Nedeljko Žugić, 1

PRAZNIM RIJEČIMA PUSTOŠI SE DUŠA!

BANKE BEZ FABRIKA KRADU BUDUĆNOST

nedeljkozugic | 23 April, 2010 13:14

BANKE BEZ FABRIKA KRADU BUDUĆNOST

 Između šest komercijalnih banaka postoji velika tržišna borba, kao šest krpelja koji bi da se napiju krvi iz iste vene,  u kojoj je krv sve blijeđa i uskoro će presahnuti, jer nema proizvodnje koja je srce opstanka i razvoja.


          Od  malih nogu su me učili da u fabrici postoje strojevi koji proizvode budućnost, a da je banke sa  kreditima i kamatama troše. 
        Da pređem na jezik golih činjenica, bez poezije i metaforâ, što vodi u svijet metafizike. 
          Na Sokocu, koji ima površinu od 729 km2, administrativno podijeljena na 10 mjesnih zajednica sa 80 naselja u kojima živi oko 15.500 stanovnika, ima šesta banka, među kojima su Nova banka, Bobar banka, Balkan investment  banka, Uni kredit banka, Hypo grund banka i Razvojna banka, slučajnom prolazniku koji ne vidi nigdje djelotvornu fabriku, osim privatnih drvoprerđivača i Nove romanije (koje teško da opstoje), stane disanje i stane misao, što bi se reklo ''da ti mozak stane''. A više od pet decenija u Sokocu je nosilac razvoja bila drvna industrija za primarnu i finalnu preradu drveta, koja je pokrenula pogon Tvornice valjčanih ležaja, tekstilnu i kožarsku industriji (proizvodnja tepiha, dječje konfekcije i dijelova obuće), građevinartstvo i trgovinu uz ekspanziju mala privreda.
             (Dalje)

Parapsihologija: ANKETA

nedeljkozugic | 20 April, 2010 21:33

KOJU TAJANSTVENU MOĆ BISTE IZABRALI?

           Prema  istraživanjima 1987. godine, 67% stanovništva SAD-a iskusilo je neki vančulna iskustva. Iako još nema naučno priznanje, ali ni odbacivanje, parapsihologija iz dana u dan sve više dobija na popularnosti, Na kraju će se utvrditi da su vrhunski naučnici došli do naučnih otkrića u ovitku parapsiholoških fenomena. Ja sam uvjeren da je Tesla razgovarao sa Duhom Svetim, kroz goluba, koji je simbol zemne gravitacione sile…
         Odatle Teslin genijalni uvid, koji je vječan svijetleći upitnih za spas čovječanstva od nemorala i ekološkog haosa: ''Onoga dana kada nauka počne proučavati nefizikalne (duhovne) pojave, u deset godina napredovat će više nego u svim dosadašnjim stoljećima'', ili ''Ljudska misao može odrediti kretanje cijelog kosmosa''.
          Parapsihološke sposobnosti oduvijek su zanimale čovjeka i danas su gotovo dio svakodnevice.
        Otuda vas molim da dobromisleno i pravorječivo odgovorite na pitanje ''Koju tajanstvenu moć biste izabrali'':

        1. Da  budete  putnik kroz vrijeme
        2. Da čitate misli
        3. Da ste nevidljivi
        4. Da imate moć teleportacija (prenos materije sa jedne lokacije na neku drugu uz pomoć  posebnih, paranormalnih, sposobnosti ili primjenom tehnologije)
        5. Da levitirate (letite) 
        6. Da ste neranjivi
        7. Da mijenjate oblika postojanja
        8. Da ste nešto drugo
        9. Da imate nadljudsku snagu
       10. Da proučavate tajanstvenu moć biljaka
       11. Da imate svevideće oči

       Odgovore šaljite ispod teksta (u rubrici ''коментари''), sa naznakom rednog broja ili asocijacije na ključne riječi u upitniku, tako da ih možemo sistematizovati i statistički obraditi i prikazati.

                                                                                                               Nedeljko Žugić


KOMENTARI:

Svaka od ponudjenih opcija je zamamljiva. Pogleedati u budućnost, ili vratiti se na trenutak u prošlost i videti drage osobe kojih nema. Teleportacija je više nego privlačna, naročito ovog trenutka Sve je na svoj način interesantno i primamljivo. Ne bih želela tačku 11, a izabrala bih tajanstvenost moći biljaka, nešto tako blisko, a opet tako daleko...

AnaM

20/04/2010 22:35  

pjescana 30 jul 2010, 13:31

*. Da budete putnik kroz vrijeme
VOLJELA BIH putovati brzinom svjetlosti i prestici vrijeme, voljela bih vidjeti svoje pretke - svoje korijene, inače, pa zar nismo svi putnici kroz vrijeme, samo što mi njemu ne ostavljamo kodove prolaznosti kao ono nama....

*. Da čitate misli
NE BIH VOLJELA, ponekad me uplaše sopstvene misli

*. Da ste nevidljivi
NE, jer onda bih bila i ndeodirljiva, a šta da radim ovako materijalna, bez dodira

*. Da imate moć teleportacija (prenos materije sa jedne lokacije na neku drugu uz pomoć posebnih, paranormalnih, sposobnosti ili primjenom tehnologije)
VOLJELA BIH  (lezim i odmaram a sve zavrsavam)

*. Da levitirate (letite)
TO RADIM (u snovima)

*. Da ste neranjivi
NE, onda bih bila neusreciva

*. Da mijenjate oblika postojanja
NE

*. Da ste nešto drugo
DA  "da sam muško samo jedan dan..."

*. Da imate nadljudsku snagu
DA, to se zove MOĆ

**. Da proučavate tajanstvenu moć biljaka
NE, to ZAHTIJEVA predan i istrajan rad

**. Da imate svevideće oči
 kako kad

PISMO NEPOTPISANOG SRBINA (IZ SARAJEVA)...nisam ja pisac članka...

nedeljkozugic | 16 April, 2010 13:22

 
SVE MANJE SARAJEVSKOG DUHA

            Sarajevo je danas najtužniji, najsmješniji, najpodliji i najjadniji grad na kugli zemaljskoj. Licemjerje i glupost njegovih sadašnjih stanovnika postaje nešto što ih ontološki određuje. Grad kvazi umjetnika, kvazi političara, kvazi sportista... Grad čiji sadašnji stanovnici sami sebe ubjeđuju da nešto vrijede i da su nekome bitni i svjesni su da je to laž ali svjesno i gordo žive u toj laži jer drugog izbora i nemaju. 
                (Dalje)

ПРОРОЧККА ПЈЕСМА

nedeljkozugic | 15 April, 2010 00:12

 

 

ПИСМО ПРИЈАТЕЉУ


                       М. Топаловићу

Шаљем ти свијетли дан срца
да откључаш тајне.

Прате те знакови времена 
које долази.

Oткриће трагове убица
највећег борилачког мита Романије.

Страшило из Београда спојило је
љевицу и десницу;
љевицу када заварава народ,
а десницу када убија…

Гутали су душу народа. 

Небо се црвенило умјесто њих.

Стићи ће их клетве
заборављених жртава рата!

На окамењеном споменику
народног ћутања ријечи су оштре.

Ухапсили су човјека који  је купио
државу  цртану нашом крвљу.

Љутиш се на попове
јер су благосиљали лопове
који праве  државу у облацима, 
а народ у црну земљу пропада с тугом.

Терористи се боје будућности.

Зато пуцају у њу.

Енергија зла вратиће се свом извору.

Не ликујемо,
јер нисмо слаби у јакости.

Знали смо шта ће бити.

Зато нас Бог није убезочио.

Наше мисли су се ужилиле
у напето ћутање народа.

Кад се запали и сирово гори!

Бог ће нас ослијепити
ако будемо гасили пожар.

Напета је стријела јавних прозивки.

Хоће Бог истину!

Хоће народ хљеба!

То су знaкови  времена које долази.

Недељко Жугић, 2000.

 

BRIKETARA ILI ŠUMSKA TVORNICA STRAHA

nedeljkozugic | 14 April, 2010 23:53

  

B R I K E T A R A

(ORIGINALAN SCENARIJ ZA FILM)

NEDELJKO ŽUGIĆ                               
ROMANIJSKA BB
7142O  PA¬LE
057 226-538 I 065 543-983

PRVA VERZIJA
APRIL 2008.

Likovi u filmu


NADA  NAUM, šumarski stručnjak koji priča filmsku priču

ILIJA  SVJETLICA, novinar-istraživač, koji sa Nadom Naum priča filmsku priču

ŠPIRO PODINIĆ  GARO,  vlasnik privatne pilane

NEBOJŠA   LAZIĆ, direktor javnog preduzeća

TODOR  DOSTANIĆ, bivši direktor javnog preduzeća

JANEZ   RIBIČIĆ, stručni saradnik OHR-a

SRPKO   PAPIĆ,  direktor šumskog gazdinstva

MARKO   ČOLIĆ,  lokalni političar, biznismen

SVETO  DANGUBIĆ,  komandir stanice javne bezbjednosti

CMILJKA  DANGUBIĆ, sekretarica, ljubavnica Todora Dostanića

DOMAĆIN, kojem Špiro Podinić Garo dolazi na slavu

VOZAČ KAMIONA, pojavljuje se na početku

ĐOKO – NA VIDEO SNIMKU PISCA SCENARIJA, čovjek sa velikom sijedom bradom pjeva pjesmu o šumokradicama

VOKALNO-INSTRUMENTALNA GRUPA

SJEKAČI 1, 2, 3, 4, 5....

VOZAČI KAMIONA 1, 2, 3, 4...

  (Dalje)

САМОПИС ТВОРЦА СРПСКОГ ОДБРАНБЕНОГ ПСА (СОП)

nedeljkozugic | 13 April, 2010 18:16

 

Како је настао српски одбранбени пас


1.

             Срби су чудан народ, сиромашни насљедством, а богати насљеђем. Риједак је Србин који е може похвалити  да су му преци оставили неко велико насљество (капитал) да га арчи, троши и расипа се. Много су чешћи они који су са муком стечену имовину оставили синовима, а они је изгубе у ратовима.   Углавном  имају много више од амбара пшенице и блага, коју могу црви изједати и разбојници пљачкати. Имају нешто што је непропадљиво - наслјеђе,  по чему се Србин  увијек прознавао и распознавао, као што је славну и часну историју и традицију. 
             (Dalje)

Рат митова У БиХ

nedeljkozugic | 08 April, 2010 14:49

 

РАТ  МИТОВА У БОСНИ И ХЕРЦЕГОВИНИ

             Предратно, троједно подручје Босне и Херцеговине је било под влашћу великог броја освајача: Римљана, Келта, Османлијског царства, Aустроугарске монархије, партизанско-комунистичких владара, а 1992. године господара рата и папирнате независности признате резолуцијом 755 Савјета безбједности Уједињених нација.

           Чувари лијепих времена сјећају се Босне и Херцеговине која је била срце социјалистичке Југославије. Преко лица њене историје прелијетали су робови гријехова. Када се ослободе потиснутог страха, виде силу испред вјере. Зашто никада није било обрнуто: прво вјера па онда сила? Вјероватно ради тога што су увијек из ње прогнани или погубљени невини људи.

             (Dalje)

ШУМЕ – НЕКАДА И САДА

nedeljkozugic | 08 April, 2010 14:42

 

 

ШУМСКА МАФИЈА ПУСТОШИ ШУМЕ
                

  • Познато је да је у давној прошлости Европа била покривена огромним прашумама. Један вијек прије Христа, кроз шуму – океан зеленила - путовало се мјесецима, у недогледну и незнану даљину. Многобожачки словени, поред тисе, обожавали су свако дрво. Тада је живот човјека, као пупчаном врпцом везиван за живот дрвета....У то вријеме људи су живјели у равнотежи са природом, јер су били њен неотуђиви дио.
                    

          Данас је  тешко говорити о заштити природе и природних ресурса народу који је осиромашио до те мјере да нема хљеба, док шумска мафија пустоши шуме. Непланска и неконтролисана сјеча од стране двоногих кукаца,  пријети нестанку шуме на овим просторима.
                  (Dalje)

ŠUME U BUDUĆNOSTI

nedeljkozugic | 08 April, 2010 14:36

 

 

НЕСТАНАК ШУМА ЈЕ КРАЂА БУДУЋНОСТИ

  • Стручњаци кажу да је најуноснија привредна грана у Босни и Херцеговини шумарство. Око 45 посто територије наше земље налази се под шумама, што је чини четвртом у Европи по дрвним резервама. Рат у  Босну и Херцеговину произвео је шумску мафију, која је јача и од нарко-мафије и шверцера оружја. 
                   

              Штете које илегална сјеча и извоз обловине наносе буџетима мјере се десетинама милиона марака годишње, а штете на шумама практично деценијама и вијековима.
                Прије рата Босна И Херцегвина је имала око 43,44 посто територије под шумама, била је друга земља у Европи по шумском богатству, али последње године су измјениле њихов изглед. Непланска сјеча, шумске болести и уништавање шума пријете нестанку шума са ових простора.
                    Нелегалних пилана има три пута више него регистрованих. Шумски бизнис је уносан и једноставан - не улаже се скоро ништа, а добија много.
Посао у приватним пиланама цвјета, државне фирме раде са смањеним капацитетом и полако пропадају. 
                  (Dalje)

GRIJEHOVI IZ PROŠLOSTI

nedeljkozugic | 08 April, 2010 14:31

 

 

SA TITOM ENERGIJA ZABLUDE,

POSLIJE TITA STRAH OD BUDUĆNOSTI

                     Duge su sjenke grijeha iz prošlosti. Njihova igra dosegla je vrhunac tri hiljade godina prije dolaska Isusa Hrista. Od tada nas dave sjenke.

                      Komunisti su izvršili psihijatrizacija politikom, koja je tjerala narod da ide ulicom jedan pravac. Boreći se za vlast komunisti su prvo ubili Boga u čovjeku. Tako su zarobili njegovu dušu. Raščerečili su je. Sjenke okultnog su se prikovale za krst.

                    U Titovoj državi je vršena kontrola uma. Ko je istinu govorio privlačio je munje.

                      Titovim samouprvljačima su uniformisali misli i bilo im je dozvoljeno da pjevaju pjesme u kojima se veliča njegovo djelo.

                     Poslije Titove smrti, svi ljudi, a najviše prosjekaši (oni koji su bili mjerilo svega) su osjetili strah od budućnosti. Potapali su se u njemu.

                       Komunistički lideri su znali preko tajnih kanala i unutrašnje obavještajne službe, dan kada će Narodna banka Jugoslavije pustiti u promet devize, koje nisu nastale u proporcijama proizvodnih snaga i odnosa o kojima su Titovi poslušnici pjevali i hvalili se na partijskom sastanku, komunističkim i sindikalnim kongresima.

                      Velika zaduženja i puštanje deviza u promet nije išlo bez kontrole odozgo. Prije inflatornih udara, vlasnici deviza su postajali bogataši, jer im se kapital preko noći udvostručio. Čekajući novi inflatorni udar, kapital se uveličavao za četiri puta. Tako je nastala komunistička masonerija. Oreol zaštite bili su im radnici pod staklenim zvonom u Tvornici straha.

                      Nije bilo tu prave ljubavi prema Titu, već ljubavi iz strahopoštovanja. Zato su zbog nje, kao majstori razlika, najviše stradali Srbi. Služeći se raznim igrama lukavosti, u zamahu lažne pokloničke ljubavi najviše su radili o glavi jedni drugima. Najbolji dokaz je Goli Otok, gdje je robijalo više od 90 odsto Srba. Lažna ljubav je imala uznosit početak, a trajala je dok postoji interes za njom. Oni koji nisu lažno mogli da vole - bili su progonjeni, zatvarani i sklanjani iz života.

                    Krajem devedesetih, prije masovnih izbojaka nacionalizma, radnici su shvatili da su pokradeni i prevareni.

                   Komunistički sijači straha su se stišavali, nemali broj ih je napuštao Partiju. Propadali su na brzinu, kao da ih je razarala satanska stihija.

                   Sa pojavom nacionalističkih stranaka pokazivali su svoje obrise. Nikada i nisu bili komunisti nego pritajeni nacionalisti. Kako bi drugačije, bez krvi, prepustili vlast nacionalistima!

                   Srbi i Makedonci su za lidere birali presvučene nacionaliste, bivše komuniste, a Slovenci, Hrvati i Muslimani komunističke disidente. Zbog toga presvučeni komunisti nisu dobili podršku Velikih sila. Na čelu rasturanja komunističkih država bila je Amerika, koja se nije zvanično uključivala u to, već je isturila svoje satelite. Njena obavještajna agencija CIA, sondirala je i pripremila teren za razbijanje Jugoslavije, ali i moćnog SSSR. Najbolje je bilo početi sa najprometnije zone planete Zemlje - sa Balkana, a zacrnjen krug su Srbi, koji su najbolji narod na svijetu za druge, jer gube sebe dajući se drugima, kao nemoralna udavača…

                                                                                                                        Nedeljko Žugić

Удружење књижевника Републике Српске, 3

nedeljkozugic | 08 April, 2010 14:21

 

 

КАКО ЈЕ НАСТАЛО

И ОПСТОЈАЛО УДРУЖЕЊЕ КЊИЖЕВНИКА
 

            Прве слабости држава је показала према писцима. А и како не би када су државу стварали писци који су народ водили преко непостојећег моста, од романијског тибета, до Санског Моста који је пао прије него што је мајка пјеснимка Боре Капетановића у селу Подлуг упитала писца ових редова: ''Шта ће бити са нама...?''
              Удружење књижевника Српске је настало у рату 1993. године, на Јахорини (гдје су се крили они који су стварали државу у облацима, преко туђих гробова и крви). Узалуд је непокретни Мирослав Топаловић говорио да се горе крије Али-баба и четрдесет разбојика, да њих више интересује профит од националног интереса. Народ то није могао да чује. Зашто. Зато што су му зауставиули дисање, дали оружје у руку и показали црну тачку рата...
              Како је настало? Све је било темпирано од стране државног врха, преко Неђе Шиповца и Недељка Бабића. Они су, послије књижевне вечери на Палама, на којој се није чула муха колико је публика била усредсређена на ријечи писаца учесника, предложили да предсједник буде Никола Кољевић,  Никола Вуколић, потпредсједник, а Ранко Поповић секретар.
              Како је опстојало, када се већ родило. Понекад, када заплаче, отпјевали су му успаванку, али као груба мајка, која га лажно утјеши и окрене се на другу страну, јер је савлада сан. Дјете је плакало, цвилило а нека су чак и умирала (Бранко Чучак, Ђуро Дамјановић и Радосла Самарџија).
             Ништа зато. Требало је добити рат, а изгубити праве људе. Прече је било да се рођају државна предузећа за шверц са непријетељима (''Центреx'', ''Селект импеx'', и друга под контролом државног врха), него да се писцима примакну главе. Могли су се погледати ''очи у очи'', па ето белаја. Воли Радован Јоју Тинтора него Удружење књижевника. Да није тако, савјетник би му било удружење, а не ''молер'' Јоја. Јоја је контролисао проток акцизне робе, а нарочито цигарета и алкохола, а писци много пију и пуше. Све би попили и попушили, како би Рашо продао картон цигарета за 3 хиљаде марака или литру пића за 80 марака. Не иди и не питај, ниси ваљда писац ових редова!?

            Никола Кољевић, онакав какав је био - није се сналазио. Имао је научни дигнитет, па чак и државнички, али ратно профитерски – није. Већ се почео колебати и трпити потртесе у себи, али – коме то рећи?
              Послије Николе Кољевића за предсједника долази Владимир Настић, суштинска  добричина, али неће се љутити – изломљен ратним компромисима, а највише оним које је циљано према њему упућивао Војо Максимовић. Тако човјек каже, али није имао моралну опстојаност да томе да јавне димензије. Нагутао се страха у комунизму и са Радовановом и Војином додатном дозом – замукао. Откочи га понекад по која чашица, али – касно. Његов секретар Бабић је био као Епиметеј, Прометејев брат, човјек који касно схвата (а можда никада). Обојица били јалови за сваки вид социјалне акције.
                   Циркуси организовања и вођења скупштина су невиђени и нечути у исорији Удруженбја књижевникка. Ту се јасно остварује пророчанство Иве Андрића: ''Биће више оних који ће написати, него прочитати књигу''. Таква је била скупштина у Зворнику (у Основној школи ''Свети Сава''), у Бања Луци (Педагошка академија и посљедња у Угоститељској  школи).
                 По систему тајног гласања, изабран је Зоран Костић за предсједника. Преузимајући улогу предсједника обећао је сазвати сједницу Управе Удружења  за седам дана, али је није сазвао ни за четири године. Треба признати да је премјестио сједиште у Бања Луку (уз моју маленкост), покренуо часопис ''Залог'', појавио се на више мјеста, као предсједник Удружења или жирија. Сједницу предсједништва није никада зазвао. Умјесто да припреми ревизију чланства, рад Удружења књижевника је свео на мртву тачку, по принципу: Удружење – то сам ја!

                                                                                                                      Недељко Жугић

Непостојање културне политикe

nedeljkozugic | 08 April, 2010 14:17

 

 

САМОУНИШТЕЊУ НАРОДА

ПРЕТХОДИ КРИЗА КУЛТУРЕ

              Да ли књижевницима (а има их око 170) Републике Српске треба удружење и имају ли га, заправо? ''Немају, на моју ми душу'', рекао би сеоски мудрац. А ни онако какво је – служи само појединцима за личне промоције и егзибиције. Док члановоима остаје ''на језику мед, а на срцу јед''. А оно се може одржати само ако у њега уђу људи чиста срца,ако је емоција предмнет разума, а не слијепило надмоћи у којем ''магарећи глас на небо не иде''.
               Зашто је то тако? Зато што писци између себе не могу да препознају способне људе за конкретне социјалне акције, него у немоћи изаберу јалове предједнике, које им наметне државни врх (Кољевић, Настић) или свађалачка скупштина (Прерадовић, Милановић, Костић). За предсједника не треба бирати, условно речено, најбоље писце, него најспособније за  организоаване социјалне акције за статус писаца у друштву, а не личне промоције, по систему ''држи воду док мајстори оду''. Вода се увукла у уши и уста, дошло је до гушења у којем тешко има спаса. А тако је то, рекао би хроми Вук Стефановић Караџић ''када им је сва памет на језику''. Томе треба додати (али да се то не схвати само као декламација) да писац који  побјегне од живота, његов стил увене. То употпуњује слику ко су писци. Али, треба их разликовати. Има оних, да кренемо прије рата, који су били познати и признати (да их не именујемо, они се препознају), а има и оних који су настали посредством ратне стихије (чија дјела су на нивоу кућне књижевности), као извори пишталице од којих је набујала ријека јавних прозивки. Да ти се живот смучи. Не поштују никога и не виде веће од себе. Високо су уздигли руке да су заслужили националне пензије, а немају дана стажа. Побјегли од живота, ван себе су! Онај ко не живо овдје и сада – не може бити схваћен и разумљен од других. Њега летећа крила пубертета носе  далеко од смртности тренутака. Они су бесмртни у свом безумљу. Да није тако, поштовали би древну мудрост да је човјек одговоран према мислима, а ријечима казаним и написаним још више.
               Неки писци личе на путника којем је узалудно свако путовање, а нарочито оно кроз бесмисао профитерски диктираног ратног и послијератног хаоса. Због тога им не треба судити, али ни удјелити.
               Ако нађу проширене димензије у себи – Удружење ће опстати, а ако не – нестаће, као дашак вјетра на повртшини мора. Сва срећа, неко ће и то забиљежити. Нека писаца, макар никоме не требали!
               Има средине гдје је власт увела санкције на ријечи, што, наравно, највише погађа књижевнике и научне раднике, гдје влада правило "Нема паре без омаре". Ту власт врши одабир ко може, а ко не може проћи, као што је то случај са Видовданским пјесничким сусретима на Сокоцу, али и Вишеградској стази, а може се рећи и Дучићевим вечерима поезије.
               Никакво чудо што је култура на задњем мјесту, а спорт на првом, јер смо народ који нема културе  дијалога, са свађалачким и укољичким набојима, чија се политичка филозофија базира на поразу.
               Суштина свега поменутог је гашење наде, апатија. А  народ који нема наде доживљава смрт са одложеним дјеловањем. Самоуништењу једног народа претходи криза културе, непостојање културне политике.
                Има средина гдје је власт увела санкције на ријечи, што, наравно, највише погађа књижевнике и научне раднике, гдје влада правило "нема паре без омаре". Ту власт врши одбир ко може, а ко не може проћи, као што је то случај са Видовданским пјесничким сусретима на Сокоцу, али и Вишеградској стази, а може се рећи и Дучићевим вечерима поезије.
               Средина која не дозвољава да култура искорачи испред свих других вриједности - у закораку је чамотиње, са трошењем будућности својих суграђана. Наша власт разуђена до бесмисла, осим ако нису у питању профитерски трагови и канали, увијек нађе неког министра низашта, не воли елитне умјетнике, већ послушнике, епигоне - без стваралачке оригиналности.

