Али збунили сте ме изјавом да и ваша открића, која су неизмјерна добробит за људе, представљају игру. Многи ће се намрштити на то.

ТЕСЛА: Драги господине Смит, невоља и је у томе што су људи одвећ озбиљни. Да то нису, били би сретнији и знатно дуже би живјели. Кинеска пословица вели да озбиљност скраћује вијек. Ли Таи Пе је посјету крчми претпостављао посјети царском двору. Али да се читаоци новина не би мрштили, вратимо се стварима које они сматрају важним.

* НОВИНАР: Они би радо чули у чему је ваша филозофија.

ТЕСЛА: Живот је ритам који се мора спознати. Ја осјећам тај ритам и управљам се по њему и препуштам му се. Он је врло захвалан и дао ми је знања која имам. Све што живи повезано је дубоким и дивним везама: човјек и звијезде, амеба и Сунце, наше срце и кружење бесконачног броја свјетова. Те везе су нераскидиве, али оне се могу припитомити и умилостивити тако да чојвек и сам почне да ствара нове и другачије односе у свијету, а да старе не наруши. Знање долази из свемира; наш вид је његов најсавршенији пријемник. Имамо два ока: земаљско и духовно. Треба настојати да она постану једно око. Универзум је жив у свим својим манифестацијама, попут какве мислеће животиње. Камен је мисаоно и осјећајно биће, као што су то биљке, звер и човјек. Звијезда која сија тражи да је гледамо, и да нисмо одвећ обузети собом разумјели бисмо њен језик и поруке. Своје дисање, очи и уши човјек мора ускладити са дисањем, очима и ушима универзума.

* НОВИНАР: Док говорите, чини ми се да слушам будистички текст, ријечи таоиста или трактат Паразулзуса.

ТЕСЛА: Добро вам се чини! Значи да постоји опште знање и истине које је човјек одувијек посједовао. По мом осјећању и искуству, у свемиру има само једна материја и једна врховна енергија са бесконачним бројем манифестација живота. Најљепше од свега је то што открићем једне тајне у природи, откривате и остале. Оне се не крију, ту су око нас, али ми смо слијепи и глухи за њих. Ако се емотивно вежемо за њих, оне нам саме долазе. Јабука је много, али је један Њутн. Он је тражио управо ону јабуку која је пала пред њега.

* НОВИНАР: Питање које је можда требало поставити у почетку овог разговора. Шта је за вас електрицитет, поштовани господине Тесла?

ТЕСЛА: Све је електрицитет. Најприје је свјетлост, бескрајни извор из којег истиче материја и распоређује се у свим облицима који представљају свемир и Земљу са свим њеним видовима живота. Црно је право лице свјетлости; што је не видимо такву, то је изузетна милост према човјеку и осталим створењима. Једна њена честица посједује свјетлосну, топлотну, нуклеарну, радијацијску, хемијску, механичку и засад непознате енергије. Она има моћ која може покренути Земљу са њене путање. Она је истинска Архимедова полуга.

* НОВИНАР: Господине Тесла, ви сте превише пристрасни према електрицитету.

ТЕСЛА: Електрицитет сам ја сам. Или, ако хоћете, електрицитет у људском облику. То сте и ви, господине Смит, али тога нисте свјесни.

* НОВИНАР: Је ли отуда ваша способност да кроз тијело пропуштате електричну струју од милион волти?

ТЕСЛА: Замислите вртлара којег нападају биљке; то би заиста било лудо. Човјеково тијело и мозак сачињени су од многих енергија; у мене је највише електрицитета. Енергија која је различита у свакога је оно што чини човјеково “ја” или “душу”. Код других створења то је њихова суштина; “душа” биљке није “душа” минерала и животиње. Рад мозга и смрт се манифестују свјетлошћу. Моје очи су у младости биле црне, сада су плаве и како вријеме пролази и напрезање мозга бива јаче, оне су ближе бјелини. Бијело је небеска боја. Кроз мој прозор једног јутра је слетио голуб, којег сам хранио. Хтио је да ми јави да умире. Из његових очију излазили су млазеви свјетлости. Никада у очима неког створења нисам видио толико свјетлости, као у тог голуба.

* НОВИНАР: Радници у вашем лабораторију причају о бљесковима свјетлости, пламеновима и муњама које се јављају ако сте гњевни или пред каквом опасношћу.

ТЕСЛА: То су психичка пражњења или опомене да се чувам. Свјетлост је увијек била на мојој страни. Знате ли тко ми је открио окретно магнетско поље и индукторски мотор, што ме је прославило у двадесет и шестој години? Једне љетне вечери, у Будимпешти, проматрао сам са својим пријатељем Сигетијем залазак Сунца. Хиљаде ватри окретало се пламтећи хиљадама боја. Сјетио сам се Фауста и рецитирао стихове из њега. И тада, као у магли, видио сам како се окреће магнетско поље и ради индукторски mотор. Видио сам их у Сунцу!

* НОВИНАР: Хотелска послуга прича да се у вријеме грмљавине затварате у собу и разговарате сами са собом.

ТЕСЛА: Разговарам са муњама и громовима.

* НОВИНАР: Са њима? На којем језику, господине Тесла?

ТЕСЛА: Најчешће на мом матерњем језику. У њему има ријечи и звукова, нарочито у поезији, који су погодни за то.

* НОВИНАР: Читаоци нашег листа били би вам врло захвални да то протумачите.

ТЕСЛА: Звук не постоји једино у грому, већ и у муњи; код ње је он претворен у сјај и боје, а боје се могу слушати. Језик је од ријечи, што значи да је од звукова и боја. Сваки гром и муња су различити и имају своја имена. Ја неке од њих називам именима оних који су ми били блиски у животу, или по онима којима се дивим. У небу сјевају и грме моја мајка, сестра, брат Данило, пјесник Змај и личности из српске историје. Имена као што су Изаија, Езекијел, Леонардо, Бетовен, Гоја, Фараеј, Пушкин и све неугасле ватре означују јата и сплетове муња и громова који не престају сву ноћ, и земљи доносе благородну кишу или пале шуме и људска насеља. Постоје муње и громови, и то они најсјајнији и најмоћнији, који не ишчезавају. Они се враћају и ја их препознам међу хиљадама.

* НОВИНАР: По вама, Знаност и Поезија су исто?

ТЕСЛА: То су два ока једног лица. Вилиам Блејк је учио да је цијели универзум рођен из маште, да га она одржава и да ће он постојати докле год на Земљи буде постојао и један човјек. Са њоме је као точком астронома у коју се могу сакупити звијезде свих галаксија. Она је стваралачка енергија равна свјетлосној.

* НОВИНАР: Машта је за вас стварнија од живота?

ТЕСЛА: Она рађа живот. Ја сам се хранио својим мислима, научио сам да управљам осјећајима, сновима и визијама. Одувјек сам је његовао, као што сам његовао и свој занос. Цјели свој дуги вијек провео сам у заносу. То је био извор моје среће. Он ми је помогао и да током свих ових година поднесем рад, који је био довољан за пет живота. Најбоље је радити ноћу, јер су звјездана свјетлост и мисли у блиској вези.

* НОВИНАР: Рекли сте да сам и ја, као сваки створ, свјетлост. То ми ласка, али, признајем, није ми сасвим јасно.

ТЕСЛА: Зашто би и требало да вам буде јасно, господине Смит? Довољно је да повјерујете у то. Све је свјетлост. У једном њеном зраку је судбина народа; сваки народ има свој зрак у оном великом свјетлосном извору који видимо као Сунце. И запамтите: ниједан човјек који је постојао, није умро. Претворили су се у Свјетлост и као такви постоје и даље. Тајна је у томе да се те свјетлосне честице поврате у првобитно стање.

* НОВИНАР: То је ускрснуће!

ТЕСЛА: Ја то радије називам: враћање у неку од претходних енергија. Христ и још неки знали су ту тајну. Ја сам трагао за тиме како да се очува људска енергија. Она је један од видова свјетлости, каткад равна врхунском небеском свјетлу. Нисам трагао за тиме ради себе, већ ради добра свих. Вјерујем да ће моја открића учинити људима живот лакшим и подношљивијим, и усмјерити их на духовност и моралност.

* НОВИНАР: Сматрате ли да се вријеме може укинути?

ТЕСЛА: Не сасвим, јер прва особина енергије је да се преображава. Она је у вјечитим преображајима, као облаци таоиста. Али могуће је утицати у томе да човјек очува свијест и послије земаљског живота. У сваком кутку свемира постоје енергије живота; једна од њих је и бесмртност чије поријекло је изван човјека и чека га. Свемир је духован; ми смо тек напола такви. Свемир је моралнији од нас; зато морамо спознати његову природу и свој живот ускладити са њиме. Ја нисам научник; Наука је можда најпогоднији начин да нађем одговор на питање које ме одувек прогони, и које је моје дане и ноћи претворило у ватру.

* НОВИНАР: Које је то питање?

ТЕСЛА: Како су вам очи засјале!… Оно што сам хтио сазнати је: шта се догађа са звијездом која пада и сунцем које се угаси? Звијезда падне као прашина или сјеме по овом или по другим свјетовима, а сунце се распе у наше мисли, у животе многих створења, у оно што ће се родити као нова свјетлост, или га свемирски вјетар распрши по бескрају. Схваћам да је то неопходно и да је урачунато у устројство свемира. Ствар је, међутим, у томе да се једна од тих звијезда и једно од тих сунаца, макар и оно најмање, сачувају.

* НОВИНАР: Али, господине Тесла, ви схваћате да је то неопходно и да је урачунато у устројство свијета!

ТЕСЛА: Када човјеку постане јасно да је његов највиши циљ да трчи за звијездом падалицом и покуша да је ухвати, разумјеће да му је живот дан управо због тога и бит ће спашен. Звијезду ће на крају ухватити!

* НОВИНАР: И шта ће се онда десити?

ТЕСЛА: Творац ће се насмијати и рећи: “Падала је само да би ти потрчао за њоме и ухватио је”.

* НОВИНАР: Зар све то није у супротности са космичком боли, који тако често спомињете у својим списима? И шта је то космичка бол?

ТЕСЛА: Нису супротности, јер смо на Земљи… То је болест о чијем постојању огромна већина људи није свјесна. Отуда многе друге болести, патња, зло, биједа, ратови и све оно због чега је људски живот апсурдна и страшна појава. Та болест се не може сасвим излијечити, али свијест о њој ће учинити да буде мање тешка и опасна. Кад год је неко од мени блиских и драгих људи био повређен, ја сам осјећао физичку бол. То је зато што су наша тијела од сличне грађе, а душе везане нераскидивим нитима. Несхватљива туга која нас понекад обузме, значи да је негдје, на другом крају ове планете, умрло дијете или племенит човјек. Цијели свемир је у извесним периодима болестан, од саме себе и од нас. Ишчезнуће неке звијезде и појава комете утичу на нас више него што ми то слутимо. Везе међу створењима на Земљи су још јаче; због наших осјећања и мисли цвијет ће дивнији замирисати или утихнути. Те истине изнова морамо учити да бисмо се излијечили. Лијек је у нашем срцу и, исто тако, у срцу животиње коју називамо свемиром.

 Знање (је седмо прилагођавање) како да се психичке и виталне енергије претворе у оно што желимо, и постигнемо власт над свим осјећајима. Хиндуси то називају Јогом Кундалини. Ова знања се могу научити, за шта су потребне многе године, или се стичу рођењем. Ја сам их већину стекао рођењем. Она су у најближој вези са спољном енергијом, која је послије свјетлости најраспрострањенија у свемиру. Жена је највећи крадљивац те енергије, а тиме и духовних моћи. Ја сам то одувјек знао и чувао се. Од себе сам створио оно што сам хтио: мисаону и духовну машину. (мјесечева женска енергија… ко је спомињао да Мјесец усисава наше извјесне енергије???).

- Све учинити да се нити једног дана, нити једног тренутка ако је то могуће не заборави тко смо и зашто смо на Земљи, (је девето прилагођавање).

- Драги господине Смит, невоља и је у томе што су људи превише озбиљни. Да то нису, били би сретнији и знатно би дуже живјели. Кинеска пословица каже да озбиљност скраћује вијек.

* НОВИНАР: Док говорите, чини ми се да слушам будистички текст, ријеч таоисте или трактат Паразулзуса.

ТЕСЛА: Добро вам се чини! Значи да постоји опће знање и истине које је човјек одувијек посједовао. По мом осјећању и искуству, у свемиру има само једна материја и једна врховна енергија са бесконачним бројем манифестација живота. Најљепше од свега је то што открићем једне тајне у природи, откривате и остале. Оне се не крију, ту су око нас, али ми смо слијепи и глухи за њих. Ако се емотивно вежемо за њих, оне нам саме долазе. Све је електрицитет. Најприје је свјетлост, бескрајни извор из којег истиче материја и распоређује се у свим облицима који представљају свемир и Земљу са свим њеним видовима живота.

Мало познати Тесла

Свјетлост бијеле голубице

Наизглед парадоксално, Никола Тесла, творац сувремене електротехнике и телеаутоматике, иначе велики рационалиста и заступник просвјетитељских идеја, по свему судећи, био је подложан необичним парапсихолошким доживљајима, визијама и мистичним стањима. На то, прије свега, неумољиво указују бројне чињенице о којима извјештава сам научник, као нпр. о свом парапсихолошком доживљају којег је имао када му је мајка умрла и многим другим.

Тако, рецимо, Тесла у аутобиографској књизи “Моји изуми” наводи низ примјера властитих чудесних, парапсихолошких доживљаја из дјетињства и ране младости. Он ту спомиње „своју чудну бољку”, необичне слике које су му се привиђале када је био дјечак. „У тишини ноћи, непозване живе слике тих призора јављале би се сада пред мојим очима и упорно одољевале свим напорима да их одагнам. Понекад би биле тако стварне у простору иако сам кроз њих могао проћи руком”, описује Тесла. Пошто су га ове појаве узнемиравале, стварале нелагодност и изазивале забринутост, он се обратио стручњацима, али они нису имали прави одговор.

Дијете грома

Велики научник био је увјерен да му је само провиђење већ на рођењу подарило изузетну судбину и натприродне моћи. Постоји легенда, драга Тесли, по којој је проналазач наизмјеничне струје, рођен у једној застрашујућој, олујној љетњој ноћи када су сијевале муње и ударали громови. Бабица која је порађала његову мајку, преплашена тим сијевањем, протумачила је ове небеске појаве као знакове изузетне судбине новорођенчета и рекла је родољи да ће оно бити „дијете грома”. Како пише један Теслин биограф, ова необразована жена из народа „није могла ни претпоставити колико је био тачан овај њен опис човјека којега ће судбина учинити креатором умјетних муња, довољно јаких да продрмају цијели свијет” .

Млаз мистичне свјетлости

За овај мистични доживљај бијеле голубице, важно је оно што Тесла каже о „снажним млазевима свјетлости” који су избијали из њених очију. Оно што Тесла није знао, већ је само слутио, о смислу тајанствене свјетлости, ми данас знамо. У многим митологијама и религијама, свјетлост је универзални, архетипски симбол духа, божанства и мистичне спознаје. Свјетлост симболизује просвјетљеност, доброту, божанску природу и живот насупрот тами која симболизује незнање, зло и смрт.

У Старом завјету Бог ријечју ствара свјетлост и одваја свјетлост од таме. И у хиндуизму, будизму и другим религијама свјетлост симболизира истину, спознају и апсолутну, онострану реалност. У древном индијском пјеву Бхагавад-гита узор теофаније је „блистава бујица свјетлости”. Буђење необичне свјетлости је дакле, нуминозни доживљај, сусрет са божанском снагом и оностраном, апсолутном стварношћу. У поглављу „Доживљај мистичне свјетлости”, славни историчар религије пише: „Онај ко је упознао такав доживљај (мистичне свјетлости) претрпио је онтолошку мутацију: стекао је други начин бивствовања који му омогућује приступ свијету духа”.

Сусрет са мистериозном свјетлошћу је за Теслу био тако упечатљив зато што је изазвао у њему радикалну унутарњу промијену, тачније, дубоки и трајни духовни преображај.

Обзиром на то да Тесла није имао дјеце, његов нећак Сава Косановић дан након ујакове смрти дошао је у собу хотела „Њујоркер”, гдје је Тесла живио, како би пронашао опоруку. Из сефа је узео Теслине фотографије, а затим је непознати бравар намјестио нову комбинацију на сефу. дан послије, уз пратњу особе из Службе за контролу имовине странаца, сва имовина је запечаћена и однесена у складиште на Манхетн. Неколико година касније, Косановић је од радника у складишту сазнао „да су људи из FBI долазили ноћу и снимали”. Тадашњи директор FBI Едгар Хувер демантовао је било какву умјешаност, али вријеме је показало супротно.

Наиме, влада САД је током рата у Вијетнаму почела истраживати тзв. ратовање временом. Циљ је био да се продужи сезона монсуна и успори кретање непријатеља. Истраживање се базиралоо на Теслиној теорији о обиљу електричне енергије која слободно плута у Земљином ионском омотачу. Од пројекта се одустало због забране УН-а, али десетак година касније, током хладног рата, програм је обновљен.

Руси су већ знали како да се утиче на горњи дио атмосфере. Према једној верзији, њима је Теслине документе предала влада СФРЈ. Према другој документе им је доставио Теслин помоћник Спанијел, који је био совјетски симпатизер. Руси су створили умјетну ионизацију у атмосфери разорне снаге која служи и као електромагнетски штит против ракета. Американци су реаговали програмом „Ратови звијезда”.

Велику пажњу изазива и тајна Теслиних „зрака смрти”. Једна теорија каже да је Тесла њима изазвао мистериозну тунгуску експлозију 1908. у Сибиру. Замолио је истраживача Роберта Пеарy, који је тада кренуо на Сјеверни пол, да га обавијести о догађајима с пута. С торња „Барденслиф” поред лабораторија усмјерио је зрачни топ према Арктику. Пеарy је јавио о експлозији у Сибиру, која је равна експлозији до 15 мегатона ТНТ-а. Ипак, највише пажње изазвао је „Фладелфијски експеримент” из 1943. Тесла је вод

SUSRET GENARACIJA NAKON 45 GODINA

nedeljkozugic | 28 April, 2012 23:10

 

NAKON 45. GODINA:

SUSRET GENERACIJE IZ OSNOVNE ŠKOLE

''DANIJEL OZMO'' OLOVO

9. JUNA 2012. GODINE U OSNOVNOJ ŠKOLI

Koordinacioni odbor u sastavu Esad Ibrišević, Nermina Hodžić (Prasović) Nedeljko (Neđo) Žugic, Dževad Аbazović i Nedžad Bajić, moli sve prijatelje na FB-u da obavijeste pročitane sa  spiska o ovom susretu, koji je planiran u junu, ali i druge društvene mreže, medije, a posebno Radio-Olovo, da obavjeste da će se Susret (okupljanje) generacije osmih razreda 1967 godine ''A'' i ''B'' odjeljenja održati u osnovnoj školi u Olovo 9. juna 2012. godine, od 10-111 časova. Molim zainteresovane da se prijave Koordinacionom odboru, kako bi kompletirali učesnike Susreta ''A'' i ''B'' odjeljenja!

Telefoni:

Dževad Abazović (profesor u Srednjoškolskom centru Olovo): +387 (0)32 826-787 i +387 (0)62 858-321,

Nedeljko Žugić (glavni i odg. urednik časopisa ''Šume''): +387 (0)57 226-538 i +387 (0)65 543-983.

U planu je snimanje dokumentarnog filma: ''SUSRET ZA SVJETLOST NEZABORAVA''.

 

 

''B'' odjeljenje:

1. red: Mato Vijačkić, Mišo Trifunović, Branko Krčo, Emina Karasalihović,  Salibašić, Jovanka Arambašić; 2. red: Almasa Pašalić (umrla), Mejra Zukić, Rasema Kaikćija, Radmila Mićić, Nikola Žugic, Safet Kundak, Izet Kaikčija, Džemal Đogić, Rasim Mujkić, Radojka Krajšnik, Izeta Delimustafić, 3.red: Stevo Vulinović, Esad Ibrišević, Sabira Hadžiabdić, Hamdija Hadžiabdić (umro), Rizo Kanjić, Taib Merdan, Vlado Pejić, Emin Hodžic, Hamdo Sirćo, Desimir Krčo, Rašida Abazović, Hermina Hodžić (Prasović), Martin Madunović (razrednik), 4. red (čuče): Nedeljko Krajšnik, Ibrahim Dedić, Nedžad Bajić, Hamdo Pašalić, Nedeljko (Neđo) Žugic, Osman Bešlija, Esad Karahmetović (umro), Rukija Abazović i Ifeta Poračanin.  

''A'' odjeljenje:

Dževad Abazović, Tahira Degirmendžić, Zvonko Đorđević (umro), Miomir Kosanović, Ratomir Kojadinović, Milovan  (Jove)  Žugić, Laco Žugić, Mile Jokić, Savo Mirković, Senija Karasalihović (umrla), Rasim Karagić (umro), Sestre Brkić, Ismet Čamdžic, Mujo Muharemović (umro), Rašid Abazović (umro), Rašida Bešlija, Meho Kukolj (umro), Bajro Omerović, Sadija Memagić, Fahrija Cerić, Dragojana Ponjarac, Osman Merdan (umro), Alija Kaikčija, Nada Glišić (Kuljanin), Vehid Đogić, Bojo Bačić, Taiba Bešlija, Fikret Degirmendžić (umro), Bajko Degirmendžic, Mirsad Kehić, Begica Hota (umro), Kokorović Olga, Karagić Kemo, Rasim Zukić, Dragica Trifunović i Amira Karić.

 

 

KAKO JE DARA SEKULIĆ NAŠLA GROBNO MJESTO

nedeljkozugic | 27 Mart, 2012 15:47

 

Драги Неђо,
 
         Ово је величанствен видео-прилог о еросу и танатосу, о природној смени једнога и другога, о току живота кроз нашу Дару, праву сербску песникињу.  Кордунски Љесковац се жени .... Гором на Романији.  Каква инвентивност и дар за вечност!
     Управо сам ових дана правио есејистичку једну белешку о Дари за своју Антологију српске поезије (1847 - 2000) и уврстио неколико њених одличних  песама. Дара је мени и сестра и мајка, радо сам писао о њеној поезији за ''Летопис Матице српске '' и ''Политику'', ушла је у моју књигу есеја ''Плес у негвама'', добила је на Бранковом колу ''Печат вароши сремскокарловачке'' у време кад је као избеглица живела на југу Србије, пре тога у Сремској Каменици. Волим је видјети, има свјетлица у њеном око што се проспе по насмејаном образу. 
      Дара је људина, блистава песникиња која је тражењем гробног места исписала несвакидашњу Пјесму над пјесмама.
       Твој прилог о томе, драги Неђо, велики је документ, различит од свега што сам видео. Хвала Богу да је Дара тако мирно и весело о свему причала, о смрти, нашој сеји и радовању, о одласку са овог света једном (ао, свете, мио и премио, красно ли те Вишњи удесио ).
     Мајку сам Стоју сахранио пре годину дана у Приједору подно липе старе око двеста година на гробљу у Томашици.
      Ово Дарино ходочашће до будућег јој гроба ме подсетило на Наде сестре и мој недавни одлазак у завичај поводом поменуте мајчине годишњице.
 
     Дара ми  је написала дивно писмо поводом телевизијске моје једносатне емисије ''Ојкача - лирска позлата крајишке душе''. То је надубљи увид у ову древну пјеванију, то само песници могу. Авај за бетониране етномузикологе и прдоње са катедара који ништа о овоме корену не знају. Ових дана водим борбу у Bеограду да се ојкача (ојкање) наново номинује за светску нематеријалну културну баштину  као динарско српско певање које нам Хрвати украше кандидујући га УНЕСКУ као своје. Урадише то и са бећарцем и нијемим колом. У бесцење ми Срби (наше државне институције које  немају ни закон за нематеријално културно наслеђе)  дадосмо своје дубине душе и понорнице духа. Узеше нам то као ратни плен.
        Дара зна да пјева ојкачу, морам је чути поново, једном смо у Врбасу на Фестивалу младих  за столом пуним песника запевали, уствари, Дара је мене ''напола виленог'' чула, а онда одјекнула и сама, љесковачки заојкала.
       Све што видех у овом твом прекрасном прилогу, јесте  ојкачки хук једне судбине која живи и траје као истински песник.
     Много ти хвала на дивном дару. И Дари хвала, свака јој част на пешачењу до Мочевића гробља.
 
      Овај твој видео-прилог послаћу драгим пријатељима који ће се тиме спасити од пролазнога праха и брига земаљских.
 
      Нека је жива и здрава дјевојка Дара, пјесникиња наша јака!

                                                                                                      Ненад Грујичић, 25. 03. 2012.
 

KRADLJIVCI BUDUĆNOSTI ILI ŠUMSKA MAFIJA PUSTOŠI ŠUME

nedeljkozugic | 27 Mart, 2012 15:04

 
KRADLJIVCI BUDUĆNOSTI
(ili: šumska mafija pustoši šume)


Ako se ne sistematski i sa vrha najodgovornijih ljudi u vlsti ne zaustavi profiterskoeksploatatorski odnos čovjeka prema šumi, bolje reći privilegovanih pojedinaca koji dobro žive od jeftinog kubika, dok narod koji je tu šumu branio i održavao gladuje, desiće se ono što je predevidio Josif Pančić: ’’Ako hoćeš da uništiš jedan narod, prvo mu uništi šume’’.
Stručnjaci kažu da je najunosnija privredna grana u Bosni i Hercegovini šumarstvo. 
Rat u  Bosnu i Hercegovinu proizveo je šumsku mafiju, koja je jača i od narko-mafije i švercera oružja. 

Danas je  teško govoriti o zaštiti prirode i prirodnih resursa narodu koji je osiromašio do te mjere da nema hljeba, dok šumska mafija pustoši šume. Neplanska i nekontrolisana sječa od strane dvonogih kukaca, uz one biološke kukce, prijeti nestanku šume na ovim prostorima.
Sječa šuma je svakodnevna, bez zastoja. Državna preduzeća su  ispolitizovana, a privatnici posluju van zakonskih okvira i još više umnožavaju štetu. Izlaz iz začaranog  kruga još nije na vidiku. 
Kontrola nad šumama je partijska privilegija. 
Balvani nesmetano završavaju u nelegalnih pilanama. Policija i šumari ne smije na put šumske mafije, nego se uvezuju sa njima. Ako to odbiju – gutaju strah, primajuci anonimne dojave, prijetnje, paljenje štala, sijena, zasretanje, batinjanje...
Šta radi šumska mafija?
Sječe ono što pripada prošlosti, sadašnjosti i budućnosti, a nemoćan i golotrb narod sve to gleda i ćuti. 
Mafija dobro živi od nedostatka dokaza u besudnoj državi, u kojoj je, u sretna vremena, 50 posto teritorije bilo pod šumom, a sada, zbog profiterske groznice, nema ni 30 odsto. 
Uništena je drvna industrija, koja je prije rata bila aktivni izvoznik u vrijednosti od 200 miliona dolara. Sa tim kapacitetima političari bi sačuvali socijalni mir i obezbijedili mnogo veće glasačko tijelo. 
Na satelitskom snimku se vide golosječine i brente pored magistralnih puteva, a ima ih više nego što ih je ikada bilo u svim državama svijeta. 
Šumsko blago nestaje...
        Šumska mafija je jača od volje političara za efikasnom promjenom. Stoga i ne čudi što je BiH jedina zemlja na svijetu gdje je nemoguće ekonomski izračunati vrijednost šuma. To ne spriječava krađu uz redovnu sječu, jer te poslove rade oni koji ne vole šumu, ali vole novac  brzo zarađen od prerade i dodatne krađe. 
    Krajnje je vrijeme formirati šumsku policiju, nepodmitljive i hrabre inspektore i rukovodioce koji primjenjuju šumarsku praksu i nauku, a ne političe i mafijaške pritiske. 
Zašto? Zato što nam se sve više svijetle upitnici da je enormnom sječom šume poremećen režim voda, odosno da je sve manje pitke vode i čistog vazduha. 
Zemlja koja ima dobre šume ima zdravu vodu.
      Pljačkom šumskog bogatstva nastala je šumska mafija, koja radi bez problema, jer je jača od države.
       Narod ćuti i guta strah. Samo se rijetki pojedinci zalete da stanu na put šumskoj mafiji, i to novinart u sredstvima informisanja, a nakon toga ih čeka brisani prostor.  
Na prostoru Bosne i Hercegovine ima 1.800 pilana, a  1.200 radi nelegalno. Nelegalno sijeku šume i nelegalno je prerađuju, prodaju i izvoze, a država od toga nema ništa.
Pustošenje šume prati  nedostatak kiseonika.  Vlast kao da ima  zaustavljeno disanje ili  naopako diše. Razmjena materija u moždanim ćelijama povećava potrebu za kiseonikom, a njega je sve manje. Hektar hrastove šume godišnje proizvede 830 kilograma kiseonika, brezove 725, borove 540.
Na pošumljenom zemljištu šuma štiti zemljište od erozije.
Šuma, šuma, šuma...simbol mira i sigurnosti, života na zemlji. Život bez šume, je život bez ljudi. Ne kaže uzalud jedan seoski mudrac u Kalinoviku: ''Zapamti, ko zasreći od šume i lova, neće dobro završiti''.
Pustošenje šuma izazvala je već takve ekološke katastrofe, kao što je porast srednje temperature zemlje za 1-2 stepena, što će izazvati otapanje leda, odnosno potop primorskih gradova i država.
Postoje zakoni o zaštiti prirode, ali ga niko ne provodi i ne poštuje. Ko bi to pokušao, ušao bi u sukob sa političarima, koji političkim pritiscima štite kriminalce. A oni su se osilili do te mjere, da kradu struju i šumu, kad god hoće i koliko god hoće. Ilegalne brente kradu struju nemilice. Šumska inspekcija je nemoćna, a i ona iz elektrodistribucije. Kada pošalju montere da im isključe struju, kažu im: ''Ako se popnete na banderu, mi ćemo je osjeći motorkom...''
Dok šumska mafija u zdravoj crnogoričnoj šumi bira najbolja stabla, inspekcija i druge kontrolne službe se sklanjaju da to ne vide, policija ćuti, okreće glavu u stranu, češe se iza uha, jer ako šta vidi, biće sklonjena iz službe ili života.
I moralna kriza nastale je kao posljedica odnosa čovjeka prema prirodi. Najbolje je to definisao nepismeni indijanski poglavica, kojem su urbani bjelci oteli zemlju, u pismo američkom predsjedniku Frenklinu Pirsu: ''...Moraćete učiti svoju djecu da im je pod nogama pepeo naših djedova. Da bi poštovali zemlju reći ćete im da je zemlja bogata životom naših predaka. Moraćete učiti svoju djecu, isto kao što mi učimo svoju, da nam je zemlja mati. Što snađe zemlju, snađe i njenu djecu...Zemlja ne pripada čovjeku. Čovjek pripada zemlji!...Pravom življenju je kraj, nastupa gola borba za opstanak''.
U toj goloj borbi za opstanak najbolje prolaze oni koji su sami sebi progutali dušu, jer ovo je vrijeme diktiranog haosa i nerada, vrijeme dušoždera!
Vrijeme je da neko zaustavi eksploatatorsko-profitersku sječu šuma. 
Ako se to ne desi, narodu  će žestoki momci, koji dobro žive od nedostatka dokaza, ostaviti sveto sirtomštvo, višak nemanja i ukradenu budućnost.