                                                                                                                 Недељко Жугић

На врху игле ђаво човјека зловјери учи

nedeljkozugic | 08 April, 2010 14:10

 

 

ДУХОВИ ЗЛОБЕ СУ КАО ВИРУСИ У ВИНДОВСУ

               Вјерујући да ријечи  имају у себи енергију љубави, да су  мале муње, свјетлице које прожимају цијело тијело, јер су прошле кроз средиште срца, те са озбиљном намјером да сретнем Ону које има, али  истраживањем феномене ’’интернет љубавбне везе’’, нашао сам се на једном интернет профилу. Ушао сам са смиреном душом покореној вољи Божијој, којој духови злобе не могу ништа. А знао сам да духови злобе, као вирус у Wиндоwсу, вребају из сваке ријечи.   
              Вођен жељама као молитвама, сужавало ми се вријеме на длановима, па сам јасно видио чак и скривене димензије прошлости и  будућности…  
              У предратној, ратној и послијератној прљежи, нисам могао да будем нечасан играч, зато сам, као духовни фотограф, био часан посматрач. Нисам разговарао само са умрлима, али сам вјеровао да је могућа комуникација са њима. Ако јесте, вјерујем да имају већу способност да помогну човјеку  него док су били у видљивом животу. Владика Николај Велимировић је дао одговор шта виде мртви: ''Сваки умрли види један део онога света који је преогроман, неизмјерно већи од овога. Многи на самрти виде своје сроднике, давно умрле, и са њима разговарају. То је безмало обична појава...''  
                 Од зла се браних осмијехом и надом, с вјером да оно што видим унапријед може да узнесе изнад проблема  са проширеном димензијом њиховог сагледавања. Сјетио сам се Алфреда Адлера који у ''Психологији дјетета'' каже: ''Ништа једна добра вила не може боље урадити за једно дијете, него му стави проблеме у наручје, које оно успјешно рјешава''.   
                 Вјеровао сам, а и сада вјерујем, да бих довео душу у опасност ако се не би позвао на Бога (јер ко га не призива - гони  га). Он ми помаже да у ''невидљивим'' сигналима препознам оно шта нас чека у будућности.  Да бих открио изворну истину у коријену тражења љубавног и брачног партнера, пратио сам индивидуалне појаве на профилу, одбацујући униформисане начине мишљења о истом.   
                      Оно што је за Бергсона интуиција, за Паскала је оштроумно расуђивање, јер разум дјелује у тренутку и тјера да се покренеш из мјеста. Интуитивни просјев, дјелује муњевито, али тјера да путујете у мјесту, сплаварећи узводно, увијек с лицем према будућности…
                        И, да наведем, истргнуће из резултата истраживања…
                       Цитирао би Тарабиће, који кажу, да је од ђавола гора људска омама. Већина власника профила је захваћена вирусом омаме, да ''траже'' љубавне и брачне партнере, које нису нашли у текућем, рекао бих стварном и реалном животу. Дакле, траже их жуђене у машти, са пројекцијом своје личности, опијени самим собом.
                     И, наилазио сам на све и свашта…Већина је вјеровала у Господа, као у боже опрости слијепу силу, не призивајући га унутрашњим гласом, али гонећи га из себе и од себе. 
                       Већина власника профила су били толико нестрпљиви да проникну у невидљиве димензије како би им ''Пророчица_Нада'' отктила будућнот, а истима сам нудио сасвим ралан профил ''Алтер-его'' (за брачну љубавну и породичну проблематику), на који се ријетко ко одазивао.
                     То доказујем убједљиво, да се у власнике профила увукла лоша опстојна мисао (да не идем у релацију ''ђаво'', јер би ме зли збрзано загрнули својим мраком по систему ''само да није како треба'', већ како они мисле и кажу). Та лоша, опстојна мисао је као вирус у Wиндоwсу, који се као и сваки биолошки вирус размножава геометријском прогресијом…Уђе у ћелију, множи се унутра и шири се по околним ћелијама и зарази цијело тијело, у нашем случају душу.
                         Комјутерски вируси раде на истом принципу. Програм инфицира документ и након активирања инфицира и друге документе. Они су као зли духови, према жртви коју лакше у самоћи и изолацији покоре, заведу и заробе.
А на врху игле ђаво човјека зловјери учи!

                                                                                                                        Недељко Жугић

Hrišćanstvo i komunizam

nedeljkozugic | 08 April, 2010 14:06

 

 

TITOV KOMUNISTIČKI OKULTIZAM

                 Samosabirajuće sile koje su stvarale Versajsku i Titovu Jugoslaviju, djelovale su iz vana, a ne iznutra.

                U saboju, u centralnom dijelu, carovale su sjenke demona iz podzemlja. Njima je sijalo crno sunce. Cilj im je da zamrače najsvjetliju tačku hrišćanstva - Hristovo raspeće i vaskrsenje, kao temeljni dokaz da je najjača božanska energija moći, koja je stvorila bogočovjeka i žrtvovala ga da bi spasila svijet.

               Zlo ako ne može da vlada, ono zamamljuje, iskušava, opsjeda, rastače, pridobija, mađija, baja, baca čini. Vlada slabostima. Na vrhu igle zlovjeri uči.

                Korijen okultizma je zlomisleni i zločiniteljski Kain, koji nije mogao da podnese pobliženje rođenog brata sa Bogom.

               Najbolji način da iznutra napadnu živu krv hrišćanstva su socijalističko-komunističke revolucije. Narod su zamamili idejama idealnog svijeta, da bi njegove slabosti držali u svojim rukama, daveći ga sjenkama tajnih moći. Na tu kartu igrali su 3000 godina prije Hrista, u Halideji i Egiptu, u Grčkoj posredstvom maga Apolonija.

                  U novije doba matica okultističkog djelovanja postala je sociologija, odnosno njena temeljna matrica marksizam. Ona se najbolje primala na "vjekovnoj težnji" jugoslovenskih naroda za nacionalno oslobođenje od Turske i Austrougarske. Ideja se javila u devetnaestom vijeku, kaže brbljiva i silovana učiteljica života. Značajan korak ka ujedinjenju bila je Krfska deklaracija iz 1917. godine. To je ojačalo odvajanje Hrvatske od Austrougarske, oktobra 1918. godine, ali i Versajski ugovor zemalja pobjednica u Drugom svjetskom ratu, koji je sklopljen 1919. i 1920. godine. Sve godina za godinom i korak po korak…

                U drugoj, Titovoj Jugoslaviji, idejna osnova državnosti su radnici i radnička klasa. Sve to u naručje je stavio ideolog proleterskog pokreta Karl Marks, tvorac naučnog socijalizma i komunizma. Ideje je mogao provesti u pčelinjoj zajednici, a ne kod Titovih partizana, koji su narodu utjerali strah u kosti, a onda mu bacali prašinu u oči. Nikakvo čudo, jer Karlu Marksu su priznali doktorsku disertaciju na osnovu pismenog dijela. Usmeno je nikada nije branio. Da jeste - bolje bi bilo. Možda se nikada ne bi u praksi provodilo njegovo iluzorno djelo, koje umnožava energiju zablude. Istorijski preobražaj, prelazak od klasnog do besklasnog društva, trebalo je izvršiti preko proleterijata i Titove radničke klase.

                To se najbolje vidjelo poslije misteriozne Titove smrti. Njegovi komunisti su zaboravili programski dokument naučnog komunizma - Manifest komunističke partije.

               Sve se više širila mrlja u njegovoj biografiji. Put njegovom magistralom bio je neprohodan.

               Nije rođen 25. maja u Kumrovcu 1982. godine, kao što nije umro 4. maja 1980. godine. A narod mu je opjevao rođenje i ožalio smrt. Onaj narod kojem je on uniformisao mišljenje, pa čak i onim najmlađim u školskim klupama: "Druže Tito, naše rosno cvijeće, za tobom se cio narod kreće…"

                  U narodu je ostao vic. Zašto nismo vidjeli kako je sahranjen? Zato što se uhvatio za k…. i rekao: "E, evo vam, dovde sam vas ostavio u dugovima!"

                   I prije Tita, masonska matrica stvorila je Jugoslaviju. Oni su se infiltrirani u sve jugoslovenske vlade, a u njegovoj državi tajno su djelovali, vladali umjesto njega. On je bio instrument njihovog nasilja.

                   Njihovo javno djelovanje obilježeno je 27. marta 1941. godine, pučističkim svrgavanjem vlade Cvetković-Maček. To je izvedeno pod pokroviteljstvom engleske vlade, što su, navodno, komunisti vješto iskoristili da izađu iz ilegale. Dokazano je da je i među vijećnicima AVNOJ-a bilo masona, agenata engleske obavještajne službe.

                     Bio je to vješt trik - TITOV komunistički okultizam.

                                                                                                                        Nedeljko Žugić

Sjenke sjećanja

nedeljkozugic | 08 April, 2010 13:35

 

 

DIMENZIJE NACIONALNOG BUĐENJA


              U odsjaju nacionalnih budnika titrale su sjenke prošlosti. Od njih je raslo veliko oko straha. Čovjek ne vidi svoju sjenku, koja je realna dimenzija egzistencije.
               Bijela sjenka oblaka ogledala se u dubini jezera Stojčevac, ispod Igmana, u junu 1991. godine, gdje su se posljednji put sastali lideri jugoslovenskih republika. Tri dana prije usiljenog i jalovog sastanka, asfaltiran je put u ilidžanskoj aleji. Smiješno je djelovalo obezbjeđenje puta i objekata. Lažnim strahom branjeno je nešto čega nema. I psi su izgledali zbunjeni, kao da su znali da gube gazdu. Riječi lidera koje su izgovarali, mrzile su se između sebe. I mislima je bilo tijesno u njima.
              U stupi nazlobica nacionalnih trvenja blijedilo je platno slobode.
             Užižila se guslarska struna, zazelenila se krv, suviše se ukazuje Gospa u kamenitom Međugorju... U strahu koji guta dušu gubilo se troliko i trojedno lice Bosne.
Nevidljivi neprijatelj izlazio iz sjenke koraka rušitelja Jugoslavije...
              Srbija nije uspjela da poništi autonomiju svojih pokrajina. Nemogućnost revizije Ustava frustrirao je Srbe do masovne eksplozije nacionalnog buđenja i odlučnosti da se nastavi borba.
                Jugoslavija je država koja je živjela 70 godina, a rođena je u krvi i umire u krvi. U njoj je bilo suviše tamnih dana za Srbe, a svima drugima je bila oreol zaštite u kojem su čuvali pritajeno svoje nacionalizme. Rasturena je iznutra, a sa vana je dotukla hrvatska politička emigracija.
                  Za Slovence je bila tijesna košulja jugoslovenstva i komunistima. Oni su odavno tražili svoj "otok slobode", ali su imali strah od Jugoslovenske narodne armije. Strah se smanjivao što se više zaoštravala kosovska kriza. Zato su i držali mitinge solidarnosti sa Albancima. Građani su tražili služenje vojnog roka u svojoj republici. Oslobodivši se straha od vojnog udara, vodnik Janez Janša istjerao je vojsku Jugoslavije iz Slovenije.
                 U to vrijeme Hrvati "mudro ćute", jer im je Tito sa Bakarićem i Kardeljem stvorio teren da više postižu ćutanjem, nego Srbi govorom i nacionalnom homogenizacijom.
                Papske struje iz Vatikana nisu naizmjenične i vrtložne, kao kod Srba i Muslimana. Vjera ih je održala jer u središtu srca nikada nisu bili rashrvaćeni pod udarom komunističke ideologije, kao što je to bio slučaj sa Srbima, Muslimanima i Makedoncima. Njihova crkva ne odbacuje, već uzdiže do svetaca njihove grešnike pokajnike.
                  Hrvatska politička ćutnja svima je dobro poznata. A i kada govore – riječi im ne padaju u prazno. Stipe Mesić je, sjedajući u stolicu prvog čovjeka Jugoslavije, rekao kako ona zapravo više i ne postoji. Srbin ako bi to rekao, nikada u tu stolicu ne bi sjeo, niti bi joj se primakao. Oni se ne dave u plimi prošlosti, kao Srbi i djelimično Muslimani.
              Iz ćutnje prvi je iskoračio Ante Marković. Nije djelovao nacionalistički, već kao neko ko može Hrvatsku izvući iz teške ekonomske krize, sa razvojem naftne industrije i turizma, u čemu je, kao predsjednik vlade Jugoslavije, uspio. Ne bi uspio da ga nisu podržale velike sile, koje su smanjile dugove Jugoslavije sa 21 na 12 milijardi dolara, a povećale devizne rezerve na 10,5 milijardi dolara. Suspregao je inflaciju i učinio dinar konvertibilnom valutom. Bile su to posljednje čari laži Evropske zajednice i Amerike, koji su tvrdili da je Jugoslavija 30 godina ispred drugih komunističkih zemalja Evrope.
Lažna braća u Jugoslaviji postali su stranci u matičnim knjigama rođenih.

                                                                                                                          Nedjeljko Žugić

Алија је Српски ујединитељ

nedeljkozugic | 08 April, 2010 13:32

 ШТА  ЈЕ  СР­БЕ  НА­ТЈЕ­РА­ЛО  У  РАТ 

               По­чет­ком 1991. го­ди­не, Али­ја Изет­бе­го­вић, без са­гла­сно­сти и оба­вје­ште­ња срп­ских чла­но­ва пред­сјед­ни­штва, од­ла­зи у при­ват­ну по­сје­ту пред­сјед­ни­ку Аустри­је Кур­ту Валд­хај­му, чо­вје­ку на­ци­стич­ке про­шло­сти ве­за­не за про­стор Ју­го­сла­ви­је. Та по­сје­та би­ла је усло­вље­на, да би  био при­мљен код па­пе у Ва­ти­кан.Ис­под де­бе­ле сјен­ке по­сје­те Ва­ти­ка­ну, кри­ли су се пу­те­ви у ислам­ске зе­мље са фун­да­мен­та­ли­стич­ком оријентацијом. Ни­је га бри­ну­ло ка­ко ће то при­ми­ти ви­ше од 32 по­сто Ср­ба у др­жа­ви ко­ју пред­ста­вља. Што су се ви­ше ши­ри­ли и пле­ли   пу­те­ви са ислам­ском фун­да­мен­та­ли­стич­ком мре­жом, све ви­ше је до­ла­зи­ло до хо­мо­ге­ни­за­ци­је Ср­ба у Бо­сни и Хер­це­го­ви­ни. Али­ја је по­стао срп­ски ује­ди­ни­тељ! Пред­сјед­ник је по­стао си­јач стра­ха: ''Или ће би­ти ка­ко Му­сли­ма­ни ка­жу, или не­ма ми­ра. Хи­ља­де мла­дих му­сли­ма­на об­у­че­но је и спрем­но да бра­ни су­ве­ре­ну Бо­сну и Хер­це­го­ви­ну, па ако тре­ба и те­ро­ри­стич­ким ак­тив­но­сти­ма, ако не­ко­ме пад­не на па­мет да по­ро­би му­сли­ман­ски на­род''.То је по­бу­ђи­ва­ло ко­хе­зи­о­ну си­лу ме­ђу Ср­би­ма. По ори­ги­нал­ним та­пи­ја­ма град Са­ра­је­во је по­диг­нут на ве­ћин­ској срп­ској зе­мљи, а Бо­сна и Хер­це­го­ви­на је  зе­мља на ко­јој су Ср­би вје­ко­ва­ли. Зно­јем су је за­ље­ва­ли и кр­вљу бра­ни­ли. ''У Бо­сни има два ми­ли­о­на Му­сли­ма­на, Ср­би и Хр­ва­ти не мо­гу да нас про­гу­та­ју'', ше­пу­рио се у из­ја­ва­ма пред­сјед­ник, гу­та­ју­ћи ри­је­чи о ми­ру.Љу­ди ко­ји су га по­др­жа­ли и об­на­ро­до­ва­ли ње­гов по­ли­тич­ки жи­вот, по­пут Ади­ла Зул­фи­кар­па­ши­ћа, ко­ји се од­ро­дио од ње­га осни­ва­ју­ћи ''Бо­шњач­ку стран­ку'', го­во­рили су: ''Али­ја же­ли, ку­пу­ју­ћи ври­је­ме, све да за­ва­ра, об­на­ро­ду­јући иде­ју о Бо­сни као гра­ђан­ској др­жа­ви, а у за­сјен­ку вла­сти кро­ји мре­жу ислам­ске ре­пу­бли­ке...''. Та­ко је Бо­сна све ви­ше по­ста­ја­ла ба­ру­та­на. Изетбеговић је игре лу­ка­во­сти  на­у­чио пред су­до­ви­ма и у за­тво­ру. Ча­као је мо­ме­нат за иза­зи­ва­ње ра­та. Па­три­от­ска ли­га би­ла је об­у­че­на и на­о­ру­жа­на. Офан­зив­ни Му­сли­ман­ски фун­да­мен­та­ли­сти ку­пи­ли су аме­рич­ку ад­ми­ни­стра­ци­ју, ко­ја их јер по­др­жа­ла у ра­ту за су­ве­ре­ну Бо­сну и Хер­це­го­ви­ну.На Осни­вач­кој скуп­шти­ни Стран­ке де­мо­крат­ске акције чуо се поклич: ''Ша­хов­ни­ца и по­лу­мје­сец ће би­ти на Дри­ни''. То је прет­хо­ди­ло ве­зи­ва­њу ша­хов­ни­це и зе­ле­не за­ста­ве. То је дизало сјенке сјен­ка стра­ха до не­ба. Му­сли­ма­ни нису слали сво­је ре­гру­те на слу­же­ње вој­ног ро­ка из­ван Бо­сне и Хер­це­го­ви­не, а то је сти­му­ли­сало њи­хо­ве офи­ци­ре да се по­ву­ку из Ју­го­сло­вен­ске на­род­не ар­ми­је.Ср­це Са­ра­је­ва је дрх­та­ло. У пр­ви су­мрак љу­ди су на­сто­ја­ли да што при­је до­ђу ку­ћи и укљу­че те­ле­ви­зор, ка­ко би се ин­фор­ми­са­ли до­кле је рас­ко­шно зло до­шло. Оно је по­пут бу­ји­це, ка­да пук­не бра­на, кре­ну­ло си­ло­ви­то и ни­шта га није мо­гло за­у­ста­ви­ти, чак и да се не­бо и зе­мља спо­је.  Рат се мо­гао из­бје­ћи да Бо­сна и Хер­це­го­ви­на ни­је про­гла­си­ла не­за­ви­сном. То ни­су хтје­ли они ко­ји су ис­ту­ри­ли пла­ка­те са ве­ли­ким ''ЗА''' су­ве­ре­ну Бо­сну и Хер­це­го­ви­ну. Та  же­ља је зра­чи­ла, као Јун­го­ви сим­бо­ли, у сан оних ко­ји су гла­са­ли. Офан­зив­ни фун­да­мен­та­ли­сти су го­во­ри­ли: ''Ко ни­је гла­сао за су­ве­ре­ну Бо­сну и Хер­це­го­ви­ну, не­ка иде у Ср­би­ју''. Фор­ми­ра­не су ору­жа­не сна­ге Странке демократске акције, која је на­о­ру­жа­ла 30.000 чла­но­ва, пре­те­жно снај­пе­ри­ма, ла­ким пје­ша­диј­ским на­о­ру­жа­њем и мин­ско-екс­пло­зив­ним сред­стви­ма. Снаб­ди­је­ва­ње је ишло пре­ко Сло­ве­ни­је и Хр­ват­ске, а фи­нан­си­ра­но је из Ира­на и Ли­би­је. У плану је било формирање ''Хан­џар ди­ви­зи­ја'' у Би­је­љи­ни, ''Ху­син­ска ди­ви­зи­ја'' у Ца­зи­ну, ''Сма­ил-ага Чен­гић'' у Са­ра­је­ву, ''Ке­мал-па­ша Ата­турк'' у Бре­зо­ву По­љу код Брч­ког, ''Цр­ве­ни фес'' у Бо­сан­ском Но­вом, ''Му­сли­ман­ска гар­да'' у Звор­ни­ку и ''Дрин­ска ди­ви­зи­ја'' у Бра­тун­Ацу, а фор­ми­ра­не су и дру­ге је­ди­ни­це у цен­трал­ној Бо­сни.Био је то разлог за Србе да прихвате рат, али не за троједну Босну, већ за опстојање у животу, јер су им свјежа сјећања на Први и Други свјетски рат, у којем, по жељи и дјелу њихових непријатеља,  сво добро било под земљом.Непријатељи Срба спре­ма­ли су се да Бо­сну бра­не гр­мља­ви­ном рат­ног оруж­ја да не би, по оној на­род­ној, ''па­ла ша­па­том''.               

Недељко Жугић   

Prislušnik gori nego krvnik

nedeljkozugic | 08 April, 2010 13:29

 

 

PAZI SE, PRISLUŠKUJU

                  Narodna poslovica kaže: ''Prislušnik, gori nego krvnik''.
                 Strah od toga da neko prisluškuje i vaš postao je svakodnevica. Svi nešto neće preko telefona, jer sasvim sigurno neko prisluškuje. Pitanje je ko i koga?
                Doušnici tajne komunističke policije su i danas vrlo aktivni, jer je t ilo i ostalo profitabilno. Dok neko od tajne kojima oni raspolažu strada, oni od njih žive. Među njima ima raznih profesija, od zanatlija i sveštenika do intelektualaca i akademika.
                Oni znaju da jedni prave, drugi koriste, a treći zloupotrebjvaju tehnička srdstva za prisluškivnje.
                Svi politički lideri u Sbji su prisluškivani od strane hrvatske obavještajne službe. Istoje t bilo i u Bosni i Hercegovini. Svejedok tome su trnskripri ragvora, koji se mogzu naći na rznim sajtovima, ali i u rhivu Haškog tribunala. Snimali su Miliošebvićev razgovore sa Dobricom Ćosiće, Karadžićem, ratnim komadantima…Snimali su Arkanove rzgovore, Šešeljeve, kao i svih ratnih komndanata  lokalnih vođa. Kada sam im skretao pažnju da to čine, sumanuti ratnici ponosni na svoje mane govorili su da je o pranoja ili da neće imati kome pokazti te fonetske zavrzlme, jer to neće nikoga interesovati…
             Danas je ta tehnika usavršena da vlada prava pometnja u mafijaškom prislućškivanju, da mafija ima uređaj veličine lap-topa, koji otkriva broj SIM kartice prislučkivnog telefona sa fabričkim brojem. Napaja e sa 12 volti, a  može s montirti u auto. Taj uređaj mpože prisluškivti 200 telfona u krugu d 11 kilometra bez ikkvih smetnji i problema, ali i mogućnoti da budu otrkiveni. Bilježi broj telefona i snima razgovore.
               Bez obzira što je krdžićeva pratnja mala snajperske puške, koje su imale osjetljive mikrofone i optiku koja je stotunu puta povećavala vidni ugao, Karadžića s tajne službe okrile po glasu, bez obzira što se dobro ukrio u eksperta za altrnativnu medicinu 
                Računari su najveći izvor informacija za prisluškivanje. Nedavno je objavljna informacja da su hakeri špijunirali 103 zemlje. Upali su u sisteme 1.295 kompjutera i iz vladinih i privatnih kancelarija širom svijeta ukrali važna dokumenata.
                Američka obavještajna gencija CIA, imala je zadatk d do 2000 godine rasturi komunističke zemlje. Uči nila e to deset i više godina rnije. Cigle srušenog brlinkog zoda najiše su pogodile prvoslavne zemlje u kojima je vladao komunizam, Rue i Srbe. Gorbačov je za t dobio Nobelovu nardu, a Milošević, koji je bio potrošen od zpada u tom trošenju je lomio rpsku ncionalnu moć. Kada je to zvršio, deilo mu e da su Ga zdli saveznici i proglsili rtnim zločincem, koji je bivšu Jugoslviju, zemlju satkanu od pjenušavog sna Titovie partyzana, poio benzinom i zapalio To su vidjeli svi osim njgovih slijepih sljedbenika, koji su bili rhitični u mozak i koji su gradikli šuplje spomenike po Sokocu, Palama, han Pijesku, Foči, Bijeljini, u znak sjećanja na apsurni rat u Kojem Srbi nisu zaokružili svoju nacionalnu državu, a svi drugi jesu. Zašto? Samo zto što nisu tražili saveznike i što su svojim sljepilom nadmoći gur nuli narod u rat, a sebe su bogacili, kradući tom nrodu, budućnost.
 Deficit i nezaposlenost najveći problemi Bosne i Hercegovine, kaže e u izvještaju CIJ-e, čije se sjedište ne zna gdje je u BiH, ali je očito da će buduće biti u sjedištu Američe ambsade  BiH, kod Tehničke škole (bivša kasarna ’’Maršal Tito’’) i to za cijeli Balkan.
                 Republika Srpska je eldorado za prisluškivanje. Mafija ima uređaje da mobilnu, ali i fiksnu, telefoniju, sluša kao razgovor u kafani za susjednim stolom.
                Zato, pazi se, prisluškuju!

                                                                             
                                                                                                                      Nedeljko Žugić

Bezakonje

nedeljkozugic | 08 April, 2010 13:24

Закон о безакоњу

  • У оба ентитета Босне и Херцеговине усвојен је Закон о управљању отпадом, који још није ступио на снагу, а требали су до сада бити донесeни и подзаконски акти који би га приближили народу и олакшли његову примјену.

              У ближем и даљем окружењу, гдје год се окренемо, видимо смеће које је бачено по зеленим површинама, шумама, обалама  и ријечним токовима. Људи ниске еколошке свијести затрпавају нашу животну средину не размишљајући о вишеструким посљедицама које су неминовне. А све те ствари које бацамо могле би се поново искористити и уштедјети новац и природне ресурсе. Међу њима су папир и папирна амбалажа, алуминијски производи, биолошки "зелени" отпад, остаци прераде дрвета. За њихову прераду постоје реални и економски оправдани услови. Овако, дивље депоније отпада су најчешће мјеста ширења заразе коју преносе животиње које на њима налазе храну.  Све то представља несумњиву опасност за нашу животну средину и за наше здравље.
               Свјетска банка је многим градовима понудила и обзбиједила средства за изградњу еколошки прихватљивих санитарних депонија. Али, процес њихове изградње прати едукација и информисање становништва о могућностима поновне употрбе већ кориштених средстава, одговорнији однос према одлагању отпада и његовом складиштењу, али и одговорнији однос произвођача према производима које пласирају на тржиште.
               Ко може бити покретач и извођач таквих иdеја? То су тзв. невладине организације, односно еколошка друштва и покрети. Њих је лако озаконити и регистровати. За то је потребно највише три физичка или правна лица, али оне треба да чине шири фронт чланова, међу којима су најбољи инжењери шумарства, еколози, универзитетски професори, професори у средњим школама, наставници свих профила, новинари, књижевници и други јавни радници. Њихове акције разбуђивања еколкошке свијести код наших грађана треба да поприме јавне димензије. За то треба ангажовати све штампане и електронске медије, плакате, зидне новине, летке и други пропагандни материјал.  Они планирају и организују и омасовљују акције чишћења животне средине, спречавања настанка дивљих депонија и одлагање отпада у санитарне депоније.
                Највећи загађивачи су комунална предузећа која смеће истресају у дивље, а не санитарне депонијне, приватни дрвопрерађивачи (бренташи), али и сами грађани који имају врло ниску еколошку свијест. Њима се врло ријетко (скоро никако) не изричу санкције.
Зашто?
                 Највјеровтније зато што је тешко примјенљив Закон у безакоњу, бесудној држави у којој није развијена еколошка свијест, у којој је све више богатих богаташа и сиромашних сиромаха. 
                 Како се, ипак, може нешто учинити? Само развојем невладиних, еколошких удружења или организција, са поменутом базом стручњака и јавних радника у њој, које ће се умрежити са локалног на регинонални и државни ниво.
                Они треба да врше притисак на владе оба ентитета,  и на Вијеће министрара БиХ, да наложе примјену Закона и подзаконских аката о упрвљању отпадом.
Зашто?
                Зато што је отпад до ризичних граница загадио нашу животну околину.
               Не треба дозволити да природа умире загађена свјесном дјелатношћу живог човјека.
              Узмимо за примјер воду! Судбина планете Земље зависи од питке воде, које је све мање, јер је режим водотокова поремећен због грубе експлоатације природних добара, односно девастирања животне околине и бацањем отпада у дивље, несанитарне депоније, без надзора стручњака.
                 Дакле, све је стало до човјека. А човјек човјеку је околина – и мирис и смрад! Ако се не одрекнемо претјераног смрада, свијет више неће постојати.

                                                                                                                         Недељко Жугић

УМНОЖЕНИ ДО БЕСМИСЛА

nedeljkozugic | 08 April, 2010 13:21

НАЈЕЗДА ЛОШИХ ПИСАЦА

            Што је мање шуме, све је више површинских вода (извора пишталица) и писаца!
           Какве има везе шума и писци?
           Има, роде, са доста истине и асоцијативне разуђености.
         Да су писци најосјетљивији слој у друштву, без сумње, доказ је Удружење књижевника Републике Српске - онако како јесте и како није! Сад га видиш сад га не видиш, хокус-покус, као трик нижеразредног мађионичара. У овом случају држава је умјесто његова мецена – мађионичар. И то онај мађионичар кога су наџивјеле сопствене опсјене.
          Шта то значи? Да га има онолико колико и државе. Прве слабости држава је показала према писцима. А и како не би када су државу стварали писци који су народ водили преко непостојећег моста, од романијског тибета, до Санског Моста, који је пао прије него што је мајка Боре Капетановића спремила доручак за уморне госте из Српског Сарајева (Кртолина, Вељковоић, Жугић). ''Муко моја тврда'', рекао би хроми Вук Караџић.
           Чега има пуно, мало се тражи, рекао би наш народ. Писци су се умножили до бесмисла. Зашто? Зато што нема институције рецензије и редакционих одбора, када је у питању вредновање њиховог дјела.
          У профитерском рулету и књига се нашла као роба. И то лоших писаца, којима је најважније наћи спонзора, а рецензент и издавачка кућа су споредна ствар. Пошто нема текуће критике у часпписима (а ријекто да је има и у дневним новинама), неки атлетичар из Рогатице шездесетих година, надува душу (што би рекао Нјегош ''Ношен страшном мишљу груди надутијех'') наштанца пет-шест књига и ето га у Удружење књижевника, које се на један крајње сраман начин одржава, а боље би било да га нема.
         Ипак, нека писаца макар никоме не требали. Тако мисле и у Министарству за просвјету и културу, желећи да се ослободе  обавезе према њима, расписивањем конкурса за стиумулисања издавачке дјелатности.
         У дубини времена, удружења књижевника у југославенским земљама основана су прије стотину година, као  националнокултурне институције, као неугасиви симболи националнога културног идентитета. 
          Представници књижевних удружења позивани су као почасни гости на све јавне манифестације, али и партијске конгрессе. Тада су књижевници добивали запослења и станове.
         Данас, истицаио сам то више пута, књижевници живе своје свето сиромаштво, осим оних који су се пришљамчили уз власт, која их брзо потроши као у Балзаковим романима, избаци као кору од банана под ноге пролазника, који се оклизну када стану на њу.
          Све то је донио прошли рат: неке пјеснике милиција је чувала, неке је хапсила, неки нису излазили из рова, а било је и оних који нису смјели прићи рововима, не од непријатеља, већ од својих сународника.
           У праведном и оправданом рату, зна се то, писци са бакљом у души треба да показују  војницима живота пут ка звијезди побједе. То могу здрави писци, али не  мјесечари, као у прошлом рату,   који су народ водили преко непостојећег моста! 
         У научној теорији о писцима, прихваћен је ПЈЕСНИК ПРОРОК (poeta vates), ПЈЕСНИК КОЈИ СЕ ИГРА (poeta ludens), ПЈЕСНИК ОВЈЕНЧН СЛАВОМ (poеta laureatus), УЧЕН ПЈЕСНИК (poeta doctus), а свему томе, у нашим условима, могли би се додати и ПОЕТА ЕПИГОН, ПОЕТА ПЛАГИЈАТОР, ПОЕТА МАФИЈА, ПОЕТА ЛУТАЛИЦА, ПОЕТА ИЗДАЈНИК И ПОТА ПОДАНИК.

                                                                                                           Недељко Жугић
 

Zloupotreba Višegradske staze i Andrića

nedeljkozugic | 08 April, 2010 13:16

 

 

VIŠEGRADSKA STAZA POD KAPOM MOĆNIKA

              Nimalo slučajno, ovaj javni proglas počinjemo s riječima Njegove Svetosti, Patrijarha Pavla: ''Kada su dokazi slabi, riječi su jake''. Nama, za ono što kažemo, ne trebaju jake riječi kao lažna argumentacija.
              Da je moralna kriza dostigla samo dno, dokaz je što se kulturom kao društvenom nadrgadnjom bavi svako i čini sve što hoće.
             Najbolji dokaz za to je ''Višegradska staza'', koja svake godine okuplja najlošije pjesnike iz Republike Srpske, epigone i minorce, poput Milanka Borovčanina Romsoka sa Sokoca (dvije godine), Neđe Đevića iz Foče - sada iz Banje Luke (desetak godina),  koji nema ni jednu objavljenu knjigu, Vojina Ostojića iz Bratunca, Milenka Jevđevića iz Višegrada (tri godine) i njima slične. Sve to radi jedan čovjek – Milan Šušnjar, a oreol ''zaštite'' mu je tzv. ''umjetniučki savjet'', koji mu ne može ništa.
            Do rata, ''Višegradsku stazu'' je vodila i organizovala biblioteka u Višegradu, a u ratu i poslije rata SKPD ''Prosvjeta'', bolje reći podobnici i poslušnici Vojislava Maksimovića, koji je prave pjesnike stavio na crnu listu, a stranačke kadrove, poput Milanka Borovčanina i Neđe Đevića na listu sa koje ih niko ne može skinuti.
            Ne vjerujem da ne uvažavate nepobitnu činjenicu da ''Višegradsku stazu'', organizuju i vode oni koji bi se, u prvom smislu pojava  i događaja, mogli naći u publici, a nikako kao ključni ljudi koji o svemu odlučuju, kada je ona u pitanju.
            Nakon moje malenkosti, koja je više godina tražila da se na ''Višegrdsku stazu'' pozovu neki naši ključni pisci (tu sam namjerno isključio sebe, jer mi je poznato da su pogrešni ljudi tipa Milana Šušnjara ponosni na svoje mane). Tako se i dokazalo, on je, uznosito i prkosno, nastavio da poziva na ''stazu'' nižerazredne pisce, kada se oni, sasvim slučajno, nađu u banji, kao što je to bio slučaj neke godine sa Milankom Borovčaninom Romsokom. Grešku, Šušnjar prkosno ponavlja svake godine. Što neće, u Višegradu vlada SDS, pa čak i kada SNSD osvoji vlast. To potvrđuje činjenicu da vladaju interesne grupe i primitivizam, a ne stranka na vlasti. Što veća provincija, tim više.
            Dva puta je pozvao Milanka Borovčanina Romsoka, sabrata iz stranke ’’dobrih domaćina’’, koja je narodu ponudila sveto siromaštvo a sebi je uzela sve što se uzeti moglo, od fabrika do hotela.
             Pozvao je nezamjenljivi kadar Milan Šušnjar i Vojina Ostojića iz Bratunca, koji je postao pisac zahvljujući samo sponzorima (kao  Romsok), a ne instituciji recenzije koja izostaje kod neozbiljni izdavača koji objavljuju njihove knjige.
            Jedan od čestitih ljudi, koji je otkazao vođenje i učešće na ''stazi'' je Neđo Đević, novinar ''Srne''.
             Jasno nam je svima da što je manje šume, sve je više površinskih voda i pjesnika. Ima ih, kao u vrijeme obilnih kiša, kao izvora pištalica. A smisao ''Andrićeve staze'' nije u njihovom okupljanju, već afirmisanih proznih pisaca u Republici Srpskoj, koji nisu učestvovali na ovoj značajnoj kulturnoj manifestaciji, koja se ne smije privatizovati ni od predsjednika SKPD ''Prosvjeta'' Višegrad, a ni opštinskih struktura, pa i tzv. ''umjetničkog savjeta'', kojim Šušnjar dugi niz godina manipuliše.
             Voditelj ''Višegradske staze'' je pjesnik sladunjavih pjesama, kojima se dodvorava prosjekašima, koji su mjerilo svega što postoji, ali nisu za nadgradnju, posebno književnu avangardu, jasno vam je koliko je ova manifestacija oskrnavljena. Pravi umjetnik se ne smije dodvoriti prosjekašima, osim ako to ne odgovara stranci na vlasti, koja nas je i dovela do totalno poremećenog sistema vrijednosti, kao da nesposobni imaju samo jednu sposobnost: da onesposobe sposobne!
              Kao čovjek osjetljive savjesti, ali nepotkupljiv svjedok, ovu moju primjedbu, ne treba shvatiti pogrešno, sa mijenjanjem teze, da ja to nešto tražim za sebe. Neka i to bude po moralnom redu i propisima.
             Neka aktuelna vlast  Višegradu nagradi Šušnjara udaljavanjem iz organizacije i vođenja ''Višegradske staze'', ne radi mene, već radi toga što je nanio veliku štetu manifestaciji i opštini Višegrad, što potvrđuju mnogi pisci  koju ne vide sebe u umjetnosti, već umjetnost u sebi.
              Istinski pisci, ako tako nastavite, odreći će se ''Anrićeve staze'', kao što bi  se odrekao i sam Andrić.
 
                                                                                                                         Nedeljko Žugić


KOMENTARI

  • Svaka vam čast na svemu što se iznijeli u tekstu o Višegradskoj stazi. Ovo je prvi put da je neko o tome javno progovorio. Istina je da je u poslijeratnom periodu postalo jako teško organizovati ovu manifestaciju, zbog više nego skromnog budžeta, međutim nedopustivo je izostavaljati pisce koji nešto znače u našoj zemlji, a pozivati one čiji je rad daleko oskudniji i ima manju umjetničku vrijednost. Pored toga, ne vidim da je bilo ikakvih pokušaja da se program staze malo osavremeni, približi široj interesnoj grupi, posebno studentima književnosti i onima koji tek počinju da pišu. Isto tako sramota je koliko država malo polaže značaja ovoj manifestaciji. Iskritikovali ste Šušnjara, ali nigdje niste spomenuli Ministarstvo kulture, vladu, koji bi trebali da izdvoje mnogo veća sredstva za ovu manifestaciju. Slikovit primjer bi bila manifestacija "Kočićevi dani", za koju se izdvajaju višestruko veća sredstva. Pa nije Andrić kriv što nije živjeo u Banja Luci, pa da mu se zbog toga poklanja toliko malo pažnje, a ako je iko zaslužuje onda je to on. Andrić će vjerovatno još dugo vremena biti broj jedan u našoj književnosti, na žalost Andrićeva staza je izgubila svaki prestiž koji je nekada u početku imala. Mnogi poznatiji pisci obećaju da će doći, da bi se u posljednji trenutak javili da su spriječeni da dođu u Višegrad. Po meni, ni to nije pošteno prema organizatorima staze. A oni koji dođu, upitno je koliko poštuju andrićevo djelo i lik. Najsramniji događaj koji baca mrlju na "nazovi" književnike desio se na stazi prije par godina. Za vrijeme višegradske staze gosti književnici često imaju običaj da se uveče okupe u bašti hotela Višegrad, pored ćuprije na Drini. Tokom jednog od takvih druženja, jednom od "umjetnika" je bilo teško da ode u hotel da bi vršio malu nužu, pa je umjesto toga samo prešao ulicu i istu obavio pored spomenika Ivi Andriću. Zvuči nevjerovatno, to ne bi niko ni primjetio da nije bilo grupe lokalnih momaka koji su slučajno vidjeli taj prizor, nakon čega su i fizički napali zlotvora. Žao mi je samo što ne znam ime osobe koja je to uradila, ali pretpostavljam da se više ne pojavljuje na Višegradskoj stazi. Ova posljednja priča bi bila i moj epilog o tome koliko pojedinci poštuju Andrića i njegov rad. S poštovanjem!

                                                          Višegrađanin

 

 

  • Ne treba biti mnogo mudar pa da se čovjek upita: Gdje vodi "Višegradska staza!!? Samo treba pročitati novinske izvještaje i komentare nakon ovogodišnje manifestacije! Jer, kada vidite, koliko je, najjači medijski izvjestilac sa iste, marginalizovao pjesničku prisutnost i aktivnost u odnosu na "prateće sadržaje" - sve će vam biti jasno! Ni sam organizator nije izlazio iz dugogodišnjeg šablona: Niti je bilo susreta pjesnika (književnika) sa djecom i omladinom - niti je organizovan Okrugli sto o Smislu postojanja "Višegradske staze"! isto, kao što je, svemogući "voditelj" upozorio pjesnike da ne smiju govoriti pjesme u kojima se pominje krv i rat, takođe je ostalo nejasno - zašto su pjesnici (pogotovo "anonimusi" uopšte dolazili na ovu manifestaciju. Naročito,ako sam Direktor manifestacije ni ne pomene njihov nastup u svojoj izjavi za javnost, nakon Staze!? Ne postoji nikakav književno-kritički prikaz "Višegradske staze" - niti osmišljene veze njenog aktuelnog sadržaja sa životom i djelom velikog književnika, kojem je ime Ivo Andrić! I, očigledno, ova manifestacija nema stručno, niti organizaciono tijelo sposobno da ovoj manifestaciji obezbjedi mjesto u kulturnom miljeu, kako Republike Srpske, tako i Bodsne i Hercegovine, kojoj treba da pripada! Ako je već Ćuprija dobila zaslužen status objekata od svjetskog značaja - ova Manifestacija je trebala da dostigne barem status balksnskog!? Međutim, ne postoje ni minimalni nagovještaji da nešto tako može da se očekuje u doglednoj budućnosti! Božidar Škobić, ovogodišnji (po prvi put)lokalni učesnik "Višegradske staze" mada se već 20 godina nalazi u Bukvaru Crne Gore i mada je 7 godina bio stalni učesnik "Andrićevih dana kulture" u Travniku i Novom Travniku)

 

                                                            Božidar Škobić, 17. 06. 2010. fodine

 

Народна добродошлица на вратима слободе

nedeljkozugic | 08 April, 2010 13:07

БИЉАНИНО ДРУГО РОЂЕЊЕ

            Биљана, добро дошли у бољи живот, у име људи који не дишу наопако и не размишљају наопако, који су велики као нада Вама који сте на вратима слободе.
            У невидљивој књизи народно осјећање правде зове се Биљана Плавшић.
Ви и Никола Кољевић сте, за мене, СВЈЕТЛОСТ НЕЗАБОРАВА.
             А Ви сте мученица која није избјегла наше слабости, која је жртвеник свих наших мана.
              Добро дошли из затвора Хисенберг у Шведској, непраћени пламеном сјећања на 10. јануар 2001 године, када сте добровољно отишли у Хаг, знајући као и ваш отац, да је политички суд осион.
              Нисам сујеверан, али јануар, према Римском богу Јанусу има два лица; једно младо које је гледа у будућност, а друго старо које гледа у прошлост. То је знак да вас је пратило Божје, свевидјеће око, као и све жртвенике за свој народ.
             На невидљиву нит затворске самоће извезли сте двотому књигу ''Сећања'', која је поштенима напунила срце. Читаоци, ако су били поклоници истине, увјерили су се да су вас нападали вербалном артиљеријом раскошници зâла, а расистичка политика СДС-а хтјела вас је склонити из живота. Биле су то главосјече републике шумске!
              Ви сте, насљедним и стеченим даром, слиједили ону народну ''брзо ћути, а споро говори''. Тако сте спасили душу своју, али и народну. С њом сте попунили емоционалну празнину мајки, жена, сестара, али и свих других који су били и остали тихе жртве рата.
               А још су ту: мајстори разлика, брисачи гнусних трагова. Живе од недостатка доказа. Примјењивали су технику изведених аргумената, заваравајући народ уз небески инструмент напуњен заблудама.
                А ми, ваши сљедбеници, и дан-данас се налазимо на брисаном простору. Над нама проводе  пропагандни геноцид. Спасава нас  једно необориво правило да посматрач види боље него учесник.  Мени кажу, овдје и сада – да сам добро прошао, јер Ваши и моји мрзитељи склањају људе из живота. За мале паре, али велике интересе лоповске олигархије вође који је народ водио преко непостојећег моста.
Народ још  даве сјенке ђавољег кола у којем су неки узели фабрике и хотеле, а народу није остало ништа осим голог живота!
                Али, медијски отров у ријеци истине, нема сјенке, не може нам ништа!
Ваша бијела књига истине свјетлост је нашег незаборава….Наше душе настављају да живе у ријечима истине. Што би рекао Отац Тадеј: ''Савјест је Божански суд''.
               Ми, ваши поклоници и сљедбеници знамо да нисте отишли са Пала у Бању Луку, убили би вас као и Николу Кољевића иза закључаних врата.
           Мрзјели су Вас они, што би рекла моја другарица Тања,  који су осјтетљиви на паре и на метак.
             Само храбри у тој регији, од Пала до Хан Пијеска, били су чланови СНС-а: Владо Станишић, Владо Остојић, Недељко Жугић, Никола Тадић, Миодраг Пандуревић, Горан Мутабџија…
               Прве плакате СНС-а на романијској регији, послао је кнез из Бирча Рајко Дукић, преко Душанке Врета, мојој маленкости и Срђану Кнежевићу. Они који су их лијепили били су на брисаном простору.
             Слијепи сљедбеници Крајишника и Радована су такве немилосрдно кажњавали. Иза Срђановог убиства, Крајшник је рекао да је он ''добар момак, али да му послије хапшења Бјелице нико не гарантује живот''. Опаке платише убица били су господари живота и смрти и сијали су страх којим су потапали народ.
              Ко злима помаже, добрима шкоди, каже из укамењене тишине народна пословица. А народ ћути. У стању је ''неподношљивих околности'' или као мајка која је у Аушвицу држала дијете све док јој вода није почела улазити уста. Онда га је испустила…
                Али, Царице, Жртвенице историји пакла, хтио бих још једном да Вас поздравим и пожелим вашу заслужену слободу, ваше друго рођење, ваше сретиште са слободом!

                                                                                                         Ваш Недељко Жугић

Културни овитак Републике Српске

nedeljkozugic | 08 April, 2010 13:05

 

 

ПРОИЗВОЂАЧИ ПРОШЛОСТИ
СУ КРАДЉИВЦИ БУДУЋНОСТИ

           Човјеков однос према култури је исти онакав какав је према природним добрима. Узмимо примјер савремене шумокрадице, са мобилним телефоном (као средством дојаве), моторком и камионом за утовар украдених трупаца. Дајте му улазницу за било коју културну манифестацију, одбиће је са презиром. Ништа нису бољи ни политичари, осим ако им од тога зависи опстајање на функцији.
            Баш их брига за духовне напоре којим се проширују димензије људских односа, опстанка у љепшој стварности.
             Они су ослоњени на природу само ако имају директне користи, јер: ''Нема паре без омаре'' и ''тешко оном ко бјeжи од пања, јер у више све је грана тања''.
Њихова надмоћ над природом се мјери што већом зарадом, узимањем, а не давањем. Шта га брига за културу, као човјекову ''другу природу''.
             Код нас је у галопу кич  и шунд као појава манифестационе, масовне културе. А масовна култура се идентификује с вулгарном културом најнижег нивоа. За то су најодговорнији људи у Министарству за просвјету и културу (а боље би било да је то одвојено министарство), који немају јединствену матрицу дјеловања, тако да им културну политику креирају директори домова културе које постављају локални политичари, с формално-правно испуњеним условима за то, али што са суштинским бављењем културом нема никакве везе.
          Код нас је, када је у питању наше Министарство, најважније споменути стимулисање шунд литературе и дивље књижевности.
          У недостатку државних издавачких кућа и институције рецензије,  Министартво сваке године расписује конкурс за суфинансирање издавачке дјелатности, гдје се додјељују новчана средства за штампање књига, које су најчешће на нивоу кућне књижевности или књига за своју душу, људи који наопако дишу и пишу.
              Култура у РС-у је још периферна у односу на неке друге дјелатности, наведено је у информацији о стању у култури које је усвојила Народна Скупина РС.
Антон Касиповић, министар за просвјету и културу, тврди да ''влада пружа култури оптималну шансу онолико колико сама култура својим пројектима може да се наметне и избори за бољи статус путем ресорног министарства и других установа''.
Тачно тако, али ресорно министарство треба да препозна и стимулише елитне умјетнике, како културу и културне појаве не би мјерили са бездушним људима који пустоше шуме, јер, што би рекао Хурем Вилијам Малок, ''култура није замјена, него кључ живота''.
             Како? Врло лако! Треба за директоре центара за културу постављати еминентне књижевнике или неке друге умјетнике, а не страначке послушнике који воде и заводе ''Андрићевим стазама у Вишеграду'', ''Вишњићевим данима у Бијељини'', ''Књижевним сусретима у Добоју'', ''Књижевним сусртима на Козари'', ''Каштел-фесту у Баљој Луци'', ''Видовданским пјесничким сусретима'' у Сокоцу, ''Данима Душка Трифуновића'' у Палама, ''Петровданском вјенцу'' у Калиновику, ''Дучићевим вечерима поезије'' у Требињу... На тим сусретима и манифестацијама су неки писци брзо заборављени,  а неки који читав живот пишу једну пјесму, су незаобилазни и ''незаборавни'', јер производе прошлост крадући будућност.
Због тога би могли споменици поцрвењети од стида!
              Крајње је вријеме да наше министарство почне креирати кулурну политику Републике Српске.

                                                                                                       Недељко Жугић

Vrste pjesnika

nedeljkozugic | 08 April, 2010 12:26

LAŽLJIVCI KOJI GOVORE ISTINU
  • Živjeti u ovitku jezika, s riječima i od riječi, danas, kao i uvijek, nije bilo lako. Osuđeni ste na propast, osuđuju vas najbliži, i svi oni iz okruženja. A takav izbor donosi neka viša sila…

            U proteklom ratu neke pjesnike milicija je čuvala, neke hapsila, neki nisu izlazili iz rova, neki su pobjegli i nisu smjeli prići rovovima, ne od neprijatelja, već od svojih. A svi su s bakljom u duši trebali da pokazuju  vojnicima života put ka zvijezdi pobjede. To mogu zdravi pisci, ali ne  mjesečari  koji narod vode preko nepostojećeg mosta!
           To je dokaz da ne mogu Srbe voditi profiteri – pauci rata, već svetosavski Srbi, koji se bore istinom protiv laži, a ne zavedeni lekcijama koje su naučili u komunističkoj školi lukavosti.
            Ipak, da krenemo u opisu vrste pjesnika.
            Pjesnici snivači žive u snovima i od snova stvaraju poeziju, a ona druga vrsta je uvremenjena, gleda u stvarnost i iz te stvarnosti se rađa poezija.
            Oni, koji bi se našli između njih  su prokleti pjesnici,  nalaze se između poezije i zbilje, s jednom nogom na zemlji, a drugom u oblacima.
            Uzneseni i poricani, koji su za jedne oboženi, za druge psihopate, odbačeni i neprihvaćeni.
              Učeni pjesnici  pišu za obrazovane ljude, koji se ne dodvoravaju prosječnom čitaocu i širokim narodnim masama.
             Jedni za takve kažu da su učeni pjesnici, a  drugi da su luđaci koji se igraju riječima, jer nisu imali dovoljno igrački u djetinjstvu, a nisu sazreli za socijalni život.
Pravi, dobar pjesnik je sve od toga, jer on je, što bi rekao Žan Kokto, ''lažljivac koji govori istinu''.
             Takav je bio Branko Miljković, kao i svi prvi pjesnici, koje vjetar vremena ne može izbrisati iz sadašnjosti i budućnosti.
            Salonski pjesnici su aristokrate, koji ne podilaze narodnim masama. Oni nisu ni nacionalni budnici, ali ni režimski zavisnici. Neko im je omogućio da lagodno žive i pišu i objavljuju.
             Režimski pjesnici su najčešće epigoni, koji se udvaraju režimu, a u suštini su lažni pjesnici, koji su se namnožili sa motivima da pomažu u ''buđenju'' i ''opstojanju'' nacije. Lako se prepoznaju, jer liče na nevoljenu i odbačenu djecu. Oni su izabrali pjesništvo za lagodan život i opstojanje na elitnom književnom nivou. Oni su veliki spletkaroši, koji vrlo lako potisnu prave pjesnike, kojima ili daju pare da im začepe usta, a ako to ne uspije, proglase ih ludim ili izdajnicima.
              Njihova sabraća su  ljigavi pjesnici, koji pričaju jedno a rade drugo. Oni su buntovni iz ličnog razloga, jer buntom žele da skrenu pažnju na sebe.  Oni će prihvati pomoć  najvećih neprijatelja, koji su na visoko pozicioniranim položajima, samo da ostvare svoje ciljeve, jer su dvojedni, trojedni, stojedni.
              Njih najviše preziru  istinski pjesnici, jer su osuđeni od ''viših sila'' da istinski prikažu stvarnost koja je jako surova po njih. Oni su proroci, kao što je bio Branko Miljković, koji je proročki zaključio, sa svijetlećim upitnikom na koji svako zna odgovor: ''Ali, da li će sloboda umeti da peva, kao što su sužnji pevali o njoj''.