Ekološki suicid je suicid čovječanstva. Tome najbolje svjedoči ono što je iz kosmosa vidjela Elen Kolins, astrolog: ''Pogled je uzbudljiv, ali istovremeno bolan. Nad Afrikom sam vidjela znakove velikog zagađenja, uništena šumska prostranstva širom svijeta. Zemlja sve više počinje da liči na planetu bez tragova života''.

Pale, 16. 04. 2012.                                                                                                                                                                                                                                                    
                                                                                                                            Nedeljko Žugić
 

KOMENTARI 
 

ШУМСКА МАФИЈА ПУСТОШИ ШУМЕ...
 
     • Једно је сигурно, а то је да, док је иједна од ових 'демократски' опредељених странака на власти, пљачка народног блага неће престати. 
 
      У жељи да пронађем нешта забавно, нешта што ће смањити одбојност читалаца о озбиљним темама; трећи светски рат, мало ледено доба..., кренуо сам да истражујем, а где бих него на http://www.youtube.com страницама и тако, 'налетом' на наизглед забаван видео под називом 'KRADLJIVCI BUDUĆNOSTI ILI ŠUMSKA MAFIJA PUSTOŠI ŠUME', аутора Недељка Жугића. Почетак видеа је истински забаван, али радост није дуго трајала, кад је аутор текста, снимања, монтаже и режије, кренуо са нешто тужнијом причом од очекиване. 
      Видим, ово је опет озбиљна тема, али људска радозналост је била јача и ја наставих да гледам видео. Оно што је следило, је довољно да се коса диже на глави. Радован Симић се спомиње као жртва профитера, спомиње се народ који гладује, Јосиф Панчић, који је тврдио да је будућност једног народа директно зависна од шума, да је све почело 1992., да је шумска мафија јача од воље власти...
      Укратко, темељно урађена прича са детаљним и стручним објашњењима, укључујући и  детаље о томе колико један хектар храстове шуме ослобађа кисеоника, итд. 'Да је мафија јача од воље власти...', е, ту лежи зец и ту се нешта не слаже. Бојим се да је аутор, штитећи властити дигнитет и достојанство и у намери да остане дискретан, био мало суздржан, али ја сам му захвалан што је дао наговештај о суштини ствари. Где су ту институције система - инспекције? Ту су инспекције, али да обезбеде безбедну пљачку шума. Кад макар те инспекције не би биле отворено на страни мафије, народу би то служило за утеху, 'макар нека се мафијаши плаше да не буду ухваћени'. Али, ни толико од такозваних институција система. Неће људи да се замере, а и провизија је стимулативна. Није ваљда народ крив и за криминал институција? Такође, поштено је рећи да такво понашање није 'специјалност' актуелне власти, него више успешан наставак онога што је почело '92., односно у време почетка борбе у 'отаџбинском рату'. Наравно, нису само шуме предмет интересовања 'привредника', него и рудници и све што припада овом јадном народу. Али шта нам може бити утеха у свему овоме, је да западни спонзори нису успели да добију много кроз своје 'наметнуте' законе, него су их предухитрили наши вешти 'привредници'. Шта се могло и очекивати у земљи која има закон о приватизацији уопште? Како се може приватизовати туђе?
        Како могу бити покровитељи таквих закона они који се куну у светињу власништва. 'Ниси редовно плаћао струју, зато идеш под стечај, а ми ћемо то онда откупити', је отприлике модел по којем је све ситематски уништавано, оно што су подигле и правиле генерације. То је, такође кажу, наметнуто. Наметнуто, али и оберучке прихваћено као начин понашања и пљачке. Тај закон о приватизацији је, додуше, донесен под притиском такозване међународне заједнице и имао је за циљ да странци лакше дођу до природних богастава, али, не лежи враже, наши су били ти који су прије реаговали, почели одмах, баш одмах, закон примењивати у пракси. Тако, да оно што није срушено и покрадено у рату, срушено је под тим законом у миру. 'Нама требају богати српски домаћини', говорило се својевремено на почетку рата и то је прихваћено од народа, јер народ је хтео 'само да се ослободи социјализма'. Народ је хтео 'слободу' коју није имао у предратном периоду и, како видимо, добио је. Зар власници тих 'бренти' нису и део власти? Јесу, део су власти, да ли се она звала СДС, СНДС или нека трећа.
       Дакле, све што видимо на овом добро урађеном видеу, је непосредан или посредан 'учинак' неких од странака. Ништа без њих, па ни ове наше 'демократије', како год је ми видели. Коначно, једног дана, увек се те исте странке могу правдати да су биле под притиском 'међународне заједнице', а то што је земља остала пуста, они ће рећи да нису 'мислили тако'. Тек долази да се види шта је таква 'демократија' донела овом, ни зашта кривом (сем што нису волели оно пре рата) народу. Шта ће остати да се спомиње из овог времена, добро или лоше да се памти, тек ће видети будуће генерације? Нисам сигуран да ће били много доброг да се спомиње? Једно је сигурно, а то је да, док је иједна од ових 'демократски' опредељених странака на власти, пљачка народног блага неће престати.

                                                                                                                 Миленко Вишњић  
 

Nedeljko Žugić: Intervju za RTV IS (Dejan Kerleta)

nedeljkozugic | 23 Februar, 2012 08:51

PROROČKA PJESMSA (molitva snijegu)

nedeljkozugic | 12 Februar, 2012 20:20

МОЛИТВА СНИЈЕГУ
 
Падај по црном образу срама,
 
бијели снијеже у тамне дане.
 
Срце пуца, а душа се слама
 
ономе ко носи ратне ране.
 
 
Покриј све трагове и стазе
 
и сва с истином сретишта.
  
Крадљивци будућности пролазе,
 
поштенима не остаје ништа.
 
 
Падај и немој никада стати.
 
Крв струји у отвореној рани;
 
она се не може избрисати…
 
 
Ђаволу смо црном продани.
 
Као да нас више неће бити
 
или ће нас судба одмајчити.
 
Недељко Жугић, 1998.
 

k o m e n t a r i
 
 

 » PROROČKA PJESMSA (molitva snijegu)
Zanemih ja nad ovim. Ovo je pesma "opomena" za sve nas. Jos kad videh datum kada je pisana, samo pomislih da ima jos velikih vizionara, al' nazalost,malo  koji zele da ga prate.lora112/02/2012 20:34NeproverenNe82.67.187.149


 
                 

Festival poezije za djecu Istočno Sarajevo

nedeljkozugic | 14 Decembar, 2011 07:17

Луцкасти кловн међу стиховима

Datum: 13.12.2011 20:00
Autor: Александра Рајковић

ИСТОЧНО СAРAЈЕВО - Представа "Луцкасти кловн" Тоде Николетића у извођењу путујућег позоришта "Чарапанија" изведена је јуче у оквиру 10. Дана поезије за дјецу у Источном Сарајеву, који су отворени у понедјељак пјесничком академијом.

Малишане основних школа "Јован Дучић" из Касиндола и "Aлекса Шантић" из Војковића развеселила је маштовита представа.

Умјетнички директор Дана поезије за дјецу у Источном Сарајеву Витомир Митрић подсјетио је да је овогодишња манифестација једину подршку имала од генералног покровитеља - Завода за уџбенике и наставна средства Источно Сарајево.

У центру манифестације ове године била је промоција младих пјесника, а на литерарни конкурс пристигло је око 600 радова из БиХ, Србије и Црне Горе.

На челу жирија била је књижевница Дара Секулић која је истакла да се у избору најбољих пјесама водило рачуна да пјесме не буду школска задаћа, написане у радионици, него оне које су изашле из дјечијег срца, спонтано.

Прва награда у узрасту до четвртог разреда основне школе припала је Жељки Балабан из Дервенте, а у узрасту до деветог разреда Борису Ђорему из Источног Сарајева. Међу средњошколцима најбољи рад је написао Бањалучанин Младен Дуран. Специјална награда "Златна сова" додијељена је Луки Максимовићу из Ниша. Награде и дипломе за најбоље радове, као и специјалну награду "Златна сова" обезбиједио је Завод за уџбенике и наставна средства Источно Сарајево. Тема за радове овогодишњег фестивала била је слободна.

У програму фестивала учествовали су пјесници Дара Секулић, Недељко Жугић, Тоде Николетић, Недељко Зеленовић, Јово Чулић, Рахмана Коленда, Aлександра Лукић, Божидар Шкобић, глумац Бојан Берибака, као и неки од награђених школараца. Специјални гост програма био је мађионичар и забављач Aрса с Марса.

Жири

У фестивалском жирију који је одлучивао о наградама, поред Даре Секулић били су и Недељко Жугић и Витомир Митрић. Према ријечима чланова жирија, код оцјене пјесама основаца, водило се рачуна о томе да су пјесме писане самостално.

 

NOVI OBLICI SPECIJALNOG RATA

nedeljkozugic | 17 Novembar, 2011 07:52

 
RAT FILMSKOM INDUSTRIJOM

     Ako neko cijepa i uništava međunarodno priznatu državu, oni koji su je stvarali imaju pravo da je brane, po svim međunarodnim zakonima, ali i nepisanim ljudskim i božijim pravilima.
    Samo Srbi nemaju prava da brane državu koju su stvarali. U prvom Svjetskom ratu izgubili su 2 milionima ljudi da bi stvorili kraljevinu Srba, Hrvata i Slovenaca. U toj državi ista prava su imali Hrvati, Slovenci, Muslimani, Arbanasi, Mađari, Rumuni i Romi. U Drugom svjetskom ratu Srbi gube 17000 stanovnika boreći se protiv fašističke okupatorske sile, da bi svi narodi koje smo nabrajali ušli u sastav Jugoaslavije, kao ravnopravni, bez obzira što ih je oko 60 odsto služilo okupatoru (u borbi protiv Srba). Hrvati su nakon 800-godišnje težnje dobili slobodu i svoj jezik. Poznato je da su Muslimani sa Handžar-divizijom učestvovali u bici za Moskvu na strani Nijemaca.
    U posljednjem ratu, oni koji su se borili na strani fašista, nakon 3,5 miliona srpskih žrtava, bore se protiv Srba stvarajući svoje nacionalne države. A Srbi koji to brane, proglašavaju se fašistima, okupatorima, koljačima i najgorim sojem na zemaljskoj kugli, što se svakodnevno čuje od obične vijesti i izjave u medijima, do filmova kojim se to prenaglašava.
    Srbi se proglašavaju genetskim ubicama, divljacima, planetarnim zlom. Ne štede se ni veličine poput Njegoša, Vuka Karadžića, Nikole Tesle, Mihaila Pupina, Sava Šumanovića, Ive Andrića, Meše Selimovića, Emira Kusturice... Demokratski narodi su ugroženi od njih jer su svijetu i njima donijeli progres.
    Među njima prednjače mediji iz Federacije, ali i filmska industrija bošnjačkog Sarajeva, prikazujući srpski narod kao prljave spodobe (mitska bića zla, između ljudi i životinja), pijane, zapuštenih brada i kose, zakrvavljenih očiju, sve u svemu kao zločince koji u slijepom nagonu da unište sve one koji nisu Srbi, s nožem u rukama, sjekirama i motornim žagama, kolju miroljubive i nevine ''bošnjake''.
    U svim tim filmovima, koje svijet nagrađuje, Srbi se prikazuju kao narod koji prate dvije zvjerske struje da kolju i siluju. Cifra o 22.000 silovanih muslimanki ne samo da nije tačna, već je za svako krivično gonjenje onih koji je pominju. A to čini i glumica Mirjana Karanović, koja samo još nije dobila povelju Kulina Bana. A i nju će joj poslati iz duboke dubine vremena, kao svijetlu tačku u budućnosti, prema kojoj treba da se kreću ''ugroženi'' bošnjaci.
    A ''bošnjaci'' bi inspiraciju za filmove trebali tražiti u samima sebi, a ne u Srbima, jer imaju u bližoj i daljnjoj istoriji toliko atraktivnih tema, sa puno klanja, silovanja i zvjerskim mučenja, da bi mogli zaposliti i mnogo moćniju američku filmsku industriju. Evo nekih od tema: avanturistički ratni film o Handžar-diviziji, koja napada Moskvu i kolje, siluje i ubija ruski narod. Može se napraviti film i o bartolomejskoj noći u kojoj je izvršen pokolj jevreja u Sarajevu u Drugom svjetskom ratu. A može se napraviti i  film o koljačkom običaju i odsijecanju srpskih glava od strane mudžahedina u Srednjoj Bosni ili nabijanju djeteta na ražanj u Birču. A mogao bi i ekskluzivan film o zavađenoj braći Hrvatima i Muslimanima u posljednjem ratu, a najbolji bi bio onaj o sudbini Srba u Sarajevu i  tri reda grobova poklanih Srba u groblju ''Lav''.
    Propagandni rat protiv Srba kulminisan je filmskom industrijom iz bošnjačkog Sarajeva, jer se Srbi prikazuju kao divljaci sa kosturima i noževima u rukama, kao ljudi koji nisu joj na evolutivnom stepenu današnjeg čovjeka.
    Jasno je da je to samo odraz bolesne mašte, jer da su bili takvi, ne bi bilo onih koji danas tako pričaju.
    Oni snimaju filmove od kojih nerođena djeca vrište, a mrtvi nemaju mira.
    
                                                              Nedeljko Žugić     

 

Srbe prIkazali kao krvoloke

PDFŠtampaEl. pošta
AUTOR: DOBRILA MAJSTOROVIĆ   
SRIJEDA, 16 NOVEMBAR 2011 21:20

crtani-patriotDva četnika, vojvoda Milan i njegov kum Jovan, poveli su Mustafu i Jusufa iz njihovog sela u obližnju šumu, da bi ih ubili…

Ovo je samo dio scenarija animiranog filma "Patriot", iza kojeg je stala misteriozna Fondacija "Zlatni ljiljan" iz Švedske, čiji je osnovni zadatak, kako je navedeno na njihovoj internet stranici, jačanje filmske produkcije, temeljene na "agresiji na BiH".

Navodnu agresiju na BiH, predstavnici Fondacije namjeravaju da obrade kroz ciklus serija, kratkih ili dugometražnih animiranih filmova. Za početak, izabrali su priču o dva "zla Srbina", koji iz čista mira, ničim izazvani, odlučuju da ubiju dva Bošnjaka u nekoj šumi, van sela.

Za predsjednika Republičke organizacije porodica poginulih i zarobljenih vojnika i nestalih civila, Nedeljka Mitrovića, novi nasrtaj bošnjačke dijaspore na srpski narod u BiH ne predstavlja ništa novo i neočekivano, jer je svima već jasno da Bošnjaci u inostranstvu, uz nesebičnu podršku zvaničnog Sarajeva, nemaju namjeru da prestanu sa iznošenjem netačnih podataka iz bliske nam prošlosti.

- Žalosno je što su se ovaj put odlučili da to urade na ovaj način, preko animiranog filma, jer je više nego jasna njihova namjera da i najmlađima, od malih nogu, usade samo jednu stranu priče o ratu u BiH. Po njima, Srbi su izvršili agresiju na BiH, iz čista mira su pucali po civilima, ubijali ljude, ni krive ni dužne, a hrabri i neiskvareni Bošnjaci, sve su to godinama strpljivo podnosili, ne želeći da se bilo kome zamjere - rekao je Mitrović.

Prema njegovim riječima, jasno je da u BiH, ali i među bošnjačkom dijasporom, ne postoji iskrena volja i želja da se, radi budućnosti na ovim prostorima, spusti lopta i sagleda suština sukoba, koji je devedesetih godina prošlog vijeka zahvatio ovaj prostor. Mitrović podsjeća da je bar danas, gotovo dvije decenije poslije, došlo vrijeme da se neke stvari prikažu u pravom svjetlu, umjesto što se godinama uporno nastoje sakriti pod tepih.

- Bošnjaci ne odustaju od svoje verzije istine o događajima u BiH i silom prilika u to žele da ubijede i mlade generacije, koje tek stasavaju. Recite mi samo, šta da o Srbima misli jedan desetogodišnjak, koji će pogledati taj crtani film - zapitao je Mitrović.

Dio krivice, po njegovom mišljenju, snosi i međunarodna zajednica u BiH, koja iz samo njima znanih razloga, uporno drži stranu Bošnjacima, ne mareći za interese druga dva naroda u BiH. Da je to tako, podsjetio je Mitrović, najbolje svjedoči izostanak bilo kakve reakcije nadležnih poslije sve glasnijih zahtjeva predsjednika FBiH,Živka Budimira, za stvaranjem distrikta Posavina.

- Pitam se samo šta bi doživio bilo koji srpski predstavnik da je, primjera radi, tako tvrdoglavo insistirao na stvaranju distrikta Sarajevo, iako bi imali legitimno pravo da tražimo nešto tako. Da ništa drugo, svjedoci smo, međunarodna zajednica prstom nije mrdnula ni poslije odbijanja bivšeg federalnog premijera Mustafe Mujezinovićada formira Komisiju za utvrđivanje istine o stradanjima u Sarajevu. Njima je, jednostavno, sve dozvoljeno - kategoričan je Mitrović.

Sociolog Ivan Šijaković, mišljenja je da se i danas, deceniju i po od kraja rata u BiH, i dalje sve čini kako bi se suprotnost i borba između vjerskih i nacionalnih grupa prenijela u sve ostale oblasti života, pa i u kulturu.

- Nije, izgleda, dovoljna stalna borba u ekonomsko-političkoj sferi, već se prenosi i u kulturni duh, bilo u roman, film i slično. Na ovaj način se mnogo lakše i dublje ulazi u strukturu ličnosti, pogotovo kada su u pitanju djeca - ističe Šijaković.

On navodi da je djecu od malih nogu lakše socijalizovati, odnosno učiti ih da osobu druge nacionalnosti doživljavaju kao neprijatelja ili prijatelja.

- S etičkog i moralnog stanovišta, ovo je jedna neprijatna situacija, pogrešan način edukacije ljudi, ali i djece. Očito je da je tu loša namjera iskazana, te da takve institucije, mračne sile to i žele - navodi Šijaković, te dodaje da je njima najvažnije da se održi negativan naboj prema drugoj osobi.

Šijaković kaže da na ovaj način žele da uključe što više mladih i stvore što više onih, koji žele da eliminišu druge.

Ombudsman za djecu RS, Nada Grahovac, ističe da se o uticaju, koji crtani filmovi mogu da imaju na razvoj djece, pogotovo u njihovom najranijem uzrastu, danas veoma malo govori.

- Stručnjaci upozoravaju da scene nasilja u crtanim filmovima utiču da djeca postaju tolerantnija prema nasilju, da to shvataju kao nešto normalno. Kasnije oni konfliktne situacije nastoje sami da riješe na isti takav način, pa ispoljavaju agresivno ponašanje. Nasilje u bilo kojem obliku, koje dijete gleda, postaje dio njihovog odrastanja - ističe Grahovčeva.

Ona kaže da roditelji danas nisu stručni da prosude o svakom crtanom filmu da li je dobar za njihovo dijete ili nije, čak i stručnjaci teško mogu da razluče.

- Neophodno je upozoriti roditelje na važnost uticaja svih medija na djecu i njihovo odrastanje, te da se skrene pažnja i vrtićima, školama kako mogu djelovati i uticati na normalno odrastanje djece - kazala je Grahovčeva, te dodala da djeca nemaju kritičan stav i sve što im se prikazuje, prihvataju kao realnost, te ukoliko im se to ne objasni, nastavljaju da odrastaju tako.

Prema njenim riječima, upravo odrastanje uz nasilje, ukoliko se prihvati kao model ponašanja, može da dovede do situacije da to dijete, kada odraste, uzme pušku i počne da ubija sve oko sebe.

- Djeca rješavaju svoje situacije onako kako su to naučili u crtanim filmovima i to je njihova poruka. Jednostavno, mora se znati šta naša djeca gledaju, jer nije dovoljno samo uključiti crtani film - navela je Grahovčeva.

B. MILAKOVIĆ

D. MAJSTOROVIĆ


Radnja filma

Dvojica Bošnjaka, Jusuf i Mustafa, glavni junaci "Patriota", dok idu prema šumi, pričaju o tome kako nisu pružali nikakav otpor, a očigledno je da su morali da se suprotstave "zlim komšijama Srbima", koji ih, eto, vode na strijeljanje. Po već ustaljenom pravilu, Bošnjaci su uglađeni, sređeni i čisti, dok su četnici, Milan i Jovan čupavi, prljavi i nasilni. Nakon ubistva Mustafe, pojavljuje se njihov spasilac Muhamed, sa snajperom, koji ubija Srbe i spasava Jusufa. Odlaze iz šume, uz konstataciju kako su morali da pruže otpor, te da nikada ne treba da vjeruju komšijama Srbima.


Prilika za dobru zaradu

Fondacija "Zlatni ljiljan" pozvala je sve zainteresovane da doniraju novac za promociju ovog, ali i svih ostalih filmova.

- Takođe, mi vam nudimo reklamni prostor direktno u animiranom film (3D sceni) gdje se može pojaviti vaš logo ili vaše ime, kao i još nekih oblika specijalne reklame - navedeno je na internet stranici. Kao adresa fondacije navedeno je Lilium Bosniacum, Box 3161, 350 43 Växjö, Sweden.

NA PUTU DO POSVEĆENJA I PROSVJETLJENJA ISTINOM

nedeljkozugic | 12 Novembar, 2011 17:05


NA PUTU DO POSVEĆENJA I PROSVJELTJENJA ISTINOM

1.    Tajanstvene pojave u našem narodu, Dr Radovan N. Kazimirović, izdanje Knjižarnice Milorada P. Milanovića, Beograd, 1940.
2.    Duh i život, Karl G. Jung, Matica srpska, Novi Sad, 1978.
3.    Čovjek i njegovi simboli, Karl G. Jung, Mladost, Zagreb, 1987.
4.    Svijet Zagonetnih sila, Artur. C. Klark, August Cesarec, Zagreb, 1986.
5.    Biblijske legende, Zenon Kosidovski, Srpska knjiuževna zadruga, Beograd, 1965.
6.    Osnovi metodologije nauke, Dr Gligorije Zaječaranović, Naučna knjiga, Beograd, 1977.
7.    Zlatna Grana (proučavanje magije i religije), Džems Džordž Frejzer, Ivanišević, Beograd, 2003.
8.    Parapsihologija i eksperimentalna psihologija, V. N. Puškin, Nolit, Beograd, 1980.
9.    Mit i religija kod Srba, Veselin Čajkanović, Srpska književna zadruga, Beograd, 1973.
10.    Moć uma (tajne mentalne magije,) Viljem Voker Etkinson, Metsaphysica, Beograd, 204.
11.    Tesloino tajno oružje, Aleksandar Milinković, No limit books, Beograd, (?).
12.    Arijadnina nit,  V. I. Safarov, Prosvjeta, Zagreb, 1989.
13.    Najveće misterije na svetu, Og Mandino, Mono-Manana, Beograd 2003.
14.    Najveće čudo na svetu, Og mandino, Mono-Manana, Beograd, 2003.
15.    Transedentalna meditacija za skeptike,  Petar Rusel, samostačlno utorsko preevodilačko izdanje, Beograd1988.
16.    Život poslije života (istraživanje fenomena ''blizu smrti''), Dr.Rejmond Mudi, Prosvjeta, Zagreb, 1980.
17.    Život poslije života (iskustva pravoslavnih hrišćana), Svetigora, Cetinje, 1995.
18.    Posle smrti (s blagosdlovom mitropolita dabrobosanskog Vladislava), Manastir Mileševa, 1991.
19.    Život posle smrti, Dženi Rendls i Piter Haf, Evro C, Beograd, 2000.
20.    Put savršenstva (joga za suvremeno doba),  A. C. Bhaktivedanta Swami Prabhupade, Garida, Pregrada, 1988.
21.    Individualizacija  i (ili) OBOŽENJE, Ars Libri, Beograd, 2002.
22.    Progresija (šta nas čeka do 2050. godine), dr Dina Drašković, autorsko izdanje, Čačak, 1998.
23.    Psihoenergo terapija, Vlado Nedanoski, Aura proM, Beograd, 1990.
24.    Tajni život biljaka, Peter Tompkins i Christopher Bird (Piter Tompkins i Kristofer Bird), Prosvjeta, Zagreb, 1977.
25.    Duhovne pouke, Vladika Nikolaj Velimirović, Petrovgrad, 2002.
26.    Nove besede pod gorom, Vladika Nikolaj Velimirović, Evro C Neven, Breograd, 2002.
27.    Ex ponto, Nemiri, Lirika, Ivo Andrić, Svjetlost, Sarajevo1976.
28.    Tajna nauka u osnovama, Rudolf Štajner, Književna zajednica Novog Sada, Novi sad, 1988.
29.    Srpska čudesa, Nikodije Spasić, No limit books, Beograd, 2001.
30.    Sve o SIMBOLIMA, Endru  T. Kamings, Narodna knjiga ''Alfa'', Beograd, 2004.
31.    Moć podsvesti, Džozef Marfi, Budućnost, Novi Sad, 2003.
32.    Rečnik svetih magijskih biljaka, Kristijan Reč, IP Babun, Beograd, 2001.
33.    Bioterapija (način isceljenja za 21. Vek), Čongor Danijel, FaMilet, Beograd, 2001.
34.    Psihološka astrologija od A do Ž, Čarls E. O. Karter, Metafizika-Babun Knjiga, Beograd, 1999.
35.    Kremensko proročanstvo, Dragoljub Golubović i Dejan Malenković, ERGON, Beograd, 1998.
36.    Čudesna proročaanstva nade, Jovan Velimir Bogdanović Stivens  Stariji, Sloboda u veri, Breograd, 2000.
37.    Pozitivna energija, Džudit Orlov, Moć knjige, Beograd, 2005.
38.    Rečnik simbola, Alen Gerbran i Žan Ševalije, STYLOS, Novi Sad, 2004.
39.    Emocijalna inteligencija, Danijel Goleman, Geopolitika, Beogtrad, 1999.
40.    Znanje iz onostranog, dr.sci. Ljubiša Stojanović, Sentgraf, Sremska Kamenica  Novi Sad, 2003.
41.    Razgovor s Teslom, dr.sci. Ljubiša Stojanović, Sentgraf, Sremska Kamenica  Novi Sad, 2002.
42.    Nasilje naše svakidašnje, Dr Dušan Kecmanović, Svet knjige, Beograd, 2003.
43.    Nevidljivi uticaji (sloboda od delovanja bestelesnih entiteta), Živorad Mihailović Slavinski, Izdanje autora, Beohgrad, 2008.
44.    Kreativno pisasanje, Dorotea Brend, Babun, Beograd, 2004.
45.    Narodni običaji i verovanja i poslovice kod Srba, izdavač i urednik Mlan T. Vuković, Beograd, 1985.
46.    Naša joga ii prosvjetljenje, Dr Žarko Karišik, Izdanje autora, Žabljak, 2002.
47.    Spoznaja najdublje tajne i prevhzuilaženje duhovne patnje, Dr Žarko Karišik, Izdanje autora, Žabljak, 2003.
48.    Kako napisati  i prodati scenario, Tudor Elijad, institut za film Univerziteta umetnosti, Beograd, 1982.
49.    Knjiga o moći uma, Uri Geler i Jane Struthers, Mind power Kit 1996 Virgin Publishing Ltd.
50.    Knjiga koja govori istinu (Niti Bog niti evolucija, Istina o našem izvoru), Sarajevo, 1942.
51.    SRBI oglednimo se  OPSTATI ILI NESTATI, Žarko K. Durmitara, Književni fond ''Sveti Sava'', Pale, 2010.
52.    Kazivanja, Petar Aškraba Zagorski, Književni fond ''Sveti sava'', Pale, 2011.

FACEBOK - PSIHIČKI VIRUS LJUBAVNE I BRAČNE KUGE

nedeljkozugic | 02 Novembar, 2011 17:20

 


F A C E B O O K

PSIHIČKI VIRUS LJUBAVNE I  BRAČNE KUGE


                                                ''Bože, daj mi snagu i prosvjetljenje'', za početak...'' 

  •  Facebook je web stranica namijenjena društvenom povezivanju s ljudima oko u okolini, ali i korisnicima diljem svijeta. Nameće se kao novi oblik socijalizacije. 
  • Sve je započelo prije manje od četiri godine kao projekt u studentskom domu u SAD-u. Osnivač mu je Mark Zuckerberg kojem već sada informatički stručnjaci tepaju da je "novi Bill Gates". Naime, Facebook trenutno vrijedi oko 15 milijardi dolara, te ima više od 50 milijona korisnika, koji svakim danom raste.