                                                                                                                   Nedeljko Žugić

Нови облици специјалног рата

nedeljkozugic | 08 April, 2010 12:10

РАТ ФИЛМСКОМ ИНДУСТРИЈОМ

  • Ако неко цијепа и уништава међународно признату државу, они који су је стварали имају право да је бране, по свим међународним законима, али и неписаним људским и божијим правилима. 
                      

                  Само Срби немају права да бране државу коју су стварали. У првом Свјетском рату изгубили су 2 милионима људи да би створили краљевину Срба, Хрвата и Словенаца. У тој држави иста права су имали Хрвати, Словенци, Муслимани, Арбанаси, Мађари, Румуни и Роми. У Другом свјетском рату Срби губе 17000 становника борећи се против фашистичке окупаторске силе, да би сви народи које смо набрајали ушли у састав Југоаславије, као равноправни, без обзира што их је око 60 одсто служило окупатору (у борби против Срба). Хрвати су након 800-годишње тежње добили слободу и свој језик. Познато је да су Муслимани са Ханџар-дивизијом учествовали у бици за Москву на страни Нијемаца.
                   У посљедњем рату, они који су се борили на страни фашиста, након 3,5 милиона српских жртава, боре се против Срба стварајући своје националне државе. А Срби који то бране, проглашавају се фашистима, окупаторима, кољачима и најгорим сојем на земаљској кугли, што се свакодневно чује од обичне вијести и изјаве у медијима, до филмова којим се то пренаглашава.
                   Срби се проглашавају генетским убицама, дивљацима, планетарним злом. Не штеде се ни величине попут Његоша, Вука Караџића, Николе Тесле, Михаила Пупина, Сава Шумановића, Иве Андрића, Меше Селимовића, Емира Кустурице... Демократски народи су угрожени од њих јер су свијету и њима донијели прогрес.
                  Међу њима предњаче медији из Федерације, али и филмска индустрија бошњачког Сарајева, приказујући српски народ као прљаве сподобе (митска бића зла, између људи и животиња), пијане, запуштених брада и косе, закрвављених очију, све у свему као злочинце који у слијепом нагону да униште све оне који нису Срби, с ножем у рукама, сјекирама и моторним жагама, кољу мирољубиве и невине ''бошњаке''.
                  У свим тим филмовима, које свијет награђује, Срби се приказују као народ који прате двије звјерске струје да кољу и силују. Цифра о 22.000 силованих муслиманки не само да није тачна, већ је за свако кривично гоњење оних који је помињу. А то чини и глумица Мирјана Карановић, која само још није добила повељу Кулина Бана. А и њу ће јој послати из дубоке дубине времена, као свијетлу тачку у будућности, према којој треба да се крећу ''угрожени'' бошњаци.
                  А ''бошњаци'' би инспирацију за филмове требали тражити у самима себи, а не у Србима, јер имају у ближој и даљњој историји толико атрактивних тема, са пуно клања, силовања и звјерским мучења, да би могли запослити и много моћнију америчку филмску индустрију. Ево неких од тема: авантуристички ратни филм о Ханџар-дивизији, која напада Москву и коље, силује и убија руски народ. Може се направити филм и о бартоломејској ноћи у којој је извршен покољ јевреја у Сарајеву у Другом свјетском рату. А може се направити и  филм о кољачком обичају и одсијецању српских глава од стране муџахедина у Средњој Босни или набијању дјетета на ражањ у Бирчу. А могао би и ексклузиван филм о завађеној браћи Хрватима и Муслиманима у посљедњем рату, а најбољи би био онај о судбини Срба у Сарајеву и  три реда гробова покланих Срба у гробљу ''Лав''.
                Пропагандни рат против Срба кулминисан је филмском индустријом из бошњачког Сарајева, јер се Срби приказују као дивљаци са костурима и ножевима у рукама, као људи који нису јој на еволутивном степену данашњег човјека.
                Јасно је да је то само одраз болесне маште, јер да су били такви, не би било оних који данас тако причају.
               Они снимају филмове од којих нерођена дјеца вриште, а мртви немају мира.
 
                                                                                                             Недељко Жугић
             

Stagflacija je višak nemanja

nedeljkozugic | 08 April, 2010 12:05

VLADAVINA DIKTATURE NERADA I NEREDA

  • Već odavno ističem da kod nas vlada stanje Frojdovih ''nepodnošljivih okolnoti'' ili kao, nebilo primijenjeno, u logoru Aušvic, kada su ispitivali koliko majka može trpjeti da bi štitila dijete. Izdržla je sve dotle dok joj voda nije počela ulaziti usta, onda je ispustila dijete...
                      

Diktatura nereda ima svoje zakonitosti i nepisanu logiku u kojoj se najbolje snalaze profiteri ili tačnijne ljudi koji žive od nedostatka dokaza, koji su u stanju da uz pomoć  novca primjene prisilnu tehniku izvdenih dokaza. Narod je potopio strah, a čovjeku egzistencijalnoj zebnji ima psihotičan stav: ili je divlje razjaren ili je tupo strpljiv.
                   U ekonomskom smislu vlada stagflcija, koja se na pojmljiv način može prevesti da je to za narod višak nemanja, odnosno da je država butik sa kratkim rukavima ili da ima tijesnu kožu prema narodu.
Stagflacija  je, kažu ekonomisti,  privredna stagnacija kombinirana s inflacijom, tj. privredno stanje u kojem istovremeno vladaju stagnacija i inflacija. Ona podrazumijeva izrazit porast cijena i visoku, sve veću nezaposlenost.
                   Nju su, i to sam isticao više puta od usmenog govora do ratne monodrame ''Ode a da nije poginuo'' predosjetili ratni profiteri: Uzmimo za primjer činje nicu da je sa područja ratnog Srpskog Sarajeva dislocirano je oko 150 fabrika. To je najveća poslijeratna pljačka o kojoj niko ne vodi računa. Kako bi i vodio kada običan čovjek u besudnoj i kriminalizovanoj državi i ne postoji. Od toga su se pojedinci obogatili, prodajući ili prisvajajući društvenu imovinu vrijednu milionima maraka. A všta je ostalo narodu i borcima? Opet se maneće: višak nemanja i butik za kratke rukave! Uz to i besudna država u kojoj je običn čovjek nevidljiv. Kako? Nema tu nikkvog trika: ukrali su mu sadašnjost i budućnost!
                   Nije samo inflcija u ekonomskoj sferi, već i u društvenim odnosima u kojem su poplavljene moralne norme, jer vlada inflcija riječi, zakona, nemorala, korupcije i kriminala.
                 Sada se vješto vade da Evropi i svijetu prijeti pad industrijeke proizvodnje, uz propratne pojave stagnacije stagnacija + inflacija = Stagflacija.
                  Naši ekonomisti, bez dlake na jeziku, gledano očima onih koji hrane i od zla zemlju brane, su smiješni, jer kakvi će biti proizvodnui odnosi bez proizvodnih snaga?! Prazan prostor, bez ičega!
                Umjesto kretanje novca na tržištu imamo pravilo umnožavanja viška nemanja u prometu između ljudi.
                Proizvodne snage čine armija od 150 hiljada nezaposlenih u Republici Srpskoj, kojima je ukraden stroj za proizvodnju budućnosti. Radna snaga proizvođača je u mrtvom uglu, nultoj tačci, bez zamajca za proizvodnju. A šta su onda proizvodni odnosi kada je takvo stanje u proizvodnji?! Zaustavljena misao, zaustavljen pokret, puko egzistiranje bez svrhe i cilja, što bi rekla moja baba kada ne vidi izlaz: ''Jebem ti ovaj život, da mi je što prije umrijeti da se ne zlopatim'' ili, po onoj narodnoj, ''kad se zlo uprti, pa nema puste ni smrti da te iz zla isprti''.
                Raspukni zemljo da u nju narod propadnemo s tugom! Bože oprosti narodu koga je vlast upotrijebila do neupotrebljivosti.
               Jedini izlaz je narodna sačekuša, ali od ''događanja naroda'' imali smo samo tamne dane i polarne noći.
Sada nam se svijetle upitnici: kuda i kako dalje!

                                                                                                                                                                         Nedeljko Žugić

Интимистичка статистика

nedeljkozugic | 08 April, 2010 11:56

НЕКАЖЊЕНИ ЧИТАЧ БУДУЋНОСТИ

           Нема горе болести од сиромаштва, знана је истина, али то више није фикција, већ хетероанамнестичка анамнеза за коначну дијагнозу Фројдових "неподношљивих околности"
           Као мало ко у овој држави која личи на сплав који прокишњава, на вријеме сам указивао на грешке, пјесмама, драмама, чланцима, истраживањима, као и неким другим јавним наступима.  Сада, када је сасвим сигурно касно за  анамнезу, дијагозу, али и терапију, ред је да кажем да се власт обогатила, а народу је у наручју оставила вишак немања и свето сиромаштво. Душу му је разапела на штрикове. Побили су српске јунаке, сада је народ зацрњен круг. У бесудној држави све је било могуће.
           Још 1993. године објавио сам у књизи "Молитва за мртве" да је лоповска олигархија с Пала украла од попа Бога, а од паљана град". "Мали стаљин", како Велибора Остојића назива Раде Р. Унковић у роману "На путевима зла" (чији сам ја издавач) је тражио од Ратка Аџића, тада министра унутрашњих послова, да ме затворе, али Ратко то није хтио да чује. У "Српском гласу" ставио се у моју одбрану тада градоначелник Предраг Радић.
            Još сам истражио да се апсурно ратује, односно да се не ратује ради националних, већ ради лоповских интереса: пођи-стани-одустани! Иза тога сам објавио истраживања, у скоро свим прогресивним новинама, "Профитери - пауци рата". Монодраму "Оде, а да није погинуо" изводио сам сам (тридесет пута), јер је Раде Симовић није смио уврстити у програм Фестивала монодраме "Срна-феста". У њој, између осталог пише оно што сам јавно говорио: "Воле профитери девизне џихадлије, него мене Србина Светосавца, тропрсташа… Надмудрили су и Кафку, споменици су поцрвењели од стида, али онин нису…"
             Излазећи из Сарајева, рекао сам да профитери граде аеродром на романијском тибету, да им небски народ узлети у небо, а он ће у црну земљу пропасти с тугом.
              Када сам им говорио да не манипулишу са Биљаном Плавшић, они
ме нису слушали, а онда сам, у Сокоцу, на Спасовдан, када је и Бог од злих људи узлетио у небо, основао њену странку. Од тада сам био прогоњен, чак и у Црној Гори, од мафије, што знају многи људи са Сокоца, Пала, Лукавице, Власенице, Милића, Бијељине, Бања Луке…
              Када су затворили Милована Бјелицу, мене су хватали као таоца. Побјегао сам код Рајка Дукића, а он ми је рекао да ни у Милићима нисам сигуран. Кренуо сам према Љубиши Савићу Маузеру, а успут сам навратио код владике Василија, са братом Вељком. Он нас је примио, нудећи да ме склони у манастир, а онда ме чудесно запитљиво погледао и рекао: "А је ли вама комплекс што вас нису израфалали умјесто Бијелог Вука…" Отишао сам код Маузера, а он је већ био у Палама…
                Предвидио сам странке расцјепнице: Српску радикалну странку, Српски народни савез, Социјалистичку партију и сада осипање СДС-а изнутра…
Од ове државе нисам узео ништа, ни на Сокоцу ни на Палама, а ни било шта из Олова. Продао сам  стан у Сарајеву и купио скромну кућу на Палама, сасвим солидну и довољну за живот.
                  Нико ме није купио, а нисам купљени свједок.
Као књижевник и истраживач социолошко-психолошких феномена и појава, али и као радникк ЈПШ "Српке шуме", имам право да свему овоме дам јавну димензију, без замагљивања, без злорјечивости, с правом мјером, с осјећајем не само за оно што је овдје и сада, већ и оно што ће доћи. А дошло је: народу свето сиромаштво и вишак немања, а тајкунима и лоповској олигархији куће, станови, зграде, градови… Момчило Мандић  ми је рекао у Београду, када сам дошао са рањеницима у Биро  владе РС, да ће купити пола државе коју смо ми заљевали крвљу… И купио је. Само у  Лукавици има три пумпе. У његовом родном Калиновику, људи кажу: "Када сви спавају Мандићи раде".  Тачно, али дабогда га стигле сљедеће двије народне пословице: "Отето - проклето" и "Дабогда имао па немао'', са мојим потписом као  некажњени читач будућности!

                                                                                                             Недељко Жугић

I PRIMIRJE JE RAT

nedeljkozugic | 08 April, 2010 11:42

  

EPIGLOG RATOVANJA POĐI-STANI-ODUSTANI

                 Hoćete da vam pričam o djetetu rata, šta je ono naučilo?!

                Prva lekcija je bila: pođi pa stani! Druga: pođi pa stani! Treća, opet: pođi pa stani! Četvrta: pođi-stani-od­ustani! Gledano iznutra: toplo pa hladno, toplo pa hladno, toplo pa hladno. To istrga duše! Uz to – primirja dovedena do besmisla. Ona su najveće ratne iluzije koje se razbijaju o glavu borcima, komandi, narodu, ali i onima koji se rađaju, pa i onima koji se neće roditi, jer su iz­ginuli oni koji su ih mogli donijeti na svijet.                 

                  A u ovom svijetu postoje samo dva stanja: stanje rata i stanje mira. Kada nema rata, u stanju mira – vrše se pripreme za rat. Dakle,  sve je rat! A posebno nama Srbima koji dobijamo u ratu a gubimo u miru.                 

                  Zato naše ratnike dave sjenke rata, ne samo ovoga, već i prošlih ratova.                 

                  U vrijeme primirja uvijek neko nekoga nastoji da prevari; slabiji jačem da utupe oštricu raznim igrama lukavosti, a jači slbije da puste bliže, kako bi im zadali jači udarac!        

                 Sve je varka – igra suprotnosti i lukavosti, koju igraju čak i životinje, a ljudi još perfidnije, jer imaju tehniku i razum. 

                  Za vrijeme primirja profiterski tragovi postaju širi, razuđeniji, pa se obično uhvati po nekoliko švercera sa neprijateLjskom stranom. A u vrijeme kada puca i kada zemlja gori od granata, profiterima i švercerima gubi se svaki trag. 

                   U ratu je najinfektivniji nemoral, jer se u naručju naroda umnožava višak nemanja, ali sve do jednom – dok imaju čime da ga kupuju. Kada toga nestane, kada ratnik počne razmišljati stomakom, unutrašnja trvenja su neminovna – kao vatra koja je u početku tiha, da bi iz dana u dan sve više dobijala na jačini.Ta vatra, za pravo čudo, ne gasi se vodom, već ravnomjernim raspoređivanjem tereta rata – i psihičkog jarma na duši i fizičkog jarma na vratu, sa obaveznim otkrivanjem tatinih i maminih sinova sklonjenih u zavjetrinu i vraćanju dezertera u rovove, a ne u fotelje. 

                Sve je to jasnoća koja ubija, ali ne neprijatelja, već svoj svoga. Još ako je pri tome vlast nedodirljiva, bojeći se ako se dodirne pravim problemima, da će se osuti – ta jasnoća zadaje smrtonosni udarac, ali sa odloženim djelovanjem...     

                 Sve to ako se ima u vidu, ali i vremenska dimenzija, pogled iz budućnosti  na prošli rat, samo jed­no, dva, a najviše tri primirja – mogu se opravdati! Sva naredna su takve var­ke iza kojih teku potoci krvi i umnožavaju se grobovi.  Strana koja iza primirja pobijedimo svoje slabosti, bolje napreduje u ratu.        

                  U Drugom svjetskom ratu Srbi su opijeni komunizmom branili iluzije o Jugosloven­stvu, koje im se sada i zauvijek razbijaju o glavu. 

                   U prošlom ratu, borci su se borili da srpska država svijetli na geografskoj karti svijeta, kao oreol svetih srpskih ratnika ili grudna čakra, a lopovi su  stvarali ekstra profit. Kada se rat završio zavladalo je pravilo iz narodne poslovice: “Krupnim lopovima se skida kapa, a sitnim glava!”  

                  Gledano duhovnim očima, nameće se blještavi upitnik: Hoće li nam dr­žava koju neki zaljevaju krvlju, a neki viskijem, biti Bogom blagoslovena? –Pozitivan odgovor se briše čim se napiše, a negativan se nameće. 

                    U školi apsurdnog ratovanja naučio sam ono o čemu se više ne može ćutati, ali ni besmisleno govoriti. Rat mi je otvara oči pa vidim što je u miru bilo skriveno, a čujem što je bilo nečuto. 

                     Dijete našeg rata nije imalo oca. Maj­ka mu je zatrudnjela od problema. Kada ga je rodila, istog časa je izdahnula. Prije toga je imala samo jednu želju: da njeno dijete, kada nauči govoriti, ništa ne prećuti. Umrla je s mislima da su Srbi magnetna energija koja može sačuvati planetu od uništenja. Umrla je zato što niko nije htio da prizna očinstvo, a ona nije znala ko joj je napravio to dijete rata. 

                    Naše siroto dijete rata iskajava istorijski grijeh, koji je duhovno nasleđe. Od njegovog začeća aktivno sam se uključio u razbuđivanje srpskog nacionalnog bića. Napisao sa, još tada, da u Bosni živi dušman sa dušmanom, uzima jedan drugom potajno mjeru, grudvajući se mozgovima, a  u zavjetrini bruse noževe. To je tada tek začeto dijete rata bolje razumjelo nego široke narodne mase, koje su negirale tu tvrdnju.  

                  Zbog toga je vidik u budućnost sve uži, javljaju nekadašnji borci.           
                  Bosna je zlo dijete bivše Jugoslavije.   

                   Od ljubavi njenih naroda nije ostalo ništa osim sjenki koje se grle na grobovima.   

                                                                                                Nedeljko Žugić

Енергија заблуде

nedeljkozugic | 08 April, 2010 11:36

СПЛАВ КОЈИ ПРОКИШЊАВА

                Пратећи избјегличку офанзиву сарајевских Срба, записао сам да је ентитетска ''држава'' Републик Српска – ''сплав који прокишњава''. Наставак мисли продужио се у сан невољника који  иду нигдје и никуда...Кратка је рука туђег завичаја, упјесмих то у расулу одласка.
             Најбоље би било да је са романијског тибета, подно Сокоца, гдје је био планиран аеродром за небески народ под вођством Радована Караџића – исељени народ из Сарајева ''узлетио у небо''. Молер Тинтор, директор авиокомпаније Републике Српске,  није знао упалити моторе или није био обучен за небеску навигацију. Сувише је био приземљен и везан у профитерску мрежу свога предсједника. Како би он без њега?
               Од сјенке гријеха нису видјели свјетлост истине. Да јесу, стигле би их ријечи унижених до ћутње, живих мртваца којима су оставили славу светог вишка немања.
Ко му је крив, није било проглашено ратно стање, а добровољно су прихватили закон ратног лудила. Чекали су да се шума подијели војсци, али добили су ''три метра на пању у усправном стању''. Шта су друго чекали у пјесничкој држави која је прављена у облацима. Никакво чудо, Сократ као један он  најпопуларнијих личности људске историје, осуђен је на смрт ''јер није вјеровао у државу и што је кварио младеж''. Одио је молбу на милост.
                  Платон у својој идеалној држави није предвидио мјесто за пјеснике, а нашу су стварали пјесници, који, по Платону, нису имали мјеста у држави, а ми смо дозволили да нам је баш такви праве. И то крвљу и знојем!
Таква држава треба да опстане на моралним принципама, а не да се црта сјенкама оловних облака психотичних вођа, који су замађијали народ водећи га преко непостојећег моста.
                  Дејтонским споразумом Република Српска је ентитет са ограниченим државним суверенитетом, који ће се постепено ''утопити'' у државу Босну и Херцеговину, са постепеном централизацијом заједничких органа. То су многли знати сви они који имају времена да десет минута читају Дејтонски споразум.
                 Из историје и општег образовања знамо да је држава настала са развојем класног друштва, а њени обриси јавили су се још у првобитној заједници. Настала је са стварањем богатих и сиромашних, без обзира што су односи између једних и других били стално заоштрени.
              У развитку људског друштва позната је робовласничка, феудална, буржоатско-капиталистичка и социјалистичка држава. Све четири су имале организован апарат за суверено владање класе на власти.
Која је код нас владајућа класа? Робовласничка, феудална и социјалистичка – није, а буржоаско-капиталистичка – јесте! Она је оних који имају инструменте којима врше експлоатацију народа.
                Они су сахранили једну (социјалистичку) државу, којој је фалио само ''корак'' да одумре. Од ње је остао сплав који прокишњава. На њему је народ, који треба да нађе обалу спаса. Вјеровали су у кормилара који је узлетио, као мит, у небо. Шеретски им намигује иза олблака и маше попут Тита радницима, који нису могли видјети како су га ставили у гроб, јер се ухватио између ногу говорећи: ''Довде сам вас оставио у дуговима''.
                Сплав прокишњава и тоне. Изнад је небо набијено муњама и пуно је тамних облака из којих падају ''бесконачне кише''. Испод је депресивно море народне свијести која је пала у несвјест.
               Да је бар мало сна и наде о држави у којој влада морал и законитост, која има монету, војску, полицију, границе...
Онога ко се смрзава  и шибица би могла огријати, али ако у близини има сухог барута – нико је неће упалити!
               Субверзија је истина, Свето Писмо, Логика...
Сплав плови на ријеци блиставих лажи. Само је истина Нојева арка спаса...О томе свједочи Исусова парабола: ''Ја сам свјетло свјетла. Ко мене слиједи, неће ходати у тами, него ће имати свјетло живота''.

                                                                                                            Недељко Жугић

Народни посланици првог сазива

nedeljkozugic | 08 April, 2010 11:31

ПРОСЈАЧКИ ШТАП ЗА ОДЛИКОВАНЕ

  • Дубока је и болна истина да народни посланици из првог сазива Скупштине Републике Српске, који су са  борцима државу заљевали знојем и крвљу, имају мизерне пензије.