          Od osvita vremena, preko sto milijardi ljudi živjelo je na planeti Zemlji, a na nebu ima dovoljno prostora da svaki čovjek nađe raj...
         Ulazak na facebook je ulazak u raj, bila bi klopka za naivne, a za mudre, potvrđena mudra narodna poslovica u kojoj je koncentrisana energija kolektivno nesvjesnog: kakav čovjek  takva i besjeda.
         Iztetovirana je duša, ali i koža kao ogledalo mozga, našeg čovjeka, tako da i nije čudo što smo slijepi da vidimo kako nam krupne sitnice kradu budućnost. Naša djeca, nisu više očevi budućnosti, već žive rane sadašnjosti, u kojoj nema ni zrnceta ogledala iz prošlosti.
          Znamo li ko smo, šta smo i kuda idemo?
        Na sva ta pitanja nisam našao odgovor, koristeći sve naučne, umjetničke i opšteljudske metode, a najviše metod vlastite kože.
        Onda sam primjenio dugo uvježbavani metod intuitivnih prosjeva, kada iz smirene duše odgovori sami od sebe dolaze.
Ravno je to podvigu Džozefa Kembela, slijepca od četvrte godine života jer je kao strasan alpinista  osvojao evropske vrhove.
         ''Čovjek srcem ispravno vidi; suština je ono nevidljivo'',  pisao je u ''Malom princu'' Anton De Sent Egziper, a ja sam tome dodao, još kao dijete, da je nevidiocu sebe uzaludno svako putovanje. To nije putovanje, već bježanje od sebe. Onaj ko je splavario unutrašnjim putevima i obilazio zemlje i gradove, može se smatrati putnikom koji je ciljno putovao. Aleksandar Makedonski, na kraju života, na samrti poslao je poruku svijetu: ''Ne treba osvajati zemlje i gradove, već ljudska srca''.
Tako sam se u potpunosti uvjerio u drevna pravila da je čovjek odgovoran prema mislima, a riječima kazanim i napisanim - još više.
        U pravu je bio Tesla, koji je rekao, u prizivu Duha Svetoga, da jedna misao može odrediti kretanje cijelog svemira.
        Teslu je rekao da će se moći videti ljudski lik i čuti glas na velikim udaljenostima, kao i da će se i Sunce koristiti za pretvaranje pustinja u rijeke...U njegove mislima i riječima je sama priroda, kao duh sveopštih pojava, gdje sve utiče na sve...
          Internet jeste najveća banka podataka, a klik je ključ koji brzo otključava nevidljivu bravu. Nekima je otvorena knjiga u kojima nalaze sve ono što ne mogu u svakodnevnom komuniciranju sa ljudima.
Komjuter je otuđeni centar moći, jer pruža i obrađuje informacije izvan čovjkekovog direktnog uključivanja, bez pounutrenja.
Nasilje preko interneta (poznato kao cyberbullying), smatra se štetnim, kako za pojedinca, tako i za društvo.
         Ono je direktno ili preko posrednika.
       Podstiče grupne mržnje, napade na privatnost, uznemiravanje, uhođenje, vrijeđanje, nesavjestan pristup štetnim sadržajima te širenje nasilnih i uvredljivih komentara.
          Može uključivati slanje zlobnih i prijetećih poruka, kao i kreiranje internetskih stranica.
           To je neželjena komunikacija u kojoj je identitet počinioca skriven, bez socijalnih kontekstualnih obilježja.
           Internet forumi su najbolje organizovani, jer imaju administratora i modelatora, koji ne bi trebali dozvoliti objavljivanje privatnih podataka sa elemetnima krivičnog djela.
Hakerska grupa ''Anonimus'' radi na uništavanju društvene mreže Facebook (fejzbuk), koju koristi više od 750 miliona ljudi na planeti, sa deset miliona dnevno.
Intenzivirane radnje na uništenju kreću od 5. novembra 2011. godine.
         Glavni razlog je loše postavke privatnosti i prodaje informacije o korisnicima vladinim i nevladinim agencijama, kao i pojedincima kojima je u intresu da komromituju svoje konkurente, ali i raznim špekulantim i zlonamjernicima.
           Pojedinci su na  Facebooku ostavili više podataka o sebi, nego što i znaju i članovi uže porodice, a oni se lako mogu iskoristiti protiv korisnika.
          Hakeri kažu da je zbog toga  Facebook idealnom meta za napad, jer se protivi filozofiji slobodnog interneta.
          Zdrav razum nalaže da nije pametno dijeliti sve podatke na ovoj mreži.
U anketi koja je nedavno provedena u Francuskoj svaki treći ispitanik izjavio je da je imao ljubavnu avanturu na radnom mjestu, ali su one kratkog vijeka.
Atina je grad u kojem ljudi najviše flertuju.
         Prosječni Atinjanin započne 25,7 onlajn flertova mjesečno, što je više nego duplo od ljudi koji žive u Rio de Žaneiru ili Pragu, a neuporedivo više od onih u Parizu, Londonu, Berlinu ili Njujorku.
          Na drugom mjestu je Moskva, dok je Rim na osmom, a Pariz, simbol romantike, tek na 38. mjestu.
        Povećanom broju  razotkrivanja preljuba doprinijela je društvena mreža na internetu  Facebook. On je "krivac" su za jednu petinu razvoda brakova u Sjedinjenim Državama, rekao je predsjednik Američke akademije porodičnih advokata .
            Nevjera dokazanih komunikacijom na internetu 66 posto vezana je za Facebook, 15 posto na Myspace, 5 posto na Twitter a ostatak na manje poznate mreže.
Zavisnost od interneta je psihički poremećaj, koji se manifestuje kao opsesivna želja da se provodi vrijeme na internetu. Osoba provodi mnogo vremena u aktivnostima vezanim za sadržaje na internetu, zanemaruje uobičajene aktivnosti poput druženja, poslovnih obaveza, učenja, kućnih poslova itd. Ima poteškoća da prekine internet aktivnosti, čak i kad sama prepozna da je vrijeme za to. Zavisnost od interneta je tema o kojoj se dosta raspravlja u naučnim krugovima i medijima, ali je njen status i dalje nezvaničan: nije obuhvaćena naučnom klasifikacijom psihičkih poremećaja, tj. dijagnostičkim i statističkim priručnikom za mentalne poremećaje
       Poremećaj je prvi put opisao američki psihijatar Ivan Goldberg, 1995. godine, navodeći osnovne simptome: korištenje interneta izaziva negativno, stresno stanje čovjekove psihe i korištenje interneta čini štetu fizičkom, psihičkom, međuljudskom, društvenom ili ekonomskom statusu čovjeka.
       Strućnjaci kažu da zavisnici od interneta pate od emotivnih bolesti  depresije i anksioznosti. Jer im treba oreol zaštite virtuoznog svijeta, kako bi izbjegli neprijatna osjećanja.
         Po njihovim podacima preko 60% ljudi treba liječiti zavisnosti od interneta.
        Pored gubitka vremena i iskliznuća sa tekuće trake života, internet uzrokuje ozbiljne probleme u životu, a najčešće bračne nesuglasice  praćenih bračnom kugom, a da ne govorimo o ostalim oblicima otuđenja...
        Ko dnevno koristi više od šest sati boravka na internetu, stručnjaci bi ga ''klasifikovali'' kao zavisnika i uputili na liječenje.
         Internet je opijum dvadeset i prvog vijeka! Ona zahvata nesigurne ljude koji ne vladaju sobom, koji ne mogu da pronađu način da utiču na promjenu svoga stanja, već upadaju u virtuozni svijet gdje se osjećaju konforno.
         Zavisnici koriste internet 30 ili 50 sati nedjeljno, kako bi bili vansebni  otuđeni od samih sebe, jer je internet grobar prirodne upućenosti čovjeka na čovjeka.
Sa internetom umire briga za druge.
         Od toga slijedi revolucija u psihološko terapeuskoj praksi.
         U istoriji čovječanstva, prijateljstvo se smatralo jednom od najvećih vrijednosti...To pravilo je internet ''otrgao'' od čovjeka, čineći ga ovisnim i vansebnim, jer mu je internet progutao dušu u potrazi za golim činjenicama tuđe pameti, bez istinskih unutrašnjih iskustava.
            Zašto?
        Zato što svijet virtuozne realnosti gasi duhovnost podstičući čulnost, a to tetovira dušu čovjeka,  ne ostavljajući mjesta za Boga, ali ustupa dušu, progutanu, đavolu.
        Jer, opšte je poznato, da sve što je ljudski duh stvorio, bilo je življe od materijalnog svijeta, jer sve što je nastalo među ljudima  nastalo je kroz govor. Ćutnja okamenjuje, mrzi, razara, ne stvara.
         Dokaz da je to tako je da se ni jedna ljubavna veza sa imnterneta nije održala, već se dokazalo proročanstvo Nikolaja Velimirovića ''da će doći (a došlo je) vrijeme u kojem je mržnja ognjena, a ljubav hladna''.

          ''... i, na kraju ''Slava Tebi Bože!''.

30. avgusta  - 2. novembra 2011. godine                                                Nedeljko Žugić


 

Petar Ćosović: Kako sam uhvatio (i spasio) fransuske pilote

nedeljkozugic | 15 Oktobar, 2011 04:08

KADA JE PETAR ĆOSOVIĆ UHVATIO FRANSUSKE PILOTE,

DOSLO JE DO VELIKE TRGOVINE SA NJIMA

  •           Kada su pripadnici Vojske RS-a oborile dva francuska aviona  ''miraž 2000'' dana 31. avgusta 1995. godine u Bosni, tadašnji francuski ministar odbrane i ministar unutrašnjih poslova francusku javnost  su  obavijestili da su nekontrolisane srpske bande otele  pilote i da su ih lividirali.
          Uto vrijeme pilote  su  čuvali ljudi iz 10. diverzantskog odreda.
         Jugoslav Petrušić Dominik, francuski obavještajac, kaže da je tadašnji francuski predsjednik Žak Širak sve vrijeme krio činjenicu od roditelja pilota, ali i od javnosti, da bi na njihovom oslobađanju ptofitirao.
          Za to vrijeme, navodno,  Ratko Mladić u zamjenu za pilote traži je oružje  ''sustave S-300''.  Rusi šalju te sustave Francuzima i oni kreću prema Srbiji. Oružje je stiglo do Mađarske, a potom je preusmjereno prema Angoli, da bi na kraju završilo u Iranu. Ti sustavi su prodati za 600 milijuna dolara ", rekao je Petrušić.
           On je posvjedočio da je zbog te afere i krađe 600 milijuna dolara  suđeno Širaku, tadašnjim francuskim ministrima obrane i unutarnjih poslova i još 50 osoba iz Francuske obavještajne službe.
           U slučaju likvidacije pilota bila je predviđena 'Oluja 2' u kojoj bi Srbi bili protjerani iz BiH u što većem broju.
           Na svu sreću, pa domaćin Petarv Ćosović iz Sjetine, kod Podgraba, opština Pale, kada ih je uhvatio nije ih likvidirao, nego ih je predao vojsci Republike Srpske.
 
                                                                                             Nedeljko Žugić


Normal 0 21 false false false SH X-NONE X-NONE

POTVRĐENO VIĐENJE UNAPRIJED, PORUKA IZ PAKISTANA, GRADA KALGARIJA

nedeljkozugic | 12 Oktobar, 2011 14:38

 

POTVRĐENO VIĐENJE UNAPRIJED,
PORUKA IZ PKISTANA, GRADA KALGARIJA


            Postovani,

           Dobio sam od vas sljedecu poruku: Nice effort, very informative, this will help me to complete my task.  (Lepo napor, vrlo informativan, ovo će mi pomoći da završim zadatak)
 
        Molim vas post smo, najvjerovatnije  istom zadatku a toje BORBA ISTINOM PROTIV LAŽU, ALI KAO UMJETNIČKA I NAUČA ISTINA, VOLIO BI DA SE SA VAMA BLIŽE UPOZNAM. MOJE DRUGO JA (ALTER EGO) JE DR NEDIS ZUGAR.
        Njljudskje, s postovanjem!

NARODNA SAČEKUŠA


            •    Sa slabljenjem konfederalne jedinice Republike Srpske, u čemu učestvuju međunrodni i domaći zvaničnici, koja se sve više unitarizuje u BiH, raste broj nezaposlenih i gladnih, nezbrinutih i obezglavljenih, najkraće rečeno golotrbih.

         •  Političari koji su sebe obogatili, stalno su uz instrument nasilja svirali najtužniju narodnu elegiju, pisao sam više puta o tome, ‘‘Sveto siromaštvo’’. Taj isti narod, gutao je strah i strasno glasao za sijače straha, koji im kradu sadašnjost i puca  u budućnost.
 
             Sada se tom narodu nateže oroz na duši...Poslije energije zablude, samo ga istina može spasiti, a da bi došao do istine – ostaje mu samo jedan put: da sijačima straha priredi narodnu sačekuđu! Kada i kako – svijetli se upitnik narodu, koji u odsudnim trenucima, traži onog ko će ga povesti. Taj isti narod, kome se otopila energija zablude, opet čeka, ukopan na mjestu, u rovove samoništadogodizma.
         Izađi narode,  izravnaj nišan i mušicu, napravi narodnu sačekušu političkoj lopovskoj oligargiji, profiterima - paucima rata, korumpirnim sudijama, načelnicima MUP-a, novopečenim biznismenima koji su pokrali fabrike i od otpada pravili crkve profiteruše, samo da tragove zavaraju... Izađi narode, pocjepao sam zakon ćutanja običnih ljudi. Toliko mogu, toliko smijem,  a da me Bog ne kazni. Sve ostalo je u Božijoim i vašim rukama.
            U Republici Srpskoj živi  oko 1.391.000 stanovnika, a od tog broja,  u procentu  90 posto, svira stomak violina. To je proizvela politika sijača straha – grobara srpskog naroda u BiH – SDS-a i njegovog čeda, sina ‘‘besmrtnika’’: vođe lopovske oligarhije i svih srpskih smaknuća! Bog i osiromašeni narod znaju njegovo ime. Ja više ne mogu da  kažem, jer je napeta strijela javnih prozivki: ‘‘Predaj se, i moja te žena moli’’, dok narodni guslar (zaista  nsrodni) pjeva: “Na vrh gore Romanije, lopovska se klika krije, pobili su srpske junake, a sad je na redu narod da se ubije’’!
          Zato je, to tvrdim vrlo odgovorno, bez političkih konzekvenci, na redu narod. Ako ostane zakovan za tišinu, podigao je sebi spomenik “vječnog ćutanja”. Iz ukamenjene tišine će slušati eruptivne i proročke stihove Đure Jakšićsa: “Ta Srbim kipi, kipi i čeka, il,  neda đavo, il,  neda Bog!”
           Zašto je to tako? Zato što je lider lopovske oligarhije pravio narodu pjesničku državu u oblacima, gradeći na romanijskom tibetu aerodrom, da mu narod uzleti u nebo… Direktor avio-kompanije je bio moler, nije znao vršiti navigaciju, pa je narod umjesto u nebo, u crnu zemlju propao sa tugom, a prije toga je bio ozračen siromaštvom. Direktor aerodroma, doživio je smak svijeta u malom, kao u one ratne dane kada je sa lopovskim liderom pravio raskos (prvi otkos niz Glasinac, gdje je trebao biti aerodrom)…Kakva simbolika za specijalistu grupne psihotrerapije – “raskos” (prvi otkos na koji se, s druge strane, trava vraća), za promijenu svijesti. On je bio pravi majstor da manipuliše nesvjesnom i nekontrolisanom  histerijom naroda opsjednutog “nacinalnim refleksom” opstojanja. Držao mu je sve niti ticalice, kao marioneta u rukama monstruma Slobodana Miloševića, koji je potrošio svu pozitivnu naciuonalnu energiju Srba, slomivši nacionalno biće…Sada ga rahitični u mozak slave kao Haškog heroja, oni koji pjevaju “unesrećitelju Srba u BiH” pjesmu da ga ‘‘jelika krije’’, a ta “jelika” ima profiterske grane, od zemlje do vrha.
        Za njih Visoki predstavnik za BiH Pedi Ešdaun kaže: “To je mala banda korumpiranih političara kojima je više stalo do ratnog vođe bosanskjih Srba…nego do naroda Bosne I Hercegovine”. A “visoki” je pio rakiju kod ratnog kazana tog vođe na Palama.
           Da bi se sve to neutralisalo, prije nego što narod napravi svoju sačekušu, treba neko da identifikuje problem, neko ko dolazi iz bijele sjenke oblaka i koji će tamo i otići, ali koji ne ostavlja maglovite tragove.  Narod će sam naći svog vođu. A ako ga ne nađe, nestaće u bijeloj sjenci oblaka, tamo odakle mu namiguje nacionalni  mit. Lopovi će samo sebi napraviti sačekušu. Skoljeni su sa svih strana. Reže, a otrovni zijev njihovih usta pušta iscjedak narodnog gnjeva: “Dabogda imao pa nemao” i “Ko zasreći sa šume, sačekaj njegov kraj”.
           A a ljudima - uputno je suditi na njihovom kraju. Ako krenemo ranije, priznali smo svoju krivnju, a pogotovo ako smo robovali “zakonu ćutnje običnih ljudi”. Pisac ovih redova – vrlo dokazano (krvlju i znojem) nije. Zbog toga ne želi da budem črelnik narodnog gnjeva. Za narodnu sam sačekušu, s blagim osmjehom i narodnom poslovicom: “Zaklela se zamlja raju da se tajne sve saznaju!” Dodao bih tome, upjesmljeno: narod ima dušu, ima svoju sačekušu!

KRAJ TROJEDNE BOSNE


            Bosna i Hercegovina, kao multietnička država, davno je primila smrtonosni udarac sa odloženim djelovanjem, prije bilo kakvog pominjanja referendum o otcjepljenju Republike Srpske. (Objavio sam to sa istim naslovom u sarajevskom ‘‘Oslobođenju’’ krajem 1991. godine)
               Ni Barak Obama, ni Alkaida,  ni 52 islamske zemlje, ne mogu to spriječiti, osim da se crna zemlja raspukne i da Srbi u Republici Srpskoj u nju propadnu.
Dejtonski sporazum je zaustavio rat u Bosni i Hercegovini, ali neće onemogućiti raspad Bosne i Hercegovine, jer Bošnjaci, kao Srbi i Hrvati,  žele svoju nacionalnu državu. I to je kraj svih krajeva, sna o multietničnosti koji frustrira Bošnjake.
               Ako su Albanci mogli proglasiti nezavisnost Kosova, kao nacionalna manjina u Srbiji, onda i Srbi u Republici Srpskoj, kao državotvoran narod, ima međunarodno pravo da se na referendumu izjasni za nezavisnost.
           Muslimani, bježeći od svog nacionalnog identiteta, vide u Srbima svoje neprijatelje, a u dalekim islamskim zemljama svoje prijatelje. Srbima iz Bosne kažu: ‘‘Ako niste za Bosnu, idite u Srbiju’’. A šta bi se desilo da njima Srbi kažu: ‘‘Ako vi niste za naše otcjepljenje, idite u neku od 52 islamske zemlje širom svijeta, ostavite Bosnu nama!’’
Niko kao Meša Selimović nije bolje odgovorio Islamskoj  vjerskoj zajednici, kada ga je pitala: ‘‘Zašto nas, bolan, Meša nazva otpadnicima od vjere’’, a on im je lakonski odgovorio: ‘‘A kako da nazovem one koji prime vjeru okupatora?!’’
          Evo tog citata iz njegovom romana "Derviš i smrt", koji slikovito opisuje muslimane u Bosni: "Muslimani su kao rukavac što ga je bujica odvojila od majke rijeke, i nema više ni toka ni ušća, suviše malen da bude jezero, suviše velik da ga zemlja upije.
            S nejasnim osjećanjem stida zbog porijekla, i krivice zbog otpadništva, nećemo da gledamo unazad, a nemamo kud da gledamo u naprijed, zato zadržavamo vrijeme, u strahu od ma kakvog riješenja.
             Ne mogu Bosne održati moneta, registarske tablice, PDV sistem, granična kontrola i korumpiran i podijeljen državni sud. Preko noći se to može promijeniti, jer volja naroda je najjača koheziona sila.
            Republika Srpska je faktički nezavisna, jer njenu vezanost za Bosnu i Hercegovinu srpski narod doživljava kao najveći čin uvrede.
          Referendum i deklaracija o nezavisnosti treba da bude neprimjetan čin za međunarodnu zajednicu, koja je do sada primjenjivala pogrešne aršine kada su Srbi u pitanju.
          Ako se tome suprostavi OHR, to će biti jalova prepreka, kaže bivši visoki predstavnik u BiH Pedi Ešdaun, naglašavajući ‘‘da je OHR mrtvo tijelo i da ga treba odbaciti".
             Bez trećeg entiteta Hrvatima u Bosni prijeti nestanak, iako Hrvatska, ustavno ima obavezu da pomaže Hrvate u BiH.
Kulturne institucije sa obilježjima multietničnosti se gase, skoro da i ne postoje. Nacionalne kohezione sile su raspukle tlo njene trojednosti. Bilo i nikada više! Opominju nas na to i duge sjenke iz prošlih ratova. Zar nam trba još jedan da bi shvatili da je tako?
Islamiziranje Bosne potvrdiće svi napredni Srbi, Hrvati  i Muslimani. Ona nema matricu trojedne države!
           Po porukama iz kolektivno nesvjesnog, ‘‘pada šapatom’’ nestaje dok se ogleda na geografskoj karti svijeta!

                                                                   Nedeljko Žugić   

OSMA ŠUMARIJADA 2011 (Teslić 14-16. jula)

nedeljkozugic | 17 Avgust, 2011 22:14

 

 

''ШУМАРИЈАДА 2011''

ДУХ  КОЛЕКТИВИТЕТА  КРАСИ  ШУМАRE

 

  • Osma ''Šumarijada'' je organizovana u saradnjni sa rukovodnim strukturama JPŠ ''Šume Republike Srpske'', vlasničkim strukturama (Vladom i Ministarstvom) i Granskog sindikata šumrstva, preradu drveta i papira Republike Srpske.
  •  Šumsko gazdinstvo "Borja" Teslić, sa osvojenih 147 bodova pobjednik je ovogodišnje "Šumarijade" koja je u periodu od 14. do 16. jula održana u banji Vrućići, kod Teslića. Drugoplasirana je ekipa ŠG "Jahorina" Pale, sa osvojenih 96 bodova, dok je treće mjesto, sa osvojenih 62 boda osvojila ekipa ŠG "Čemernica" Kneževo.
 

           У Предивном амбијенту Здраствено-туристичког центра ''Бања врућица'', одржана је од 14 до 16. jула осма ''Шумаријада 2011''.
         Учествовало је 27 екипа, са свеукупно360 такмичара у десет дисциплина, са једном заједничком, 3 у женској, а  6 у мушкој дисциплини.
         Од свих позваних нису учествовали ШГ ''Маглић'' Фоча и Шумарски факултет из Бања Луке.
    Домаћин је било ШГ ''Рибник'' из Рибника, а предсједник Организционог одбора је био директор  Зоран Стојчић. Као и увијек, пропозиције и сам ток игара надзирала је, пратила и верификовала Такмичарска комисија. За логистичку подршку и рад информациног система задужена је, као и увијек са добрим духом радишом, Наташа Боснић.
         Све је ишло по устаљеном реду и редослиједу, а са смањеним бројем учесника, а већим изскуством у организацији и  провођељу Игара, од самог долска и отварања до затварања.
         Прес центар је са лакоћом примао новинаре и давао све податке који су били везани за игре. Уз пут, портпарол ЈПШ ''Шуме РС'' Александра Момић, уз помоћ моје маленкости, одобровољио је мнинистра Миловановића за акциони интервју.
         Гости су били, на отварању, министар за пољопривреду, шумарство и водопривреду Мирослав Миловановић са својим савјетником за област шумарства, представници Србијашума, предсједник Удружења шумарских инжењера и техничара проф. др. Милан Матаруга, представник гранског синдиката Владо Павловић, представник Здраствено-туристичког центра ''Бања врућица'', предсједник Борачке организације Пантелија Ћургуз и медији (РТВ РС, Фокус, Глас Српске).

 
       SVEČANA OBAVEZA

      Svečano se obavezujemo da ćemo se pridržavati pravila takmičenja i da ćemo se sportski i korektno boriti za svoje ekipe, poštujući protivnika, odluke sudija, a na terenu ćemo se ponašati viteški razvijajući prijateljtvo, sportski i takmičarski duh.
     Osnovna misao i geslo olimpijzma biće nam uvijek u prvom planu. Važno je učestvovati, a neka pobjedi najbolji, najuspješniji i najspretniji.


         PRISUTNI GOSTI IZ ''SRBIJAŠUMA''

      Predsjednik Granskog sindikasta šumrstva i prerade drveta Radomir Stević, predsjednik jedinstvene sindikalne organizacije ''Srbijašuma'' Mile Sladojević i izaslanik generalnog direktora Srbijašuma  Milan Baranjac.
       Sidikat Srbijašuma je poklonio sportsku opremu pobjedničkim ekipama u muškom fudbalu i ženskoj odbojci, uz poziv da budu aktivni učesnici, kao gosti, ''Šumarijade Srbijašuma'' u septembru ove godine.
      Takođe, svim pobjednicima, u svim disciplinama, uručeni su pokloni ovog sindikata.

МЕДИЈИ О ''ШУМАРИЈАДИ''

(СРНА, ФОКУС, НЕЗАВИСНЕ НОВИНЕ, ГЛАС СРПСКЕ)

       Otvarajući ovu manifestaciju, ministar Milovanović rekao je da Vlada RS i resorno ministarstvo podržavaju ovu manifestaciju jer se kroz sport i druženje razmjenjuju i poslovna iskustva koja će sigurno dovesti do još boljih poslovnih rezultata u preduzeću "Šume RS".
      Milovanović je rekao da se svi oni koji su došli na ove sportske igre mogu osjećati pobjednicima i da je homogenizacija svih radnika i gazdinstava u interesu svih.
       On je naglasio da rukovodstvo ovog preduzeća ima punu podršku Vlade i Ministarstva i da će izmjene i dopune Zakona o šumama uvažiti interese zaposlenih u ovoj oblasti, kako bi stanje bilo još bolje, a sve u cilju očuvanja stabilnosti iz proteklih godina.
      Predsjednik Organizacionog odbora ove manifestacije Zoran Stojčić rekao je da će se u tri dana koliko traje "Šumarijada" blizu 400 takmičara iz 29 gazdinstava,  centra i direkcije takmičiti u 10 sportskih disciplina, te u šumarskoj disciplini "poznavanje dendrologije i ljekovitog bilja".
       On je obećao dobre uslove takmičenja i korektno suđenje.
      Javnog preduzeća "Šume Srpske" Neđo Ilić rekao je da je ovaj kolektiv stabilan i da će tako i ostati,  a dokaz za to su redovne plate, u okviru mogućnosti gazdinstva i pozitivan finansijski rezultata u  posljednjih pet godina.
      On je dodao da je posebno značajno to što je ovaj kolektiv poslovao sa ostatkom dohotka i u dvije protekle krizne godine, a sve  to zahvaljujući dobrom radu menadžmenta i zaposlenih.

Ilić je naglasio da radi  svega ovoga kolektiv ima veliku podršku Vlade i resornog ministarstva i dodao da zasluge pripadaju i medijima koji korektno informišu javnost o svim aktivnostima ovog preduzeća.

 
         Najbolji šumari ŠG "Borja"

       Šumsko gazdinstvo "Borja" Teslić, sa osvojenih 147 bodova pobjednik je ovogodišnje "Šumarijade" koja je u periodu od 14. do 16. jula održana u banji Vrućići, kod Teslića. Drugoplasirana je ekipa ŠG "Jahorina" Istočno Sarajevo, sa osvojenih 96 bodova, dok je treće mjesto, sa osvojenih 62 boda osvojila ekipa ŠG "Čemernica" Kneževo.
 
 

VOLJENA ŽENA

nedeljkozugic | 11 Jul, 2011 17:24

 

 

Traktat o vodi

nedeljkozugic | 27 Mart, 2011 22:23

 
VODA  JE  SVETA MAJKA  ŽIVOTA...

              Kada bi na Zemlji sve izgorilo, ostala bi voda i u vodi iskra novog života.
                                                                                                     
                                                                                                        Seneka

         Voda je sveta majka života u kojoj je sve zapisano. Srce i krvotok zelene ljepotice – Planete Zemlje!
           Studenac je najčistija suza u oku zemlje.
        Ma gdje da se ode - u geogafiji unutrašnjeg prostora teku ljekovite zavičajne vode. 
           Kad se voda napoji svjetliošću u njoj se rađa klica života.
          Kiša je pokretna voda koja oplodi zemlje u čudu stvaranja. Nebeska suza na               Zemlji, koja se grli sa okolinom, posuđujući ono što ćeš u bezgraničnoj ljubavi darivati ljudima. 
           U vodi  je sjećanje na sve ono što smo bili i što ćemo biti.
           Umivanje je dar Božije milosti koje ozrači lice svjetlošću njegovog vidjela.
           U oblacima korača sjenka naše prolaznoti, čežnja duhovnih uzdignuća.
           Nema boju, ali boji, nema okusa i mirisa, ali ih omogućava!
           Sve osim vode gori, a ona vatru gasi.
           Ma gdje da je - Božije Prijestolje je nad njom!
           Pamti molitvu izgovorenu svjetlošću riječi.
           Izvor je energetska suza Božije riječi, sveta majka života na Zelenoj planeti.
           Voda je ogledalo kolektivne svijesti.
        Na  početku života 99 posto, kad novorođenčeta 90 posto, u odrasloj dobi 70 posto i  dubokoj starosti 50 posto. 
          Voda je tekući stožijer života. Ko to shvata vidi svijet u proširenim dimenzijam. 
Ako pomislimo da smo bili voda, približit ćemo se odgovoru šta smo, ko smo i kuda idemo.
           Živa kada se kreće, a kada stoji  - umire! 
           Život je kretanje, piše u tvojoj čaroboj poruci ljudima. 
           Sveta majko života: nemaš sjenke.
         Ko osjeti tvoje treptaje, plimu i oseku, mjesećeve mijene i treperenje čudesne energije prostora, čitalac je nevidljive knjige Prirode. Priznaje starost od začeća!
           Energiju prenosiš našim tijelom i Planatom. 
           Krunski svjedok – priroda,  teče u meni kao voda!
           U vatri cvili tvoja duša!
           Zemaljska suza je  sveta voda!
           Prilagođavaš se putu  i osvajaš ga, ne zaboravljajući svoj cilj: more i oblaci!
           Tvoja moć nad svijetom je.
      Nad bistrim izvorima  bijelio sam košulju jezika, pun svjetlosti, sa sje-nom nekazanih riječi.
           Uvijek se pjenušala  bijela voda žudnje u meni.
           Imaš živu dušu Boga u sebi.
          Osjetiš misli, riječi i djela čovjekova.
       Pod Ostrogom,  misao stane, a onda, poput Teslinih skalarnih talasa, putuje brzinom uma, stapajući se se vodama kojima smo se okupali u činu Svetog Krštenja.
          Pamiš sve one kojih je bilo, kojih jeste i kojih će biti.
          U pamćenju je svjetlost Božije riječi.
          U Tebi sam našao nevidljivu formulu svog životnog nauka. 
       Sreći mojoj nije bilo kraja kada se to to otkriće objavilo...Umnožila se moja neobičnost u poimanju. 
          Ti si mi otrkila tajnu koja djeluje na sva živa bića. 
          Liječila si sve moje bolesti!


        CRVENA boja u vodi  stimuliše živčani sistem, liječi umora i depresiju, nizak pritisak, malookrvnosti, rad jetre, reumatizma, podizanje vitalnosti, cirkulacije. Dobra je za osobe koje pate od manjka inicijative, borbenosti i hrabrosti, a nije preporučljiva za žučljive i svadljive ljude jer podstiče nervozu.
        LJUBICASTA smiruje glavobolju, reumu, upalu uha, upalu mjehura, neuralgiju, živčanu napetost i pomaze izbacivanje bubrežnih kamenaca. Poboljsava kvalitet kože, snižava visok pritisak, smiruje bol u kičmi, podstiče  rad slezene i oslobađa višak tjelesne težine.
        PLAVA smiruje živce i djeluje protiv stresa, umanjuje srčanu bol, snižava visok krvni pritisak. Rešava probleme bolnih zglobova, nesanicu i kolitis, te izvrsno deluje kod prehlade. Sa zelenom djeluje umirujuće na upalne procese u organizmu i donosi smiraj duše, povećava plodnost kod žena, činiti vas tolerantnima i popustljivima.
NARADŽASTA je djelotvorna kod problema desni i zuba i upale grla i smanjene funkcija stitne žlijezde. Olaksava respiratorne tegobe, bronhitis i jača kapacitet pluća. Djeluje na crijevne tegobe, podstiče rad žuči i pomaže kod žučnih kamenaca. Oslobađa vs melanholije. Dobra  je za osobe sa poremećajem cirkulacije, koje su nesigurne i pate od strahova.
        ZELENA stimuliše hipofizu i podstiče njen bolji rad. Djeluje protiv stresa, nesanice, straha i nesigurnosti. Pročišćava krv i rješava problem ugrušaka, umiruje čir, gastritis i upalu bubrega. Smiruje lupanje srca.
         ZLATNA poboljsava rad stitne zlezde i osnazuje srcani ritam.
INDIGO plava smiruje bronhitis i upalu štitne žlezde te regulise rad njenih hormona. Rješava problem nadimanja želuca a posebno je djelotvorna kod infekcija limfnog sistema.
         ŽUTA je dobra za ublazavanje kaslja, problema kod katara i loseg varenja i lenjih creva. Ona revitalizuje pankreas, zuc i slezenu te cisti bubrege od pojave bubreznih kamenaca. Zuta boja ce osnaziti zivcani i mentalni sistem, te pojacati koncentraciju sto je dobro za sve koji se intelektualno i umno brzo trose
          Voda otklanja negativnu energiju.
Kad osjetite da ste iscrpljeni, pođite u kupaonicu i pustite da  hladni mlaz vode pola minuta curi od glave do pete. 
Osjećate li kako vas hvata ljutnja, hladnom vodom operite lice - olakšanje će doći u istom trenu. 
          Hvata li vas kijavica, prehlada ili gripa? Držite stopala u vrućoj vodi 15 minuta i nos će prestati curiti. 
           Zelite li biti dobre voljei puni radnog elana? 
           Izutra se umijte u toploj vodi, a onda do pojasa ispljuskajte hladnom. 
Ako patite od nesanice i loše spavate? Tuširajte se uveče toplom vodom. 
        Topla voda  nas smiruje, a hladna podstiče našu aktivnost. Posle svakog kupanja ili tuširanja tijelo se osjeća preporođeno. Nemojte pretjerivati, jer preterano tuširanje moze da izazove osjećaj umora i iscrpljenosti jer osim negativne energije volda će ‘‘skinuti’’ i našu pozitivnu energiju. Ako pokatkad osjetite neobjašnjivu nervozu ili vas u dodiru sa sintetickim tkaninama ‘‘strese struja’’ a kod cesljanja primjećujete naelektrisanu kosu, imate povišen bioenergetski potencijal ili patite od viska negativne energije. U tom slučaju treba otići pod tuš, nakratko se tuširati i tako ‘‘isprati’’ višak negativne energije.
        Na kraju, kada se okupam u Orlovačkiom jezeru, u kristaln čitoj vodi, duša mi se očiti od zemaljske prlježi, razvide mi se sve tajne, otvore sve pore na koži u kojima su argusove oči za viđenje što se vidjelo nije… Dalje ne smijem osim rijeli iz Knjige o Postanku: ‘‘I duh Božji se kretao nad vodama’’.
(Početak romana ‘‘Serbica ramonda’’

                                              Nedeljko Žugić

PUTIR BRANKU ČUČKU

nedeljkozugic | 27 Mart, 2011 22:04


 
 
 
ONI  KOJIH  IMA  I  ONI  KOJIH NEMA
 
 
Neuhvatljiva je sjenka 
naših ranijih susreta.

Ovdje sam gdje ne vide te
oni koje ti vidiš,
jer dug je put razvoja
od pijeska do čipa,
koji je smješten,  
kao tačkica na slovu ‘‘S’’
iz koje šišti kad klikneš: 
pokaj se, Srbine!

Sa onoga svijeta, ukrao sam
antenu za brze pretrage 
da otkrijem ko koga jebe
a ko koga nadjahuje!

Da bi te vidjeli 
treba pročitati otkrovenje
Svetog Jovana,
nevjerovati  u kulturu laganja i
održiv razvoj mržnje,
naslikati portret pozadi,
udariti verbalnom artiljerijom
na narodno osjećanje  
i na sjenke rasute samoće.

Nježna biljka stradala je 
od onih koji nemaju u vidu da je
nestanak šume krađa budućnosti!

Porobljivači naroda ne vole srčani slad, 
a srce je u svakoj stranici Biblije.
Zbog toga je Mali princ umro u epruveti 
emocionalne praznine.

Pisci više nisu budućnost, 
već prošlost budućnosti!

Vladaju gutači duše!

Gdje su oni seoski mudraci 
za koje je veliko slovo 
ustati i reći što se reklo nije?

Pjesnici su, 
kaže samovita pjesnikinja Dara,
‘‘zaduže duše’’, a narod dužnički robovi.
Ozračeni su  bijedom i razlikama.
Kada se vežu u isto, 
brod počinje da se ljulja i tone.

Gledam redove umrlih iznutra
na web stranicama, 
na usamljeničkim profilima,
izgubljene u traženju.

Sada si tu, Branko, življi od života –
na putu od čipa do Han Pijeska!

Došli smo sa znanjem imena zvijeri
a između sebe se dodirujemo riječima.

Takvi su Oni kojih ima
kada misle na One kojih nema.

Ja sam ovako sitan i nebitan
došao iz  reda Onih kojih nema
pobližen sa Prirodom,  
kao prorok svetog siromaštva 
i viška nemanja,
a prije toga borac za pravdu nedobivu.

Piscima je saučešće izjavila 
digitalna revolucija.
Komjuter čita misli, 
a narod ne zna da misli;
svijest pala u nesvijest.

Duh Branka Čučka lebdi nad ljudima
Zbog toga što je zapisao: 
‘‘Ovu bi vodu trebalo okupati’’!

Pri pomenu  imena 
U Han Pijesku se zgusne vrijeme
za susret neostvarene ljubavi, 
što si prije naučio čitati nego pisati!

Nema nas, 
jer sjenka komunizma
je posijana za pola vijeka,
a još preleti preko lica istorije
silovana učiteljice života.

U Srbiji je pronađen kristal kriptonit, 
koji može raniti ili ubiti Supermena,
onog koji je zaljevao Srbe čeličnom kišom.

Generalni štab istraživačkog nagona 
da dođem do tebe 
i vratim se među one koji se ne poznaju  
je biti i nebitan i sitan.

U selu Smrtići slušam glas tišine
i dobijam odgovor na svijetleće upitnike.
 
Nedeljko Žugić





Nedeljko Žugić - govor na Mitingu u Palama, februar 1990. god.

nedeljkozugic | 28 Februar, 2011 00:29

 

 

 APLAUZI:

- Kraj trojedne BiH...

- Srbi za Mitinge, Hrvati i muslimani protiv...

- u vrtlogu nacionalizma i šizoidne politike je narod...

- strah od budućnosti...

- Kosovizacija Jugoslavije...

- ispred nacionalizzma je primitivizam...

- NACIONALISTI SU ONI KOJI SRBE MRZE...

- EMOTIVNA PODRŠKA SRBA, ALI NE I MUSLIMANA I HRVATA...

- NAJŠIRE POLJE JE IZMEĐU ČOVJEKA I NEČOVJEKA...

- U BIH IMA MJESTA ZA SVE DOBROMISLENE...

- ALBANCI SU SPREMNI ZA RAT

VIĐENJE UNAPRIJED, 6

nedeljkozugic | 19 Februar, 2011 19:23

Nastavak, 6                                                                                                  

 

POJAVA KRSTOVA JE

UPOZORENJE SRBIMA NA ZLE SILE 

•  U Knežini kod Sokoca 1997.godine na Blagovijest, jedan od dvanaest velikih praznika, na svijet je došloždrijebe koje je imalo krst na čelu. Šest godina prije toga  biljeg krsta se ucrtao na ramenu VasilijaSkopljaka, rođenog na dan Sv. Jovana Posnika 15. 9. 1991. godine u Zenici, alikoji je u to vrijeme sa roditeljima bio izbjeglica u selu Vrapcima, nedaleko odKnežine. To nije slučajno, ali niko nije tražio odgovor na svijetleće upitnike.

Na Romaniju su,po predanju, poslije Kosovske bitke, došli brat Marka Kraljevića Andrijaš ijedan knez, po kome se mjesto nedaleko od izvora rijeke Bioštice nazva Knežina.Na pridošli narod, koji se nije dao u lance vezati, knezov uticaj je bioveliki. Ne zna se tačno ko je od njih dvojice, knez ili Andrijaš, sagradiočetrnaest malih i dvije velike crkve, u Knežini i bližo okolini. U to vrijemeSokolac nije ni postojao.

Kada su Turcidošli u knežinu, nisu promije nili naziv mjesta (kao što je to bio slučaj saTurkovićima), ali jesu porušili svih četrnaest crkvica, a crkvu pored rijeke suprepravili u džamiju, a onu drugu, ispod brda Kravarevci, nisu dirali.

Godine 1989. jeproglašena manastirom, kojije posvećen Svetom Caru Konstatinu i Carici Jeleni,ali i Presvetoj Bogrodici Brzoj Pomoćnici.

Opšte je poznatokoliki je uticaj crkve na buđenje vjerrskih i nacionalnih osjećanja prijeizbijanja rata u bivšoj Bosni i Hercegovini. Na dan osvještenja manastir, okonjega je kružila živa rijeka Srba iz svih krajeva bivše Jugoslavije. Sijalo senebo iznad Romanije. Duh Sveti dodirivao je zemlju. Nikakvo čudo – Srbi suulagali ogromnu duhovnu energiju u Manastiru i oko njega, prislužujuući svijećeneopojanikm žrtvama Drugog svetekog rata. Ta energija, koja je bilazabetonirana u jamama, strujala je oko mmnastirskog zdanja ulazeći  duše ljudi pobuđujući u njima nacionalna ivjerska osjećanja. Ta energija se širila Kosovom, Hercegovinom, Bosnom,Kninskoj Krajini, Vojvodini, Crnoj Gori, kao i diqem svijeta gdje god živeSrbi.

Sveti Duh jeispisivao tajanstvenu knjigu života i opstojanja Srba. Kao nebeska suza bila mije duša čista. Smetalo  mi je samo što uzcrkvenu ikonogrfiju nose sliku jednog lžnog budnika Srba, koji će onako kakosam to upjesmio ‘‘postati obraz naših vrlina i mana, živa trava u proključalojvodi, Srba koji dišu iz istorije rana, koji vino krvi piju u slobodi’’. Onikoji su nosili njegove slike mislili su da kosovski božuri rastu iz njegovihzpaljivih riječi, a ja sam tada zapisao d je on ‘‘zapadno sunce’’, koje ćeslomiti srpsku nacionalnu moć. Učinio je sve ono što nije Sveti Sava, kada jepravoslavlje opsjedala vatikanska najezda i bogumilskla jeres.

KRST NA ČELUŽDRIJEBETA

  I dâlj i blîz – sve mi je tog aprilskog jutrabilo na dlanu.

Da bi dobioodgovor na svijetleće upitnike, kada rješavam neki problem intenzivnorazmišljam, kao da su mi misli u pokretu... Iznenadi me Panto Đurić, izbjeglicaiz Olova, koji je tjerao krave u polje: ‘‘Ima Boga! Odgovorio sam: ‘‘Ima, višeputa sam se uvjerio. Na operaciji u Beigradu, vratio me u život sa vrata pakla’’.Panto pridoda: ‘‘Tada se javio samo tedbi, a evo, sad se javlja svima nama!’’Bilo je jutro i na stanici su radnici i učenici čekali autobus. Svi su vidjelikobilu sa ždrijebetom na čijem čelu se bjelasao krst. Ovjekovječio sam to uzsaznanje da je oždrijebljeno na Blagovijesti, sa obilježjem krsta na čelu,  u mjestu Knežina, opština Sokolac, a vlasnikje Ljubo Jovanović. Bilo je to upozorenje da se Srbi okrenu sami sebi,oslobađajući se istorijskog grijeha, ako to budu spoznali, ako u sebi pobucdeosjećaj milosrđa...

Iza toga, našaosam se u manastiru Sveti Petar Cetinjski u Cetinju, načinio sam jedannesvjestan grijeh. Fotografisao sam ono što nije dozvoljeno...To je biozajednicki grijeh sto nismo spasili zdrijebe da ga ne pojedu vuci.

BILJEG KRSTA NARAMENU DJEČAKA

Poslije povratkaiz manastira, na putu od Sokoca prema Knežini zaustavio me čovjek kojeg sam poznavaoonoliko koliko i druge ljude iz tih krajeva. Kada je sjeo u sjedište do mene,osjetio sam blagu ugodicu dok je gledao u fotografiju ždrijebeta na čijem čeluje blještao bijeli krst. Vjrovatno je to intenzivnije osjetio od drugih. Rekaomi je: ‘‘Na lijevom ramenu mog sina ima biljeg krsta’’. Odgovorio sam mu da idemo do njega kući i da tofotografišem i uzmem neke bliže podatke od njega i njegove žene. Nije imaoništa protiv, čak se radovao što ću to učiniti.

Sin se zoveVasilije Skopljaka, rođeno je na dan Sv. Jovana Posnika 15. 9. 1991. godine uZenici, a nastanjeni su u selu Vrapcima, nedaleko od Knežine. Otac Dobrinko jepravio krstove od tisovine. Imao je naglašen srčani akcenat u govoru i čistotuu ophođenju, koja se lako primjećivala kod ljudi iz tih krajeva.

Naseliko se uselo Vrapce na početku rata u Bosni i Hercegovini. Prije rata i prije rođenjasina Vasilija, otišao je na poklonjenje Ostroškom Vasiliju. Ispovijedao se sajsnom željom da želi da se oženi, dobije sina i vodi miran život. Monah mu jerekao da će mu se želje ostvariti, a da je njegov jedini dug da sinu da ime pomanastiru u kojem se ispovidio. Ubrzo se oženio i dobio je sina. Dao mu je imeVasilije. Prilikom kupanja, majka je primjetila da dijee na lijevom ramenu imacrveni biljeg krsta, sličan onom ukamenjenom, na mjestu gdje se VasilijeOstroški molio i ukameno ga lijevim kažiprstom.

             Pojava krstova je upozorenjeSrbima na zle sile koje ih okružuju, daleko od slučajnosti, a svako ima pravoda to tumači kako hoće, jer su majstori u različitosti, što dokazuje da subolji drugima, nego samima sebi.

 

 

VIĐENJE UNAPRIJED, 5

nedeljkozugic | 19 Februar, 2011 19:05


NASTAVAK, 5
 
           PSIHO TEST OD NARODNIH POSLOVICA

          Narodne poslovice su ogledalo kolektivnog života. U ocjeni i procjeni ličnosti ništa nije uputnije od toga koje poslovice bi izabrali ispitanici prilikom testiranja za procjenu karakternih i drugih osobina ličnosti od naših lapidarnih narodnih poslovica, kao što su: ‘‘Kakav  čovjek takva i besjeda’’, ‘‘Ko koga begeniše sa njim i egleniše (razgovara)’’, ili (o Bogu) ‘‘ Zna Bog čije ulje u kandilu ogori’’, ili (o čovjeku) ‘‘ Čovjek se u muci, a konj u blatu poznaje’’, ili (o ženi) ‘‘ Sačuvaj me Bože od rđave zemlje i zle žene’’, ili (o roditeljima i djeci) ‘‘ Dijete mnogo milovano, nikad dobro vaspitano’’, ili (o ljubavnom jadu) ‘‘ Dok srce ne zaboli, ne može oko zaplakati’’, ili (o odnosu čovjeka i žene) ‘‘ Muž je glava, a žena je srce kuće’’, ili (odnos prema drugima) ‘‘ Ko zlima pomaže, dobrima škodi’’, ili (mudrost, nauk) ‘‘ Dok se ne namuči, čovjek se ne nauči’’, ili (šta je bolje slušati ili govoriti) ‘‘ Bolje ćeš čuti nego reći’’ i ‘‘ Lijepa riječ gvozdena vrata otvara’’, ili (govoriti-činiti) ‘‘ Lako je govoriti, a teško j činiti’’, ili (prijatelj, put) ‘‘ Drži se novog puta a starog prijatelja’’, ili (traćanje familije) ‘‘ Ko se na svog tuži, sam sebe ruži’’, ili (zakletva) ‘‘ Tako me krv ne jela’’, ili (star čovjek, pomama) ‘‘ Ne može se staro čeljade podmladiti, ali može pomamiti’’, ili (udovica) ‘‘ Bunar voda svaka grozničava, udovica svaka samoglava’’, ili (pravda-istina) ‘‘ Dok se pravi ne namuči, ne može se krivi naći’’, ili (ljudi-Bog) ‘‘ Ko se ljudi ne stidi i Boga se ne boji’’, ili (san) ‘‘ Ko o čemu misli o onome i sanja’’, ili (traženje đavola) ‘‘ Ko vraga svijećom traži, taj će ga i naći’’, ili (sluga-gospodar) ‘‘ Ko nije služio, ne umije ni gospodariti’’, ili (obraz-duša) ‘‘ Gdje je obraz tu je duša’’, ili (pijan čovjek) ‘‘ Što trijezan misli pijan govori’’, ili (vrline, mane) ‘‘ Gdje se trud ulaže, tu  i Bog pomaže’’, ili (zlo) ‘‘ Zlo rađenje – gotovo suđenje’’, (osveta) ‘‘ Ko drugome jamu kopa, sam u nju pada’’…
         Uostalom, sve što čovjek izgovori je testiranje, verbalno ili neverbalno. Sve se to, kad tada, dokaže da je  tako. Ne kaže se uzalud da ‘‘rijeku upoznaješ plivanjem, a čovjeka razgovorom’’. Sve što čovjek kaže je psihometrijska matrica, za mjerenje odnosa među ljudima. Zato je priča, za čovjeka, bitnija od hrane i haljina, jer sve što je nastalo među ljudima, razvijalo se kroz govor. 
         Iz neizgovorene Božije riječi nastao je svijet. Svjetlost Božje riječi čovjek nosi u sebi od začeća do umiranja.
       Suha riječ je jalova i besplodna, sa oreolom mraka, a vlažna je rodna sa oreolom svjetlosti,   koja oplođuje majku zemlju sa najljepšim cvijetom zemaljskim – čovjekom!
Naučnici su na pragu da stvore uređaja koji će ‘‘čitati misli’’, ali nije li zlatno pravilo, teološko i moralno, da je čovjek odgovoran prema mislima, kao i prema riječima i djelima! 
          I ti uređaji će potvrditi činjenicu, siguran sam u to, da su  narodne poslovice ogledala kolektivnog života i kolektivne svijesti jednog naroda. U njima pulsiraju gravitacone sile opstanka čovjeka na zemlji!
         Napravio sam psiho test sa Vukovim nariodnim poslovicama. Evo kratkog testiranja za čitaoce. 
        Koja vam se poslovica najviše sviđa: (1) ‘‘U Pravo drvo grom najčešće puca’’, (2) ‘‘Doći će vranac u klanac’’ ili (3) ‘‘Ko istinu gudi gudalom ga po prstima biju’’. Odgovori se ne razlikuju u nijansama, već u ‘‘krupnim sitnicama’’ koje život znače. Onaj ko se aktivno suprostavljao odnosima koji vladaju u drušvenoj zajednici, odgovoričće da mu se najviše sviđa (1) prva ili (3) treća, a koji je bio posmatrač, bolje reći prilagodljiv tim i takvim odnosima, odgovoriće na (2) drugu poslovicu. Daljnjim gradiranjem istih, dobije se test (još bolji od Roršahovog) za procjenu ličnosti. Pokušajte sami. Osjetićete uzdignuće od sopstvenog umijeća.

            BALVAN ‘‘PUK’O’’ OD OPTEREĆENJA

          Analizirajući, površno i dubinskii, stanje u šumarstvu, dolazimo do zaključka da je balvan opterećen troškovima da je  „puk’o" još u dubećem položaju. Gledano očima prosječnog čovjeka, to se čini nevjerovatnim, jer kada vide kamion sa balvanima odmah pomisli da novac ulijeće u džepove zaposlenih u šumarstvu.
            Stručnjaci za poslove eksploatacije znaju šta sve tereti kubik, odnosno trupac.
       To su (kao direktni troškovi) provođenje doznake i izrade izvedbenog projekta, izgradnja novih šumskih kamionskih puteva, popravka i održavanje postojećih šumskih kamionskih puteva, izgradnja i održavanje izvoznih traktorskih vlaka, sječa i izrada drvnih sortimenata u šumi kod panja, primicanje i izvoz drvnih sortimenata šuma od panja do šumskog kamionskog puta i utovar i prevoz od šumskih stovarišta do centralnog stovarišta, a (indirektni troškovi) izrada šumskoprivredne osnove, šumsko uzgojni radovi, zaštita šuma, izrada, izvoz i plasman slučajnih užitaka, izgradnja pratećih objekata u šumarstvu (lugarnice, osmatračnice, čeke i drugo), ostala investiciona održavanja i tekući troškovi poslovanja.
Kada se svemu tome doda da su redovni, ozakonjeni zahvati da JPŠ ‘‘Šume RS’’ izdvaja po deset odsto za Agenciju za šumarstvo, proširenu reprodukciju i lokalnu zajednicu na kojoj se nalaze organizacione cjeline, balvan je ‘‘puk’o’’ još na panju. Obaveze ‘‘šuma’’ prema opštinama su tri puta veće od izdvajanja u Federaciji BiH, Srbiji i Hrvatskoj. 
        Mr Radovan Simić, koji je pisao prošli Zakon o šumama (važeći od 1992 do avgusta 2008. godine) kaže da novi Zakon o šumama ima negativan odraz na ukupno poslovanje Javnog preduzeća šumarstva i njegovih organizacionih dijelova, kojeg je zbog značajnih manjkavosti i nedostataka nemoguće sprovesti u praksi. Simić se pravom pita: zašto je i kako donesen. U prilog tome ide mišljenje šumarskih stručnjaka i svih zaposlenih u JPŠ ‘‘Šume RS’’, koji su potpisali peticiju u kojoj traže da se što prije ide u izmjenu i dopunu Zakona o šumama, jer Ministarstvo poljoprivrede, šumarstva i vodoprivrede, kao predlagač, u postupku donošenja, nije prihvatilo i ugradilo u zakon ni jednu primjedbu i sugestiju koje su isticali u toku javnih rasprava predstavnici ‘‘Šuma Srpske’’, u kojem je zaposleno više od 400 inženjera i i 600 šumarskih tehničara... ‘‘Zbog svega toga, Zakon o šumama je nametnut’’, naglašava  Simić.
        Većina šumarskih stručnjaka, a posebno onih koji su na rukovodećim mjestima, smatra da je formiranjem Agencije za šume unijeta pometnja u šumarstvo, jer su izmiješane i isprepletene nadležnosti Agencije, resornog ministarstva i Javnog preduzeća „Šume Srpske".
Neđo Ilić, direktor JPŠ ‘‘Šuma Republike Srpske" ističe: ‘‘Imamo zaposleno oko 4.000 radnika i plašim se da će cio sistem da bude doveden u pitanje kada Agencija počne sa radom. Iako smo upozoravali da formiranje Agencije za šume nije dobro rješenje, nije bilo sluha za naše stavove. Nije mi jasno zašto se predlagači Zakona o šumama nisu osvrnuli na iskustva Srbije i Hrvatske, kada je riječ o radu agencija za šume’’. 
Direktor Ilić je u pravu, jer Srbija i Hrvatska nemaju Agenciju za šumarstvo, a Slovenija ima, ali pri Slovenskom šumarskom institutu. 
         U opertivnoj analizi nameće se zaključak da je agencija fantomski organ u šumarstvu Republike Srpske, a prema analizama Radovana Simića, ‘‘glavni je razlog donošenja novog Zakona o šumama, koja slabi status i važnost Javnog preduzeća šumarstva u RS’’.
           Sve u svemu, kada se uopšteo pogleda na novi Zakon o šumama, dobija se utisak da je on nametnut, kao rezultat javnog pritiska predstavnika međunrodne zajednice u BiH, a naročito OHR-a i Američke ambasade, koji su prije njegovog donošenja naručili i platili ‘‘Nezvisnim novinama’’ feljton ‘‘Kriminal i korupcija u šumskim gazdinstvuima u BiH’’. 
            Siguran sam da bi u akcionom istraživanju  fenomena ‘‘balvan puk’o od opterećenja’’ došli do rezuiltata da je ovo stanje ‘‘nepodnošljivih okolnosti’’ uzrokovao najviše nepovoljan i nametnut Zakon o šumama, na drugom ekonomska kriza i na trećem organizacija Javnog prduzeća ‘‘Šume RS’’.    


              BANKE BEZ FABRIKA KRADU BUDUĆNOST

             Od  malih nogu su me učili da u fabrici postoje strojevi koji proizvode budućnost, a da banke sa  kreditima i kamatama troše. 
         Da pređem na jezik golih činjenica, bez poezije i metaforâ, što vodi u svijet metafizike. 
         Na Sokocu, koji ima površinu od 729 km2, administrativno podijeljena na 10 mjesnih zajednica sa 80 naselja u kojima živi oko 15.500 stanovnika, ima šesta banka, među kojima su Nova banka, Bobar banka, Balkan investment  banka, Uni kredit banka, Hypo grund banka i Razvojna banka, slučajnom prolazniku koji ne vidi nigdje djelotvornu fabriku, osim privatnih drvoprerđivača i Nove romanije (koje teško da opstoje), stane disanje i stane misao, što bi se reklo ‘‘da ti mozak stane’’. A više od pet decenija u Sokocu je nosilac razvoja bila drvna industrija za primarnu i finalnu preradu drveta, koja je pokrenula pogon Tvornice valjčanih ležaja, tekstilnu i kožarsku industriji (proizvodnja tepiha, dječje konfekcije i dijelova obuće), građevinartstvo i trgovinu uz ekspanziju mala privreda.
        Između šest komercijalnih banaka postoji velika tržišna borba, kao šest krpelja koji bi da se napiju krvi iz iste vene,  u kojoj je krv sve blijeđa i uskoro će presahnuti, jer nema proizvodnje koja je srce opstanka i razvoja.
        Zašto, zato što je tačno ono što sam naveo na početku: fabrike proizvode budućnost, a banke je kradu.
          Kada u google pretraživaču ukucate sintagme ‘‘previše banaka,  ‘‘banke se gase’’ ili ‘‘žiranti vraćaju kredite’’ dođete do frapantnih zaključaka: stroj za budućnost je stao! 
Mentalna stabilnost našeg društva, već odavno,  mjeri se brojem samoubica. A to je, kako bi rekli antropolozi, sociolozi, a naročito defektolozi, krajnje bolesno društvo. I za to imamo primjer u svakom nastanjenom mjestu u Republici Srpskoj, bilo je onih koji su izvršili nasilje nad samim sobom – ubili su se u stanju nepodnošljivih okolnosti. 
    Tako je pedeset jednogodišnji Božidar Radovanović, radnik ugljevičkog „Termoelektra“, ubio se iz vatrenog oružja u ponedjeljak 1. marta 2010 godine, u popodnevnim satima, u svojoj kući u Maleševcima, opština Ugljevik. Bio je poznat kao pravi domaćin, dobar majstor i upravnik remontnog pogona, izuzetno vrijedan i pošten čovjek.
          Postoji i udruženje žiranata, koje je registrovano zato što je kratak put od žiranata do siromaha. U Cazinu se samohrana majka ubila zbog tuđih kredita…Taj ‘‘altruistički’’ čin ukazuje na slom svjesnog stava, a to je smak svijeta...
          Narod je, što bi rekao Mopasan ‘‘stado čas tupo stpljivo, čas divlje razjareno’’. Nema fabrike, da narod više radi, a manje priča…Mladi se drogiraju, piju ubijajući se međusobno...Moja malenkost je više puta davala odgovor zašto je to tako?! Samo zato što mladi osjećaju da im je ukradena budućnost. Čak i materinjem stomaku, kao nerođeni, oni su vrištali na ovaj svijet. A to čine samo neželjena djeca i djeca kojima je ukradena budućnost.
          Na google pretražvači sintagma ‘‘prodaja fabrika’’ proteže se u dugi niz, čak beskonačan, na sve strane…Treći, peti, deseti tender za prodaju...
       Za analiziranje takvog stanja siromaštvo je ključna riječ, jer je avetno prati nezaposlenost i socijalna isključivost. A to je, kao i povćan broj samoubica, vrlo indiativno, jer se sve svodi na sociološke dijagnoze u po dvije stamene sintagme (koje sam do sada više puta ponovio): ‘‘sveto siromaštvo’’, ‘‘višak nemanja’’, ‘‘ukradena budućnost’’. Ne znam kako do sada neko nije doktorirao na tim temama. Meni takva titula ne treba, jer je umnožena do besmisla. I univzitetski profesori su najveći poslijeratni profiteri. Niko od njih nije reagovao na dva ključna lidra (da im ne govorim imena). Prvi je govorio: ‘‘haos ima svoju logiku’’ (za profitere i pauke rata), a drugi ‘‘dodatna doza haosa’’ (to znači stisni d daske a uzmeš iz svih džepova i zadžepaka). 
            Bnkarti, šta vi kažete na to? Vidite li moj dežurni svijetleći upitnik, ili ono što kaže  mudra hercegovačka poslovica ‘‘kad se zapali i sirovo gori’’, a ja bih dodao da narod ima još golu dušu – za narodnu sačekušu!
          Političari, ubili ste dokaze iz prošlosti narodu kojem ste oteli budućnost. Vi ste dobro shvatili ‘‘Pohvalu ludosti’’ Erazma Roterdamskog, koji kaže da je ‘‘čovjek tako satkan da izmišljotine na njega više ostavljaju utisak nego istina’’.
           Ja sam se ovako sitan i beznačajan, ali u tragovima koje ostavnjam iza sebe dokazao da sam više volio činjenice, koje su jasne do bola, nego sitne emocije koja će mi zadovoljiti dušu – danas, a već sutra – ukrasti budućnost.
            Nizak nivo narodne svijesti, dao je svojevrstan doprinos svemu ovome što nas je snašlo, jer ne kaže uzalud vodeći svjetski filozof Hegel ‘‘da narod ima vlast kakvu je zaslužio’’. Kod nas - svijest je pala unesvijest’’.
            A što se tiče kulture, od dijaloga, do one suštinske, koja je ključ života, nju kreiraju mediokriteti, polupismeni i neuki stranački podobnici, kakva je udovica koja jaše i nadjahuje načelnika i sve ostale, da joj ne spominjem ime, jer mi je zabranila nastup u sali dok je ona direktor...Nikakvo čudo, u tom gradu je ubijeno šesnest ljudi, svi znaju ko je, ali voda im je do usta i mafija je rafalanjem ljudi začepila svima usta.
Mafija ima državu, koja je gospodar života i smrti i koja se prelijeva u sve vladajuće stranke, dobro živeći od nedostatka dokaza. Ona ima ljude koji fanatično izvršavaju sve njihove zadatke, da sklanjanja ljudi iz života do brazdanja krstova duž granice Republike Srpske u dužini d 25 metara i duplo manjem raskrižu (12,5), u koje su ubrazdili na hiljade krstova sa nagorelim svijećama... Takav krst pojavio se na Kopitu pored Sokoca, na trouglu između opština Sokolac, Han Pijesak i Rogatica, koji dobro upućeni nazivaju ‘‘Bermudski trougao’’ na kojem je nestalo dva miliona maraka iz Pavlović banke...i šta sve ne još!
           Zloglasni teror pljačke naroda ja pri kraju. Narod opasno ćuti. Da spsio golu dušu, ja predviđam, još jednom – narodnu sačekušu!