          Тиме је ненародно осјећање ловачке политике СДС-а подебљало  линију ратне профитерске дјелатности  у којој је владало правило из ''Пјесме инвалида'' Алексе Шантића: ''А данас нама дали сте венце нове: просјачке торбе, штапе и рите ове''.
          На проглашењу Републике Српске 1992. године у сарајевском ''Холидеј ину'' било је осамдесет и три народна посланика. Сви су тада сијали, као енергетска тијела за конституисање најмлађе српске државе.
         Тројица од тих посланика су погинула (Проф. др. Милутин Најдаревић у Сарајеву, Милован Бјелошевић у Дервенти и Горан Зекић у Сребреници), а дванаест их је умрло. Живих је шездесет и осам. За њих нема пензија датих заслужним борцима и грађанима, а за оне који су дизали рампе око владе министара низашта, има...
           Нико тада  није мислио да ће та лоповска олигархија направити себи предузећа, као што су ''Матрос'', ''Спектра'', ''Центрекс'', Привредна банка, фирме у власништву СДС-а или њихових тајкуна, које су се бавиле прометом акцизних роба, односно богаћењем без пореза на промет, о чему су тадашњи посланици, као и они прије и послије њих заносно и покорно ћутали, потапајући се, као и народ, у сиромаштву, јер метак је зачепљао једна уста, а страх сва остала.
 Сви су ћутали, па и народни посланици из првог сазива, а уз то услиједила је крађа фабрика  и рекеташка приватизција...Све то, како би рекао Педи Ешдаун, чинила је ''мала банда корумпираних политичара којима је више стало до ратног вође босанских Срба него до народа''.
             Више им је стало да направе бразду у дужини од 25 метра и раскрижу 12, 5 метара, у које су засадили на хиљаде малих крстова са нагорјелим свијећама, него до закона који би народним посланицима у првом сазиву Скупштине РС дао пристојне пензију. И до Бабе Стане из околине Бијељине, која је била ''војни савјетник'' у рату и енергетски штит у миру скриваном ратном предсједниклу (који је апсурдно ратовао пођи-стани-одустани, са циљем продаје територија, као што су Горажде, Бихаћ, Сарајево), а послије рата енергетским штитом, који заварава траг потјере за њим.
Лакше им је било сачинити план пљачке Павловић банке  између Сокоца и Хан Пијеска (у близини чаробног трокута гдје су заорали велики крст)  и опљачкати два милиона) КМ него се борити за конституисање и заживљавање закона према којима би народни посланици имали пристојне пензије.
              А посланици су добили Орден Немањића. Зашто? Да би били почасни грађани са пристојним пензијама или да би се лоповима и профитерима уклонио сваки траг?!
             Љубо Босиљчић, човјек танке коже, када је национално ствар у питању, посалник са Илиџе, који живи у Даниловграду, каже да се обраћао свим институцијама, али невраћени одговори га даве. ''Један дио тих посланика, који је био ближе Радовану Караџићу, добио је пензије заслужних нацоналних будника и бораца, а они који су били далеко и  мислили су својом главом, обрали су бостан'', каже Босиљчић. Трифко Радић, народни посланик из Илијаша, живи у Бијељини, каже: ''Посланици Првог сазива су радили петнаест мјесеци у Скупштини БиХ, а око четири и по године у Скупштини Републике Српске и имали смо плату, као и борци, од пет до петнаест ДМ...Данашњи посланици, који раде у мирнодопских условима, имају плате од 3.500 до 5.000 КМ у парламенту БиХ, уз плаћене све трошкове превоза и боравка на Скупштини, регрес за годишњи одмор и отпремнину по престанку мандата од 50.000 КМ.
            Једини човјек, који им је помогао 1998. године је тадашњи и садашњи премијер Милорад Додик, на чему му се свесрдно захваљују.
          Додао бих томе: Милорад Додик, исти онај човјек који је у Скупштини Републике Српске, када се успротивио Радовановој лоповској олигархији, доживио оно срамно скандирање: ''Убити, убити, убити''. Што би рекла моја мајка, ''На оном на кога је повик, кућа остаје''.
                                                                
                                                                                                                       Недељко Жугић

Необично обични људи

nedeljkozugic | 08 April, 2010 10:41

 

СРПСКИ ОДБРАНБЕНI ПАС

            Ненада Гавриловић, травара и видара са Романије, pоред видања болести које горским биљем зацјељује, па и свињски грип, створио је сопствену расу паса, познату као српски одбранбени пас – СОП. 
            Oн каже да није створио никакву нову расу, него да је обновио једну од најстаријих псећих раса на свијету, из које су проистекле многе друге расе.
            ''У праскозорје цивилизације, када су се у Европи топили посљедњни глечери из леденог доба, Романија и читав Балкан били су прекривени горостасним шумама. У Европи су живјели пећински медвједи и вукови, лавови и тигрови. Народ који је тада насељавао Романију и Балкан себе је називао ''сорабима'' (со – сунце, раб – син) синови сунца; они који обожавају сунце и живот који оно доноси'', каже убједљивим тоном овај необично обичан човјек.
            У широком замаху прича да Александар Мекедонски и старомакедонци воде поријекло од старих ''сораба'', као и династија Немањића. Наша историја је у посљедња два вијека толико кривотворена од стране германских историчара, тако да су једини вјеродостојни историјски списи који су очувани: арапски, индијски, перзијски и коптски записи о Србима. Не треба заборавити, наглашава Гавриловић,  да је и Свети Сава путовао до Тебе у Египту да би сазнао стару историју свог народа.
              Стари ''сораби'' су одгојили српског одбранмбеног пса од пећинског вука, јер им је био неопходан велики и снажан пас који ће се неустрашиво супроставити лавовима у одбрани младунаца црних бикова – аписа. Поред чопора таквих паса, лавови и друге дивље звијери нису се усудиле нападасти стада бикова.
               И Александар Македонски водио је такве псе у своје војне походе. Они су чували Немањнино царство, а и браћа Југовићи су их водили са собом у бој на Косово. На Косову Пољу су се супроставили јуришу турских камила и од брзе турске побједе, битка се претворила у пирову побједу. О томе свједочи пјесма ''Смрт мајке Југовића'': ''Залајаше девет љутих лава''.
             ''Људи заслијепљени сопственим незнањем, а болесно завидни према свакоме за кога осјећају да је бољи од њих. Да бисте критиковали или оспоравали нечија достигнућа, поптребно је да имате одређене предуслове и резултате иза себе. Наша кинелогија је оштећена нашим историјским немаром и данашњим кинолошким грандоманима, који уништавају двије старе расе са Балкана – шарпланинца и босанског торњака. Они у већ хиљадама година постојеће псе убацују гене других раса да би добили што крупнију штенад, а све у циљу боље продаје. Све је то одраз грандоманије, похлепе и незнања које неће имати никаквог утемељења за будућност'', каже мирним, али непомирљивим тоном Гавриловић.
              Већини Срба је исплићао коријен историјског и народног памћења и тато су дозволили да педесетих година прошлог вијека раса потпуно изумре. Људи који су сахрањивали своје историјске коријене, прекинули су историјску нит нашег народа која нас је повезивала са прошлошћу која је славна и часна. Народ је тјеран у задруге, сточарство је уништавано, од домаћина су се правили пролетери и таквим економским суновратом осуђен је на изумирање и српски пас који је вијековима бранио тор и огњиште.
              ''Општи је значај у приближавању историје стварности у којој живимо. Оно што је остало у другим расама паса помогло ми је да обновим српског одбранбеног пса, јер су те расе и настале од њега'', каже травар и обновитељ расе СОП-а Ненад Гавриловић.

                                                                                                          Недељко Жугић

Како је настао српски одбранбени пас


1.

               Срби су чудан народ, сиромашни насљедством, а богати насљеђем. Риједак је Србин који е може похвалити  да су му преци оставили неко велико насљество (капитал) да га арчи, троши и расипа се. Много су чешћи они који су са муком стечену имовину оставили синовима, а они је изгубе у ратовима.   Углавном  имају много више од амбара пшенице и блага, коју могу црви изједати и разбојници пљачкати. Имају нешто што је непропадљиво - наслјеђе,  по чему се Србин  увијек прознавао и распознавао, као што је славну и часну историју и традицију.
           Има и данас међу Србима малодушних, који се питају шта ће нам традиција,  историја и коју корист имају од тога. Заиста традицију и историју Српску не могу јести, па да буду сити, нити је можемо ложити па да се огријемо, али без ње живота нема. Сваки пут када су се Срби одрекли сами себе и своје царске величине и духовне мајке Византије, грдно су страдали. Царски зетови и царске слуге издадоше царсво Немањића, али слуги није мјесто у царском престолу, те због те издаје царство паде и пропаде у турско ропство 500 година. Ни стотину година није прошло од ослобођења од Турака, а Срби поново неће да  буду Срби, праве једну па другу Југославију, да би били  велики Југословебни и никакви Срби.  Ево, данас, посљедица свега тога. Ко хоће  истинито да погледа, може да види како народ тоне у свеопошту пропаст, моралну и матријалну биједу.
           А то је цијена заборава српства и истине! Народу којем је укрдена и фалсификовабна историја, пријети истрјебљење и нестанак, као што рече велики српски пјесник, влдика Његош: ''Мало руку, малена им снага,  а душмани јаки а опаки''.
           Кад је млад човјек некако пуно и не мисли, више га емоције носе. Такав је био Гаврило Принцип. Да је мислио, не би био Гаврило Принцип. Недај Боже, немојте помислити, да се ја мјерим са Гаврилом Принципом, другим српским Обилићем, нека је вјечна слава највећем српском јунаку 20 вијека.

2.

              Ја сам се родио и младост провео у Сарајеву. Ту се у мени родио бунт,  младалачко противљење стварности. У Сарајеву су живјели Муслимани и Хрвати, који ми ништа нажао нису учинили, напротив, када су год могли помагли су  ми. Срби никако нису хтјели или нису смјели да буду Срби. Представљали су се као Југословени или су кријући изговарали да су Срби. Мучно им је било Србин бити. Чудом сам се чудио што је то тако, док ми једна баба са Њеманице (село изнад Сарајева) не рече да се није ослободило 1945. године, него 1954. Мени су ночи стале. У школи сам учио другачије. Каже баба Јованка: ''Драго дијете, удба нас је прогонила и тукла до 1954. године, мог ђевера су натјерали да поједе килограм соли, послије тога је несретник пио воду, док није до ујутро умро на мукама''. То ми нико други није смио рећи.
              Зато су сарајевски Срби кријомице и са страхом говоре да су Срби. У рату их поклале усташе, а послије ослобођења комунистичка удба (Срби Југословени), убила у њима и оно мало српске душе што је остало. Као што велики Његош рече: ''Зло се трпи од јада горега''.
               У то доба сам ишао у Прву гимназију у Сарајеву, када је био популаран Здравко Чолић, Буијело дугме и Индекси. Љкуди су се дружили, веселили, забављали, пјевали, а ја сам био повучен, изостао из друштва.   Слушао сам по школи како сви пјевуше неке хитове, те ти и ја запјевам, али сељачки, из пуног грла: ''Весели се горо Романијо, хајдук Раде ране ти је преболио'', уз подврисак. Гледају ме ученици и професори, а ја их питам да ли се смије пјевати у школи. Они, немајући куда, кажу: ''Смије, Ненаде!'' А ја опет запјевам: ''Зелени се горо Романијо, Страина те Новак пожелио''. Није никоме право, али ништа не говоре, а  ја сваки дан пјевам по ходниима.  Срби професори се укривају и поглед склањају од мене, али зато ми дају јединице са апетитом. 
               Гледам раслабљено српство свеколико, па се питам како да помогнем. Већ ме у школи зову ''четник'' и ''Дража'', а ја ни једну четничку запјевао нисам, само старе романисјке. Не бојим се ја њих, али ми рече један ђед са Хреше, села изнад Сарајева: ''Ненаде, никуда не иду без ножа, јер су се тако и наши стари спашавали''. Иза тога, ја нож за пас, књиге у торбу па у гуимнаију. Још ми је нешто у школи било чудно. Сви смо били ''раја'' (тусрско робље), а професори су се мрштили и на Његоша и на Горски вијенац, те сам се онако млад и зелен упитао што мрзе Његоша, када је волио и ослобађао сиротињу рају, али неће нико ништа да ми каже. У то доба се ишло на Јахорину, на скијање. Било је то престижно мјесто. Моје друштво на Јахорину, а ја на Хрешу, па са Хреше на Вучију Луку, а са Вучије Луке на Бијелу стијену. Нити је мени до скијања стало, нити ја пара за скијање имам.
                  Тражио сам по селима да ли још неко зна истину о Србима, ко су били и шта се са њима десило? То што сам чуо од стараца, заувијек је промијенило мој живпот. Срби са Црепољских планина око Сарајева су породице које су се повукле са Косова, послије пада Немањићког царства. Са кољена на кољенол су препричавали стару Српску исорију, о слави Немањићког царства. И моја породица одатле вуче поријекло, као што то потврђује примјер презимена са Црепољског – Драгаш, које је име добило по селу са Драгаш планине. Из те постојбине сршске су довели своје псе, који су  коњаника са коња обарарали и вука задављивали. Питао сам их гдје су ти пси. Одговорили су да су нестали. У другом свјетском рату, нијемци су убијали сваког пса који је залајао на њих, а послије рата, нарподу је одузета имовина и народ је набијен у задруге, тако да је једва прехрњивао сам себе. Пас, понос Немањићке славе је изумро. Узео сам на себе да реконтсруишем расу пса старог српског царства, да бар нешто имамо што нас подсјећа на царску славу некадашњих Срба. Тако се родила и мисао о Српском одбранбеном псу, који је некада ишао уз бох Цара Душана и осталих српскох  великаша.

                                         Творац расе и обновитељ царског пса старих Срба:

                                                                            Ненад Гавриловић

Samoubica kojeg su ubili drugi

nedeljkozugic | 08 April, 2010 09:56

SAMO(UBISTVO) NIKOLE KOLJEVIĆA

• Bez obzira na težak položaj umjetnika, hvala Bogu, još niko, od njih nije izvršio samoubistvo, taj čin nasilja nad samim sobom. Zvanično, to je "učinio" samo Nikola Koljević, kada je ostao bez državne funkcije, kada je bio samo predsjednik Udruženja književnika Republike Srpske. Ali, ozbiljnim istraživačima, koji su proučili sve okolnosti, pa čak i one ''nepodnošljive'', ostaje jasnoća svijetlećeg upitnika: ''Nikola nije bio dobrovoljni davalac života''. Dokaz je drugi hitac, jer jedan je mogao ispaliti sebi u glavu, ali drugi – nikako!


            Istina, on je teško podnosio kolektivno robovanje energiji zablude koju su proizvodili profiteri – pauci rata. Znao je da su Srbi ponosni na svoje mane. Znao je za Epimetejev sindrom. (Epimetej je bio Prometejev brat sa karakteristikama čovjeka koji kasno shvata).
              Prevedeno na slučaj Koljević – bog ratne vatre, žrtvovao je svoj narod radi profiterskih interesa. Bezobzirno je trošio snagu svoga naroda. Ključ rata je ostavio u Sarajevu, a na Palama je našao staru bravu koja se dobro otključava profiterskim kalauzom.
              Istinski umjetnici i naučni radnici nisu mu bili potrebni, jer kao što kaže jedan od njihovih: "Mogli bi svjedočiti kako je bilo", a  sada, dok vlada – pjeva: "Što to Drina teče mala, jer je prošla preko Pala".  Ko im se suprotstavio, što kaže jedan običan čovjek, ali sa željom da to istaknem kao veliku, narodnu istinu: “Kako ćeš poznati komunjaru? Lako, jer progresivne ljude prvo pokušavaju proglasiti izdajnicima, a kada to ne pođe za rukom, vode usmene hajke da su ludi”. Dodao sam da ima još nešto treće: a kada im stanu na put ili kada znaju sve njihove tajne – ubiju ih!
              Proučavajući istoriju života Nikole Koljevića i istoriju slučaja, nema puno dileme da je on samoubica kojeg su ubili drugi. Kao kultivisan literata, koji je izuzetno dobro poznavao dramsku književnost, znao je da je u istoriji samoubistava najmanje dramskih pisaca i onih koji se bave esejom i filozofskom prozom. Ispred svih prednjače pjesnici i prozni pisci. Ali, ubjedljivo pjesnici, jer da bi njihove riječi blistale potrebno je puno truda, intenziviranih doživljaja, viđenja unaprijed i unazad, uz proširenu brazdu saznanja u sadašnjosti. Sve u svemu, za nauku, čudesan splet osjećanja i osjećaja vlada u duši pjesnika. Ono što oni kažu, ide ispred svake nauke i krute zbilje, uopštavanja, statistike… Cijena toga je dobrovoljno davanje života za Čezara Paveza, Branka Miljkovića, Marinu Cvetajevu, Branka Ćopića, En Sekston, Silvije Plat, Sergeja Jesenjina, Vladimira Majakovskog, Ernesta Hemigveja, Paula Celana, Jasunari Kavabata… Sve te okrilaćene duše imale su mjesto u raju, a zašto su izabrali pakao, niko ne zna, jer je samoubistvo pobuna protiv Prirode i Boga. Možda je to stanje ''nepodnošljivih okolnosti'' najbolje definisao u završetku oproštajnog pisma Branko Ćopić: ''Zbogom lijepi i strašni živote''. To je okrilaćena duša, sa jednim krilom u paklu, drugim u raju, u razuđenosti osjećaja od vatre do leda, gdje se javlja loša misao, loš naum, zlomisao u akciji protiv samog sebe.
             Nikola Koljević nije mrzio ni druge ni sebe, bio je stišljive prirode, koju karakteriše znanje i promisao o svemu čega se dotiče. Istina, ne toliko naučno koliko književno i filozofsko. Nije imao kosmičku, naučnu inteligenciju  kao Tesla, ali je imao u sebi energiju koju je znao kontrolisati. Dokazao je to po onome kako misli, piše i djeluje. Smetalo mu je političko ćutanje moćnika o kriminalu u kojem su ne samo učestvovali, nego su bili njegove perjanice. Ali, iz straha od prokazivača, nije sa ljudima iz svog okruženja o tome govorio, jer su metkom zatvarali jedna usta, a strahom sva ostala. Dokazalo se to u bliskoj budućnosti,  na Palama, kroz desetine ubistava, gdje se žrtva ubija kao zvijer, pred maloljetnom djecom, na ulici, ispred porodične kuće i zgrade u kojoj stanuje... Pale su postale Palermo... Nikolino samo(UBISTVO) je agens kolumbijske sačekuše na Palama. Duge sjenke nevinih žrtava dugo će padati po stanovništvu ovog, na izbjegličkom rasulu i ratnim strahotama nastalog grada. Imam pravo da to kažem jer sam 1993. godine napisao pjesmu ''Pale – ukraden grad'' (sa prozorljivom vizijom grada): /Napadnuti iznutra /skriveni brane grad /kaže crtač portreta /koji ne vidi svoj lik u ogledalu. //Dok šuma šumi /vlada mirno živi /ni šišarika da im /padne na glavu. // Isti kao komunisti //Spomenici pocrvenjeli od stida.//Vidik sa osmatračnice / je sve uži/ prećutno govore borci: //neko se igra rata! /neko se igra rata!//Lažni reporteri /šalju vijesti u svijet /ali vraćeni odjeci ih dave.//Bože, da je živ / Jovo Cicović, / koji se klanjao samo Bogu/  zemlja bi se otvorila /da u nju propadne /jer najveći grešnici / došli su na Pale / da se obože, /da ukradu od popa Boga /a od Paljana grad. // (’’Molitva za mrtve’’, 1993.)

           Smetali su im oni koji su izbliza i iznutra vidjeli šta oni rade, a pogotovo oni koji zapisuju događaje ili, kao Nikola, pišu dnevnik. Biljanu Plavšić su držali po strani, jer je oni nisu izabrali. Ona se, po silama nacionalnog talasanja, primakla njima, odnosno uključila se u pokret razbuđivanja srpskog nacionalnog bića. Govorila im je: “Ne, ne pada mi na pamet da pišem o događajima koje teško preživljavam, jedva čekam da sve zaboravim”. Od tamnih dana rata i ratnih događaja, nije doživio svijetli dan srca, treperavo svjetlo duha, svjetlost zaborava… Ubili su ga Ovi ili Oni koji su se bojali njegovog jezika sjećanja i opisivanja događaja, jer oni hoće da žive dobro od nedostatka dokaza. To su moja zadnja istraživanja, koja bi timski i institucionalno mogao potvrditi, otrgnuti od jezika zaborava koji nestaje u  mutnim vodama straha... Na tim putevima poteklo je dosta krvi moga života, ali Bogu hvala, držao sam se riječi apostola: ''Rekoh i spasih dušu svoju''. U ćutnji se sve okamenjuje, pa i živi život koji nestaje u tvrdoj tišini nekazanih riječi. Zato su narodu digli spomenik ćutanja, a poginulim borcima šuplje krstove. Strašan govor praznine od aspurnog rata: pođi-stani-odustani, ''haos ima svoju logiku'' (R.K.)  i ''dodatna doza haosa'' (M.D.).
             Nikola, pametniji i pošteniji od njih, puno je znao. Osvjedočen poštenjem, povlačio se u izolaciju. A to je mafijokratiji, koja je provodila ilegalni teror nad intelektualcima, i odgovaralo. Za njih nije bilo, što bi rekao otac Tadej, savjesti kao Božijeg suda. Znao je, po lapidarnoj Vukovoj poslovici da će jednog dana “doći vranac u klanac”. Uveliko je pisao, ali kada je počeo sakupljati fotografije o profiterskim putevima i punktovima,  bio je velika opasnost za vođe ratne vatre koji su iz dana u dan postajali bogatiji, jer su prodavali i oružje i teritorije, a kroz profiterske kanale akciznu robu neprijateljskoj strani. To opisuje  u knjizi  “Svedočim 2” Biljana Plavšić: “Angažovao je jednog čoveka koji je fotografisao aparatom i snimao kamerom sva kretanja i događaje u kojima učestvuje ova buduća istorijska ličnost…Oni idu na pregovore, i ne obaveste ga, ali Nikola u Beogradu, na Surčinu, još pre njih, čeka kod aviona…”.
              Biljana, da nije otišla u Banju Luku, završila bi kao i Nikola. Ona u zatvoru, kao nepotkupljiv svjedok piše dvotomu knjigu “Svedočim”, koja je glavni svjedok svih njihovih lopovluka: “Skupljao je Nikola sve to u sebi… Ne verujem da je u tim zapisima Momo među pozitivnima. A on, koji je tada odlučivao o životu i smrti, to ne može podneti. Koliko je on bio opsednut svojom veličinom! Da je verovatna moja pretpostavka govori i to kako je i posle Nikolinog ‘misterioznog samoubistva’ tražio Nikoline zapise”.
            U januaru 1997. objavljena je da je nakon pucanja dva hica u glavu, preminuo Nikola Koljević. Odmah sam rekao da je on “samoubica” kojeg su ubili drugi. Narod je potapala ista sumnja, ali nije smio dići glas protiv sijača straha i smrti. Službeni izvještaj uviđaja nije niko video, osim da je obnarodovao da je Nikola pucao sebi u glavu u zaključanoj sobi. Znao sam da su to učinili ljudi koji dobro žive od “nedostatka dokaza”. Ljekar je rekao: “dva metka ne može čovek sam sebi da puca u glavu.” Nikola im je spremao javnu sačekušu sa zapisima i fotografijama, a to je za njih koji brišu sve gnusne tragove jezik golih činjenica, bez bezopasnih pjesničkih metafora.
              Nikolu sam posljednji put vidio na Dučićevim večerima poezije, na kojima je bio i Dobrica Ćosić. (Tražio sam od njega da se što hitnije ubacim u policijske strukture, jer će državu sahraniti lopovska oligarhija… Uveče, u prepunoj sali, dok sam govorio pjesmu “Romanijska Lazarica” nije skidao pogleda sa mene, tako da se pjesnik Ćivša čudio što onoliko gleda u mene). To gledanje sam protumačio kao prenos neverbalne komunikacije, potvrdu da nemam šta tražiti sa policijom, već da se istragom bavim sam, pa šta mi Bog da. Pisci su pitali Ćosića “što je potpisao Prevlaku”, a on je odgovorio “da je Milošević do pola utakmice bio agent CIA, a od pola utakmice treba da ga pitamo, ako imamo hrabrosti, za koga je radio, te da je zbog toga podnio ostavku”. Sve je to doprinijelo da se Nikola osjeća potištenim. Uveče mu je pozlilo, i da ne pričam šta je dalje bilo… U njegovom dugom gledanju u mene, pobudio se psihički signal u mojoj podsvijesti da kažem što se reklo nije, bez sjenki u riječima, uz pravila Svetog Pismo i logike, koji me ne lišavaju sumnjivog načina saznanja.
             U stvari, tu se dešavaju neki fenomeni, koji su na graničnim područjima nauke (koje ratna psihologija i bilo koja druga psihologija ne može objasniti), kao što je onaj kada su glumci Londonskog kraljevskog pozorišta igrali Hamleta, a u sceni prizivanja duhova, publika je vidjela ekstremni oblik živog priviđenja duha, kao poruke uzete iz podsvijesti (a u njoj je sve zapisano, ono što je naslijeđeno, što je bilo i što će biti), ali glumci koji su učestvovali u tome, završili su u ludnici… Ove fenomene namjerno navodim, jer ih ne primjenjujem, osim jasnoće do bola, kao što je to rečeno u ''Narodnoj sačekuši'' ili ''Neka pisaca makar nikome ne trebali''.
          Biljana u “Svedočim”, u vezi sa svim tim ističe: “Vrlo dobro sam zapamtila kada mi je rekao, ali sa nekim posebnim naglaskom: Radovan me leči nekim tabletama”.
            Zato je Koljevićevo samoubistvo sumnjivo. Takav čovjek nije imao hrabrosti da dva puta sebi puca u usta, bez obzira što u Republici Srpskoj vlada duboka depresija i mafija, reketaška sačekuša, oni koji dobro žive od nedostatka dokaza, koji su osjetljivi samo na pare i na metak. Ali, Nikola je bio ključan, glavni svjedok njihovog nastanka i održanja: Zato je vlasnik života i smrti iz njegovog okruženja, poslije hapšenja platiše ubica sa Sokoca, kojeg su uhapsila dva hrabra čovjeka (oba su ubijena u kolumbijskoj sačekuši), rekao: ''B.V. je dobar momak, ali poslije hapšenja B. niko mu ne garantuje život, jer Ovi (mislio je na one koji čuvaju Radovana) će ga ubiti kao psa''. Koja i kakva policija, osim Ljubiše Savića Mauzera i Srđana Kneževića se smjela suprotstaviti, u to vrijeme, takvima. Za nekoliko dana je ubijen najveći romanijski borilački mit Srđan Knežević, a nakon godinu dana i Ljubiša Savić Mauzer. Policija sve zna, ali svi, od reda svi – ćute i ćutotvorišu. To potvrđuje staro pravilo da u ratu prvo strada istina, ali i u poslijeratnim prilikama moćnici izravnjavaju nišan i mušicu... Sve to treba imati u vidu kada je u pitanju samo(UBISTVO) Nikole Koljevića.
             On je imao radi čega da živi. To je dokazao mnogim knjigama, kao što su ''Otadžbinske teme'' i ''Od Platona do Dejtona 1996'' u kojima je objašnjavao nastanak i život Republike Srpske. Lijepo bi bilo da je doživio da mu njegovo preosveštenstvo vladika zahumsko-hercegovački Grigorije ispriča šta su mu rekli Amrikanci, kada ih je pitao šta će biti sa Republikom Srpskom... Odgovorili su mu: ''Sve zavisi od vas, ako budete ozbiljni, odgovorni i transparentni, ako ne budete krali, imaćete Republiku Srpsku. Država je kao brod, on može da se okreće''. Ako je iko to trebao da čuje pored pravorječivog vladike, to je Nikola Koljević. I trebao je das čuje njegov komentar  Miloševiću, kojeg se Nikola boljao, poslije povratka iz Amerike: ''Moram pomenuti nesrećnog Miloševića. U njegovim rukama je bilo mnogo toga. Međutim, on je sve okrenuo naopako i to se pokazalo na kraju. Neki ljudi, jednostavno, imaju blagoslov za to. Čega god se uhvate, to se osuši. Sve što je Milošević branio, to je izgubljeno, jer u stvari, to nije ni branio''.
         Hazarski put Miloševića vodio je i Nikolu da bude samo(UBICA) kojeg su ubili drugi! Njemu, koji je imao moralni i državni dignitet, mafija nije mogla uvesti sankcije na riječi, ali ga je, po svemu sudeći, sklonila iz života.
I o tome književnici ćute. Sa energijom istine moguće je poboljšati njihov položaj. Istina je, kako je rekao Gorki, Bog slobodnog čovjeka. Tada ih vlasti neće kupati bez sapuna. Istina skida svaku prljež na duši. Ko to može, postaje čist kao nebeska suza. A takvih pisaca, nažalost, je malo. Potopio ih je strah moćnika, koji su i njima i narodu ukrali budućnost. A pred takvom istinom prvo pisci zaćute. Slavopojnima su parama začepili usta, a ostalima strahom. Ali, hrabri i pravi ne prihvataju ta pravila, oni žive i umiru za štafetom svjetlosti. Nikola je bio jedan od tih. Hvala mu u ime naše tvrde i ukamenjene istine, u ime budućnosti i budućevića.

                                                                                                                 Nedeljko Žugić

PROPAGANDNI RAT PROTOV SRBA

nedeljkozugic | 08 April, 2010 09:37

PRO­PA­GAN­DI  RAT PRO­TIV SR­BA

(ili: zašto je srpska istina ukamenjena, tvrda?)

 

Da su se nje­mač­ki, ame­rič­ki ili je­vrej­ski in­te­re­si po­kla­pa­li sa srp­skim, svi oni ko­ji ra­za­ra­ju, ubi­ja­ju,  si­lu­ju i je­du lju­de, bi­li bi Mu­sli­ma­ni ili Hr­va­ti.      

 La­ži pu­tu­ju po­put fo­to­na, br­že od svje­tlo­sti. A Sr­bi br­zi­nom pu­ža, sa uka­me­nje­nom i tvr­dom isti­nom, na­sto­je  do­ka­za­ti da me­di­ji la­žu. 

Oni ko­ji su sa br­da gra­na­ti­ra­li Sa­ra­je­vo, za­bo­ra­vi­li su da je ono bi­lo i osta­lo ključ ra­ta i mi­ra. Eg­zi­bi­ci­o­ni­stič­ko in­for­mi­sa­nje sa Pa­la u ko­jem se u  dnev­ni­ku ka­že da je Mu­sli­ma­ni­ma osta­la ''fil­džan dr­ža­va'', ko­štao je Sr­be u bu­duć­no­sti vi­še ne­go da su pla­ti­li agen­ci­ju ''Ru­der Fin''. Ali, ko je to mogao do­ka­za­ti  onima ko­ji su dr­ža­vu pra­vili u obla­ci­ma, dok su ra­nje­ni­ci­ma no­ge ko­ra­ča­ju po pod­zem­nim svje­to­vi­ma.

               Srp­ski na­rod u Bo­sni i Her­ce­go­vi­ni, pri­je po­čet­ka ra­ta u 1992. godine, pre­stao je da slu­ša Ra­dio Sa­ra­je­vo  i Te­le­vi­zi­ju Sa­ra­je­vo. Osnov­ni raz­lo­zi su bili:

             - sred­stva in­for­mi­sa­nja mu­sli­man­sko­hr­vat­ske ko­a­li­ci­je ob­ja­vlju­ju in­for­ma­ci­je ko­ji­ma skre­ću ori­gi­na­lan smi­sao do­ga­ća­ja, is­pu­šta­ju­ći fak­to­graf­ski na­čin pre­zen­ta­ci­je vi­je­sti;

            - iz­vr­ta­nje smi­sla, svoj­stve­no je RTV Sa­ra­je­vo još iz vre­me­na Ham­di­je, Bran­ka, To­de... Oni su stvo­ri­li "pro­go­nje­ne pro­go­ni­te­lje" i "ob­ma­nu­te ob­ma­nji­va­če", bo­lje re­ći kriv­ce ko­ji se pri­dru­že, iz pri­če­ka, go­ni­o­ci­ma,  go­vo­re­ći "sa­mo što ga ni­sam sti­gao". Ta­ko dže­lat is­pa­da žr­tva;

               - pri­stra­sna lo­gi­ka iona­ko izvrnute svi­je­sti kod Mu­sli­ma­na, ko­ji ne­gi­ra­ju sve što je lo­gič­no;

              -  RTV BiH je fil­ter ko­ji za­dr­ža­va isti­nu, a pro­pu­šta la­ži. Ka­nal la­ži ima jav­nu di­men­zi­ju, a ka­nal isti­ne se kri­je od jav­no­sti. To ide po­seb­nim ko­mi­si­ja­ma, kao i za vri­je­me ko­mu­ni­stič­ke dik­ta­tu­re, na pre­ven­tiv­nu cen­zu­ru.

             Sr­bi zna­ju da mu­slik­man­sko-hr­vat­ski me­di­ji vo­de pro­pa­gand­ni rat pro­tiv njih, ko­ri­ste­ći se su­bli­mi­ra­nim, do­zi­ra­nim in­for­ma­ci­ja­ma, ali i otvo­re­nim me­dij­skim uda­ri­ma. Još ta­da, po ugle­du na Hr­va­te i Al­ban­ce, bo­san­ski Mu­sli­ma­ni su na­ru­či­li od ame­rič­ke agen­ci­je za od­no­se sa jav­no­šću ''Ru­der Fin'' sa sje­di­štem u Va­šing­to­nu, da vo­di in­for­ma­tiv­ni rat pro­tiv Sr­ba, ka­ko bi u svjet­skom jav­nom mni­je­nju iz­jed­na­či­li Sr­be sa na­ci­sti­ma. (A Sr­bi su se bo­ri­li že­šće ne­go iko dru­gi pro­tiv na­ci­sta) Taj rat je in­ten­ziv­no vo­đen od ma­ja do de­cem­bra 1992. go­di­ne. Ope­ra­ci­ja dez­in­for­mi­sa­nja svjet­ske me­dij­ske za­jed­ni­ce te­kla je bez gre­ške.Stvar dez­in­for­mi­sa­nja je jed­no­stav­na. Za to ti tre­ba vr­lo ma­lo ala­ta, ali do­sta vje­šti­ne da že­lje­ne  vi­je­sti što br­že pu­stiš u pro­met i da bu­du pr­va u elek­tron­skim me­di­ji­ma. Štam­pa­ni će ih sli­je­di­ti po iner­ci­ji. To su ta­kvi me­dij­ski uda­ri da de­mant ne­ma ni­ka­kog efek­ta. Teh­no­lo­gi­ja dez­in­for­mi­sa­nja raz­ra­đe­na je do sva­ke sit­ni­ce. 

               ''Stvar je jed­no­stav­na, ka­že Džems Harf, di­rek­tor kom­pa­ni­je 'Ru­der Fin'. Po­tre­ban ti je te­le­faks, kompjuter, kar­to­te­ka i vje­šti no­vi­na­ri... Naš po­sao sa­sto­ji se u to­me da ra­se­je­mo in­for­ma­ci­ju, da je što je mo­gu­će br­že pu­sti­mo u pro­met...Ako do­ga­đa­ja ne­ma, tre­ba ga iz­mi­sli­ti... Mi ni­smo pla­će­ni da bu­de­mo mo­ral­ni, već da ubr­za­mo tok in­for­ma­ci­ja ko­je su za nas po­volj­ne...''Ta­ko la­ži pu­tu­ju po­put fo­to­na, br­že od svje­tlo­sti. A Sr­bi br­zi­nom pu­ža, sa uka­me­nje­nom i tvr­dom isti­nom, na­sto­je  do­ka­za­ti da me­di­ji la­žu. ''A naj­o­pa­sni­je su smi­šlje­ne be­smi­sli­ce'', go­vo­rio je srp­ski Gan­di Jo­van Ra­ško­vić, ko­ji je ubi­jen iz­u­nu­tra i iz­va­na, u Be­o­gra­du, od strane strašila koje upotrebljava ljevicu kada zavarava narod, a desicu kada ubija. Da su se nje­mač­ki, ame­rič­ki ili je­vrej­ski in­te­re­si po­kla­pa­li sa srp­skim, svi oni ko­ji ra­za­ra­ju, ubi­ja­ju,  si­lu­ju i je­du lju­de, bi­li bi Mu­sli­ma­ni ili Hr­va­ti.Ge­o­graf­ski, od­no­sno et­nič­ki, Bo­sna je pre­mre­že­na, is­pre­ple­ta­na gra­nič­nim li­ni­ja­ma. Ta­ko je i u in­for­ma­tiv­nom smi­slu. Sr­bi su pre­mre­že­ni la­ži­ma. Na svu sre­ću, u tu mre­žu se ne hva­ta­ju, ali je svjet­ska jav­nost uhva­će­na u nju. Potvrđuje se sta­ro pra­vi­lo, da ka­da se u Bo­sni ne­što go­vo­ri su­vi­še gla­sno, isti­na se iz­go­va­ra ša­pa­tom. Tre­ba­će du­go vre­me­na da je ču­ju oni ko­ji su da­le­ko.U za­glu­šu­ju­ćoj bu­ci in­stru­ment isti­ne je  je­dva­ču­jan od or­ke­star­skih zvu­ko­va na­si­lja, ali ko na­vik­ne ču­la na nje­ga, kao na mu­zi­ku har­fe, mo­ći će  da za­spi ka­da gla­vu spu­sti na ja­stuk.  

         U pro­sto­ri­ja­ma Ho­te­la ''Sr­bi­ja'', 18. apri­la 1992 go­di­ne, osno­van je Me­đu­na­rod­ni pres cen­tar Re­pu­bli­ke Srp­skog na­ro­da u Bo­sni i Her­ce­go­vi­ni. To je tre­bao da bu­de isto­rij­ski do­ga­đaj za srp­ski na­rod, ko­ji je pod in­for­ma­tiv­nom blo­ka­dom, re­kao je ru­ko­vo­di­lac, do­ju­če­ra­šnji no­vi­nar RTV Sa­ra­je­vo.Cen­tar ni­je mo­gao da se odr­ži, jer su svi no­vi­na­ri oti­šli na Pa­le, gdje se ob­li­ko­va­lo rat­no in­for­mi­sa­nje, s oslu­ški­va­njem ka­ko šu­ma šu­mi, s mi­ni­stri­ma nizašto, ko­ji su vi­še bi­li sa svo­jim že­na­ma ne­go sa bor­ci­ma. Za­to im se de­ša­va­lo, ka­da su sla­li vijesti u svi­jet, od­je­ci su ih da­vi­li, a ši­ša­ri­ke su im pa­da­la na gla­vu. Oni ko­ji su sa br­da gra­na­ti­ra­li Sa­ra­je­vo, za­bo­ra­vi­li su da je ono bi­lo i osta­lo ključ ra­ta i mi­ra. Eg­zi­bi­ci­o­ni­stič­ko in­for­mi­sa­nje sa Pa­la u ko­jem se u  dnev­ni­ku ka­že da je Mu­sli­ma­ni­ma osta­la ''fil­džan dr­ža­va'', ko­šta­će Sr­be u bu­duć­no­sti vi­še ne­go da su pla­ti­li agen­ci­ju ''Ru­der Fin''. Ali, ko će to do­ka­za­ti po­no­snim na ma­ne, ko­ji dr­ža­vu pra­ve u obla­ci­ma, dok ra­nje­ni­ci­ma no­ge ko­ra­ča­ju po pod­zem­nim svje­to­vi­ma. U pre­zen­ta­ci­ji in­for­ma­ci­ja, u na­šim me­di­ji­ma, umje­sto fak­to­graf­skog, kri­tič­kog i kon­struk­tiv­nog na­či­na, pre­o­vla­da­va emo­ti­van i su­ge­sti­bi­lan na­čin pre­zen­ta­ci­je in­for­ma­ci­ja. To je znak da no­vi­na­ri ne zna­ju da se slu­že či­nje­ni­ca­ma, da ih gru­pi­šu, kla­si­fi­ku­ju, se­lek­ci­o­ni­ra­ju, pred­sta­ve, ko­men­ta­ri­šu. To je opa­sno, ta­kvi bi bi­li ''pe­ta ko­lo­na'', ''tro­jan­ski ko­nji'', za hap­še­nje ili pro­gon. Ta­ko no­vi­nar­stvo je do­bi­lo za­štit­ni znak onih ko­ji su sve gle­da­li iz­da­le­ka, a ne iz­bli­za i iz­nu­tra.

           Ka­ko to da Sr­bi izgu­bili me­dij­ski rat, ka­da se zna da su se he­roj­ski bo­ri­li na stra­ni sa­ve­zni­ka u oba svjet­ska ra­ta, dok su se Mu­sli­ma­ni i Hr­va­ti bo­ri­li pro­tiv nji­ho­vih sa­ve­zni­ka? Hr­va­ti i Mu­sli­ma­ni su bi­li u slu­žbi na­ci­sta ko­ji su vr­ši­li ge­no­cid nad Sr­bi­ma, Je­vre­ji­ma i Ro­mi­ma. Ka­ko to da su sa­ve­zni­ci po­dr­ža­va­li vo­đu bo­san­skih Mu­sli­ma­na ko­ji je bio pri­pad­nik ''Han­džar di­vi­zi­je'' i ko­ji je 1970. go­di­ne ob­ja­vio ''Islam­sku de­kla­ra­ci­ju'' u ko­joj se za­la­že za us­po­sta­vlja­nje islam­ske dr­ža­ve od Ma­ro­ka do In­do­ne­zi­je?Od­go­vor je dao  maj­sto­r dez­in­for­ma­ci­je agen­ci­je ''Ru­der Fin'', ko­ja je pri­mi­la no­vac i pre­o­kre­nuo si­tu­a­ci­ju u Bo­sni i Her­ce­go­vi­ni u ko­rist na­ru­či­la­ca – Muslimana i Hrvata. Is­ko­ri­sti­li su ne­po­zna­va­nje pri­li­ka u ame­rič­koj jav­no­sti, kao i pre­ću­tan bla­go­slov nje­ne vla­de. Bu­ji­cu dez­in­for­ma­ci­ja o Sr­bi­ma, di­rek­tor kom­pa­ni­je ''Ru­der Fin'' Džems Harf je pu­stio u svjet­ske me­di­je uz tri je­vrej­ske or­ga­ni­za­ci­je: ame­rič­ko-je­vrej­ski kon­gres, ame­rič­ko-je­vrej­ski ko­mi­tet i ame­rič­ko-je­vrej­sku li­gu pro­tiv kle­ve­ta.  Uza­lud Nje­go­va Sve­tost Pa­tri­jarh Pa­vle go­vo­ri: ''Ka­da su do­ka­zi sla­bi ri­je­či su ja­ke'', ka­da bub­nje­vi ra­ta da­ju ri­tam la­ži­ma ko­je po­sta­ju isti­na, ka­da glu­mac, re­ži­ser i knji­žev­nik Pi­ter Ju­sti­nov, kao am­ba­sa­dor UNI­CEF-a ka­že: ''Sr­bi su dvo­di­men­zi­o­na­lan na­rod sa žud­njom za pro­sto­rom i ide­o­lo­gi­jom... Nji­ma su po­treb­ni ne­pri­ja­te­lji, a ne pri­ja­te­lji, da bi fo­ku­si­ra­li svo­je dvo­di­men­zi­o­nal­ne ide­je. Ži­vot je za njih jed­no­stav­na me­lo­di­ja, ni­ka­da or­ke­stra­ci­ja, ili bar pri­jat­na har­mo­ni­ja. Ži­vo­ti­nje ko­ri­ste svo­je re­sur­se znat­no sreć­ni­je ne­go ovi na­o­pa­ki stvo­ro­vi, či­ja je pri­pad­nost ljud­skoj ra­si u ve­li­kom zakašnjenju''!Nije li ovo rukavica u lice Srbima,  a naročito nosiocima vlsti, koji vokle osrednje novinare (prišljamčedne u samu vast), koji pišu onako mkako im namiguje živi nacionalni mit, nego od same budućnosti svojih sunarodnika, čija matrica rađanja, iz dan u dan, biva sve blijeđa i blijeđa!?  A srpska istina ukamenjena, tvrda! Od svijeta koji je sahranio ili od Srba koji su majstori razlika, pa im kolektivna svijest pala u nesvijest.Time se dokazuje da nema mira, jer u toj fazi se vrše sveobuhvatne pripreme za rat. Dakle, kako sam rekao u poetsko-filozofskoj monodrami napisanoj u ratu i interpretiranoj: sve je rat! 

                                                                                            Nedeljko Žugić 

DARA SEKULIĆ, KAO VILINSKO - SVETO DRVO...

nedeljkozugic | 08 April, 2010 09:08

 

TAJNE U OVITKU JEZIKA

  • Poezija Dare Sekulić  podsjeća na tisu, vilinsko, sveto drvo, a sjenka tog slavenskog drveta pada samo na čista mjesta, tamo gdje se noću pojavljuju zaštitnice smjernih duša i putnika namjernika.

          Odražavaju tjeskobu  razuđenog i podijeljenog emocionalnog života, sa svjetlima neugasive nade. One su, prije svega, moralni imperativ, refleks opstojanja u ravnoteži unutrašnjih sila. Njihov korijen i žilište je u empatiji (spsobnosti da se čitaju emocije drugih). A Dara emocije postavlja u središte umijeća življenja. Njen senzorij je kao procesor u računaru; sve prima i sve reprodukuje.
          Uosjećavajući  poeziju Dare Sekulić, dobija se utisak da  ona požudno priprema materijal za pjesmu. Orječivanje počinje kada nervne struje krenu iz petnih žila, pretvarajući se na putu do progovora, u zvučne struje prirode. U skladu su sa prirodim pojavama i odnosima;  kao nedirnuta priroida koja izgleda čarobno i bajkovito. Otuda je njena poezija puristička (čista), bez naplave antipoetskog. Kada se osjaćanja razgore gasi ih plodnim vodama proljeća u kojima plivaju ljekovite trave.
          Svakom pjesmom dodirne tajnu, koja je zapretana u magičnoj moći riječi, u ovitku jezika. U živoj slici sjećanja čuje se otkucaj prošlosti:
                 Oh pohode me riječi, 
                 iz zaborava dolaze,
                 svlače rđu s moje duše;
                 kroz zbirne utrnulosti,
                  one svete, nage nadolaze… 

                                  «Pobjeda riječi»

             Pjesnici su robovi grijeha zato što daju više, a nikada ne uzimaju ono što zaslužuju. Uzvišeni su u darivanju. Gubitke može da nadoknadi samo pjesma, koja se, kako Dara kaže, “otme”, bljesne i materijalizuje. Nastale su u zasjenčenoj strani  života. A tamo gdje ima sjenke ima i egzistencije. One su, što bi rekao Andrić “u nejasnoj misli”, u polju nesvjesnog.
              Dara Sekulić zna da je poezija tajni nauk bez recepta. Kao smrt, traži sve ili ništa. Dara je dala sve, nastavljajući putem traganja i traženja krupnih sitnica za nove samospoznaje i pjesnička utonuća.
               Dara je čas anima (žena u muškarcu), a čas animus (muškarac u ženi); na sve načine želi da bude čovjek bez one tražene, nedostižne, izgubljene polovine. Refleks u njoj održava energiju nepopustljive sile življenja. Ponekad se učini da je najvažnija pojava za kojom žudi ljubav, koja se javlja kao nešto lijepo i neminovno, ali fatalno i prolazno. Ne opisuje je kao Desanka Maksimović, u ljepoti žudnje i izčekivanja, već kao prolaznost sa neizbrisivim tragovima onih koji jesu i onih kojih nema.
             Dosadašnja tekuća kritika, razni urednici,  priređivači i izdavači, nisu dovoljno obratili pažnju na simbole u  njenoj poeziji, kojima ona pridaje veliku važnost. U njima je koncentrisana velika energija zračenja i skrivenih značenja. Ona nije ljepotica s oružjem skrivenim u tijelu, već u duhu. A duh je u ovitku jezika, kao pokrov misli.
              Njene pjesme su slika vremena u proširenoj sadašnjosti. Sublimiran, stegnut izraz, prethodi purističkom pojenju. To i jeste u središtu njenog poetskog nauma. Riječi su biranice, kao travka iscjelitljka. U poetskom nizu nema žalobnih i sentimentalnih tonova. Materijal za pjesmu «posuđuje» od netaknute majke prirode. U jeziku ljubavi vidi nevidno i čuje nečujno. One su Božije tačke u čovjeku. To  je duhovno središte ove osebujne poetese, koja je produbila i proširila brazdu poetskih mogućnosti. Može se, bez imalo praznorječivosti reći, da je poetesa Dara Sekulić, u sveukupnom srpskom pjesništvu, obilježila dvadeseti  i naznačila dvadeset i prvi vijek.
               Da bi se u to uvjerili, nije potrebno da vas, kao priređivača, omami poezija inventivne i samosvojne Dare Sekulić, već kao običan čitalac, s osjećanjem vremena i prostora, zadanite ili zanoićite sa  ovom knjigom, koja je, kao projekat, autorov izbor iz dosadašnjeg pjesničkog opusa. Otisci njene duše prenijeće se u struje vašeg života. Njene duhovne oči će vas, kao oči Svetih ratnika, kao Argusovove oči, gledati iz svake tačke u prostoru:
 
                   Oduševljenje, vodiće me
                    i težnje mladih godina.
                   Sve što zamislim, ja već vidim
                   sazdano i oživljeno.
                   Misao je moja brza,
                   ruka da je ne sustigne.
                   Polje preći – ravno je životu.

                   Pogledaj ovaj crtež, prijatelju.
                   Tu u pijesku, štap ga dočarava;
                   oštro jasnu sliku sprave,
                   koja kreće se u suprotnom.
                   Pet godina sam, nadmoćnu,
                   čupao je iz prirode,
                   a po cijenu svog života…

                   «Otkriće» (Brat moj, Tesla)

               U leksičkoj krvi Dare Sekulić  ima dosta hlorofila i sunca, korijena i žilišta iz zavčaja na stablu života, ali i izbojaka u sadašnjosti i  listova u budućnosti… Ljekovita je za ljutu ranu života. Njihov okusak je tajna  u ovitku jezika. Zbog toga je ona, danas, najveća živa poetesa srpskog jezika.