                 SREBENICA NIJE PREDATA  VEĆ PRODATA

            Naser Orić je završio policijsku školu u Zemunu i radio je kao policajac u Beogradu, na Kosovu i u Sarajevu, a 1990. godine postao je pripadnik policijske jedinice koja je  brinula o bezbjednosti predsjednika Srbije Slobodana Miloševića, s kojim je  2003. godine bio na istom spratu zatvora u Ševeningenu.
           Sin Slobodana Miloševića Marko  imao je telefonske razgovore sa Naserom Orićem,  tvrdio je portparol Tužilaštva za ratne zločine Srbije Bruno Vekarić, a čestitao mu je , nakon dvije godine pritvora, kada ga je Haški sud pustio na slobodu.
Za odanost čuvara predsjednika Slobodan Milošević ga je nagradio pištoljem  s ugraviranom posvetom. 
                O tome piše Vuk Drašković u knjizi "Meta", navodeći da je među policajcima koji su njega i suprugu Danicu uhapsili, nakon beogradskih demonstracija 9. marta 1991. godine, bio i Orić. 
                Uz sve to treba imati u vidu i  odgovornosti holandskog bataljona u sastavu mirovnih snaga UN za tragediju u Srebrenici, zbog čega pala holandska vlada.
Početkom rata, po dolasku iz Srbije, Naser u Srebrenici formira jedinicu koja ga slijepo prati, koja je spalila  preko sto srpskih sela, i ubila 3.262 Srba sa područja istočnog dijela Republike Srpske.
            Krajem 1992. godine Muslimanski okruzi su padali jedan za drugim. Muslimanske snage u ovom dijelu Bosne beznadežno su se borile da zadrže strateški važne teritorije, ali su njihovi napori bili uzaludni. 
       Savjet bezbjednosti UN je donio Rezoluciju o formiranju četiri zaštićene zone u Bosni: Srebrenica, Žepa, Goražde i Bihać, na osnovu koje je te zone trebalo demilitarizovati i zabraniti sve vojne letove, osim onih koji imaju isključivo humanitarni karakter.
Dolaskom NATO snaga u Bosnu, pod zastavom UN, i Rusi su se  probudili. Organizovan je sastanak između vojne obavještajne službe bosanskih Srba i Rusa (iz tzv. grupe GRU), pod nadzorom srpske vojne obaveštajne službe KOS. Tema razgovora bio je Naser Orić, gospodar života i smrti Srebrenickog okruga. 
           Srpske vlasti u Bosni su zbog toga uputile oštar protest Unproforu, žaleći se na rad "holandske jedinice", koja je u potpunosti upućena u zločine muslimanske vojske, ali ništa nisu preduzimali, jer je Naser Orić za dvije godine uspio da drži pod kontrolom vojsku i kompletan život u Srebrenici.  Postao je biološki otac preko 300 djece. 
Kao gospodar života i smrti, a za 5.000 DM  izdavao je potvrdu o napuštanju Srebrenice  i odlazak u Holandiju, koristeći helikoptere UN.
            Srebrenica je bila u okruženju, i da nije proglašena zaštićenom zonom davno bi pala. To je znala i komanda holandskog bataljona  UN, pa su počeli  pregovorati zajedno sa Orićem i centralom u Sarajevu,  da se izvrši zamjena Srebrenice za Ilidžu i Hadžiće, koji su bili pod srpskom vlašću.
            Početkom 1995. godine, preko Pala, uz pomoć duvanske mafije, po dogovoru, Oriću je proslijeđeno pet miliona dolara.
               Naser je insistirao da niko ne sazna da je Srebrenica prodata Srbima. 
Sve se odvijalo po scenariju: Srbi su napali holandski bataljon koji je uzvratio paljbu, kako bi komanda UN pozvala NATO avione da podrže holandsku jedinicu i odbrane zaštićenu zonu u Srebrenici.
             Par ljudi iz holandske obavještajne službe otišlo je direktno u komandu Potočari, da se vide sa predsjednikom Radovanom Karadžićem, uz dogovor o povlačenju holandskih trupa iz okruga, da se zaštićena teritorija preda generalu Mladiću, pod uslovom da holandske trupe neće biti diskreditovane.
           Nakon toga, desio se sastanak Mladića i Karadžića, koji nisu bili u dobrim odnosima, i predaja  ispred televizijskih kamera.
              A ta predaja je, u stvari, prodaja za pet miliona dolara. Temeljni dokaz je Naserov odlazak iz Srebrenice holandskim helikopterom u Tuzlu, sa koferima punim novca, gde ga je čekao glavni vođa Alija Izetbegović. 


                  KRAJ TROJEDNE BOSNE

            Bosna i Hercegovina, kao multietnička država, davno je primila smrtonosni udarac sa odloženim djelovanjem, prije bilo kakvog pominjanja referendum o otcjepljenju Republike Srpske. (Objavio sam to sa istim naslovom u sarajevskom ‘‘Oslobođenju’’ krajem 1991. godine)
               Ni Barak Obama, ni Alkaida,  ni 52 islamske zemlje, ne mogu to spriječiti, osim da se crna zemlja raspukne i da Srbi u Republici Srpskoj u nju propadnu.
Dejtonski sporazum je zaustavio rat u Bosni i Hercegovini, ali neće onemogućiti raspad Bosne i Hercegovine, jer Bošnjaci, kao Srbi i Hrvati,  žele svoju nacionalnu državu. I to je kraj svih krajeva, sna o multietničnosti koji frustrira Bošnjake.
               Ako su Albanci mogli proglasiti nezavisnost Kosova, kao nacionalna manjina u Srbiji, onda i Srbi u Republici Srpskoj, kao državotvoran narod, ima međunarodno pravo da se na referendumu izjasni za nezavisnost.
           Muslimani, bježeći od svog nacionalnog identiteta, vide u Srbima svoje neprijatelje, a u dalekim islamskim zemljama svoje prijatelje. Srbima iz Bosne kažu: ‘‘Ako niste za Bosnu, idite u Srbiju’’. A šta bi se desilo da njima Srbi kažu: ‘‘Ako vi niste za naše otcjepljenje, idite u neku od 52 islamske zemlje širom svijeta, ostavite Bosnu nama!’’
Niko kao Meša Selimović nije bolje odgovorio Islamskoj  vjerskoj zajednici, kada ga je pitala: ‘‘Zašto nas, bolan, Meša nazva otpadnicima od vjere’’, a on im je lakonski odgovorio: ‘‘A kako da nazovem one koji prime vjeru okupatora?!’’
          Evo tog citata iz njegovom romana "Derviš i smrt", koji slikovito opisuje muslimane u Bosni: "Muslimani su kao rukavac što ga je bujica odvojila od majke rijeke, i nema više ni toka ni ušća, suviše malen da bude jezero, suviše velik da ga zemlja upije.
            S nejasnim osjećanjem stida zbog porijekla, i krivice zbog otpadništva, nećemo da gledamo unazad, a nemamo kud da gledamo u naprijed, zato zadržavamo vrijeme, u strahu od ma kakvog riješenja.
             Ne mogu Bosne održati moneta, registarske tablice, PDV sistem, granična kontrola i korumpiran i podijeljen državni sud. Preko noći se to može promijeniti, jer volja naroda je najjača koheziona sila.
            Republika Srpska je faktički nezavisna, jer njenu vezanost za Bosnu i Hercegovinu srpski narod doživljava kao najveći čin uvrede. 
          Referendum i deklaracija o nezavisnosti treba da bude neprimjetan čin za međunarodnu zajednicu, koja je do sada primjenjivala pogrešne aršine kada su Srbi u pitanju.
          Ako se tome suprostavi OHR, to će biti jalova prepreka, kaže bivši visoki predstavnik u BiH Pedi Ešdaun, naglašavajući ‘‘da je OHR mrtvo tijelo i da ga treba odbaciti". 
             Bez trećeg entiteta Hrvatima u Bosni prijeti nestanak, iako Hrvatska, ustavno ima obavezu da pomaže Hrvate u BiH.
Kulturne institucije sa obilježjima multietničnosti se gase, skoro da i ne postoje. Nacionalne kohezione sile su raspukle tlo njene trojednosti. Bilo i nikada više! Opominju nas na to i duge sjenke iz prošlih ratova. Zar nam trba još jedan da bi shvatili da je tako?
Islamiziranje Bosne potvrdiće svi napredni Srbi, Hrvati  i Muslimani. Ona nema matricu trojedne države!
           Po porukama iz kolektivno nesvjesnog, ‘‘pada šapatom’’ nestaje dok se ogleda na geografskoj karti svijeta! 

                NARODNA SAČEKUŠA

            • Sa slabljenjem konfederalne jedinice Republike Srpske, u čemu učestvuju međunrodni i domaći zvaničnici, koja se sve više unitarizuje u BiH, raste broj nezaposlenih i gladnih, nezbrinutih i obezglavljenih, najkraće rečeno golotrbih.

         •  Političari koji su sebe obogatili, stalno su uz instrument nasilja svirali najtužniju narodnu elegiju, pisao sam više puta o tome, ‘‘Sveto siromaštvo’’. Taj isti narod, gutao je strah i strasno glasao za sijače straha, koji im kradu sadašnjost i puca  u budućnost. 
 
             Sada se tom narodu nateže oroz na duši...Poslije energije zablude, samo ga istina može spasiti, a da bi došao do istine – ostaje mu samo jedan put: da sijačima straha priredi narodnu sačekuđu! Kada i kako – svijetli se upitnik narodu, koji u odsudnim trenucima, traži onog ko će ga povesti. Taj isti narod, kome se otopila energija zablude, opet čeka, ukopan na mjestu, u rovove samoništadogodizma.
         Izađi narode,  izravnaj nišan i mušicu, napravi narodnu sačekušu političkoj lopovskoj oligargiji, profiterima - paucima rata, korumpirnim sudijama, načelnicima MUP-a, novopečenim biznismenima koji su pokrali fabrike i od otpada pravili crkve profiteruše, samo da tragove zavaraju... Izađi narode, pocjepao sam zakon ćutanja običnih ljudi. Toliko mogu, toliko smijem,  a da me Bog ne kazni. Sve ostalo je u Božijoim i vašim rukama. 
            U Republici Srpskoj živi  oko 1.391.000 stanovnika, a od tog broja,  u procentu  90 posto, svira stomak violina. To je proizvela politika sijača straha – grobara srpskog naroda u BiH – SDS-a i njegovog čeda, sina ‘‘besmrtnika’’: vođe lopovske oligarhije i svih srpskih smaknuća! Bog i osiromašeni narod znaju njegovo ime. Ja više ne mogu da  kažem, jer je napeta strijela javnih prozivki: ‘‘Predaj se, i moja te žena moli’’, dok narodni guslar (zaista  nsrodni) pjeva: “Na vrh gore Romanije, lopovska se klika krije, pobili su srpske junake, a sad je na redu narod da se ubije’’!
          Zato je, to tvrdim vrlo odgovorno, bez političkih konzekvenci, na redu narod. Ako ostane zakovan za tišinu, podigao je sebi spomenik “vječnog ćutanja”. Iz ukamenjene tišine će slušati eruptivne i proročke stihove Đure Jakšićsa: “Ta Srbim kipi, kipi i čeka, il,  neda đavo, il,  neda Bog!”
           Zašto je to tako? Zato što je lider lopovske oligarhije pravio narodu pjesničku državu u oblacima, gradeći na romanijskom tibetu aerodrom, da mu narod uzleti u nebo… Direktor avio-kompanije je bio moler, nije znao vršiti navigaciju, pa je narod umjesto u nebo, u crnu zemlju propao sa tugom, a prije toga je bio ozračen siromaštvom. Direktor aerodroma, doživio je smak svijeta u malom, kao u one ratne dane kada je sa lopovskim liderom pravio raskos (prvi otkos niz Glasinac, gdje je trebao biti aerodrom)…Kakva simbolika za specijalistu grupne psihotrerapije – “raskos” (prvi otkos na koji se, s druge strane, trava vraća), za promijenu svijesti. On je bio pravi majstor da manipuliše nesvjesnom i nekontrolisanom  histerijom naroda opsjednutog “nacinalnim refleksom” opstojanja. Držao mu je sve niti ticalice, kao marioneta u rukama monstruma Slobodana Miloševića, koji je potrošio svu pozitivnu naciuonalnu energiju Srba, slomivši nacionalno biće…Sada ga rahitični u mozak slave kao Haškog heroja, oni koji pjevaju “unesrećitelju Srba u BiH” pjesmu da ga ‘‘jelika krije’’, a ta “jelika” ima profiterske grane, od zemlje do vrha. 
        Za njih Visoki predstavnik za BiH Pedi Ešdaun kaže: “To je mala banda korumpiranih političara kojima je više stalo do ratnog vođe bosanskjih Srba…nego do naroda Bosne I Hercegovine”. A “visoki” je pio rakiju kod ratnog kazana tog vođe na Palama. 
           Da bi se sve to neutralisalo, prije nego što narod napravi svoju sačekušu, treba neko da identifikuje problem, neko ko dolazi iz bijele sjenke oblaka i koji će tamo i otići, ali koji ne ostavlja maglovite tragove.  Narod će sam naći svog vođu. A ako ga ne nađe, nestaće u bijeloj sjenci oblaka, tamo odakle mu namiguje nacionalni  mit. Lopovi će samo sebi napraviti sačekušu. Skoljeni su sa svih strana. Reže, a otrovni zijev njihovih usta pušta iscjedak narodnog gnjeva: “Dabogda imao pa nemao” i “Ko zasreći sa šume, sačekaj njegov kraj”. 
           A a ljudima - uputno je suditi na njihovom kraju. Ako krenemo ranije, priznali smo svoju krivnju, a pogotovo ako smo robovali “zakonu ćutnje običnih ljudi”. Pisac ovih redova – vrlo dokazano (krvlju i znojem) nije. Zbog toga ne želi da budem črelnik narodnog gnjeva. Za narodnu sam sačekušu, s blagim osmjehom i narodnom poslovicom: “Zaklela se zamlja raju da se tajne sve saznaju!” Dodao bih tome, upjesmljeno: narod ima dušu, ima svoju sačekušu!
                                                                                                  

           NATAVLJA SE...

viđenje unaprijed, 4

nedeljkozugic | 19 Februar, 2011 18:44

 
NASTAVAK, 4
 
             DIMENZIJE NACIONALNOG BUĐENJA

           U odsjaju nacionalnih budnika titrale su sjenke prošlosti. Od njih je raslo veliko oko straha. Čovjek ne vidi svoju sjenku, koja je realna dimenzija egzistencije.
         Bijela sjenka oblaka ogledala se u dubini jezera Stojčevac, ispod Igmana, u junu 1991. godine, gdje su se posljednji put sastali lideri jugoslovenskih republika. Tri dana prije usiljenog i jalovog sastanka, asfaltiran je put u ilidžanskoj aleji. Smiješno je djelovalo obezbjeđenje puta i objekata. Lažnim strahom branjeno je nešto čega nema. I psi su izgledali zbunjeni, kao da su znali da gube gazdu. Riječi lidera koje su izgovarali, mrzile su se između sebe. I mislima je bilo tijesno u njima. 
          U stupi nazlobica nacionalnih trvenja blijedilo je platno slobode.
        Užižila se guslarska struna, zazelenila se krv, suviše se ukazuje Gospa u kamenitom Međugorju... U strahu koji guta dušu gubilo se troliko i trojedno lice Bosne.
Nevidljivi neprijatelj izlazio iz sjenke koraka rušitelja Jugoslavije...
         Srbija nije uspjela da poništi autonomiju svojih pokrajina. Nemogućnost revizije Ustava frustrirao je Srbe do masovne eksplozije nacionalnog buđenja i odlučnosti da se nastavi borba. 
           Jugoslavija je država koja je živjela 70 godina, a rođena je u krvi i umire u krvi. U njoj je bilo suviše tamnih dana za Srbe, a svima drugima je bila oreol zaštite u kojem su čuvali pritajeno svoje nacionalizme. Rasturena je iznutra, a sa vana je dotukla hrvatska politička emigracija.
           Za Slovence je bila tijesna košulja jugoslovenstva i komunistima. Oni su odavno tražili svoj "otok slobode", ali su imali strah od Jugoslovenske narodne armije. Strah se smanjivao što se više zaoštravala kosovska kriza. Zato su i držali mitinge solidarnosti sa Albancima. Građani su tražili služenje vojnog roka u svojoj republici. Oslobodivši se straha od vojnog udara, vodnik Janez Janša istjerao je vojsku Jugoslavije iz Slovenije.
          U to vrijeme Hrvati "mudro ćute", jer im je Tito sa Bakarićem i Kardeljem stvorio teren da više postižu ćutanjem, nego Srbi govorom i nacionalnom homogenizacijom.
          Papske struje iz Vatikana nisu naizmjenične i vrtložne, kao kod Srba i Muslimana. Vjera ih je održala jer u središtu srca nikada nisu bili rashrvaćeni pod udarom komunističke ideologije, kao što je to bio slučaj sa Srbima, Muslimanima i Makedoncima. Njihova crkva ne odbacuje, već uzdiže do svetaca njihove grešnike pokajnike.
          Hrvatska politička ćutnja svima je dobro poznata. A i kada govore – riječi im ne padaju u prazno. Stipe Mesić je, sjedajući u stolicu prvog čovjeka Jugoslavije, rekao kako ona zapravo više i ne postoji. Srbin ako bi to rekao, nikada u tu stolicu ne bi sjeo, niti bi joj se primakao. Oni se ne dave u plimi prošlosti, kao Srbi i djelimično Muslimani.
           Iz ćutnje prvi je iskoračio Ante Marković. Nije djelovao nacionalistički, već kao neko ko može Hrvatsku izvući iz teške ekonomske krize, sa razvojem naftne industrije i turizma, u čemu je, kao predsjednik vlade Jugoslavije, uspio. Ne bi uspio da ga nisu podržale velike sile, koje su smanjile dugove Jugoslavije sa 21 na 12 milijardi dolara, a povećale devizne rezerve na 10,5 milijardi dolara. Suspregao je inflaciju i učinio dinar konvertibilnom valutom. Bile su to posljednje čari laži Evropske zajednice i Amerike, koji su tvrdili da je Jugoslavija 30 godina ispred drugih komunističkih zemalja Evrope.
Lažna braća u Jugoslaviji postali su stranci u matičnim knjigama rođenih. 

             ŠTA  JE  SRBE  NATJERALO  U  RAT

         Početkom 1991. godine, Alija Izetbegović, bez saglasnosti i obavještavanja srpskih članova Predsjedništva, odlazi u privatnu posjetu predsjedniku Austrije Kurtu Valdhajmu, čovjeku nacističke prošlosti vezane za prostor Jugoslavije. Ta posjeta bila je uslovljena, da bi bio primljen kod pape u Vatikan.
     Ispod debele sjenke posjete Vatikanu krili su se putevi u islamske zemlje sa fundamentalističkom orijentacijom. Nije ga brinulo kako će to primiti više od 32 odsto Srba u državi koju predstavlja. Što su se više širili i pleli putevi sa islamskom fundamentalističkom mrežom, sve više je dolazilo do homogenizacije Srba u Bosni i Hercegovini. Alija je postao srpski ujedinitelj! 
          Predsjednik je postao sijač straha: "Ili će biti kako Muslimani kažu, ili nema mira. Hiljade mladih muslimana obučeno je i spremno da brani suverenu Bosnu i Hercegovinu, pa ako treba i terorističkim aktivnostima, ako nekome padne na pamet da porobi muslimanski narod."
      To je pobuđivalo kohezionu silu među Srbima. Po originalnim tapijama grad Sarajevo je podignut na većinskoj srpskoj zemlji, a Bosna i Hercegovina je zemlja na kojoj su Srbi vjekovali. Znojem su je zalijevali i krvlju branili.
"U Bosni ima dva miliona Muslimana, Srbi i Hrvati ne mogu da nas progutaju", šepurio se u izjavama predsjednik, gutajući riječi o miru.
Ljudi koji su ga podržali i obnarodovali njegov politički život, poput Adila Zulfikarpašića, koji se odrodio od njega osnivajući Bošnjačku stranku, govorili su: "Alija želi, kupujući vrijeme, sve da zavara, obnarodujući ideju o Bosni kao građanskoj državi, a u zasjenku vlasti kroji mrežu islamske republike..."
         Tako je Bosna sve više postajala barutana.
         Izetbegović je igre lukavosti naučio pred sudovima i u zatvoru. Čekao je momenat za izazivanje rata. Patriotska liga bila je obučena i naoružana. Ofanzivni muslimanski fundamentalisti kupili su američku administraciju, koja ih je podržala u ratu za suverenu Bosnu i Hercegovinu.
         Na Osnivačkoj skupštini Stranke demokratske akcije čuo se poklič: "Šahovnica i polumjesec će biti na Drini." To je prethodilo vezivanju šahovnice i zelene zastave. To je dizalo sjenke straha do neba.
        Muslimani nisu slali svoje regrute na služenje vojnog roka izvan Bosne i Hercegovine, a to je stimulisalo njihove oficire da se povuku iz Jugoslovenske narodne armije.
           Srce Sarajeva je drhtalo. U prvi sumrak ljudi su nastojali da što prije dođu kući i uključe televizor, kako bi se informisali dokle je raskošno zlo došlo. Ono je poput bujice, kada pukne brana, krenulo silovito i ništa ga nije moglo zaustaviti, čak i da se nebo i zemlja spoje. 
          Rat se mogao izbjeći da se Bosna i Hercegovina nije proglasila nezavisnom. To nisu htjeli oni koji su isturili plakate sa velikim "ZA" suverenu Bosnu i Hercegovinu. Ta želja je zračila, kao Jungovi simboli, u san onih koji su glasali. Ofanzivni fundamentalisti su govorili: "Ko nije glasao za suverenu Bosnu i Hercegovinu, neka ide u Srbiju."
Formirane su oružane snage Stranke demokratske akcije, koja je naoružala 30.000 članova, pretežno snajperima, lakim pješadijskim naoružanjem i minsko-eksplozivnim sredstvima. Snabdijevanje je išlo preko Slovenije i Hrvatske, a finansirano je iz Irana i Libije. U planu je bilo formiranje "Hanyar divizije" u Bijeljini, "Husinske divizije" u Cazinu, "Smail-age Čengića" u Sarajevu, "Kemal-paše Ataturka" u Brezovu Polju kod Brčkog, "Crvenog fesa" u Bosanskom Novom, "Muslimanske garde" u Zvorniku i "Drinske divizije" u Bratuncu, a formirane su i druge jedinice u centralnoj Bosni.
          Bio je to razlog za Srbe da prihvate rat, ali ne za trojednu Bosnu, već za opstojanje u životu, jer su im svježa sjećanja na Prvi i Drugi svjetski rat, u kojima je, po želji i djelu njihovih neprijatelja, sve dobro bilo pod zemljom.
           Neprijatelji Srba spremali su se da Bosnu brane grmljavinom ratnog oružja, da ne bi, po onoj narodnoj, "pala šapatom".

            RAT FILMSKOM INDUSTRIJOM

         Ako neko cijepa i uništava međunarodno priznatu državu, oni koji su je stvarali imaju pravo da je brane, po svim međunarodnim zakonima, ali i nepisanim ljudskim i Božijim pravilima.
            Samo Srbi nemaju prava da brane državu koju su stvarali. U Prvom svjetskom ratu izgubili su dva milionima ljudi da bi stvorili Kraljevinu Srba, Hrvata i Slovenaca. U toj državi ista prava su imali Hrvati, Slovenci, muslimani, Arbanasi, Mađari, Rumuni i Romi. U Drugom svjetskom ratu Srbi gube 17.000 stanovnika boreći se protiv fašističke okupatorske sile, da bi svi narodi koje smo nabrojali ušli u sastav Jugoslavije, kao ravnopravni, bez obzira što ih je oko 60 odsto služilo okupatoru (u borbi protiv Srba). Hrvati su nakon 800-godišnje težnje dobili slobodu i svoj jezik. Poznato je da su muslimani sa Handžar-divizijom učestvovali u bici za Moskvu na strani Nijemaca. 
           U posljednjem ratu, oni koji su se borili na strani fašista, nakon 3,5 miliona srpskih žrtava, bore se protiv Srba stvarajući svoje nacionalne države. A Srbi koji to brane, proglašavaju se fašistima, okupatorima, koljačima i najgorim sojem na zemaljskoj kugli, što se svakodnevno čuje od obične vijesti i izjave u medijima, do filmova kojim se to prenaglašava.
           Srbi se proglašavaju genetskim ubicama, divljacima, planetarnim zlom. Ne štede se ni veličine poput Njegoša, Vuka Karadžića, Nikole Tesle, Mihaila Pupina, Sava Šumanovića, Ive Andrića, Meše Selimovića, Emira Kusturice... Demokratski narodi su ugroženi od njih jer su svijetu i njima donijeli progres.
          Među njima prednjače mediji iz Federacije, ali i filmska industrija bošnjačkog Sarajeva, prikazujući srpski narod kao prljave spodobe (mitska bića zla, između ljudi i životinja), pijane, zapuštenih brada i kose, zakrvavljenih očiju, sve u svemu kao zločince koji u slijepom nagonu da unište sve one koji nisu Srbi, s nožem u rukama, sjekirama i motornim žagama, kolju miroljubive i nevine "bošnjake".
           U svim tim filmovima, koje svijet nagrađuje, Srbi se prikazuju kao narod koji prate dvije zvjerske struje da kolju i siluju. Cifra o 22.000 silovanih muslimanki ne samo da nije tačna, već je za svako krivično gonjenje onih koji je pominju. A to čini i glumica Mirjana Karanović, koja samo još nije dobila Povelju Kulina Bana. A i nju će joj poslati iz duboke dubine vremena, kao svijetlu tačku u budućnosti, prema kojoj treba da se kreću "ugroženi" bošnjaci.
             A "bošnjaci" bi inspiraciju za filmove trebali tražiti u samima sebi, a ne u Srbima, jer imaju u bližoj i daljoj istoriji toliko atraktivnih tema, sa puno klanja, silovanja i zvjerskih mučenja, da bi mogli zaposliti i mnogo moćniju američku filmsku industriju. Evo nekih od tema: avanturistički ratni film o Handžar-diviziji, koja napada Moskvu i kolje, siluje i ubija ruski narod. Može se napraviti film i o vartolomejskoj noći u kojoj je izvršen pokolj Jevreja u Sarajevu u Drugom svjetskom ratu. A može se napraviti i film o koljačkom običaju i odsijecanju srpskih glava od strane mudžahedina u Srednjoj Bosni ili nabijanju djeteta na ražanj u Birču. A mogao bi i ekskluzivan film o zavađenoj braći Hrvatima i muslimanima u posljednjem ratu, a najbolji bi bio onaj o sudbini Srba u Sarajevu i tri reda grobova poklanih Srba u groblju "Lav".
Propagandni rat protiv Srba kulminisan je filmskom industrijom iz bošnjačkog Sarajeva, jer se Srbi prikazuju kao divljaci sa kosturima i noževima u rukama, kao ljudi koji nisu još na evolutivnom stepenu današnjeg čovjeka.
         Jasno je da je to samo odraz bolesne mašte, jer da su bili takvi, ne bi bilo onih koji danas tako pričaju.
           Oni snimaju filmove od kojih nerođena djeca vrište, a mrtvi nemaju mira.