                                                                                             Nedeljko Žugić

PORODICE POGINULIH SINOVA

nedeljkozugic | 08 April, 2010 08:52

NEPOTPISANI  PEČAT  ISTINE

           Gledajući izbliza i iznutra majke i očeve poginulih, sjećao sam se riječi nobelovca Ive Andrića: "Ja sam veoma ranjiv, ali besmrtan - kaže glavni junak". A glavni junaci apsurdnog rata nisu među živima. Zato sam poklonički hodio skupljajući suze u suzarnik, koji se okamenio.
        Iz ukamenjene tišine otrgnu se riječi koje opominju, ne daju da stojim na mjestu, već da idem dalje, do novih suza za suzarnik. Šta sa njima?  U javnost, jer kao što kaže Gete: "Daj riječ svome bolu, jad koji ne govori, guši srce dok ne pukne".
         Šta je taj suzarnik?
        To su rukopisi za novinu koja je trebala da se pojavi pod nazivom "Srpski pečat istine", a izdavač je Organizacija porodica poginulih, nestalih, zarobljenih… U zakoraku velikog iskoraka pružila se duga sjenka rata. Zgusnulo se vrijeme u sjećanju, pa je bol jača.
        Iz okamenjene suze peku riječi Steve Kapovića, oca najmlađeg poginulog borca sa romanijskog platoa: "Oni koji su stvorili ovu zemlju najlošije žive… Imamo pravo da pitamo vlast: čija je ovo zemlja, jer u utrobi njenoj leže naša djeca…Osamdeset dva procenta poginulih, prema našim saznanjima, su sinovi radnika i seljaka. Inteligencija je sebe proglasila gospodom koja je tuđe sinove slala u rovove da ginu, a svoje je sakrila u pozadinu da se bave trgovinom i švercom...Zato za ovo poniženje koje smo doživjeli, oprosta nema nikome, kao što nema ni zaborava. Ova asocijacija ljudi ne zaboravlja one koji su dobro živjeli u ratu i poslije njega, a naša djeca su poginula osljepljena zabludama... Uporno  provlače teze kako su Srbi agresori, a oni su žrtve apsurdne politike i besciljnog rata. Iza njih su ostajali bezglavi kosturi srpske mladosti u Deurića-hali, Nevesinju i drugim kosturnicama. To je zato što je odnos politike i vlasti prešao samo na materijalnu sferu, jer vlada pravilo '''daj da uništimo pamet da bi budale vladale, ili - daj da budale vladaju, a da uništimo pamet! Želim, na kraju, kao temeljni prijekor da istaknem, u ime majki poginulih boraca, da one dva puta umiru: jednom kada su djecu ukopali u zemlju, a drugi put kada ih zadesi prirodna smrt (mada je i ona uslovna)...''
            Plamti sjećanje na Dušana Vujičića, oca nestalog sina, koji zarađuje hljeb ukrovljujući kuće za izbjeglice u Gacku. Vodio me u Spomen-sobu u Nevesinje i pokazao najlon kese u kojima su kosti nestalih, neidentifikovanih boraca i civilnih žrtava rata. Ima i onih bez glave… Od toga te naprosto dave sjenke onih čije kosti su zgomilane u rafovima. Dušanov sin je nestao. Radio je zidarske i tesarske poslove da bi preživio. U Gacku je ukrovljivao kuće u izbjegličkom naselju. Nije bio sposoban za rad na visini, zbog visokog pritiska, ali - ko te pita? Od invalidnine se  ne može živjeti. A i nestalog sina je tražio o svom trošku. Oni su, dodaje, ''kako kaže Obrad Milović, isto kao i ja otac nestalog sina, svoje sinove su mijenjali za naftu i drugu akciznu robu, a mi svoje ne možemo da nađemo... Izginule su sahranjivali kao paščad. I to najbolje govori kakvi su bili ciljevi rata i zašto i za koga su ginuli i nestajali naši sinovi. Od 114 kostura poginulih boraca u nevesinjskoj Spomen-kosturnici, samo 14  je identifikovano, što govori da su ginuli kao stoka. Taj čin je drugo ubistvo naše djece, jer ih ne možemo identifikovati.
         U Srpcu sam sreo Miru i Vladu Majstorović, oca i majku nestalog sina jedinca, kojem se izgubio svaki trag u Loznoj kod Vozuće. Pauci rata nisu mu zabranili da u njega ode, a svojim sinovima jesu. Pri pomisli na takve odnose - peče tiha bol, suze se rasplinjavaju u duši. Rastu plućna krila. eksplozija iznutra… ''Nemam više sina, imam kćerku, ali je i ona ostala bez muža, poginuo je kod Broda, na nekim Baricama... Nikako se ne osjećam, nemam nikakve zaštite, niko me ne obilazi, niti nas pita da li imamo šta da jedeno i gdje da stanujemo'', kaže neutješna majka Anđa. Otac Vlado dodaje: ''Moj sin je bio toliko uporan da ide u rat. Da sam pokušao da mu zabranim - ne bih uspio!''
             Angelinu Skokić - kako zaboraviti, kad nas je dočekala na kapiji sa koje je sina ispratila u rat. Ispratila je sina  u rat, a on ga je odveo u zagrljaj smrti. "Na krvi naše djece stekli su kapital", kaže majka čija krv struji u otvorenoj rani naroda uvrijeđenog do ćutanja, jedva podnošljivog bola od obmana i prevara…''Preko krvi naše djece, dezerteri i profiteri su stekli kapital, a baš takvi su mog sina otjerali u rat. On nije volio ratovati. Znam šta sam rodila. Djevojku je ostavio mladu. Volio je. Ona se udala u Banju Luku, rodila je kćerkicu. Svaka joj čast, ona je dobra djevojka. Stric ih je htio odvesti u Australiju, ali on nije htio ostaviti oca, brata, majku i djevojku, kao i svoj srpski narod'', kaže Angelina sa tvrdim pečatom bola u srcu, koji se prenosi na njene usporene  pokrete.
          I  Dragi Tutnjeviću iz Srpca sin je poginuo spašavajući ranjenog druga. To nimalo ne sjeća na pjesmu Borisa Bizetića, bez obzira što ima pamtljiv refren: "Ponos je mrijeti da drugi žive…" To je bolna ironija napunjena zabludama. ''Moj sin je kao borac odlikovan medaljom ''Milana Tepića'', prvi u srbačkoj brigadi...Danas ni jedna ulica u Srpcu ne nosi ime nekog borca. Na podrućju opštine je  107 poginulih i 12 nestalih, rekao je tada ovaj mirni i radu predani šumarski tehničar. Ubrzo je umro, a suviše se smrti naselilo u njegov život, tako da se oslobodio zemaljske patnje i tuge.
           Branko Magazin iz Nevesinja, otac poginulog borca, potresen bolom i uvrijeđen od vlasti, kaže: "Moja je svijeća ugašena!"
Desa Lalić, sa vidnim žignućem u srcu jedvačujno govori: "Dobio je sina četrdeset dana nakon pogibije…Nemam sina, ali ostala je bol za života, koju ću i u smrt prenijeti..." U zagrljaju života ostao je sin koji ne može produžiti ocu život čak ni u sjećanju. Muko moja tvrda! Koliko ih je ovako rođenih koji će umjesto oca grliti prazninu.
             Anđa i Veljko Nogo su nas dočekali sa unučadima od pokojnog sina jedinca.  Ona su svijetli izbojci sa crne biljege smrti. Daju život za unučad. Bez njih ne bi imali providnih dana. Sve bi bili tamni dani. Baka Anđa grli unuku, govoreći: ''Ona se rodila šest mjeseci poslije smrti mog sina jedinca, Milana. Ima sestru i brata. Snaha radi u bolnici, medicinska je sestra, i opterećena je, jer radi i kod kuće i na poslu''.
              Do petnih žila potresa istina o apsurdu rata u susretu sa Gavrom Elezom iz Srbinja. Govori sažeto i pojmljivo, sa pravilnim izgovorom i umijećem narodnog filozofa. Ovaj dobromisleni čovjek ostavio je neizbrisive tragove u mojoj duši, koja se nije umarala i dok sam sjekao olovne magle rata… Ali, sada, kada se zgušnjava bol i pogađa samo u jednu tačku, teško je. Zabole oči duše. "Naši političari, pred izbore, kažu da je zemlja natopljena krvlju naše djece, a kada prođu izbori, zaborave i zemlju i krv naših sinova", zbori Gavro. Od bola i muke, što svoje što tuđe, razbolio je srce, tako da ga održava sa vještačkim aparatom ispod kože. Da zdravom srce stane!
            U Bijeljini sam sreo Ružu Đurić, majku dva poginula sina i suprugu poginulog muža. Raspukni crna zemljo da propadnem s tugom! Tiha se bol spušta, a čas podiže, čas samosabira, čas rasplinjava… Pucaju riječi koje ne mogu da izađu iz usta! ''Došla sam iz Tuzle, iz Crnog Blata. Od kada su moji izginuli, od tada sam ovdje'', govori ova iznutra jaka žena koju zli vjetrovi rata nisu oduvali iz života. Ostala je u njemu da kao živi spomenik svjedoči o njegovom apsurdu. ''Šta ću, šta je tu je. U goru, u vodu - nema se kuda! Od svojih pet sinova, dva sam izgubila, a uz njih i muža. Iz moje kuće otišlo je šest vojnika, a tri se nisu živi vratili u nju...''
             Tu je i Stojko Čavić, otac dva poginula sina. Iz Bugojna je. '''Nemam snage da pričam za novine, pošto nema humanosti da te neko razumije, šta da poručim i kome, govori kao da riječi šalje u daljinu, a ne prema mojim ušima. Imao je tri kuće, dvije štale, zemlju. Radio je kao i svi drugi ljudi kućeći se i podižući sinove. Nema snage da da izjavu za novine. Bio bi smrtni grijeh i pitati ga bilo šta. Ali, dok sam odlazio osjećao sam duboki bol u sebi. Kako li je njemu u nemjerljivom bolu? Kao srednje imućan čovjek imao je tri kuće i tri štale, radio je u preduzeću i na svojoj zemlji.
            Spasoje Antunović se u izbjegličkom rasulu zaustavio u Srbinju. Otac je poginulog sina. Kao ljubitelj guslasrskih umijeća, viteški se drži, ali otme mu se prkosan i gorak prijekor: "Najveći borac je onaj ko je dao svoj život". Dok to govori, kao da mu iz usta izlazi neka toplina, tajna sila značenja iz krvi poginulih. To je energija otrgnutog od života. ''Zaslužni građani su više oni koji nisu ništa doprinijeli ovoj državi, a to su oni koji imaju dosta para, koje su stekli ne radom, vać na svaki drugi način. Došli su sa punim kesama para, a naši borci rade kod njih kao najamni radnici'', kaže ova široka epska duša, koja se našla u tijesnom prostoru laži.
             Radivoje Miletić, otac poginulog sina iz Srbinja, sa širokim zamahom govori o negativnim pojavama, posebno o onima koji se bore za vlast da bi se obogatili. Dabogda im sudili u ime grobova! ''Kao generalni direktor ''Maglića'' i otac poginulog  borca, bio sam u prilici da kontaktiram sa mnogim porodicama poginulih boraca. Primijetio sam da imaju mnogo problema, ali da niko iz vlasti nije bio zainteresovan da te probleme rješava, bez obzira što je to njihova obaveza i dužnost. A i bilo je slučajeva da je to lako moguće riješiti, ali su se ljudi iz vlasti držali svojih problema. Njih su brzo i uspješno rješavali, što je vidljivo na sve strane. Ima porodica poginulih boraca koji nemaju riješeno stambeno pitanje, a drugi suvereno vladaju viškom stambenog prostora'', kaže, između opširnog uvoda i žestokog prijekora vlasti, ovaj ožalošćeni čovjek utajene energije, da se povede akcija rješavanja problema porodica poginulih boraca, a ne da se oni rješavaju nerješavanjem.
 Bol se rasplinjava i ostaje ispod kože,  dok slušam Kosu i Vlado Vuković iz Srbinja, roditelj dva poginula sina. ''Naše probleme treba da rješava vlast, jer je ona i uvela naše sinove u rat i odvela ih u pogibiju. Oni su nas roditelje ostavili prikovane na vratima smrti naše djece. Kada je trebalo pucati, nisu im branili, a kada nešto tražimo od njih, kažu - nema'', govori žalobnica majka Kosa, a dodaje žalobni otac Vlado: '' Niko nas nije posjetio od vlasti, kao da nije bilo rata i pogibija''.
             Drago Nešić iz Doboja, otac poginulog sina, za list "Srpski pečat  istine", pismeno je odgovorio na sva pitanja. Osjećam se kao čovjek kojeg može prećutno da okrivi, a najmanje sam kriv što se ta novina nije pojavila. U ratu su sahranili istinu, a poslije rata njene najsvjetlije izbojke. Ni tu se nisu zaustavili - pucali su u budućnost. Ali, neće moći. Izrast će drvo žive istine iz grobova nevino stradale djece. Od svjetlosti njene neki će pognuti glavu, a neki će oslijepjeti.
             Blagoju Jeftiću, ocu  poginulog sina, jedan prišljamčeni novinar uz vlast koja je narod osiromašila i raselila, a sinove im otrgla iz zagrljaja, rekao je: "Vaša organizacija je sekta!" Takvom novinaru nikada se neće zasvijetlili upitnici na putu do istine.
               U narodnoj nošnji, sa lanenom bijelom maramom, dočekala me Cvijeta Vujanović, majka tri poginula sina. Od pranja, marama je izblijedila. Ona je za mene crno platno tuge, crno platno rata. Riječima je tijesno u košulji jezika! Taj susret traži posebnu pripremu. Žena više nema ni kuće ni djece. A vlast je htjela da izgradi aerodrom na romanijskom Tibetu. Da nebeski narod uzleti u nebo, a on sve više u crnu zemlju propada s tugom! ''Šta ću, kada nemam svoje djece. Bolujem svaki dan. Niđe nikoga nemam! U crnu zemlju živa ne mogu, a u nebo ne mogu odletjeti, a i da mogu dublje bi u crnu zemlju pala'', jedva čujno govori žena u čije brazgotine su se utisnula bolna žignuća za izgubljenom djecom.
           Desimiru Makitanu su poginula dva sina u jednom danu. Dvije smrti srele se u jednom srcu. I nije puklo. Koga stignu ova slova naša, osjetiće pogled nas iz Ilijaša! Leluja se crno platno rata u riječima Desimira Makitana: ''Dva sina sam izgubio u jednom danu, u jednoj akciji...'' Šta reći, osim da bi čovjek umro od dvije prevelike sreće koje doživi u jednom danu.
            Slobodan Grujičić, otac poginulog sina iz Srbinja govori pomirljivo ali kao u vjetar koji riječi treba da odnese do nekoga ko se bori istinom protiv laži: "Neshvatljiv je odnos države prema porodicama poginulih!" Htjede mi riječ poletjeti sa usana: besudne države, koja je splav koji prokišnjava, u kojoj vlada politička zaštita kriminalaca…Ali, dunu jak vjetar sa zelene rijeke Drine i odnese riječi u drugom pravcu. Nisam mu rekao ništa, a brze misli su se rojile u glavi i nepovratno nestajale u smrtnosti trenutaka.
             Vitomir Simić, sa Ozrena, živi u Doboju, otac je tri poginula sina. Pogled mu nestaje u magli, nigdje se ne zustavlja. Kao da traži mjesta gdje je stalo srce njegovih sinova ili mjesto gdje  bi mogao biti njegov grob. Prošlost je živa zakopana u budućnost ovog čovjeka.  Vitomir govori tiho, kao da se boji da jakim riječima ne uvrijedi  one koji su vječno zaspali: ''Sve je donio i sve je uzeo rat... Žive rane peku, a srce ne puca!
            Tako sam prikupio isplakane i neisplakane suze očeva i majki poginulih i nestalih boraca, civilnih žrtava rata… Obišao sam i sva ona mjesta gdje je mogao biti i moj grob…Čuvam to sve u suzarniku koji sam ukućio. Kao da ga čuvam za nekog ministra koji će tražiti istinu u ime rovova i grobova. Ne u ime naroda, jer narod se nizašta ne pita. Vode ga samo kao  ovce na solila do glasačkih kutija.
                  Oni i jesu kradljivci pečata nepotpisane istine.

                                                                                                       Nedeljko Žugić

Nedeljko Žugić, književnik i izdavač

nedeljkozugic | 08 April, 2010 08:45


 

Kulturom se bave stranački miljenici

          Glas: Gospodine Žugiću, ko se danas bavi kulturom, kulturnim prilikama i potrebama?

       Žugić: Pošto su profiteri, pauci rata, koji su apsurdno ratovali ''pođi, stani, odustani'', uveli pravilo da onesposobljavaju sposobne, devastirali životnu sredinu, tako da je narodu svijest pala unesvijest, predstavnici kulture, kao druge čovjekove prirode, su odojčad istih, odnosno, kulturom se bave stranački miljenici, kako u lokalnim zajednicama, tako i na najvećem nivou.

         Glas: Hoćete li biti konkretniji?

         Žugić: Naravno, sve se komplikovano da pojednostaviti, ako čovjek ima zdrav razum i čisto srce. Uzmimo primjer Višegradske staze u Višegradu, Vidovdanskih pjesničkih susreta u Sokocu, Šušnjara u Oštroj Luci, te niz likovnih kolonija, kao i nagradama koje daje Ministarstvo prosvjete i kulture, te skoro svaka kulturna manifestacija. Tu Višegradsku stazu vodi neki paranoik i vječiti direktor Doma kulture – Milan Šušnjar, za koga su Milanko Borovčanin Romsok i Milenko Jevđević glavne violine, koji su svoj ''talenat'' i ''umijeće'' proširili i na Vidovdanske pjesničke susrete u Sokocu, te učešče i na  Danima Duška Trifunovića, koja se nedavno održala na Palama. Mene i ne pozivaju, nisam stranački podoban, bez obzira što sam, još u ratu, projektovao i osnovao, mnoge manifestacije.
          Na tim Danima Duška Trifunovića, koje je organizovao direktor Centra za kulturu u Palama Slobodan Kovačević, pozvani su pjesnici po njegovoj volji, bez obzira što je sam Duško insitucija i akademija, a vrhunac nemorala, neznanja i manipulisanja je što je knjizevnu nagradu ,,Duško Trifunovic¨ za životno djelo trebala dobiti najveća živa pjesnikinja srpskog jezika Dara Sekulić, koja je rame uz rame rasla i uzrastala uz Duška. Dara je dobrzala iz daleka, ali Slobodan Kovačević je nagradu dao, uz pomoć brzopoteznih univerzitetskih profesora, Đorđu  Sladoju. To je svojevrsni skandal, zamaskiran natpisima u štampi kako je manifestacija potvrda da su Pale veliki grad, kada ima takvu manifestaciju. A takva manifestacija je stvar države, a ne megalomanske samovolje stranačkih podobnika.
          Slobodan Kovačević, SDS-ov kadar, obratio se narodnom poslaniku Snježani Jokić i tadašnjem predsjediku SNSD-a Pale Peri Marinkoviću, kako bi uticali na Irenu Soldat, pomoćnika ministra za kulturu, a i samog ministra Antona Kasipovića, da dobije sredstva za Dane Duška Trifunovića u Palama. I dobio je, kao i sredsdtva za obnovu stolica u sali, čime se SDS kitio u predizbornoj kampanji. Neka je to na dušu Snježani Jokić, Petru Marinkoviću i Ireni Soldat. Tako su dali svojevrstan doprinos kampanji SDS-a, a oni su svi SNSD. To je očito, stameno kao tvrđava. Nema toga koga nevolja tjera da to boje vidi od mene.
 
         Glas: Je li vas pozvao na tu manifestaciju?
 
        Žugić: Nije smio, jer je to dio predizbornog marketinga, treba uvući neupućene i slavopojne pisce, kojima ako daš pare začepiš usta. Ja ne spadam u takve pisce, koji su moralne nakaze, dragokupivi i sebeljubivi do besvjesti. U tom gradu, lopovska oligargija SDS-a ne vidi da samobjavio 38 knjiga raznih žanrova, za devet godina od kada živim na Palama. E dobijam dotacije od Skupštine grada i Skupštine opštine Pale. Važan je festival frule i gusle, kojima s stimulišu zablude...

          Glas: A kako ste prošli na ovogodišnjem konkursu, koje objvljuje Ministarstvo prosvjete i kulture za izdavačku djelatnost i kulturne manifestacije?

            Žugić: Evo odgovoriću vam šta smo u Uduženju ''Sveti Sava'', kao žestok prigovor napisali Ministru kulture na ovogodišnjem finansiranju javnih potreba u kulturi (izdavačke djelatnosti i kulturnih manifestacija):
 Ove godine, nakon slanja veoma uspješnih knjiga na konkurs za sufinansiranje izdavačke djelatnosti, nisamo prošli ni sa jednom knjigom, što je dokaz da se nestručno, neselektivno i pristrasno radi u dodjeli novčanih sredstava, odnosno rada žirija koji samo na osnovu dvije recenzije, bez viđenja djela, daje novčana sredstva. Tako se i ovog puta (2008. godine) dokazalo da recenziju piše svako i da ona nema moralnu i stručnu dimenziju, koje dobro dođu vještim manipulatorima da ''pokupe'' sve nagrade. Pomoćnik  ministra Irena Soldat, samo suho paradira kada vodi tu vrstu djelatnosti, a prakse u izdavaštvu ima koliko član udruženja piljara.
          Da nije tako, prošla bi nam ove godine knjiga pjesnika Radislava Ćivše iz Sokoca ''Riječ po riječ'', te zbirka priča Milenka Ivanovića iz Zvornika ''Makadam'' ili naučna studija (pisana četrdeset godina) Petra Aškrabe Zagorskog ''Srbija - Zagorje, Stara srbska prezimena, seobe...)'', koju su recenzirali dr Radoslav Milošević, Rajo Vojinović i još četvorica doktora nauka.  Sve to žiri u sastavu Duško Pavulja, Zora Nikitović i Živko Malešević nije predložio za nagrađivanje, što govori o jalovosti rada i da su u samo kao pokriće Ministarstvu da na jeftinnačin zadovoljava pisce. A oni ih, u suštini, zavađaju.
            Isti je slučaj i sa kulturnim manifestcijama. Nama je ove godine prošla manifestacija ''Književnici zajedno'', ali taj novac od minimalnih 1000,00 KM nije dovoljan za nastup 10 književnika samo na jedno mjestu, bez troškova prevoza, hrane, dnevnica...
Zbog toga, ali i zbog nadobijanja novčanih sredstava za naše tri izuzetno dobre knjige, odustajemo od uzimanja sredstava za književnu manifestaciju ''Književnici zajedno'', jer se tim poslom bave nepodobni kadrovi u Ministarstvu prosvete i kulture u Vladi Republike Srpske.

          Glas: Kako je stanje u Udruženju knjiiževnika?

        Žugić: Neka pisaca makar nikome ne trebali, to je rezultat mog dugogodišnjeg istraživanja, ali pisci su sujetni, imaju prenapuhan ego, što bi rekao Njegoš ''nošeni su strašnom mišlju grudi nadutije''...Udruženje književnika ne funkcioniše, a to najviše odgovara Banjalučkoj podružnici, koja mimo statuta Udruženja književnika ima svoj statut i svoj žiro račun, što je nedopustivo, prema važećim prvnim aktima. Ali, ko te pita, važno je da je tu vječiti Kecman, bolje reći Ketman, koji se samo ketmaniše, kako koja vlast dođe, samo da je njemu nakislo. A nisu ni drugi bolji, on bar radi, hoće, umije...
         Ima tu, odgovorno tvrdim kao istražćivač nešta drugo, jer prve slabosti država je pokazala prema piscima. A i kako ne bi kada su državu stvarali pisci koji su narod vodili preko nepostojećeg mosta, od romanijskog tibeta, do Sanskog Mosta koji je pao prije nego što je majka pjesnimka Bore Kapetanovića u selu Podlug upitala pisca ovih redova: ''Šta će biti sa nama...?''


 

Vidovnjak iz Kalinovika Gojko Goša Elez

nedeljkozugic | 08 April, 2010 08:27

 

VIDOVNJAK KOJI PLETE I GLEDA U KARTE
Gojko Goša Elez, prozorljivac, Kalinovik (selo Šivolji)


       Gojka Elez je rođen 1946. godine. Predviđa budućnost uz pomoć graha i karata mađarica, ali i na osnovu viđenja onoga koji to traži ili ne traži od njega. Sve zavisi da li to osjeti da treba nekome. Sreli smo ga  posredstvom Petra Aškrabe Zagorskog, književnika istraživača o porijeklu porodica, krajem avgusta u selu Šivoljima, kod Kalinovika. Selo se nalazi na jugoistočno od Kalinovika, na zagorskoj visoravni. Uz put smo, kao u čudu sreli ženu, ubrađenu, koja ide bosa  blatnjavim putem. U namjeri da je fotografišemo, izašli smo iz auta i pitali je za dozvolu. Ona je vrisnula i ubrzala hod dozivajući sina da je zaštiti od napasnika. Odustali smo i produžili do kuće Goše Eleza, praćeni smijehom istraživača Petra Aškrabe Zagorskog, koji je sva svoja istraživanja stavljao u kruti okvir ''tako'' i nikako drugačije.
      Prilaznice kući su neobične, široke i posute šljunkom. Ograda oko kuće je ofarbana, sa kapijom od metalne konstrukcije, ukrašenom toplim bojama. Kuća – kao iz dizdilenda, plijeni pažnju prolaznika: crveni krov, bijela fasadna cigla, satelitska antena,  slika belog anđela na pročelju, terase od drvene ograde...Ispred je šuma, pečenjara sa stolovima i stolicama natkrivenim drvenim krovom i dosta kuća i štala.. Tu smo sreli Gojka Eleza, koji ti ne da da stvoriš viziju njegovu kako oko vidi, već kako on hoće da ti indukuje sliku o sebi. Želi da te dodirne psihom. Brz govor, praćen neurotičnim pokretima, odaje osobu koja je previše primala u sebe informacija iz vanjskog svijeta... Meni se, od početka, bez znanja ko sam i šta sam, prisnije obraćao. Sa njim su sjedili neki strani ljudi, za koje smo kasnije saznali da su iz Šapca. Počastio nas je suhim mesom, pićem i kolačima. Sin i neka grupa radnika su vozili sijeno. Pri pomenu ko sam, sjetio se moje prezimenjakinje, koja je radila sa njim u centrali penziono-invalidskog osiguranja u Sarajevu. On je naučio da  ''baca karte''. Kada je čuo da sam bivši kalinovački zet, sjetio se da je moja svastika poginula sa mužem i djecom, ali i o posjeti njene sestre njemu i tačno mi je rekao šta je i šta su drugi rekli o meni, kada je pitao za koga je bila udata...
        Drugi put smo ga posjetili u njegovom stanu u Sarajevu. Dočekao nas je ispred stana. Primjetili smo da na nogama ima gumene opanke. U stanu je imao šaroliklo društvo, neke zemljake iz Kalinovika, komšiju Hrvata i komšinicu muslimanku, za koju je šaljivo (čak šarlatanski) govorio da mu je žena. Ona se smijala i spremala kafu i rakiju, bez kompleksa od toga što nam je govorio. On je, dok je razgovarao sa nama, pleo. Izgledao je smiješno i ponosno u isti mah. Te dvije slike se nisu podudarale, ali ni sudarale. Uspio je da u sebi spoji suprotnosti, kao što smo primjetili i kod drugih vidovnjaka i prozorljivaca.
 
       Pitamo ga: Gošo, ljudi se bave proročanstvima sa ovakvim i onakvim predznacima. Bili smo kod vaše kuće i vidjeli smo čovjeka kojem ste vi pomogli da prepozna ono što ga čeka u budućnosti i izbjegne opasnost. Kako?
 
       - Našao sam ga na otpadu, kod Mileta Ciganina u Šapcu, gdje sam kupovao dijelove za traktor. Kada sam ga vidio, osjetio sam da mu se može desiti  nešto vrlo ružno istu veče. Rekao sam mu da u naredna 24 sata ne bude u autu, jer vidim nešta ružno. Auto je bilo crne boje, bolje marke. Uveče je bombom raznešeno, a četiri su oštećena pored njega. Od tada sam ja njegov drugi Bog. Istina živa... Već trinaest godina, nema dana da me nije nazvao. Vodio me na VMA u Beogradu, na kontrolu, svugdje, svugdje,svugdje... Pomogao mi je u izradu planova za kuću i štalu, dovodio mi majstore da mi rade na gradnji kuće, razvođenju instalacije za struju, slikare, vajare.  Čovjek koji mi je naslikao bijelog anđela (anđela Gavrila), umro je od srca, a molio me prije smrti da dođem na šest mjeseci kod njega u Srbiju. Ja obožavam anđela gavrila. To je jedini svetac koji hoda po zemlji i prikazuje se, uništava žene koje jade rade. Kažu da je to jedini svetac moćan za opasne žene, koje rade zlo i  nanose zla ljudima i okolini. 
 
      Ima li još takvih slučajeva?

      - Ima u Crnoj Gori, Sarajevu, Srbiji, Republici Srpakoj.Ima ih iz Njemačke, Australije. Među njima ima više žena nego muškaraca. Neke se obraćaju što nemaju djece, a neke što nemaju sreće. Jednom iz Lukavice, Glogovcu, sam na slavi rekao: ženu nemoj mijenjati, imaćeš djece, vidim dijete muško, kao da sam ga povio. Ima ljudi koji kažu sve detalje o sebi, a neki vole lagati.

          Kako otkrivate ljude, po glasu, po pokretu, uzmahu...?

          - Po svemu. Kada sam bio u bolnici, dok je prolazila doktorica, ja sam je vidio kao djevojku. Pitao sam je: jesi li ti te i te žene kćerka? Odgovorila je da jeste. Rekao sam da je ista majka i da sam je poznao po leđima. Ona mu je rekla da to nije tako, već da liči na babu ''golijanku''. Rekao sam joj da liči na Miloša Dragovića, a da joj je baba ''golijanka'' bila malo većoi baksuz. Reklla je da je tako... Ni u jednom muškarcu, ako nije lud i alkoholičar, ne vidim zlo kao što je u većini žena. One su strašno opasne. Gdje god mogu zamućuju kuće, razvaljuju brakove, mrze rodbinu muža... Jesam li pomislio na nekoga, on me je nazvao ili je došao. To je živa istina. Mislim da me mogu mrsiti samo loši ljudi. Ko god me voli, on je dobar i nema za mene ništa ružno da kaže. Nikom ništa ružno nisam učinio. Ja sam u svom selu tako registrovao ljude. Ljudi koji su pakosni znaju mrziti. Kad je rasna i dobra, volim tuđu ovcu i kravu vidjeti. Imam komšiju Noga, koga neću do smrti zaboraviti. Hoće učiniti, nije tijesan, dok drugi nisu takvi; oni bi tre zaklali da mu zgaziš travu koja će se podići.