             VIŠEGRADSKA STAZA POD KAPOM MOĆNIKA

        Nimalo slučajno, ovaj javni proglas počinjemo s riječima Njegove Svetosti, Patrijarha Pavla: ‘‘Kada su dokazi slabi, riječi su jake’’. Nama, za ono što kažemo, ne trebaju jake riječi kao lažna argumentacija.
          Da je moralna kriza dostigla samo dno, dokaz je što se kulturom kao društvenom nadrgadnjom bavi svako i čini sve što hoće.
        Najbolji dokaz za to je ‘‘Višegradska staza’’, koja svake godine okuplja najlošije pjesnike iz Republike Srpske, epigone i minorce, poput Milanka Borovčanina Romsoka sa Sokoca (dvije godine), Neđe Đevića iz Foče - sada iz Banje Luke (desetak godina),  koji nema ni jednu objavljenu knjigu, Vojina Ostojića iz Bratunca, Milenka Jevđevića iz Višegrada (tri godine) i njima slične. Sve to radi jedan čovjek – Milan Šušnjar, a oreol ‘‘zaštite’’ mu je tzv. ‘‘umjetniučki savjet’’, koji mu ne može ništa.
            Do rata, ‘‘Višegradsku stazu’’ je vodila i organizovala biblioteka u Višegradu, a u ratu i poslije rata SKPD ‘‘Prosvjeta’’, bolje reći podobnici i poslušnici Vojislava Maksimovića, koji je prave pjesnike stavio na crnu listu, a stranačke kadrove, poput Milanka Borovčanina i Neđe Đevića na listu sa koje ih niko ne može skinuti.
        Ne vjerujem da ne uvažavate nepobitnu činjenicu da ‘‘Višegradsku stazu’’, organizuju i vode oni koji bi se, u prvom smislu pojava  i događaja, mogli naći u publici, a nikako kao ključni ljudi koji o svemu odlučuju, kada je ona u pitanju.
         Nakon moje malenkosti, koja je više godina tražila da se na ‘‘Višegrdsku stazu’’ pozovu neki naši ključni pisci (tu sam namjerno isključio sebe, jer mi je poznato da su pogrešni ljudi tipa Milana Šušnjara ponosni na svoje mane). Tako se i dokazalo, on je, uznosito i prkosno, nastavio da poziva na ‘‘stazu’’ nižerazredne pisce, kada se oni, sasvim slučajno, nađu u banji, kao što je to bio slučaj neke godine sa Milankom Borovčaninom Romsokom. Grešku, Šušnjar prkosno ponavlja svake godine. Što neće, u Višegradu vlada SDS, pa čak i kada SNSD osvoji vlast. To potvrđuje činjenicu da vladaju interesne grupe i primitivizam, a ne stranka na vlasti. Što veća provincija, tim više.
       Dva puta je pozvao Milanka Borovčanina Romsoka, sabrata iz stranke ‘‘dobrih domaćina’’, koja je narodu ponudila sveto siromaštvo a sebi je uzela sve što se uzeti moglo, od fabrika do hotela. 
        Pozvao je nezamjenljivi kadar Milan Šušnjar i Vojina Ostojića iz Bratunca, koji je postao pisac zahvljujući samo sponzorima (kao  Romsok), a ne instituciji recenzije koja izostaje kod neozbiljni izdavača koji objavljuju njihove knjige.
Jedan od čestitih ljudi, koji je otkazao vođenje i učešće na ‘‘stazi’’ je Neđo Đević, novinar ‘‘Srne’’. 
Jasno nam je svima da što je manje šume, sve je više površinskih voda i pjesnika. Ima ih, kao u vrijeme obilnih kiša, kao izvora pištalica. A smisao ‘‘Andrićeve staze’’ nije u njihovom okupljanju, već afirmisanih proznih pisaca u Republici Srpskoj, koji nisu učestvovali na ovoj značajnoj kulturnoj manifestaciji, koja se ne smije privatizovati ni od predsjednika SKPD ‘‘Prosvjeta’’ Višegrad, a ni opštinskih struktura, pa i tzv. ‘‘umjetničkog savjeta’’, kojim Šušnjar dugi niz godina manipuliše.
Voditelj ‘‘Višegradske staze’’ je pjesnik sladunjavih pjesama, kojima se dodvorava prosjekašima, koji su mjerilo svega što postoji, ali nisu za nadgradnju, posebno književnu avangardu, jasno vam je koliko je ova manifestacija oskrnavljena. Pravi umjetnik se ne smije dodvoriti prosjekašima, osim ako to ne odgovara stranci na vlasti, koja nas je i dovela do totalno poremećenog sistema vrijednosti, kao da nesposobni imaju samo jednu sposobnost: da onesposobe sposobne!
Kao čovjek osjetljive savjesti, ali nepotkupljiv svjedok, ovu moju primjedbu, ne treba shvatiti pogrešno, sa mijenjanjem teze, da ja to nešto tražim za sebe. Neka i to bude po moralnom redu i propisima.
Neka aktuelna vlast  Višegradu nagradi Šušnjara udaljavanjem iz organizacije i vođenja ‘‘Višegradske staze’’, ne radi mene, već radi toga što je nanio veliku štetu manifestaciji i opštini Višegrad, što potvrđuju mnogi pisci  koju ne vide sebe u umjetnosti, već umjetnost u sebi. 
Istinski pisci, ako tako nastavite, odreći će se ‘‘Anrićeve staze’’, kao što bi  se odrekao i sam Andrić.

              PROIZVOĐAČI PROŠLOSTI
              SU KRADLJIVCI BUDUĆNOSTI

         Čovjekov odnos prema kulturi je isti onakav kakav je prema prirodnim dobrima. Uzmimo primjer savremene šumokradice, sa mobilnim telefonom (kao sredstvom dojave), motorkom i kamionom za utovar ukradenih trupaca. Dajte mu ulaznicu za bilo koju kulturnu manifestaciju, odbiće je sa prezirom. Ništa nisu bolji ni političari, osim ako im od toga zavisi opstajanje na funkciji. 
         Baš ih briga za duhovne napore kojim se proširuju dimenzije ljudskih odnosa, opstanka u ljepšoj stvarnosti.
           Oni su oslonjeni na prirodu samo ako imaju direktne koristi, jer: ‘‘Nema pare bez omare’’ i ‘‘teško onom ko bježi od panja, jer u više sve je grana tanja’’.
NJihova nadmoć nad prirodom se mjeri što većom zaradom, uzimanjem, a ne davanjem. Šta ga briga za kulturu, kao čovjekovu ‘‘drugu prirodu’’.
         Kod nas je u galopu kič  i šund kao pojava manifestacione, masovne kulture. A masovna kultura se identifikuje s vulgarnom kulturom najnižeg nivoa. Za to su najodgovorniji ljudi u Ministarstvu za prosvjetu i kulturu (a bolje bi bilo da je to odvojeno ministarstvo), koji nemaju jedinstvenu matricu djelovanja, tako da im kulturnu politiku kreiraju direktori domova kulture koje postavljaju lokalni političari, s formalno-pravno ispunjenim uslovima za to, ali što sa suštinskim bavljenjem kulturom nema nikakve veze.
          Kod nas je, kada je u pitanju naše Ministarstvo, najvažnije spomenuti stimulisanje šund literature i divlje književnosti.
         U nedostatku državnih izdavačkih kuća i institucije recenzije,  Ministartvo svake godine raspisuje konkurs za sufinansiranje izdavačke djelatnosti, gdje se dodjeljuju novčana sredstva za štampanje knjiga, koje su najčešće na nivou kućne književnosti ili knjiga za svoju dušu, ljudi koji naopako dišu i pišu. 
          Kultura u RS-u je još periferna u odnosu na neke druge djelatnosti, navedeno je u informaciji o stanju u kulturi koje je usvojila Narodna Skupina RS.
        Anton Kasipović, ministar za prosvjetu i kulturu, tvrdi da ‘‘vlada pruža kulturi optimalnu šansu onoliko koliko sama kultura svojim projektima može da se nametne i izbori za bolji status putem resornog ministarstva i drugih ustanova’’.
             Tačno tako, ali resorno ministarstvo treba da prepozna i stimuliše elitne umjetnike, kako kulturu i kulturne pojave ne bi mjerili sa bezdušnim ljudima koji pustoše šume, jer, što bi rekao Hurem Vilijam Malok, ‘‘kultura nije zamjena, nego ključ života’’.
         Kako? Vrlo lako! Treba za direktore centara za kulturu postavljati eminentne književnike ili neke druge umjetnike, a ne stranačke poslušnike koji vode i zavode ‘‘Andrićevim stazama u Višegradu’’, ‘‘Višnjićevim danima u Bijeljini’’, ‘‘Književnim susretima u Doboju’’, ‘‘Književnim susrtima na Kozari’’, ‘‘Kaštel-festu u Baljoj Luci’’, ‘‘Vidovdanskim pjesničkim susretima’’ u Sokocu, ‘‘Danima Duška Trifunovića’’ u Palama, ‘‘Petrovdanskom vjencu’’ u Kalinoviku, ‘‘Dučićevim večerima poezije’’ u Trebinju... Na tim susretima i manifestacijama su neki pisci brzo zaboravljeni,  a neki koji čitav život pišu jednu pjesmu, su nezaobilazni i ‘‘nezaboravni’’, jer proizvode prošlost kradući budućnost. 
           Zbog toga bi mogli spomenici pocrvenjeti od stida!
         Krajnje je vrijeme da naše ministarstvo počne kreirati kulurnu politiku Republike Srpske.

                   INFEKTIVNI JEZIK MRŽNJE

               • Nikolaj Velimirović: ‘‘Novinari, u velikoj većini, postali su dopisnom školom zločina, strasti, i poroka.  Molim novinare naše da se staraju da zidaju dušu i karakter našeg naroda obazrivim i mudrim pisanjem. Moralna odgovornost modernog novinara nije ništa manja od moralne odgovornosti sveštenika i učitelja’’.
                
               Novinari, imanje ili više obrazovani,  znaju da mediji imaju najveći uticaj na ljude i njihovu interpretaciju i percepciju realnosti.
U naponskom polju javnog mnjenja vrši se strašna propaganda i pritisak psihotičnih i nerealnih novinara, kojima e svijest pala u nesvjest. Dakle, rat u ljudskim glavama, nije prestao. 
                To je stanje, što bi rekao Frojd, ‘‘nepodnošljivih okolnosti’’ zbog velikih pritisaka iznutra  i sa vana, kada se sentrifugalne i centripetalne socijalne sile pomiješaju, kao južni i sjereni vjetar, koji najbrže otapa snijeg.
             Andrić bi mudro rekao: ‘‘Čuvajte se ljudi koji misle da su ugroženi, oni uvijek iznenada, neočekivano i podmuklo napdaju’’, a Vojislav Lubarda bi dodao ‘‘najopasniji su ljudi koji maštaju’’, imajući pri ruci moćno sredstvo djelovanja na ljude  - medije, a pogotovo televiziju.
              Kada je u pitanju Federalna televizija i Bakir Hadžiomerović i njegovih 60 minuta, najbolje reći ‘‘kakav čovjek takva i besjeda’’. On podstiče negativne elemenata u novinskim i televizijskim vijestima. 
Slažem se, što bi rekao Gorki, ‘‘da je istina Bog slobodnog čovjeka’’, ali novinari koji su robovi mržnje žele da žrtva njihovih medijskih udara završi u zatvoru ili na groblju. 
U Republici Srpskoj i BiH ima Zakon o zaštiti od klevete, koji u besudnoj i nepostojećoj državi BiH ne važi, jer ‘‘pravda drži zemlju i gradove, pravda drži, a nepravda ruši’’. 
          Jezik medija ponovo sije strah, huškanje, smrt jednom čovjeka na čelu ‘‘zločinačkog naroda’’, a od kohezionog jedinstva naroda i narodnosti u BiH nema i nikada neće biti ništa. 
               Nato pakt je znao da će biti bolno odvojiti Kosovo, kao ognjište duhovnosti Srba, a kada su to uspjeli svu pažnju su usredsredili na Republiku Srpsku i premijera Milorda Dodika, koji štiti pravoslavlje, kao Svti Sava, od vatikanske najezde i džihadlija. 
Đinđića su, kada im je rekao ‘‘ako se Kosovo odvoji od Srbije, mi ćemo Republiku Srpsku pripojiti Srbiji’’ ubili sa plaćenim naručiocima koji su  čuvali režim Slobodana Miloševića, koji je, što bi rekao veliki srpski pisac, bio agent CIA do pola utakmice… 
Najbolje bi bilo prizivati Teslinu univerzalnu odbranu čovječanstva od zla: ‘‘Energija jedne misli može odrediti kretanje cijelog kosmosa’’.
            Ipak, ima nada, kao što bi rekao hromi Vuk Karadžić: ‘‘Neda se, ali će se dati’’. 
Riječ, kao specifična ljudska draž, nosi akcione struje mozga. Ko će se kome dati, vidjećemo, ali sadašnje stanje je stanje ‘‘nepodnošljivih okolnosti’’, tako da dobromislen čovjek nema strehe ispod koje bi se sklono.
        Zato se svaki dan desi jedno ili dva ubistva, kao rezultat opštedruštvenog beznađa i bespomoćnosti društva pojedincu, kako bi mu očuvali mentalno zdravlje, da ne stavi oroz na dušu i izvrši nasilje nad samim sobom. 
         I bez rata, mi smo narod ukradene budućnosti, kojem je prošlost živa zakopana u sadašnjost.
Pošteni novinari i intelektualci nemaju šanse da to poprave, jer im je voda do usta, jer traže pojas za spašavanje od opšteg potopa strahom koji nosi infektivni jezik mržnje.

            ŽIVE RANE PEKU A SRCE NE PUCA

   Gledajući izbliza i iznutra majke i očeve poginulih, sjećao sam se riječi nobelovca Ive Andrića: "Ja sam veoma ranjiv, ali besmrtan - kaže glavni junak". A glavni junaci apsurdnog rata nisu među živima.
 Iz ukamenjene tišine otrgnu se riječi koje opominju, ne daju da stojim na mjestu, već da idem dalje, do novih suza za suzarnik. 
 Plamti sjećanje na Dušana Vujičića, oca nestalog sina, koji zarađuje hljeb ukrovljujući kuće za izbjeglice u Gacku. Vodio me u Spomen-sobu u Nevesinje i pokazao najlon kese u kojima su kosti nestalih, neidentifikovanih boraca i civilnih žrtava rata. Ima i onih bez glave… Od toga te naprosto dave sjenke onih čije kosti su zgomilane u rafovima. 
 U Srpcu sam sreo Miru i Vladu Majstorović, oca i majku nestalog sina jedinca, kojem se izgubio svaki trag u Loznoj kod Vozuće. Suze se rasplinjavaju u duši. Rastu plućna krila. Eksplozija iznutra…
Angelinu Skokić je ispratila sina  u rat, a on ga je odveo u zagrljaj smrti. "Na krvi naše djece stekli su kapital", kaže majka čija krv struji u otvorenoj rani. 
Sin  Drage Tutnjeviću iz Srpca poginuo je spašavajući ranjenog druga. Na podrućju opštine je  107 poginulih i 12 nestalih, a ni jedna ulica ne  nosi ime poginulog borca.
Desa Lalić, sa vidnim žignućem u srcu jedvačujno govori: "Dobio je sina četrdeset dana nakon pogibije…Nemam sina, ali ostala je bol za života, koju ću i u smrt prenijeti..." 
Anđa i Veljko Nogo iz Miljevine su svijetli izbojci sa crne biljege smrti. Daju život za unučad. Bez njih ne bi imali providnih dana. Sve bi bili tamni dani. 
 Do petnih žila potresa istina o apsurdu rata u susretu sa Gavrom Elezom iz Kalinovika. Ovaj dobromisleni čovjek ostavio je neizbrisive tragove u mojoj duši, koja se nije umarala i dok sam sjekao olovne magle rata… Ali, sada, kada se zgušnjava bol i pogađa samo u jednu tačku, teško je. Zabole oči duše.
 U Bijeljini sam sreo Ružu Đurić, majku dva poginula sina i suprugu poginulog muža. Raspukni crna zemljo da propadnem s tugom! Tiha se bol spušta, a čas podiže, čas samosabira, čas rasplinjava… Pucaju riječi koje ne mogu da izađu iz usta!
 Stojko Čavić, otac dva poginula sina, živi u Bijeljini. Iz Bugojna je. Nema snage da da izjavu za novine. Bio bi smrtni grijeh i pitati ga bilo šta. 
 Spasoje Antunović se u izbjegličkom rasulu zaustavio u Foči. Otac je poginulog sina. "Najveći borac je onaj ko je dao svoj život", kaže. Iz usta mu zrači energija energija otrgnutog od života.
Bol se rasplinjava i ostaje ispod kože,  dok slušam Kosu i Vlado Vuković iz Srbinja, roditelj dva poginula sina.
U ratu su sahranili istinu, a poslije rata njene najsvjetlije izbojke. Ni tu se nisu zaustavili - pucali su u budućnost. Ali, neće moći. Izrast će drvo žive istine iz grobova nevino stradale djece. Od svjetlosti njene neki će pognuti glavu, a neki će oslijepjeti.
 Cvijeta Vujanović, majka tri poginula sina.  NJena marama je crno platno rata. Riječima je tijesno u košulji jezika!  U crnu zemlju živa ne može, u nebo takože, a da  može dublje bi u crnu zemlju pala
 Desimiru Makitanu, iz Ilijsša,  poginula su dva sina u jednom danu. Dvije smrti srele se u jednom srcu. I nije puklo. Koga stignu ova slova naša, osjetiće pogled nas iz Ilijaša! Leluja se crno platno rata u riječima... 
Vitomir Simić, sa Ozrena, živio je i umro u Doboju, kao otac  tri poginula sina. Pogled mu je nestajao  u magli, nigdje se ne zustavljajući. Kao da traži mjesta gdje je stalo srce njegovih sinova ili mjesto gdje  bi mogao biti njegov grob. Prošlost je živa zakopana u budućnost ovog čovjeka. Sve je donio i sve je uzeo rat... Žive rane peku, a srce ne puca!

               STAGFLACIJA JE VIŠAK NEMANJA

             Već odavno ističem da kod nas vlada stanje Frojdovih ‘‘nepodnošljivih okolnoti’’ ili kao, nebilo primijenjeno, u logoru Aušvic, kada su ispitivali koliko majka može trpjeti da bi štitila dijete. Izdržla je sve dotle dok joj voda nije počela ulaziti usta, onda je ispustila dijete...
           Diktatura nereda ima svoje zakonitosti i nepisanu logiku u kojoj se najbolje snalaze profiteri ili tačnijne ljudi koji žive od nedostatka dokaza, koji su u stanju da uz pomoć  novca primjene prisilnu tehniku izvdenih dokaza. Narod je potopio strah, a čovjeku egzistencijalnoj zebnji ima psihotičan stav: ili je divlje razjaren ili je tupo strpljiv.
             U ekonomskom smislu vlada stagflcija, koja se na pojmljiv način može prevesti da je to za narod višak nemanja, odnosno da je država butik sa kratkim rukavima ili da ima tijesnu kožu prema narodu.
            Stagflacija  je, kažu ekonomisti,  privredna stagnacija kombinirana s inflacijom, tj. privredno stanje u kojem istovremeno vladaju stagnacija i inflacija. Ona podrazumijeva izrazit porast cijena i visoku, sve veću nezaposlenost.
Nju su, i to sam isticao više puta od usmenog govora do ratne monodrame ‘‘Ode a da nije poginuo’’ predosjetili ratni profiteri: Uzmimo za primjer činje nicu da je sa područja ratnog Srpskog Sarajeva dislocirano je oko 150 fabrika. To je najveća poslijeratna pljačka o kojoj niko ne vodi računa. Kako bi i vodio kada običan čovjek u besudnoj i kriminalizovanoj državi i ne postoji. Od toga su se pojedinci obogatili, prodajući ili prisvajajući društvenu imovinu vrijednu milionima maraka. A všta je ostalo narodu i borcima? Opet se maneće: višak nemanja i butik za kratke rukave! Uz to i besudna država u kojoj je običn čovjek nevidljiv. Kako? Nema tu nikkvog trika: ukrali su mu sadašnjost i budućnost!
           Nije samo inflcija u ekonomskoj sferi, već i u društvenim odnosima u kojem su poplavljene moralne norme, jer vlada inflcija riječi, zakona, nemorala, korupcije i kriminala.
          Sada se vješto vade da Evropi i svijetu prijeti pad industrijeke proizvodnje, uz propratne pojave stagnacije stagnacija + inflacija = Stagflacija.
             Naši ekonomisti, bez dlake na jeziku, gledano očima onih koji hrane i od zla zemlju brane, su smiješni, jer kakvi će biti proizvodnui odnosi bez proizvodnih snaga?! Prazan prostor, bez ičega!
         Umjesto kretanje novca na tržištu imamo pravilo umnožavanja viška nemanja u prometu između ljudi.
Proizvodne snage čine armija od 150 hiljada nezaposlenih u Republici Srpskoj, kojima je ukraden stroj za proizvodnju budućnosti. Radna snaga proizvođača je u mrtvom uglu, nultoj tačci, bez zamajca za proizvodnju. A šta su onda proizvodni odnosi kada je takvo stanje u proizvodnji?! Zaustavljena misao, zaustavljen pokret, puko egzistiranje bez svrhe i cilja, što bi rekla moja baba kada ne vidi izlaz: ‘‘Jebem ti ovaj život, da mi je što prije umrijeti da se ne zlopatim’’ ili, po onoj narodnoj, ‘‘kad se zlo uprti, pa nema puste ni smrti da te iz zla isprti’’.
          Raspukni zemljo da u nju narod propadnemo s tugom! Bože oprosti narodu koga je vlast upotrijebila do neupotrebljivosti.
           Jedini izlaz je narodna sačekuša, ali od ‘‘događanja naroda’’ imali smo samo tamne dane i polarne noći. 
             Sada nam se svijetle upitnici: kuda i kako dalje!
 
 
            EPIGLOG  RATOVANJA POĐI-STANI-ODUSTANI

           Hoćete da vam pričam o djetetu rata, šta je ono naučilo?!
          Prva lekcija je bila: pođi pa stani! Druga: pođi pa stani! Treća, opet: pođi pa stani! Četvrta: pođi-stani-odustani! Gledano iznutra: toplo pa hladno, toplo pa hladno, toplo pa hladno. To istrga duše! Uz to – primirja dovedena do besmisla. Ona su najveće ratne iluzije koje se razbijaju o glavu borcima, komandi, narodu, ali i onima koji se rađaju, pa i onima koji se neće roditi, jer su izginuli oni koji su ih mogli donijeti na svijet. 
          A u ovom svijetu postoje samo dva stanja: stanje rata i stanje mira. Kada nema rata, u stanju mira – vrše se pripreme za rat. Dakle, sve je rat! A posebno nama Srbima koji dobijamo u ratu, a gubimo u miru.
            Zato naše ratnike dave sjenke rata, ne samo ovoga, već i prošlih ratova.
          U vrijeme primirja uvijek neko nekoga nastoji da prevari; slabiji jačem da utupe oštricu raznim igrama lukavosti, a jači slabije da puste bliže, kako bi im zadali jači udarac!
         Sve je varka – igra suprotnosti i lukavosti, koju igraju čak i životinje, a ljudi još perfidnije, jer imaju tehniku i razum.
            Za vrijeme primirja profiterski tragovi postaju širi, razuđeniji, pa se obično uhvati po nekoliko švercera sa neprijateljskom stranom. A u vrijeme kada puca i kada zemlja gori od granata, profiterima i švercerima gubi se svaki trag.
          U ratu je najinfektivniji nemoral, jer se u naručju naroda umnožava višak nemanja, ali sve do jednom – dok imaju čime da ga kupuju. Kada toga nestane, kada ratnik počne razmišljati stomakom, unutrašnja trvenja su neminovna – kao vatra koja je u početku tiha, da bi iz dana u dan sve više dobijala na jačini. Ta vatra, za pravo čudo, ne gasi se vodom, već ravnomjernim raspoređivanjem tereta rata – i psihičkog jarma na duši i fizičkog jarma na vratu, sa obaveznim otkrivanjem tatinih i maminih sinova sklonjenih u zavjetrinu i vraćanju dezertera u rovove, a ne u fotelje.
         Sve je to jasnoća koja ubija, ali ne neprijatelja, već svoj svoga. Još ako je pri tome vlast nedodirljiva, bojeći se ako se dodirne pravim problemima, da će se osuti – ta jasnoća zadaje smrtonosni udarac, ali sa odloženim djelovanjem...
           Sve to ako se ima u vidu, ali i vremenska dimenzija, pogled iz budućnosti na prošli rat, samo jedno, dva, a najviše tri primirja – mogu se opravdati! Sva naredna su takve varke iza kojih teku potoci krvi i umnožavaju se grobovi.
            Strana koja iza primirja pobijedi svoje slabosti, bolje napreduje u ratu.
    U Drugom svjetskom ratu Srbi su opijeni komunizmom branili iluzije o Jugoslovenstvu, koje im se sada i zauvijek razbijaju o glavu.
          U prošlom ratu, borci su se borili da srpska država svijetli na geografskoj karti svijeta, kao oreol svetih srpskih ratnika ili grudna čakra, a lopovi su stvarali ekstra profit. Kada se rat završio, zavladalo je pravilo iz narodne poslovice: "Krupnim lopovima se skida kapa, a sitnim glava!"
          Gledano duhovnim očima, nameće se blještavi upitnik: Hoće li nam država koju neki zalijevaju krvlju, a neki viskijem, biti Bogom blagoslovena? Pozitivan odgovor se briše čim se napiše, a negativan se nameće.                       
            U školi apsurdnog ratovanja naučio sam ono o čemu se više ne može ćutati, ali ni besmisleno govoriti. Rat mi je otvorio oči pa vidim što je u miru bilo skriveno, a čujem što je bilo nečuto.
            Dijete našeg rata nije imalo oca. Majka mu je zatrudnjela od problema. Kada ga je rodila, istog časa je izdahnula. Prije toga je imala samo jednu želju: da njeno dijete, kada nauči govoriti, ništa ne prećuti. Umrla je s mislima da su Srbi magnetna energija koja može sačuvati planetu od uništenja. Umrla je zato što niko nije htio da prizna očinstvo, a ona nije znala ko joj je napravio to dijete rata.
Naše siroto dijete rata iskajava istorijski grijeh, koji je duhovno nasljeđe. Od Njegovog začeća aktivno sam se uključio u razbuđivanje srpskog nacionalnog bića. Napisao sam, još tada, da u Bosni živi dušman sa dušmanom, uzima jedan drugom potajno mjeru, grudvajući se mozgovima, a u zavjetrini bruse noževe. To je tada tek začeto dijete rata bolje razumjelo nego široke narodne mase, koje su negirale tu tvrdnju.
Zbog toga je vidik u budućnost sve uži, javljaju nekadašnji borci.
           Bosna je zlo dijete bivše Jugoslavije.
           Od ljubavi njenih naroda nije ostalo ništa osim sjenki koje se grle na grobovima.

NATAVLJA SE...

VIĐENJE UNAPRIJED, 3

nedeljkozugic | 19 Februar, 2011 18:27

 
 NSTAVAK, 3
 
7. ISTRGNUĆA IZ SONETNE POEME ‘‘ZBOGOM SARAJEVO’’

Bude me slova iz rijeke jezika
u kojoj se kupa proročica vila.
Srpsko Sarajevo grade iseljenika,
to sam narodu kroz tebe govorila.

Narod cvili – od dolazećih bježi.
Gore to boli od svih ratnih rana
kaže to meni zemlja prodana.

Zbogom čarne boje sarajevske duge,
zbogom roso blistavoga sjaja,
zdravo kratka ruko tuđeg zavičaja.

Zbogom crni beharu sa grobova –
nek se sjenke grle sa vama;
ostaje drvo života bez plodova

jer mrtvi će krenuti za ženama.
Idu Srbi sa svojim praštanjem,
nose smrt sa odloženim djelovanjem!

Dušu ranjenu priziva trava
koju bere glasinačka vila –
ona koja nije daleko od zaborava,
što je sve moje tajne otkrila.

Liječi smrtnu, sarajevsku ranu,
rađaće moju nerođenu djecu,
paliće sa ognjišta vatru prodanu,
neće prinositi žrtve lažnom svecu.

Oboženi grešnici iz pjesme moje
ne smiju pred narod raseljeni;
izgubili su ga čuvajući svoje.

Sve to me ne ostavlja u sjeni.
Nijemi pjevač grleno vam pjeva
kao bolan odlaznik iz Sarajeva.

Zdravo šišarike u šumskoj prestonici,
zdravo nikom, jer pošli smo nikome…
Sve to, odavno, u mojoj duši izvidnici
nudio sam na dlanu kao svoj svome.

Sada vladajuće stiže odjek mojih riječi,
ali neosjetljivi na bol nisu moja braća.
Ova seoba mogla je da se spriječi
prije podlog pazara koji narod plaća

svojom tankom kožom i opštim rasulom.
Nad gubipoljem tuži sveopšta duša
pravoslavlja, a Bog svevidećim čulom

gleda u odlazeće i sve ih sluša…
I On žali lirsko, okrvavljeno slovo
dok čita odlaznicu: Zbogom Sarajevo!

Pale, 13. 3. 1996.


8. ISTRGNUĆA IZ SONETNE POEME ‘‘PROROČKI SONETI’’


(Poezija)

Poezija je logika kosmosa,
miris sveopšte duše pojava;
rađa se, razvija iz zanosa
ako je ima i ako je prava.

U njoj budućnost diše,
u riječima – blažena;
ona je munja koja piše
pečetom tišine tražena...

(Srpski pjesnici)

Odanjeni – ko iz neba pali,
pjevaju  iznad rane otvorene.
Kad nebeskog oca su zastali
da im podari život bez sjene… 

(Loši znaci)

Tanka je pređa naše nesreće
i mnoge će ona omamiti…
Spasilac Nedođija – neće

doći, a među nama će biti!
Sjenke se igraju oko šatre.
a đavolja djeca oko vatre.

(Proročki sonet, 1)

Na polju sjećanja slavnu junaci
sa sjenkama prošlosti se grle.
Hoće u budućnost, ali znaci
pored puta probudiće umrle.

Srbi vide namig svoga mita
i puteve spasa niz uzine,
a čelnika – vožda ponosita
zagrću u magle i pomrčine.

Dok matrica rađanja blijedi
sve je više ugasna trojanica,
a sveopšte majke su pogledi

tamo gdje  je njiva kosanica
iznad koje se vidi svjetlica.
Opet će neko zlo da slijedi. 

(Minut ćutanja)

U nama pupčana nit svetosti
svijetli iz duše u apoteku,
umjesto suza u rijeku žalosti.

Još nosimo misao veliku –
mi, neumorni od praštanja,
prozvani na minut ćutanja!

(Sveti Sava)

Luč svetog vida iz pomrčine
zracima duše probudio  je
nečute, ukamenjene tišine,
a vatru očima vidio nije.

Svijetli kamen srpske istorije,
vidioc Boga, njegov školnik…
Čovjek je hram za liturgije;
misli čiste božji  umolnik.
…..
Na raspetom krstu zemlje ove
srpkinje majke rađajte sinove

(Za generala)

Ti biješe arka srpske biblije,
na izvoru rijeke vrijeme zlatno
koja je krv treba da nam ugrije
i ne ponovi rat i vrijeme ratno.

Plamti vatra, gori živa slika
u srcu naroda Svetitelja Save.
Gledaju nas oči svetih ratnika,

ne mogu generala da zaborave.
Dušmani u nama stalno traže.
da uklone nevidljive straže.

(Zapadno sunce  - za Slobodan)

On je obraz naših vrlina i mana,
živa trava u proključaloj vodi
Srba koji dišu iz istorije rana,
koji vino krvi piju u slobodi…

Kroz njega smo prizivali sve mrtve;
Kosovski božuri rasli su u nama;
prinosili smo njemu svoje žrtve
kao cvijeće ljubavi svojim ženama.

Njegovo srce je iz pernatih snova,
kao čaj za liječenje zapaljive duše.
Kad misle da gubi – dobija iznova!

Sve što radi iz istorije dolazi
koja se ponavlja, jer Srbi Srbe ruše,
jer im sunce sa zapada izlazi…

(Oboženi grešnik - za Radovana)

On je jutrenik na opasnom putu
ka vedrim visovima pravoslavlja;
htio je da kaže riječ nečutu 
da nam se istorija ne ponavlja.

Ali, ljekar duše ne ču ucvijeljene
što dolaze iz naroda koje vodi.
Volio je ulizice sve – ovovremene, 
dok se ne nađe u proključaloj vodi.

Uzalud mu pisah s otiscima duše –
iz glavnog krvotoka našeg naroda,
iz krvi boraca koji izginuše…

Sad ga prate buktave riječi – 
onih kojima je ropstvo sloboda,
koje ne treba da vodi već liječi.

(Vrtivjerac  - za Vuka)

Pošao je od jevanđelja istine –
s mirisom tamjana u riječima,
s gorčinom koja neprijatelja dosine,
kao strijela savjesti u snovima.

Navukoše ti košulju čini derviši
iz Sandžaka zbog sječe ruku…
Tako posrnu ti, mitski, najviši,
a zapise nađe kasno u jastuku.

Sad  nas razuđene niko ne vodi;
vansebne, same sebi nedovoljne;
sunce ropstva je u našoj slobodi.

Srbin je kao celer – sam ne može!
A volim te ljude, budnike, zorne
i kad se slože i kad se ne slože.

(Molitva snijegu)

Padaj po crnom obrazu srama,
bijeli sniježe u tamne dane.
Srce puca, a duša se slama
onome ko nosi ratne rane.

Pokrij sve tragove i staze
i sva s istinom sretišta.
Kradljivci budućnosti prolaze,
poštenima ne ostaje ništa.

Padaj i nemoj nikada stati.
Krv struji u otvorenoj rani;
ona se ne može izbrisati…

Đavolu smo crnom prodani.
Kao da nas više neće biti
ili će nas sudba odmajčiti.

(Deseterac)

Blizu je nebo za posvećene.
Srbin nije sa ovoga svijeta.
Bog ih voli samo upjesmljene,
za njih nije ova planeta.

(Tropar Svetog Vasilija)

Leti perje srama na sve strane,
grije vatra  Duha Svetog.
U kutiju grijeha šta stane
biće djelo Srbina raspetog.

(Vrišti na ocanerođeni sin)

Nestaje narod široke duše;
rasplinjava se  kao plin;
krv  rana po zemlji prosuše.

Vrišti na oca nerođeni sin:
nisu htjeli da nas rode,
krive druge, pogane izrode!

(Uzlazno padanje)

Niti se množe niti  bože.
Lažu Te, Bože Nevidbože!


9. ČLANCI, TRAKTTI, STUDIJE, KOMENTARI
(SA OSJEĆAJEM BUDUĆNOSTI I OPRMEĆENIM DOGAĐAJIMA IZ ITOG)

            RAT MITOVA U BOSNI I HERCEGOVINI

       Predratno, trojedno područje Bosne i Hercegovine je bilo pod vlašću velikog broja osvajača: Rimljana, Kelta, Osmanlijskog carstva, Austro-ugarske monarhije, partizansko-komunitičkih vladara, a 1992. godine gospodara rata i papirnate nezavisnosti priznate rezolucijom 755 Vijeća sigurnosti Ujedinjenih nacija.
        Čuvari lijepih vremena sjećaju se  Bosne i Hercegovine, koja je bila srce socijalističke Jugoslavije.
      Preko lica njene istorije prelijeali su robovi grijehova. Kada se oslobode potisnutog straha vide silu ispred vjere. Za¬što nikada  nije bilo obrnuto: prvo vjera pa onda sila?
        Vjerovatno radi toga što su uvijek iz nje prognani ili pogubljeni nevini ljudi.
        Je li Bosna ‘‘Prkosna Od Sna’’ – satkana od pjenušavih snova ‘‘kamenog spavača’’?  
        Njene osvajače su, opjancani nadahnućem opjevali pjesnici, uz  namigivanje mitova o postanku naroda. Sjenka  namiga pružala se na njenu teritoriju koja dobija i gubi vladare.
          Sjenka srpske istorije titrala je u krošnji drveta koje je  iščupano i okrenuto  u nebo – gdje živi nebeski narod.
         Sjenka hrvatske istorije padala je iz tamnog oblaka na stoljetnu hrvatsku zemlju na kojoj su znakovi  vatikanske najezde.
       Sjenka muslimanske istorije padala je u jezero stra¬na¬ca u matičnim knjigama rođenih i gubila se u njenim dubinama.
         Nikakvo čudo, Bosna je ze¬mlja suprotnosti. U njoj vladaju mitovi, ko bi drugi. Kada izlazeće sunce obasja mit jednog naroda, on baca dugu sjenku na druga dva. U zenitu, mitovi su ravnopravni, ali čim sunce krene ka zapadu, dva mita potpuno pomrače treći.
         Svijetli izbojci srpskog mita uselili su se u jezik kojim se govo¬ri u Bosni. Vuk Karadžić ga je proglasio ‘‘najljepšim srpskim jezikom’’ – čistim kao nebeska suza. Gledajući na jezički identitet Bosna je srpska zemlja, zasjenjena sa tri vjerska mita. Prvi mit o Bosni naseljenoj Srbima je iz povelje bana Matije Ninoslava Dubrovčanima u kojoj stanovnike Bosne naziva Srbima. Njega prati Ajnhardov podatak iz 882. godine, kada je Ljudevit Posavski došao među Srbe koji su držali veliki dio Dalmacije. Bosna je srpska zemlja odvojena rijekom Drinom. Sve tri vjeroispovijesti koje govore štokavskim narječjem su islamizirani ili pokatoličeni Srbi...  
          Hrvatski nacionalni mit kaže da je Bosna pod sjenkom tuđeg neba. Sjenka će nestati kada ne  bude više Bosne. To svjedoči srednjovjekovni ikavski zapis, jer ikavicom pišu samo Hrvati. To znači da je ona Hrvatska zemlja. Krunski dokaz je banska titula koju su od bana Borisa do bana Tvrtka nosilibosanski vladari. To je autentična hrvatska vladarska titula. Svi bosanski mitovi su katolici. U Bosni živi od 32-35 posto pravoslavnih Hrvata, 50-52 po¬sto neslovenskih Vlaha, 6-7 posto posrbljenih Bugara, Grka, Albanaca, i Jermena i 8-10 posto pravih etničkih Srba koji su došli za  vrijeme Austro-ugarske vladavine i dvije Jugoslavije.
         Muslimanski nacionalni mit nastao je u podne, kada nema sjenke, s jednim okom na izlazak, a sa drugim na zalazak sunca. Okružen je sjenkama srpskog i hrvatskog mita. Oni su mu ukrali sjenku. Od izlaska do zalaska sunca – nema sjenke! Ima samo na mjesečini. A sjenka i jeste granica između svjetla i tame. Zato je muslimanski nacionalni mit izronio iz srednjovjekovne bosanske države, kada je došlo do bogumilskog prihvatanja islama. Prema tome, u predturskom vremenu do 1850 godine, muslimansko stanovništvo je bilo u apsolutnoj većini u  Bosni. U prilog tome ide činjenica da je crkva bosanska bila u opštem povlačenju i propadanju prije turskog osvajanja.
       Mitovi u Bosni ratuju dokazujući nedokazivo. Svaki za sebe je izvorni stanovnik Bosne. Druga dva su otpadnici od matične vjere,stranci u matičnim zemljišnim knjigama. Siju iluzije koje im se razbijaju od glavu. Tada vide crno sunce iznad glave. Pošli bi za silovanom učiteljicom života, ali ne vide  prst pred okom. Zato im sunce izlazi ispod tuđeg neba. Sopstvene sjenke se boje. Žive sa otvorenim očima koje vide zgusnuto vrijeme u kojem se čuva snaga pritajenih nacionalizama.
        Događaji  pretiču jedni druge od 1989. godine, jer se mijenja  politička karta svijeta. Etnički sukobi u Jugoslaviji potvrdiće tezu o očekivanim ratovima, jer je izgubila značaj za Zapad, poslije rasturanja istočnog bloka. Nakon buđenja srpskog nacionalnog bića, glavni rušioci Jugoslavije su Hrvatska i Slovenija, koje su izgubile dominaciju nad njom. Evropska zajednica i Savjet bezbjednosti podržale su njihovo izdvajanje, sa priznatim avno¬jevskim granicama.
       U januaru 1990. godine, kada je iščupan stožer jugoslovenskog režima – Savez komunista Jugoslavije, u trojednoj Bosni riječi o zajedničkom životu gubile su sjaj. Ni  jedno proročanstvo nije bacalo nebesku svjetlost na nje¬nu budućnost. 
        Političari su ložili vatru na putu od drveta u koje je grom pucao više puta. Narod nije mogao da ih spriječi, ali ni da izbaci žiške iz kuće. A lapidarna narodna poslovica opominje: ‘‘Ne loži vatru od drveta u koje je grom pucao!’’

       ČOVJEK   JE  UZROK   HAOSA
 
U svijetu u kojem živimo na sve strane se čuju ekološki krici. U jednom danu se promijene sva godišnja doba, na sjevernom dijelu Zemljine kugle nestaju biljne i životinjske vrste... U sferi društvenih odnosa vlada pravilo: toplo pa hladno, razne igre lukavosti (suprotnih intencija), umjesto da se istina i dobro međusobno vole, laž i zlo se vole - a ta ljubav vodi čovječanstvo u pakao. Naučnici su u svojim istraživanjima dosegli ono što su proroci odavno najavljivali: “U cvijeću nestaje mirisa, u rijeci života, među ljudima omraza” (Tarabići), ili indijska poslovica: “Kada posljednje drvo bude posječeno, kada posljednja rijeka bude zatrovana, kada posljednja riba bude uhvaćena, samo tada shvatićete da novac ne može da se jede.”
      Cvijeće kao da cvili, zbog čovjeka zagađivača, kao što šuma (lišće) cvili od grubih eksploatatora, koji zahvaćeni profiterskom i potrošačkom groznicom prave grdilo u šumi, ali i pored kamionskih i magistralnih puteva, a često i kraj vodotoka. Krici na sve strane - da ti mozak stane!
Ekologija je - kaže filozof Viktorio Hesle - nauka o kući. Od raznih fizičkih kuća u kojima čovjek živi ona ima u vidu prostorno najveću kuću - našu planetu Zemlju. 
Veliki naučnik Nikola Tesla, koji je bio pjesnik elektrotehnike i čitač prirodnih zakonitosti, ostavio nam je u nasljeđe refleks kako da opstoji Planeta, ukoliko za to nije već odavno kasno, jer smo u donjoj tački ekološkog haosa. Formula Teslinog spasonosnog refleksa opstanka planete Zemlje je: “Transformacija čitave  zemaljske kugle u osjećajno biće kroz koje misli sijevaju kao kroz mozak, gdje energija jedne misli može odrediti kretanje cijelog svemira”. Komentar bi bio suvišan: on se nameće kao odgovor na veliki svijetleći upitnik - a to je pobjeda vitalne energije istine i dobra, nad destruktivnom energijom laži i zla, koji planetu vode strelimice u pakao.
Opšte je poznato da je svjetski fond šuma nepresušni izvor kisika. Godišnje atmosferi daje 86 milijardi tona kisika, a apsorbuje 119 milijardi tona ugljen dioksida, što je spasonosno za planetu  Zemlju.
Jedno stablo divljeg kestena staro oko 30 godina može zadržati 120 kilograma prašine i 80 kilograma aerosoli godišnje.
Od 1950. godine do danas nestalo je oko polovinu cjelokupnog šumskog bogatstva svijeta, dok sadašnji gubici dostižu čak 18 miliona hektara posječenih šuma godišnje.
Sjekire i testere, buldožderi i vatra obaraju drveće širom svijeta mnogo brže nego što ih priroda i čovjek mogu obnoviti. Takav odnos savremenog čovjeka prema šumi dovodi do ogoljavanja ogromnih površina zemljišta i prijeti opasnim širenjem pustinja, čije nadiranje sve manje zaustavlja šume koje nestaju. Nije teško predvidjeti kakve sve posljedice ovo može da ima za buduću egzistenciju čovjeka i život na planeti.
U posljednjih 50 godina oko 10 procenata Zemljinog kopna pretvoreno je u pustinje i sve to uglavnom kao rezultat ljudskog ponašanja.  
Iz ove sumorne priče o planetarnoj ugroženosti šuma, bez sumnje, morali bismo izvući neophodnu pouku. S obzirom da se kod nas bezdušno i nekontrolisano uništava šuma, a vrlo malo se radi na njenoj zaštiti i obnavljanju, imamo dovoljno razloga za ekološku uzbunu koja nikoga ne ostavlja ravnodušnim.
Smanjenje tih sistema dovešće do osjetne nestašice vode za ljude i uticaće na rapidno istrebljenje brojnih živih vrsta na planeti Zemlji. Naučnici prognoziraju da će do 2025. godine najmanje 3,5 milijarde ljudi u svijetu osjećati nestašicu vode.
Samo oko jedan procenat vode na našoj planeti je pitka voda za ljudsku upotrebu! Od toga, na poljoprivredu otpada 93 odsto, čime se degradira njen kvalitet zbog upotrebe brojnih hemikalija. Vještčke brane i usmjeravajući kanali zahvataju oko 60 posto najvećih svjetskih rijeka, a zabrinjavajuće brzo se smanjuje nivo podzemnih voda, što sve dramatizuje ionako pesimističku prognozu o mogućoj velikoj krizi pitke vode na planeti Zemlji

SA TITOM ENERGIJA ZABLUDE,
POSLIJE TIUTA STRAH OD BUDUĆNOSTI

           Duge su sjenke grijeha iz prošlosti. Njihova igra dosegla je vrhunac tri hiljade godina prije dolaska Isusa Hrista. Od tada nas dave sjenke.
           Komunisti su  izvršili  psihijatrizacija politikom, koja je tjerala narod da ide ulicom jedan pravac. Boreći se za vlast komunisti su prvo ubili Boga u čovjeku. Tako su zarobili njegovu dušu. Raščerečili su je. Sjenke okultnog su se prikovale za krst.
U Titovoj državi je vršena kontrola uma. Ko je istinu govorio privlačio je munje. 
Titovim samouprvljačima su uniformisali misli i bilo im je dozvoljeno da pjevaju pjesme u kojima se veliča njegovo djelo. 
         Poslije Titove smrti, svi ljudi, a najviše prosjekaši (oni koji su bili mjerilo svega) su osjetili strah od budućnosti. Potapali su se u njemu. 
Komunistički lideri su znali preko tajnih kanala i unutrašnje obavještajne službe, dan kada će Narodna banka Jugoslavije pustiti u promet devize, koje nisu nastale u proporcijama proizvodnih snaga i odnosa o kojima su Titovi poslušnici pjevali i hvalili se na partijskom sastanku, komunističkim i sindikalnim kongresima. 
Velika zaduženja i puštanje deviza u promet nije išlo bez kontrole odozgo. Prije inflatornih udara, vlasnici deviza su postajali bogataši, jer im se kapital preko noći udvostručio. Čekajući novi inflatorni udar, kapital se uveličavao za četiri puta. Tako je nastala komunistička masonerija. Oreol zaštite bili su im radnici pod staklenim zvonom u Tvornici straha.
        Nije bilo tu prave ljubavi prema Titu, već ljubavi iz strahopoštovanja. Zato su zbog nje, kao majstori razlika, najviše stradali Srbi. Služeći se raznim igrama lukavosti, u zamahu lažne pokloničke ljubavi najviše su radili o glavi jedni drugima. Najbolji dokaz je Goli Otok, gdje je robijalo više od 90 odsto Srba. Lažna ljubav je imala  uznosit početak, a trajala je dok postoji interes za njom. Oni koji nisu lažno mogli da vole - bili su progonjeni, zatvarani i sklanjani iz života.
Krajem devedeseih, prije masovnih izbojaka nacionalizma, radnici su shvatili da su pokrade-ni i prevareni. 
       Komunitički sijači straha su se  stišavali,  nemali broj ih je napuštao Partiju. Propadali su na brzinu, kao da ih je razarala satanska stihija.  
Sa pojavom nacionalističkih stranaka pokazivali su svoje obrise. Nikada i nisu bili komunisti nego pritajeni nacionalisti. Kako bi drugačije, bez krvi, prepustili vlast nacionalistima!
       Srbi i Makedonci su za lidere birali presvučene nacionaliste, bivše komuniste, a Slovenci, Hrvati i Muslimani komunističke disidente. Zbog toga presvučeni komunisti nisu dobili podršku Velikih sila. Na čelu rasturanja komunističkih država bila je Amerika, koja se nije zvanično uključivala u to, već je isturila svoje satelite. Njena obavještajna agencija CIA, sondirala je i pripremila teren za razbijanje Jugoslavije, ali i moćnog SSSR. Najbolje je bilo početi sa najprometni zone planete Zemlje - sa Balkana, a zacrnjen krug su Srbi, koji su najbolji narod na svijetu za druge, jer gube sebe dajući se drugima, kao nemoralna udavača…

          SAMO(UBISTVO) NIKOLE KOLJEVIĆA

      Bez obzira na težak položaj umjetnika, hvala Bogu, još niko, od njih nije izvršio samoubistvo, taj čin nasilja nad samim sobom. Zvanično, to je "učinio" samo Nikola Koljević, kada je ostao bez državne funkcije, kada je bio samo predsjednik Udruženja književnika Republike Srpske. Ali, ozbiljnim istraživačima, koji su proučili sve okolnosti, pa čak i one ‘‘nepodnošljive’’, ostaje jasnoća svijetlećeg upitnika: ‘‘Nikola nije bio dobrovoljni davalac života’’. Dokaz je drugi hitac, jer jedan je mogao ispaliti sebi u glavu, ali drugi – nikako!
     Istina, on je teško podnosio kolektivno robovanje energiji zablude koju su proizvodili profiteri – pauci rata. Znao je da su Srbi ponosni na svoje mane. Znao je za Epimetejev sindrom. (Epimetej je bio Prometejev brat sa karakteristikama čovjeka koji kasno shvata).
Prevedeno na slučaj Koljević – bog ratne vatre, žrtvovao je svoj narod radi profiterskih interesa. Bezobzirno je trošio snagu svoga naroda. Ključ rata je ostavio u Sarajevu, a na Palama je našao staru bravu koja se dobro otključava profiterskim kalauzom.
       Proučavajući istoriju života Nikole Koljevića i istoriju slučaja, nema puno dileme da je on samoubica kojeg su ubili drugi. Kao kultivisan literata, koji je izuzetno dobro poznavao dramsku književnost, znao je da je u istoriji samoubistava najmanje dramskih pisaca i onih koji se bave esejom i filozofskom prozom. Ispred svih prednjače pjesnici i prozni pisci. Ali, ubjedljivo pjesnici, jer da bi njihove riječi blistale potrebno je puno truda, intenziviranih doživljaja, viđenja unaprijed i unazad, uz proširenu brazdu saznanja u sadašnjosti. Sve u svemu, za nauku, čudesan splet osjećanja i osjećaja vlada u duši pjesnika. Ono što oni kažu, ide ispred svake nauke i krute zbilje, uopštavanja, statistike… Cijena toga je dobrovoljno davanje života za Čezara Paveza, Branka Miljkovića, Marinu Cvetajevu, Branka Ćopića, En Sekston, Silvije Plat, Sergeja Jesenjina, Vladimira Majakovskog, Ernesta Hemigveja, Paula Celana, Jasunari Kavabata… Nikola Koljević nije mrzio ni druge ni sebe, bio je stišljive prirode, koju karakteriše znanje i promisao o svemu čega se dotiče. Istina, ne toliko naučno koliko književno i filozofsko. Nije imao kosmičku, naučnu inteligenciju  kao Tesla, ali je imao u sebi energiju koju je znao kontrolisati. Dokazao je to po onome kako misli, piše i djeluje. Smetalo mu je političko ćutanje moćnika o kriminalu u kojem su ne samo učestvovali, nego su bili njegove perjanice. Ali, iz straha od prokazivača, nije sa ljudima iz svog okruženja o tome govorio, jer su metkom zatvarali jedna usta, a strahom sva ostala. Dokazalo se to u bliskoj budućnosti,  na Palama, kroz desetine ubistava, gdje se žrtva ubija kao zvijer, pred maloljetnom djecom, na ulici, ispred porodične kuće i zgrade u kojoj stanuje... Pale su postale Palermo... Nikolino samo(UBISTVO) je agens kolumbijske sačekuše na Palama. Duge sjenke nevinih žrtava dugo će padati po stanovništvu ovog, na izbjegličkom rasulu i ratnim strahotama nastalog grada. 
        U januaru 1997. objavljena je da je nakon pucanja dva hica u glavu, preminuo Nikola Koljević. Odmah sam rekao da je on “samoubica” kojeg su ubili drugi. Narod je potapala ista sumnja, ali nije smio dići glas protiv sijača straha i smrti. Službeni izvještaj uviđaja nije niko video, osim da je obnarodovao da je Nikola pucao sebi u glavu u zaključanoj sobi. Znao sam da su to učinili ljudi koji dobro žive od “nedostatka dokaza”. LJekar je rekao: “dva metka ne može čovek sam sebi da puca u glavu.” Nikola im je spremao javnu sačekušu sa zapisima i fotografijama, a to je za njih koji brišu sve gnusne tragove jezik golih činjenica, bez bezopasnih pjesničkih metafora.
Biljana u “Svedočim”, u vezi sa svim tim ističe: “Vrlo dobro sam zapamtila kada mi je rekao, ali sa nekim posebnim naglaskom: Radovan me leči nekim tabletama”.
     Zato je Koljevićevo samoubistvo sumnjivo. Takav čovjek nije imao hrabrosti da dva puta sebi puca u usta, bez obzira što u Republici Srpskoj vlada duboka depresija i mafija. A on je glavni svjedok njihovog nastanka i održanja. Zato je vlasnik života i smrti iz njegovog okruženja, poslije hapšenja platiše ubica sa Sokoca, kojeg su uhapsila dva hrabra čovjeka (oba su ubijena u kolumbijskoj sačekuši), rekao: ‘‘B.V. je dobar momak, ali poslije hapšenja B. niko mu ne garantuje život, jer Ovi (mislio je na one koji čuvaju Radovana) će ga ubiti kao psa’’. Za nekoliko dana je ubijen najveći romanijski borilački mit Srđan Knežević, a nakon godinu dana i LJubiša Savić Mauzer. Policija sve zna, ali svi, od reda svi – ćute i ćutotvorišu. 
     Hazarski put Miloševića vodio je i Nikolu da bude samo(UBICA) kojeg su ubili drugi! NJemu, koji je imao moralni i državni dignitet, mafija nije mogla uvesti sankcije na riječi, ali ga je, po svemu sudeći, sklonila iz života.

 NSTAVLJA SE... 

VIĐENJE UNAPRIJED, 2

nedeljkozugic | 19 Februar, 2011 18:11

 
 NASTAVAK, 2
 
4. IZ ZBIRKE PJESAMA ‘‘IZABRANE PJESME’’
(STIHOVI VEZANI ZA RIJEČ ‘‘BUDUĆNOST’’)

        ***
S vidiocima budućnosti 
pazi kako ćeš 
ne zalazi u njihove neprodorne ćutnje

          ***
Na polju sjećanja slavnu junaci
sa sjenkama prošlosti se grle.
Hoće u budućnost, ali znaci
pored puta probudiće umrle.

        ***
Ona je tvrđava duše hajduka,
svjetlo budućnosti i prošlosti.
Iz ovih slova stiže poruka –
glas onome ko moli i posti.

         ***
Crni petak počinje u četvrtak,
piše i baca rukavicu u lice
bogatim lopovima, a to je znak
da u budućnost pucaju ubice.

       ***
Crni petak počinje u četvrtak,
piše i baca rukavicu u lice
bogatim lopovima, a to je znak
da u budućnost pucaju ubice.

       ***
Gladna usta, oštrina riječi,
sve pokrali, budućnost prodali.
Vlast neće moći da spriječi
narod kad na nju navali…

        ***
Sjenke zala nemoćne su bile
pred neizrecivim riječima
koje posjeduju duhovne sile,

a vide se svetačkim očima.
Nerođene su Srbe krstile
u kojima budućnost počima.

Sveti Sava nad pomenikom
priziva prorijeđene sinove.
Zajedno će nad suzarnikom

moliti se za spas zemlje ove,
jer djeca njena neće znati
budućnost njenu sačuvati.

         ***
Nema nas u istom, sve je drugačije,
svako ima svoje ostrvo beznađa.
Što je moje danas, sutra moje nije,
prevara budućnosti, sveopšta krađa.

          ***
Grad mrtvih – sjenke prošlosti.
Sjećanja se kreću, u nama žive…
Mrtvi beru cvijeće budućnosti
i dobivaju naše bitke nedobive.

         ***
tako, s okom duše letim nevidljiv 
astralnim mecima pogađam dušmane

razvidim budućnost 
nađem se između života i smrti

         ***
Na satu budućnosti
poklopile se kazaljke.

Nevidljivi čitač sudbine
govori šta treba činiti.

          ***

Kao ronilac pod vodom
sav sam u budućnosti.

         ***
Dok zalazi sunce sjećanja
Otvaraju se oči da vide budućnost.

         ***
Dok sam prepoznavao
trenutke koji će doći,
nevidljiva nit koja
vodi u budućnost –
postala je vidljiva.

          ***
Da bih pronašao magičnu moć
riječi i trava –
nisam pojeo čorbu od zmije
ni držao jaja pod pazuhom,
sakupljao paprat u ponoć na Ilindan,
splavario unutrašnjim putevima
i kao jasnovidac pamtio
šta vidim na brazdi budućnosti.

         ***
Gori dežurno oko budućnosti.

          ***

Ogledalo budućnosti

Vidjela je nekoliko godina
unaprijed, u ogledalu koje
sam joj poklonio kada smo
se prvi put sreli.

Razbila ga je
kada je dušu raspinjala
po mom tragu.

Uzalud sam je opominjao
iz prostora na koji
nije stupila ženska noga.

Nisam joj mogao prići
od sjenki onih koji su
prošli s onu stranu kože.

Đavo ne prepoznaje budućnost,
piše Pavić u knjizi u kojoj
živi i mrtvi šapuću.

Da nije razbila ogledalo
mogla je nekažnjeno proći
kroz odaje u kojima sam čuvao tajne.

         ***
Đavo ne prepoznaje budućnost,
piše Pavić u knjizi u kojoj
živi i mrtvi šapuću

          ***

Nauk

Prošlost za budućnost učuvaj.
Njeno uzeće je pečat svemu što dolazi.
Sa što više providnih dana 
bliži si uzvanik Stvorcu.
Čuvaj svoju lijevu stranu,  
desnom se od zla brani, hljom hrani.
ne daj na se, glavu gore...
Brani svoje tecivo 
koje grije sunce bez raskrsnice.
Čuvaj sunčanu nju 
na koju pada sjenka starog hrasta 
i mlade lijeske.
Ako se osunčaš u njoj, 
rodiće ti pšenica bjelica, 
a žena će ti rađati djecu sunca.
Tako kaže zakon zemlje 
i onih koji su odojčad vimena njena.

        ***

S rukavicom na jeziku
zaklinje se u narod,
kradući mu budućnost

Netragom nestaju izvikivači parola.
Prodali su pogrešne razloge za b¬udu¬ćnost.

          ***
Instrument nasilja napunjen je  zabludama.
Štamparije štampaju “Oče naš za ubice”.
Gradonačelnik ne vidi budućnost.
Uzalud zublja, gust je istorijski mrak.

         ***

Orječujem ono što nose   
uniženi do ćutnje, 
kao onda  kada su pravednike 
stavljali između čekića i nakovnja – 
iskivajući iz njih paučinu.

To pali luču koja osvjetljava puteve 
koji vode u budućnost.

          ***
Nebo plače nad onima 
koji gledaju u budućnost.

         ***
U ogledalu zalutalih duša 
piće je zabluda 
i hrana potrošene budućnosti
Prodali su stroj za 
proizvodnju budućnosti
naša budućnost je u opasnosti.
zaboravlja se ko smo i šta smo 
i kako izgleda biti čovjekom.

          ***
Na svijetlu budućnost naslanjaju uho.

         ***
Tjeraju prolaznike da idu natraške, 
jer: u budućnost se puca!
Bosna je zacrnjen krug!

        ***
Teroristi su pucali u budućnost.
Neko žuri u prošlost budućnosti, 
a neko u budućnost prošlosti
Prije nego što čujem krik 
iz budućnosti, 
osmijehom ot¬apam ledni brijeg.
Pokloniće joj budućnost 
ako usta vremena ne progutaju sjećanje 
na snovitu biranicu
Svjetlost budućnosti
je u otiscima  duše.

         ***

PISMO PRIJATELJU
                
             M. Topaloviću

Šaljem ti svijetli dan srca
da otključaš tajne.
Prate te znakovi vremena  
koje dolazi. 
Otkriće tragove ubica 
najvećeg borilačkog mita romanije.
Strašilo iz Beograda spojilo je 
ljevicu i desnicu; 
ljevicu kada zavarava narod, 
a desnicu kada ubija…
Gutali su dušu naroda.  
Nebo se crvenilo umjesto njih. 
Stići će ih kletve 
zaboravljenih žrtava rata!
Na okamenjenom spomeniku 
narodnog ćutanja riječi su oštre.
Uhapsili su čovjeka koji  je kupio
državu  crtanu našom krvlju.
Ljutiš se na popove 
jer su blagosiljali lopove 
koji prave  državu u oblacima,  
a narod u crnu zemlju propada s tugom.
Teroristi se boje budućnosti. 
Zato pucaju u nju.
Energija zla vratiće se svom izvoru.
Ne likujemo, 
jer nismo slabi u jakosti
Znali smo šta će biti. 
Zato nas Bog nije ubezočio.
naše misli su se užilile 
u napeto ćutanje naroda.
Kad se zapali i sirovo gori!
Bog će nas oslijepiti 
ako budemo gasili požar.
Napeta je strijela javnih prozivki.
Hoće Bog istinu!
hoće narod hljeba!
To su znakovi  vremena koje dolazi.

5. Iz romana ‘‘Roman o Ivani’’
(ULOMCI VEZANI ZA RIJEČ ‘‘BUDUĆNOST’’)

    • U proširenoj sadašnjosti sreli su budućnost prošlosti.
    • Dodir sa smrću ostavio je tragove, tako da intuitivnim prosjevima mo¬že obasjati puteve u budućnost.
   • U krugu iznad vremena krije se Ona koja će trajati kao prečista kći zemlje. U proširenoj brazdi vremena, budućnost je prije prošlosti...
   • U našim prilikama, Ketmana najbolje karakterno određuje Vukova narodna poslovica: ‘‘Jedno misli, drugo govori,  treće tvori (čini).’’ Eto, najboljeg objašnjenja ko je Ketman. Došao je iz dubine vremena i teče u budućnost, mijenjajući vladare i društvene sisteme. To je, opet po Vuku, trojedan čovjek ili čovjek sa tri lica.
   • … Takva je, uostalom, u budućnosti, usmena književnost, jer je njen osnovni zadatak da otkrije recept za pravljenje melema koji vraća nadu da je ljubav osnovni smisao života. Ako je nema, nastupa gušenje u razuđenom emocionalnom životu. Zarobljeni smo u sebičnoj ljubavi prema sebi -  nismo nigdje i ne stižemo nigdje, do u eksplozivnu tjeskobu...
   • U ranom djetinjstvu počeo se baviti mađioničarskim trikovima, često s velikim uspjehom. Na radnim akciama su ga dizali u nebesa, želeći da im pogo¬di šta misle i šta će se desiti u budućnosti. Kada je bio na vrhuncu moći, sa grupom istomišljeika, osnovao je centar za istraživanje paranormalnih pojava. Kao glavni istraživač godinama koje prethode ratu, ali i u ratu, raskrinkao je stotine varalica. Ali, tu tajnu djelatnost nije htio obnarodovati, zato se bavio konkretnim poslovima, koji ga ne odaju kao istraživača skrivenih pojava  i događaja. A i da ga je neko otkrio, ljudi  oboljeli sami od sebe, ponoseći se svojim manama – ne bi vjerovali da  posjeduje takve sposobnosti.
   • Kada se vratio u život, osjećao je bol i ljubav koju je izazvao kod drugih. Vidio je događaje koji će se desiti u budućnosti. Vrijeme se sažimalo i nije imao osjećaj da traje, već da se vraća u neostojanje, u sjemene ćelije oca i majke. Onda je nastupila eksplozija. Duša je ‘‘uskočila’’ u tijelo, od čega je osjećao bolna žignuća. Pratio ga je žudni osjećaj, ako ikada dođe do oslobađanja bola, biće mu važne samo dvije stvari: znanje i ljubav!
   • Vid se okrenuo prirodi, želeći da u njoj sretne ženu svojih želja. Ona će biti bez igara lukavosti, čulna i čedna. Našao ju je u Ivani. U njoj je ljubio nebo i zemaljske neprolazne trenutke. (‘‘Ljubav je jedina strast koja ne trpi prošlost, ni budućnost’’) 
   • Da nema ljubavi, ne bi bilo gravitacije. Ona izaziva kretanje. Svjetlost je živa sila Boga. Ko to osjeti može pamtiti budućnost, vraćati se u nepostojanje, u vatrenu želju začeća. Jer, ispred bezmjernih dubina vremena, postojala je svjetlost, koja je najbolji dokaz da Bog vlada materijom.
To ne remeti ravnotežu u odnosima, jer u njima gori dežurno oko budućnosti. 
   • Znao je da se na tajanstven način misao jednog čovjeka prenosi na druge ljude. To je znak da niko nije izolovan, već je u neraskidivoj vezi sa drugima. Staro je pravilo da sve utiče na sve. U proširenoj brazdi vremena, budućnost se sreće prije prošlosti. Tu brazdu Vid je prvi put zaorao u djedovoj sunčanoj njivi i sreo je nju: čulnu u ćutnji, čuvstvenu govoreći.
   • Ivana i Vid su djeca besmrtnog vazduha, koji od bijelih oblaka predu zlatnu pređu zemaljsknebe-skih tkanja. Kada se nađu u energetskom oblaku Duha Svetoga, izgube se u prelijepim bojama duge koja se izvija iznad čudne šume u kojoj živi ptica svijetlećih krila. Ona prenosi znanje koje ljudi ne posjeduju. Doletjela je iz beskrajne dubine vremena. Jedno krilo je prošlost budućnosti, a drugo budućnost prošlosti. 
   • Ivana je zamolila Veru da uradi natalni horoskop za Vida, kojim je htjela da ga iznenadi. Dala joj je samo datum sa časom i godinom rođenja. Njoj za ljubav susreo se sa Verom hotelu „Ideja“. Ona je, kao ciganka u karte, govorila gatalačke brzalice, koje laika opijaju, a onoga ko se razumije u život i društvene odnose, pa i kosmičke pojave, ostavljaju ravnodušnim. Gledajući u krug sa dvanaest horoskopskih znakova, podijeljenim linijama, koje označavaju položaj planeta u momentu rađanja, Vera je proricala šta Vida čeka u skoroj i daljnjoj budućnosti. 
   • Ivanu je fascinirao fenomen viđenja budućnosti. Taj vječiti san ljudskog roda  nije davao mira. Sanjala je susret sa čovjekom koji može da vidi unaprijed, a plašila se viđenja unazad, jer se bojala  skrivenog grije-ha.
   • Slast za dušu žene je muško srce. Kada ga nađe izgubi pojam o prošlosti i budućnosti. Nestaje i rađa se u trenucima koji se ne zaboravljaju.
   • U Vidu Radišiću sam našla tvog nebeskog oca. Otkrio mi je  koliko su zemaljske strasti varljive. Upoznaćeš ga kada u tebi uzriju ove riječi,  krštavane u mojoj du¬ši, uz  molitvu za tvoju budućnost. 
    • U proširenoj sadašnjosti sreli su budućnost prošlosti.
    •  Pomjerao se  prostor  od sjećanja na budućnost.
    • Do dir sa smrću ostavio je tragove, tako da intuitivnim prosjevima može obasjati puteve u budućnost.
     • U krugu iznad vremena krije se Ona koja će trajati kao prečista kći zemlje. U proširenoj brazdi vremena, budućnost je prije prošlosti...


6. Iz romana ‘‘Jezikom duše’’
(ULOMCI VEZANI ZA RIJEČ ‘‘BUDUĆNOST’’)

    • Živimo u  vremenu užurbane budućnosti, zatrpani informacijama, kada čitaoci traže (ako ih uopšte i ima) izraz koji nudi promjenu opažanja stvarnosti. 
    • Govorio je srcem u kojem se sreće budućnost prije prošlosti.
    • Ti me najljepše zavodiš – iz prošlosti i iz budućnosti. 
    • Naš susret će biti u znaku pobliženja prošlosti i budućnosti u sićušnom trenu prepoznavanja da smo već  živjeli ili da radimo kako treba.
    • Živimo naš san. Neka ti tako počne ovaj dan u kojem se stapa prošlost i budućnost.
    • Da  sve bude sada i ovdje, gube se granice, govori srce u kojem se sreće budućnost prije prošlosti.
    • Da  sve bude sada i ovdje, gube se granice, govori srce u kojem se sreće budućnost prije prošlosti.
    • Takav je bio Branko Miljković, kao i svi pravi pjesnici, koje vjetar vremena ne može izbrisati iz sadašnjosti i budućnosti.
    • Sve si bliskija mom disanju, koraku i snu. Nema čuda, kada se ona mogu objasniti na prirodan način, onako kako nam podsvest – svetleći trag intuicije govori da smo već unapred odživeli budućnost ili da radimo kako treba. 
    • NAUM: Tražio sam te, predosjećajući te kao Jungove simbole, koji imaju kosmičko značenje (i dodao bih: zračenje!), kao otisak prošlosti u budućnosti…Sve ostalo je u snažnom predosjećaju, koji se nije oblikovao u riječi… 
    • BISERA: Listam nevidljivu knjigu života, a odnekud nevidljiv dodir tvoje tople ruke na svakoj stranici, kao što se na svakoj stranici Biblije spominje ljudsko srce, kao što je rekao Egziperi, ‘‘Čovek srcem ispravno vidi, suština je ono nevidljivo’’... Kad ti je neko suđen, nije važno kako ti pripada; to nije samo tren koji te veže za njega, nego beskrajno duga prošlost i neizvesna budućnost, koja je uvek najlepša dok se zamišlja.
    • Naš susret je pobliženje prošlosti i budućnosti u sićušnom trenu prepoznavanja, da smo već živjeli ili da radimo kako treba.
    • Zato sam zaćutao, u uznesenju da začnem i porodim likove za scenerij koji ću, nadam se, uspješno završiti, jer su  nijeme drame odigrale svoje rolne u očima duše, koje su dar od Boga, jer treba da raspu svjetlost na budućnost. Zato je nastala ćutnja,  uz tvoj osjećaj da sam u  stanju tajanstvenom za tebe.
    • Draga moja  Bisera, ovo što ti pišem je istina, koju skorojevići i konzumenti,  suočeni s nesigurnošću i strahom u pogledu svoje budućnosti, ne razumiju. Za njih su to proročko-apokaliptičke tendencije psihotičara, za koje ove pojave dobivaju negativnu kvalifikaciju...
    • NAUM: Sa tobom istinski, u punoći doživljaja, živim ono što jeste i može biti. Dobro si rekla ‘‘živimo naš san’’. Neka ti tako počne ovaj dan u kojem se stapa prošlost u budućnost. 
     • Priroda i Bog podarili su nam trenutak u kojem se prepoznajemo iznutra, sa željom da tako  bude zauvek.  Nisam ljubomorna na tvoju prošlost, već na sadašnjost i budućnost - u kojoj nismo zajedno.
     • NAUM: Sav sam od tebe, rođen i preporođen, nesit tvojih pogleda i riječi, dodira i splavarenja kroz tvoje tijelo u kojem zri moja želja...Kada sve knjige zatvorim, i oči kada zatvorim, sanjam tvoje buđenje kraj mene. 
 
NASTVLJA SE.... 


VIĐENEJE UNAPRIJED, 1

nedeljkozugic | 07 Februar, 2011 07:37

 

VIĐENJE UNAPRIJED
(ili NIŠTA SE NE MOŽE SAKRITI na putu unutrašnje spoznaje)

1. UVOD KAO UVID

          Kao istraživač, otvorenog srca, pounutrio sam mnoge pojave i orječio ih – stavljao misli u tijesnu košulju jezika. Bilo je to jako teško, kako na samom početku, tako i sada na kraju puta. I ne bi nikada uspio da nije bilo Božije pomoći. Na početku puta sam lutao, kao rasijano dijete koje traži čarapu i obraća se majci: ‘‘Mama, gdje mi je čarapa’’, a majka utješno: ‘‘U ruci je držiš, sine’’. Tako sam sve više shvatao drevnu mudrost da je čovjek odgovoran prema mislima, a riječima kazanim i napisanim  još više. Uvjerio sam se da misli koračaju u riječima i da je genijalni Tesla bio u pravu kada je rekao ‘‘da jedna misao može odrediti kretanje cijelog kosmosa’’.
       Kao odgovoran čovjek prema mislima i riječima, mislio sam i govorio unutrašnjim glasom: ‘‘Bože, daj mi snage i prosvjtljenja’’, a sada, na kraju, ‘‘Slava Tebi, Bože’’.
Otvoreno oko duše uvijek me vraćalo na stazu najvećeg srpskog duhovnika - Vladiku Nikolaja Velimirovića.

         Sve me to navelo da napiše pjesmu ‘‘Molitva’’
 
       Bože,
       oslobodi me i primisli zle
       i da umom ne krivudam.
       Dozvoli  da budem dobromislen i pravorječiv.
       Od gutača duša me spasi, Gospode!
       Neka netragom nestanu svi zapisi
       koji za čovjeka  nisu.
       U meni je suhi barut
       koji bi mogao planuti,
       ako ga  dotakne pogrešnim riječima.
       Imajući takvu osjetljivost u vidu,
       jasno  je da pjesnici nigdje i nikada 
       nisu izvojevali revoluciju.
       Oni su ispred nje, a mangupi i nitkovi iza.
       Heroji su u sredini.
       Kada oni ginu - grobovi svijetle neugasivo!

            Riječi  imaju u sebi energiju ljubavi, one su male munje, svjetlice koje prožimaju cijelo tijelo, ako su prošle kroz središte srca.
            Smirenoj duši pokorenoj volji Božijoj, duhovi zlobe ne mogu ništa.
           Onaj ko pred sebe stavi svijetleći upitnik sa predubjeđenjem da knjiga ima neku drugu namjeru, savjetujem da je ne čita. Ona, u svakom pogledu, nije namjenjena sebičnim i tjesnogrudim ljudima, koji  činjenice silom okolnosti prihvataju,  nastojeći da ih poreknu ili zaobiđu.
          Vođen željama kao molitvama, sužavalo mi se vrijeme na dlanovima, pa sam jasno vidio čak i skrivene dimenzije prošlosti i  budućnosti.
            Bog je otvorio kosmičku biblioteku, jer sa praga smrti  vrati me u život...
            U predratnoj, ratnoj i poslijeratnoj prlježi, nisam mogao da budem nečasan igrač, zato sam, kao duhovni fotograf, bio časan posmatrač. Nisam razgovarao samo sa umrlima, ali sam vjerovao da je moguća komunikacija sa njima. Ako jeste, vjerujem da imaju veću sposobnost da pomognu čovjeku  nego dok su bili u vidljivom životu.
            Vladika Nikolaj Velimirović je dao odgovor šta vide mrtvi: ‘‘Svaki umrli vidi jedan deo onoga sveta koji je preogroman, neizmjerno veći od ovoga. Mnogi na samrti vide svoje srodnike, davno umrle, i sa njima razgovaraju. To je bezmalo obična pojava...’’
            Od zla se branih osmijehom i nadom, s vjerom da ono što vidim unaprijed može da uznese iznad problema  sa proširenom dimenzijom njihovog sagledavanja. Blizak mi je Alfred Adler, koji u ‘‘Psihologiji djeteta’’ kaže: ‘‘Ništa jedna dobra vila ne može bolje uraditi za jedno dijete, nego mu stavi probleme u naručje, koje ono uspješno rješava’’.
            Rijeka sjećanja, kao da nije tekla iz prošlosti, ulijevajući se u veliko nepoznato more, već kao da je tekla iz proširene sadašnjosti u prošlost. U zapuhu sjećanja trenuci ne umiru. Znakovi pored puta budiće umrle!
            Vjerovao sam, a i sada vjerujem, da bih doveo dušu u opasnost ako se ne bi pozvao na Boga (jer ko ga ne priziva - goni  ga). On mi pomaže da u ‘‘nevidljivim’’ signalima prepoznam ono šta nas čeka u budućnosti.
            Govorio sam onima koji će pucati jedni u druge da u Bosni sjedi dušman sa dušmanom, potajno jedni drugima uzimaju mjeru, dok u zavjetrini bruse noževe. To je tek začeto dijete rata bolje razumijelo nego široke narodne mase.
            Kada su mjere uzete, komšija komšiju je gledao usijanim pogledom.
            Haustori su se punili mrakom. Strah se uvlačio u kosti spavača!
            Namirisani barutom krišomice su izlazili glasači. Poslije prebrojanih glasova kao dan je jasno da su ljudi promijenili boju krvi.
            Počelo je pucketati u vazduhu. Ulicom su išli ljudi čas vidljivi čas nevidljivi. Tražili su zaklon između svjetla i mraka.
            Dok su normalni luđeli od straha - luđaci su zauzimali busije! Grad je postao njihovo vlasništvo.
            Nema nekada, sve je sada. Nestaje grad satkan od ružičastog sna. Nad njim su ukršteni mačevi mržnje. Zemlja i nebo sreću se u jauku. Nigdje svilenog konca sjećanja na sveopštu zbratimljenu zajednicu.
            Sjenke se grle nad grobovima. Vidim ranjenika čije noge koračaju po podzemnim svjetovima i plačnu majku čije suze hvatam u suzarnik...
            Na vrhu igle i život i smrt!
            O, Bože,  kako me bole oči duše!
 
                                                                       ***
           
            Da bih otkrio izvornu istinu u korijenu prirodnog nastanka pojava, odbacio sam uniformisane načine mišljenja i nošenu košulju jezika.
            Oni koji vjeruju u najveću zabludu ‘‘svi kažu’’ ne mogu pomoći, ali onima koji traže izlaz iz bezizlaza - mogu se pridružiti, kao i oni meni. To me sa njima pobližuje, ali ne u smislu da budem ispred njih ili oni ispred mene, već zajedno, da se oslobađamo od robovanja grijehova prošlosti.
          Moja izlaganja (komentari, članci, priče, pjesme, istraživanja) su sublimirana (u saboju) i ne rasipaju se izvan naponskog polja na temu ‘‘viđenja unaprijed’’. Mogu se čitati od kraja ka početku, iz sredine ka početku i kraju, ali i kao istrgnuća - onako kako se slučajno neka stranica otvori.
            Kazivanje o ratnim i poslijeratnim pojavama, nigdje se strogo ne odvajaju, jer stoje u ‘‘čvrstim’’ uzročnoposljedičnim vezama.
            Ako vam se učini da pisac ima magičnu moć u riječima, vjerujte da mi to nije bila želja, osim da pisanje bude s dušom u riječima, s razbuđenim očima srca, jer i sam čin pisanja dešava se po diktatu: ‘‘usta zatvori, a oči otvori’’.
            Sve to vodi  nijemi dijalog, ima neke veze sa pitanjima i odgovorima na svijetleće upitnike - kuda i kako dalje?
            Ono što je za Bergsona intuicija, za Paskala je oštroumno rasuđivanje, jer razum djeluje u trenutku i tjera da se pokreneš iz mjesta. Intuitivni prosjev, djeluje munjevito, ali tjera da putujete u mjestu, splavareći uzvodno, uvijek s licem prema budućnosti. Zato se uz put sreće ono što će  biti.
            I bi tako, rekao bi izumrli seoski mudrac. I ćutao bi. A današnji svaštoznanci, koji čuju samo sebe i vide samo sebe - ne znaju ni koliko je taj seoski mudrac znao kada je išao u prvi razred osnovne škole.
            Ako olovka služi čovjeku da mu produži pamćenje, zapis intuicijom je bljesak male munje u knjigu vječnosti. Blago ‘‘probranim’’ koji je čitaju.
            Na ‘‘kraju’’, želim ostati  (Dalje)

Нови роман ''Језиком душе''

nedeljkozugic | 10 Januar, 2011 11:43

 
 
У ЗНАКУ ТРАГАЊА

(Недељко Жугић: ''Језиком душе'', Књижевни фонд ''Свети Сава'' Источно Сарајево)
Ако постоји матрица која одређује личност и дјело Недељка Жугића, онда је то сигурно истраживање, истраживање и у животу и у књижевном дјелу. То су увијек помало ризични путеви који често завршавају на странпутицама, на срећу Недељко није никада сишао са тврдог и тајанственог пута истраживача. Такав је и као пјесник,и као новинар, и као прозни писац .
Ја ћу овдје покушати да назначим основне смјернице за читање Жугићевог новог романа Језиком душе. Ми смо, нажалост, склони да и књиге вреднујемо по тежини,као шећер или брашно, па отуда се и увријежило мишљење како је књига роба,јесте, али је и књига и нешто више,јер има вишеструку употребну вриједност. Писац је остварио роман у монолошком смислу,у некој врсти имагинарног дијалога,као што је Андрић у своме Разговору са   Гојом, успоставио унутрашњи додир, доднр психолошких волумена, додир духовном руком. Писац, дакле, успоставља неку врсту дијалога са сродном душом,а сваки дијалог,да не заборавимо, носи са собом и своју драматику. Дакле, Жугић је живот помјерио на унутрашњи план,па чак и онда када говори о стварним људима и догађајима,који се рефлектују на фону психолошког волумена,што овом роману даје боју лирског романа.
 
У основи стоји старозавјетно промишљање свијета или да идемо још дубље источњачка фолозофија индијских спјевова Рамајане и Махабарате. Јесте, инсистира писац на појавном свијету али је тежиште какве ефекте тај свијет оставља на духовни простор личности. Ако заиста ишта одређује једну личност онда су то двије ставари:рефлексија такозваног објективног свијета на интимном фону и свијет успомена и сјећања,свијет који је утолико богатији уколико је богатије и пространије сјећање. Дакле потиру се димензије времена и простора. У животу ништа није случајно каже писац па чак ни тишина која нас понекад изненади својом гласноћом. Изгледа само на први поглед парадоксално, а, уствари, ко то од нас није осјетио тај феномен бремените тишине. Није ни мало случајно Жугић своме роману ставио мото: ''Душа све памти'', и заиста хтјели ми или не хтјели признати све се догађа на тој духовној матрици. Није само Жугић изградио свој духовни свијет, него је и изградио и свој рукопис који нам приближава тај његов свијет. Двије личности су у имагинарном споју - Наум и Бисера, које су се, како писац каже,препознале изнутра,дакле њихови психолошки волумени су се додирнули и наслонили један на други, и не само то него је дошло и до међусобног прожимања та два свијета. Овај роман је остварен са та два стајалишта, два осмишљавања објективног свијета. Дучић је записао: Кад срце запишти мисао је крива. И заиста, ако покушамо да свијет само дохватимо емотивном страном то није потпун захват, или ако га покушамо дохватити само рационалном страном и то је само половичан додир свијета. Управо зато овај роман треба читати пажљиво да би се докучила његова суштина,а суштина је управо у психлошком волумену његових јунака.
Наравно, вијековима човјек покушава да докучи смисао живљења,смисао времена и простора у коме обитава. Ко зна колико је књига написано у овом смислу и колико су пута људи покушавали да разријеше ту дилему.Познато је да источњчка фолозофија види објетктивну стваронст као параван иза кога се крије истина. Писац сигурно зна за овај феномен зато на једном мјесту биљежи: Ако отвориш срце прије врата,остаћеш у кући. Објективна стварност је дакле зид, која заклаља суштину космичког поимања свијета.
Наравно, врло је тешко језички формулисати сва она унутрашња превирања и кључања у једном духовном бићи. Управо да би се срочила, намјерно кажем срочила али не написала,ова књига треба познавати библијско поимање свијета као и хеголевску или Фромову филозофију, па отуда мислим да ову књигу треба пажљиво читати,по систему какав је препоручивао познати професор Богдан Поповић, дакле,ову књигу треба читати ред по ред,читати и промишљавати. У језичком смислу треба рећи да је Недељко Жугић одавно нашао свој језички рукопис,који је препознатљив, у смислу. Кажи попу поп, бобу боб, и ако и у том смислу писац трага за невим језчким могућностима, за новим метафорама. Његова ријеч је прецизна, пажљиво извајана као ријеч на каменим споменицима, крајње економична и препознатљива.
У сваком случају писац је успио да ријечима свакодневице изрази веома сложену грађу и да је тако приближи читаоцима. Не трага писац за ријечима које су веће од себе. Додуше,није то оно смирено Андрићево приповиједање, које личи на равничарску ријеку, Жугић у том смислу искаче из те језике равнине и језичке тишине. Отуда понекад његова реченица зазвечи као да се чекићем удара у ковачки наковањ, то је вјероватно условљавала и сама грађа.
Ако писац овог романа није у потпуности затворио рационални систем поимања свијета, сигурно је отворио многа питања па се отуда не треба чудити великом броју упитника унутра, јер се не може оспорити да је врло често и зналачки постављено питање дио одговора на то питање.
Рекао сам на почетку да је Недељко Жугић истраживач и у животу и у књижевности што се јасно види у свим елементима овог дјела. Писац не само да разбија тврду структуру објективног свијета,него разбија и класичну композицију,помјера у страну простор и вријеме,ради духовну,унутрашњу структуру,разбија и класичну реченицу. Тражи и трага за новим могућностима перцепције објективног свијета и у транспоновању тога свијета у подручје ријечи. Ово дјело дакле треба читати језиком душе како и гласи назив овог романа. И да закључим: сигурно овај роман захтијева студиознији прилаз и више простора, јер је Недељко Жугић назначио неке нове трасе у овој области. Отуда сам сигуран да ће ово дјело наћи своје читаоце, поготову оне љубитеље литературе, који су у стању да проникну у вјечито питање шта је писац хтио рећи. Књижевно дјело нуди онолико тумачења колико има читалаца, јер управо толико има углова из који се види једно књижевно дјело.

И. Сарајево, октобар 2010.                                                               Душан Зуровац

 
LJUBAV BISERE I NAUMA JE NOJEVA ARKA SPASA

(Nedeljko Žugić: ’’Jezikom duše’’, Književni fond ’’Sveti Sava’’ Istočno Sarajevo)

Ljubav je kazna. Kažnjeni smo što nismo mogli da ostanemo sami, kaže Margerit Jursenar. Podižući tvrđavu kosmičkoj ljubavi, a u slavu snage sa kojom svakodnevno živimo u novom vremenu istinskog i jedinog opravdanja našeg bivstva. 
Pisac Nedeljko Žugić postavlja na početku 21. vijeka jasne oznake čitaocima i ljudima koji dolaze  kako i kuda ići dalje. Ispovijedajući se pred čistom ljubavi (zgroženi stanjem ljudskog duha), pisac brani ispovijedanje ljubavi kroz vjeru dobrih djela  budućeg i sadašnjeg savršenog čovjeka. Za njega voljeti znači živjeti i djelujući iskuljučivo kroz ljubav mi postojimo.
Uzdižući svog junaka Nauma, pred Bogom i  ljudima u čast služenja metafizičkom trajanju, čovjeku daje neprolaznu vrijednost u srpskoj književnosti, novi smisao u cilju ljudskog trajanja. Ne prežući u svojoj objavi ni prolazno, ni tjelesno, ni zemaljsko, ali da za ljubav vrijedi dati sve, pisac ne sudi nikome…
Krećući se između pakla i neba, glavne i jedine ličnosti u romanu ’’Jezikom mduše’’, Bisera i Naum, odlaze u nepoznato da pronađu Novu Besmrtnost rastući između krhke  subjektivnosti suočene sa iskušenjima vlastitog erosa i poetične protivreakcije i egzistencijalne pustoši uzrokovane istorijom i ideologijom, ljudskim trajanjem i postojanjem. Jer, samo će ljubav izroniti iz potopljenog vremena.
Nedeljko Žugić zna da ljubav ne govori ništa, ali sve u nama i oko nas govori o ljubavi. Naum je putnik kroz prostranstvo trajanja, bez ontološkog svojstva i gdje on, pisac, jeste onaj čuvar, putar između Neba i Zemlje, ne prelazeći horizont određen samim postojanjem ni simbolijski ni alegorijski, krećući se ljubavlju ka univerzalnom i kosmičkom, sakupljajući tragove sjećanja jezikom heterogenosti i naprslina koje skupljaju kapi unutrašnjeg. I baš zato ljubav Bisere i Nauma je Nojeva Arka. U vremenu sadašnjem gubitnika ova knjiga je svjetionik kojim jezikom srca otključavamo i samu ljubav i postajemo konačno ljudi.

                                                                 Radomir Jagodić Rašo

BALVAN PUKAO OD OPTEREĆENJA

nedeljkozugic | 30 Jun, 2010 21:29

 

Prema Zakonu o šumama…

BALVAN ''PUKAO''

OD OPTEREĆENJA

         • Prema Zakonu o šumama izdvajanja tri puta  veća od šumarstava zemalja u okruženju.
         • Sve mjere za očuvanje drvoprerađivačkog sektora idu na teret JPŠ ''Šume RS''.
        • Neke odrednice u Pravilnicima, po Zakonu o šumama, nanose direktnu štetu JPŠ ''Šume RS'' (što je jedinstven primjer u Evropi) koji je oštetio JPŠ ''Šume RS'' za oko 2 miliona KM.
      • Svi ti troškovi, prema zakonima struke i nauke i zakonima u ekonmiji, nemaju opravdanja, a formiranjem Agencija za koju sam prvi rekao da je fantomski organ, je dodatni namet u šumarstvu...
        • Agencija za šumarstvo se nije održala u šumarstvima zemalja u okruženju...

        Analizirajući, površno i dubinski, stanje u šumarstvu nakon usvajanja Zakona o šuamma, dolazimo do zaključka da je balvan opterećen troškovima da je  ''pukao" još u dubećem položaju. Gledano očima prosječnog čovjeka, to se čini nevjerovatnim, jer kada vide kamion sa balvanima odmah pomisli da novac ulijeće u džepove zaposlenih u šumarstvu.
          Stručnjaci za poslove eksploatacije znaju šta sve tereti kubik, odnosno trupac.
To su (kao direktni troškovi) provođenje doznake i izrade izvedbenog projekta, izgradnja novih šumskih kamionskih puteva, popravka i održavanje postojećih šumskih kamionskih puteva, izgradnja i održavanje izvoznih traktorskih vlaka, sječa i izrada drvnih sortimenata u šumi kod panja, primicanje i izvoz drvnih sortimenata šuma od panja do šumskog kamionskog puta i utovar i prevoz od šumskih stovarišta do centralnog stovarišta, a (indirektni troškovi) izrada šumskoprivredne osnove, šumsko uzgojni radovi, zaštita šuma, izrada, izvoz i plasman slučajnih užitaka, izgradnja pratećih objekata u šumarstvu (lugarnice, osmatračnice, čeke i drugo), ostala investiciona održavanja i tekući troškovi poslovanja.
          (Dalje)

Vidovdanski uspon na Maglić 2010.

nedeljkozugic | 29 Jun, 2010 20:22

 

MAGLIĆ – ZADIVLJUJUĆA LJEPOTA VISINA

  •           Zaista je Žan Žak Ruso bio u pravu, kada je rekao: ''Sve knjige sam zatvorio, samo je jedna ostala otvorena - knjiga prirode''. Priroda je, od kada znam za sebe, bila i ostala otvorena knjiga života.
            U prirodi, ubjeđen sam u to, mada to nigdje nisam pročitao, postoji vječno pamćenje, jer biljke reaguju na osjećaje i misli ljudi. One pamte i daje odgovore na svaki upitnik koji se svijetli čovjeku.
              Maglić je dinarska planina na 2.386 m nadmorske visine. Najviši  je vrh u Republici Srpskoj i BiH. Udaljena je oko 20 km jugozapadno od Foče uz granicu Republike Srpske  (BiH) i Crne Gore. Omeđen je rijekom Sutjeskom na zapadu, planinom Volujak na jugozapadu, rijekama Drinom i Pivom na sjeveroistoku i planinom Bioč na jugoistoku.
             (Dalje)

    ŽENA, PRIRODA, STVARALAŠTVO, BOG...

    nedeljkozugic | 30 Maj, 2010 07:33

     

    OPŠTENJE SA ŽENOM I PRIRODOM VRHUNAC JE UMIJEĆA ČOVJEKA

     Umjetnos, ljubav i smrt traže od čovjeka sve ili ništa. Ja sam sve stvorio zahvaljujući Samoći - vjernoj ljubi pratilji. I da mi  Bog pola oduzme, hvala mu, dosta mi je. Što Duh stvori življe je od materije...
      (Dalje)

    JELENINO KULTURNO UZDIGNUĆE

    nedeljkozugic | 14 Maj, 2010 11:04

    JELENINO KULTURNO UZDIGNUĆE NARODA


             • Ovo oslovljavanje i orječivanje, sa moje strane, uklapa se u matricu  nezasite borbe ISTINOM PROTIV LAŽI, kao rezultat blagodarnih djela podarenih srpskom narodu. Ovo je moj poklonički dar Onoj kojoj ne mogu ništa Oni koji sebe vide u umjetnosti, a ne vide umjetnost u sebi, koji su bili daleko od rovova i grobova, kao što su dva Nepomenika (svrzinjaka koji skandaliziraju čaršiju svojim karikatuurama i izjavama)...

          

                 Kulturni život Sokoca je bio na niskom nivou, sve do  1997. godine, kada inventivna i nezasita radom Jelena Dundić dolazi na mjesto direktora Ustanove za kulturu, koja nije imala ni kancelarije, a godinu dana je radila iz svoga stana. Sama je sebi napravila kancelariju, uz novi ulaz, koji je bio iz kino sale, uz unošenje novog namještaja i uređenja kompletnog enterijera, koji je za svaku pohvalu. Sve to je ličnim učešćem i inventivnošću postigla, uz ogroman rad i ljubav prema poslu i ljudima koji imaju kulturne potrebe u opštini Sokolac. 
                     (Dalje)
    1 2 3  Sledeći»
     
Powered by blog.rs - Design by BalearWeb