                                                                                 Nedeljko Žugić

KOMENTARI:

 Gojko ja sam Goran Gajic iz Jajca. Za vreme rata sam bio u Kalinoviku i tad smo se upoznali. Dolazio sam vise puta kod Vas i Vase kuce gde ste me Vi i Vasa porodica uvek lepo docekali a ako se secate pomogli ste i mojoj majci koja je vrlo često imala glavobolju ali posle VaŠe pomoći više joj se to nikad nije ponovilo. Voleo bi da ponovo uspostavimo kontakt i da se cujemo pa i vidimo kad nam to bude u prilici. Veliki pozdrav od mene. moja imejl adresa je: goran.grandis@gmail.com Broj telefona 00381-63-369-100

Neobične pojave

nedeljkozugic | 07 April, 2010 22:30

    

 

Pojava krstova je upozorenje Srbima na zle sile

  • U Knežini kod Sokoca 1997. godine na Blagovijest, jedan od dvanaest velikih praznika, na svijet je došlo ždrijebe koje je imalo krst na čelu. Šest godina prije toga  biljeg krsta se ucrtao na ramenu Vasilija Skopljaka, rođenog na dan Sv. Jovana Posnika 15. 9. 1991. godine u Zenici, ali koji je u to vrijeme sa roditeljima bio izbjeglica u selu Vrapcima, nedaleko od Knežine. To nije slučajno, ali niko nije tražio odgovor na svijetleće upitnike.

            Na Romaniju su, po predanju, poslije Kosovske bitke, došli brat Marka Kraljevića Andrijaš i jedan knez, po kome se mjesto nedaleko od izvora rijeke Bioštice nazva Knežina. Na pridošli narod, koji se nije dao u lance vezati, knezov uticaj je bio veliki. Ne zna se tačno ko je od njih dvojice, knez ili Andrijaš, sagradio četrnaest malih i dvije velike crkve, u Knežini i bližo okolini. U to vrijeme Sokolac nije ni postojao. Kada su Turci došli u knežinu, nisu promije nili naziv mjesta (kao što je to bio slučaj sa Turkovićima), ali jesu porušili svih četrnaest crkvica, a crkvu pored rijeke su prepravili u džamiju, a onu drugu, ispod brda Kravarevci, nisu dirali. Godine 1989. je proglašena manastirom, kojije posvećen Svetom Caru Konstatinu i Carici Jeleni, ali i Presvetoj Bogrodici Brzoj Pomoćnici.Opšte je poznato koliki je uticaj crkve na buđenje vjerrskih i nacionalnih osjećanja prije izbijanja rata u bivšoj Bosni i Hercegovini. Na dan osvještenja manastir, oko njega je kružila živa rijeka Srba iz svih krajeva bivše Jugoslavije. Sijalo se nebo iznad Romanije. Duh Sveti dodirivao je zemlju. Nikakvo čudo – Srbi su ulagali ogromnu duhovnu energiju u Manastiru i oko njega, prislužujuući svijeće neopojanikm žrtvama Drugog svetekog rata. Ta energija, koja je bila zabetonirana u jamama, strujala je oko mmnastirskog zdanja ulazeći  duše ljudi pobuđujući u njima nacionalna i vjerska osjećanja. Ta energija se širila Kosovom, Hercegovinom, Bosnom, Kninskoj Krajini, Vojvodini, Crnoj Gori, kao i diqem svijeta gdje god žive Srbi.Sveti Duh je ispisivao tajanstvenu knjigu života i opstojanja Srba. Kao nebeska suza bila mi je duša čista. Smetalo  mi je samo što uz crkvenu ikonogrfiju nose sliku jednog lžnog budnika Srba, koji će onako kako sam to upjesmio ''postati obraz naših vrlina i mana, živa trava u proključaloj vodi, Srba koji dišu iz istorije rana, koji vino krvi piju u slobodi''. Oni koji su nosili njegove slike mislili su da kosovski božuri rastu iz njegovih zpaljivih riječi, a ja sam tada zapisao d je on ''zapadno sunce'', koje će slomiti srpsku nacionalnu moć. Učinio je sve ono što nije Sveti Sava, kada je pravoslavlje opsjedala vatikanska najezda i bogumilskla jeres. KRST NA ČELU ŽDRIJEBETA             I dâlj i blîz – sve mi je tog aprilskog jutra bilo na dlanu.Da bi dobio odgovor na svijetleće upitnike, kada rješavam neki problem intenzivno razmišljam, kao da su mi misli u pokretu... Iznenadi me Panto Đurić, izbjeglica iz Olova, koji je tjerao krave u polje: ''Ima Boga! Odgovorio sam: ''Ima, više puta sam se uvjerio. Na operaciji u Beigradu, vratio me u život sa vrata pakla''. Panto pridoda: ''Tada se javio samo tedbi, a evo, sad se javlja svima nama!'' Bilo je jutro i na stanici su radnici i učenici čekali autobus. Svi su vidjeli kobilu sa ždrijebetom na čijem čelu se bjelasao krst. Ovjekovječio sam to uz saznanje da je oždrijebljeno na Blagovijesti, sa obilježjem krsta na čelu,  u mjestu Knežina, opština Sokolac, a vlasnik je Ljubo Jovanović. Bilo je to upozorenje da se Srbi okrenu sami sebi, oslobađajući se istorijskog grijeha, ako to budu spoznali, ako u sebi pobucde osjećaj milosrđa...Iza toga, našao sam se u manastiru Sveti Petar Cetinjski u Cetinju, načinio sam jedan nesvjestan grijeh. Fotografisao sam ono što nije dozvoljeno...To je bio zajednicki grijeh sto nismo spasili zdrijebe da ga ne pojedu vuci. BILJEG KRSTA NA RAMENU DJEČAKA Poslije povratka iz manastira, na putu od Sokoca prema Knežini zaustavio me čovjek kojeg sam poznavao onoliko koliko i druge ljude iz tih krajeva. Kada je sjeo u sjedište do mene, osjetio sam blagu ugodicu dok je gledao u fotografiju ždrijebeta na čijem čelu je blještao bijeli krst. Vjrovatno je to intenzivnije osjetio od drugih. Rekao mi je: ''Na lijevom ramenu mog sina ima  biljeg krsta''. Odgovorio sam mu da idemo do njega kući i da to fotografišem i uzmem neke bliže podatke od njega i njegove žene. Nije imao ništa protiv, čak se radovao što ću to učiniti.Sin se zove Vasilije Skopljaka, rođeno je na dan Sv. Jovana Posnika 15. 9. 1991. godine u Zenici, a nastanjeni su u selu Vrapcima, nedaleko od Knežine. Otac Dobrinko je pravio krstove od tisovine. Imao je naglašen srčani akcenat u govoru i čistotu u ophođenju, koja se lako primjećivala kod ljudi iz tih krajeva.Naseliko se u selo Vrapce na početku rata u Bosni i Hercegovini. Prije rata i prije rođenja sina Vasilija, otišao je na poklonjenje Ostroškom Vasiliju. Ispovijedao se sa jsnom željom da želi da se oženi, dobije sina i vodi miran život. Monah mu je rekao da će mu se želje ostvariti, a da je njegov jedini dug da sinu da ime po manastiru u kojem se ispovidio. Ubrzo se oženio i dobio je sina. Dao mu je ime Vasilije. Prilikom kupanja, majka je primjetila da dijee na lijevom ramenu ima crveni biljeg krsta, sličan onom ukamenjenom, na mjestu gdje se Vasilije Ostroški molio i ukameno ga lijevim kažiprstom.Pojava krstova je upozorenje Srbima na zle sile koje ih okružuju, daleko od slučajnosti, a svako ima pravo da to tumači kako hoće, jer su majstori u različitosti, što dokazuje da su bolji drugima, nego samima sebi.                                                                                                         

                                                                                                                                  Nedeljko Žugić

Удружење књижевника Републике Српске, 1

nedeljkozugic | 07 April, 2010 22:17

НЕКА ПИСАЦА, МАКАР НИКОМЕ НЕ ТРЕБАЛИ
 

  • Да су писци најосјетљивији слој у друштву, без сумње, доказ је Удружење књижевника Републике Српске -  онако како јесте и како није! Сад га видиш сад га не видиш, хокус-покус, као трик нижеразредног мађионичара. У овом случају држава је умјесто његова мецена – мађионичар. И то о нај мађионичар кога су наџивјеле сопствене опсјене.
  •  Прве слабости држава је показала према писцима. А и како не би када су државу стварали писци који су народ водили преко непостојећег моста, од романијског тибета, до Санског Моста који је пао прије него што је мајка пјеснимка Боре Капетановића у селу Подлуг упитала писца ових редова: ''Шта ће бити са нама...?''


            Удружење књижевника Српске је настало у рату 1993. године, на Јахорини (гдје су се крили они који су стварали државу у облацима, преко туђих гробова и крви). Узалуд је непокретни Мирослав Топаловић говорио да се горе крије Али-баба и четрдесет разбојика, да њих више интересује профит од националног интереса. Народ то није могао да чује. Зашто. Зато што су му зауставиули дисање, дали оружје у руку и показали црну тачку рата...
           Како је настало? Све је било темпирано од стране државног врха, преко Неђе Шиповца и Недељка Бабића. Они су, послије књижевне вечери на Палама, на којој се није чула муха колико је публика била усредсређена на ријечи писаца учесника, предложили да предсједник буде Никола Кољевић, а Ранко Поповић секретар. По сусрету очи у очи, тада једини писац из Бања Луке, Никола Вуколић, је био потпредсједник. Тепали су му, као дјеца изашла од логопеда, Удружење књижевника Српске. Тај наум се пренио и на проглашење Фоче '''Србињем'', Котор Вароши ''Кнежевом'', Босанским Новим ''Новим Градом'', итд. Играли се рата, али без дрвених пушки, са поскочицама: пођи-стани-одустани. Било, па прошло!

            КАКО ЈЕ ОПСТОЈАЛО

           Како је опстојало, када се већ родило. Понекад, када заплаче, отпјевали су му успаванку, али као груба мајка,која га лажно утјеши и окрене се на другу страну, јер је савлада сан. Дјете је плакало, цвилило; нека су чак и умирала. Ништа зато. Требало је добити рат, а изгубити праве људе. Прече је било да се рођају државна предузећа за шверц са непријетељима (''Центреx'', ''Селект импеx'', и друга под контролом државног врха), него да се писцима примакну главе. Могли су се погледати ''очи у очи'', па ето белаја. Воли Радован Јоју Тинтора него Удружење књижевника. Да није тако, савјетник би му било удружење, а не ''молер'' Јоја. Јоја је контролисао проток акцизне робе, а нарочито цигарета и алкохола, а писци много пију и пуше. Све би попили и попушили, како би Рашо продао картон цигарета за 3 хиљаде марака или литру пића за 80 марака. Не иди и не питај, ниси ваљда писац ових редова!?
             Никола Кољевић, онакав какав је био и какав је био најпотребнији нама свима – није се сналазио. Имао је научни дигнитет, па чак и државнички, али ратно профитерски – није. Већ се почео колебати и трпити потртесе у себи, али – коме то рећи? Убијају, знао је то добро, живот је био јефтинији од метка. Па чак и његов. Нестао је по дефиницији: Нема самоубица, али има оних које су убили други! Нема више вела тајне, он није могао у своја уста опалити два метка.
             Послије Николе Кољевића за предсједника долази Владимир Настић, суштинска добричина, али неће се љутити – изломљен ратним компромисима, а највише оним које је циљано према њему упућивао Војо Максимовић. Тако човјек каже, али нема моралне опстојаности да томе да јавне димензије. Нагутао се страха у комунизму и са Радовановом и Војином додатном дозом – замукао. Откочи га понекад по која чашица, али – касно. Његов секретар Бабић је као Епиметеј, Прометејев брат, човјек који касно схвата (а можда никада). Водили су јалово Удружење, а активно су подржавали Николу Поплашена и СДС, када је владала коалиција СЛОГА (Биљана, Живко, Додик). У то вријеме оно се могло одржати, али су обојица били јалови за сваки вид социјалне акције.
              Циркуси двогодишњих и трогодишњих скупштина су невиђени и нечути у исорији Удруженбја књижевникка. Ту се јасно остварује пророчанство Иве Андрића: ''Биће више оних који ће написати, него прочитати књигу''. Таква је била скупштина у Зворнику (у Основној школи ''Свети Сава''), у Бања Луци (Педагошка академија и Угоститељска школа). У угоститељској школи, послије скупштине, уз ручак није било ни пића, што је за писце увреда. А нису га ни заслужили. Зашто? Нити се знало ко пије ни ко плаћа. Без културе дијалога, без протокола, стихијска билијар дискусија ишла је по систему ''налијепи'', ''закини'', ''увриједи''. (Можда је нескромно, писац ових редова личио је на Светог Саву који је покушао да изумиру завађену браћу. Неће више, јер се увјерио да је тачна народна пословица: ''Ко злима помаже, добрима шкоди'')
              По систему тајног гласања, изабран је Зоран Костић за предсједника. Човјек је то слављенички залио, донио је плетенку црног вина да почасти колеге. И дјеловао је господски, нема шта. И нека је, зар то писци нису заслужили. Његов противкандидат, Миленко Стојчић, узео је учтиво за радио Републике Српске изјаву. Предсједник је обећао сазвати сједницу Управе Удружења  за седам дана, али пошто је наставио сам да ради послове умјсто  – није је сазвао ни за три године. Треба признати да је премјестио сједиште у Бања Луку (уз моју маленкост), покренуо часопис ''Залог'', појавико се на више мјеста, као предсједник Удружења или жирија. Сједницу предсједништва није никада зазвао, без обзира што сам га  више пута наговарао на то. Умјесто да припреми ревизију чланства, он је рад Удружења књижевника свео на мртву тачку, по принципоу: Удружење – то сам ја! Уз то је пет година примао плату, а да никада није дошао на посао. Лоповска олигархија која се са Пала преселила у Бању Луку, дала му је рјешење, да је умјтнички руководилац у измишљеном дому ''Свети Лука''  на Требевићу, у близини куће директорице Матичне библиотеке Источно  Ново Сарајево Љиљане Кнежевић. (Аутор ових редова има папире у којима се озваничила ова лоповска малверзација) 
               Да ли књижевницима (а има их око 170, а јалови предсједник Костић је да би замаскирао свој нерад, припремио још 40 чланова за пријем) Републике Српске треба удружење и имају ли га, заправо? ''Немају, на моју ми душу'', рекао би сеоски мудрац. А ни онако какво је – служи само појединцима за личне промоције и егзибиције. Док члановоима остаје ''на језику мед, а на срцу јед''. А оно се може одржати само ако у њега уђу људи чиста срца,ако је емоција предмнет разума, а не слијепило надмоћи у којем ''магарећи глас на небо не иде''.

             КАКО РИЈЕШИТИ ИЛИ НЕРИЈЕШИТИ ПРОБЛЕМ

(Критика без понуђене дијагнозе и рјешења је карцинозно критизерство, лајање на звијезде)

          Зашто је то тако? Зато што писци између себе не могу да препознају способне људе за конкретне социјалне акције, него у немоћи изаберу јалове предједнике, које им наметне државни врх (Кољевић, Настић) или свађалачка скупштина (Прерадовић, Милановић, Костић). За предсједника не треба бирати, условно речено, најбоље писце, него најспособније за  организоаване социјалне акције за статус писаца у друштву, а не личне промоције, по систему ''држи воду док мајстори оду''. Вода се увукла у уши и уста, дошло је до гушења у којем трешко има спаса. А тако је то, рекао би хроми Вук Стефановић Караџић ''када им је сва памет на језику''. Томе треба додати (али да се то не схвати само као декламација) да писац који  побјегне од живота, његов стил увене. То употпуњује слику ко су писци. Али, треба их разликовати. Има оних, да кренемо прије рата, који су били познати и признати (да их не именујемо, они се препознају), а има и оних који су настали посредством ратне стихије (чија дјела су на нивоу кућне књижевности), као извори пишталице од којих је набујала ријека јавних прозивки. Да ти се живот смучи. Не поштују никога и не виде веће од себе. Високо су уздигли руке да су заслужили националне пензије, а немају дана стажа. Побјегли од живота, ван себе су! Онај ко не живо овдје и сада – не може бити схваћен и разумљен од других. Њега летећа крила пубертета носе  далеко од смртности тренутака. Они су бесмртни у свом безумљу. Да није тако, поштовали би древну мудрост да је човјек одговоран према мислима, а ријечима казаним и написаним још више.
            Неки писци личе на путника којем је узалудно свако путовање, а нарочито оно кроз бесмисао профитерски диктираног ратног и послијератног хаоса. Због тога им не треба судити, али ни удјелити.
Ако нађу проширене димензије у себи – Удружење ће опстати, а ако не – нестаће, као дашак вјетра на повртшини мора. Сва срећа, неко ће и то забиљежити. Нека писаца, макар никоме не требали!

               ТРАГИЧАН ПОЛОЖАЈ КЊИЖЕВНИКА

              Има средине гдје је власт увела санкције на ријечи, што, наравно, највише погађа књижевнике и научне раднике, гдје влада правило "Нема паре без омаре". Ту власт врши одабир ко може, а ко не може проћи, као што је то случај са Видовданским пјесничким сусретима на Сокоцу, али и Вишеградској стази, а може се рећи и Дучићевим вечерима поезије.
                 Никакво чудо што је култура на задњем мјесту, а спорт на првом, јер смо народ који нема културе  дијалога, са свађалачким и укољичким набојима, чија се политичка филозофија базира на поразу.
                Суштина свега поменутог је гашење наде, апатија. А  народ који нема наде доживљава смрт са одложеним дјеловањем. Самоуништењу једног народа претходи криза културе, непостојање културне политике.
                    Има средина гдје је власт увела санкције на ријечи, што, наравно, највише погађа књижевнике и научне раднике, гдје влада правило "нема паре без омаре". Ту власт врши одбир ко може, а ко не може проћи, као што је то случај са Видовданским пјесничким сусретима на Сокоцу, али и Вишеградској стази, а може се рећи и Дучићевим вечерима поезије.
                    Средина која не дозвољава да култура искорачи испред свих других вриједности - у закораку је чамотиње, са трошењем будућности својих суграђана. Наша власт разуђена до бесмисла, осим ако нису у питању профитерски трагови и канали, увијек нађе неког министра низашта, не воли елитне умјетнике, већ послушнике, епигоне - без стваралачке оригиналности.
 
                СЛАВА УМЈЕТНИКА ЈЕ СВЕТО СИРОМАШТВО

              Сви имају своје славе, најчешће мрсне... Војсци су одредили за славу Видовдан - посна слава, а себи су одредили Стефандан - мрсна слава. А војска је заслужила неки војнички празник - Светог великомученика Георгија, Св. великомученика Димитрија, Св. великомученика Меркурија који је убио Стреза послије молитве Светога Саве.
               Слава умјетника Републике Српске је свето сиромаштво, осим оних који су били и остали пришљамчени уз власт, који масте браду, а посебно уз експлозију епских надахнућа, уз гусле - као небески инструмент напуњен српским заблудама. Какво лицемјерје владајуће лоповске олигархије. Нису православци по вјери, већ по самољубљу!
                Српски умјетници, а посебно они који су учествовали у рату, немају мјеста нигдје у свијету, јер је свјетска заједница одбацила Србе из Републике  Српске, а једина држава  која то није је Грчка. И код Грка пролазе пришљамчени уз власт, они који су били на путу да направе православну масонерију на Балкану.
Истински умјетник не даје своју душу душождерима на власти, радије је трпежан него послушни поданик.

                      САМО(УБИСТВО) НИКОЛЕ КОЉЕВИЋА

                      Без обзира на тежак положај умјетника, фала Богу, још нико, од њих није извршио самоубиство, тај чин насиља над самим собом. Званично то је "учинио" само Никола Кољевић, када је остао без државне функције, када је био само предсједник Удружења књижевника Републике Српске.
                       Истина, он је тешко подносио колективно робовање енергији заблуде коју су производили профитери - пауци рата. Знао је да су Срби поносни на своје мане. Знао је за Епиметејев синдром.
                       Преведено на случај Кољевић - бог ратне ватре, жртвовао је свој народ ради профитерских интереса. Безобзирно је трошио снагу свога народа. Кључ рата је оставио у Сарајеву, а на Пале је изнио стару браву која се добро откључава профитерским калаузом.
                        Истински умјетници и научни радници нису му били потребни, јер као што каже један од њихових: "Могли би посвједочити како је било!" Зато ми је Кољевићево самоубиство сумњиво. Такав човјек није имао храбрости да два пута себи пуца у уста.
                       Он је само(УБИЦА) којег су убили други! Њему, који је имао морални и државни дигнитет, мафија није могла увести санкције на ријечи, али га је, по свему судећи, склонила из живота.
                   И о томе књижевници ћуте. Са енергијом истине постижно је побољшати њихов положај. Тада их власти неће купати без сапуна. Истина скида сваку прљеж на души. Ко то може, постаје чист као небеска суза.

                  НАЈЕЗДА ЛОШИХ ПИСАЦА

                Што је мање шуме, све је више површинских вода (извора пишталица) и писаца!
                 Какве има везе шума и писци?
                 Има, роде, са доста истине и асоцијативне разуђености.
                Да су писци најосјетљивији слој у друштву, без сумње, доказ је Удружење књижевника Републике Српске - онако како јесте и како није! Сад га видиш сад га не видиш, хокус-покус, као трик нижеразредног мађионичара. У овом случају држава је умјесто његова мецена – мађионичар. И то онај мађионичар кога су наџивјеле сопствене опсјене.
                   Шта то значи? Да га има онолико колико и државе. Прве слабости држава је показала према писцима. А и како не би када су државу стварали писци који су народ водили преко непостојећег моста, од романијског тибета, до Санског Моста, који је пао прије него што је мајка Боре Капетановића спремила доручак за уморне госте из Српског Сарајева (Кртолина, Вељковоић, Жугић). ''Муко моја тврда'', рекао би хроми Вук Караџић.
                    Чега има пуно, мало се тражи, рекао би наш народ. Писци су се умножили до бесмисла. Зашто? Зато што нема институције рецензије и редакционих одбора, када је у питању вредновање њиховог дјела. У профитерском рулету и књига се нашла као роба. И то лоших писаца, којима је најважније наћи спонзора, а рецензент и издавачка кућа су споредна ствар. Пошто нема текуће критике у часпписима (а ријекто да је има и у дневним новинама), неки бацач гугле наштанца пет-шест књига и ето га у Удружење књижевника, које се на један крајње сраман начин одржава, јер боље би било да га нема.
                     Ипак, нека писаца макар никоме не требали. Тако мисле и у Министарству за просвјету и културу, желећи да се ослободе  обавезе према њима, расписивањем конкурса за стиумулисања издавачке дјелатности.
                         На исти сам се редовно јављао као аутор и издавач (Књижевни фонд ''Свети Сава''). Као аутор никада нисам прошао до те (2006) године, а као издавач редовно сам добијао награде и то за лошија књижевна остварења. Узалуд сам то истицао нудећи озбиљна и опсежна запажања, нико ништа није предузимао. Ранко Поповић, био је незамјењив, без обзира што није читао све рукописе, које је читао његов кум, поред којих нисам могао добити награду за своје књиге које је објавио Завод за уџбенике и наставна средства (''Очевим језиком'' и ''Сјенке'').
                    Ове године, када се жири промијенио добио сам награду за ''Изабране пјесме'', а за исту сам кокнурисао и авангардним романом ''Роман о Ивани – у бијелој сјенци облака''. И опет нисам задовољан.
                    Зашто, добио си награду, рекао би неупућен човјек. Зато што сви чланови жирија нису читали све приспјеле рукоиписе, већ су их подијелили и договорили се ко ће предлагати књиге од вриједности (али и своје кандидате) за награде.
 Уз то, те године (2006) се дигла фрка што многи претплаћени писци и ловци на награде, који и када наопако дишу и пишу, добијају награде. Такве нећу да помињем, али их сви знамо.
                    Све у свему фрку су дигли лоши писци и они који су више пута добијали награду, али те годоине, када жири није под палицама СДС-ове мафије, нису.
 Не зато што је жири наградио моје ''Изабране пјесме'', али убједљиво, те године су награђене понајбоље књиге. Видјело се то када се појаве на излозима и код оних који знају шта вриједи читати.

                                                                                                                         Недељко Жугић

ВИЂЕЊЕ УНАПРИЈЕД, 4

nedeljkozugic | 07 April, 2010 22:00

НАРОДНА САЧЕКУША

  • Са слабљењем конфедералне јединице Републике Српске, у чему учествују међунродни и домаћи званичници, која се све више унитаризује у БиХ, расте број незапослених и гладних, незбринутих и обезглављених, најкраће речено голотрбих.
  • Политичари који су себе обогатили, стално су уз инструмент насиља свирали најтужнију народну елегију, писао сам више пута о томе, ''Свето сиромаштво''. Тај исти народ, гутао је страх и страсно гласао за сијаче страха, који им краду садашњост и пуца  у будућност.

        Сада се том народу натеже ороз на души...Послије енергије заблуде, само га истина може спасити, а да би дошао до истине – остаје му само један пут: да сијачима страха приреди народну сачекуђу! Када и како – свијетли се упитник народу, који у одсудним тренуцима, тражи оног ко ће га повести. Тај исти народ, коме се отопила енергија заблуде, опет чека, укопан на мјесту, у ровове самоништадогодизма.
         Изађи народе,  изравнај нишан и мушицу, направи народну сачекушу политичкој лоповској олигаргији, профитерима - пауцима рата, корумпирним судијама, начелницима МУП-а, новопеченим бизнисменима који су покрали фабрике и од отпада правили цркве профитеруше, само да трагове заварају... Изађи народе, поцјепао сам закон ћутања обичних људи. Толико могу, толико смијем,  а да ме Бог не казни. Све остало је у Божијоим и вашим рукама.
            У Републици Српској живи  око 1.391.000 становника, а од тог броја,  у проценту  90 посто, свира стомак виолина. То је произвела политика сијача страха – гробара српског народа у БиХ – СДС-а и његовог чеда, сина ‘’бесмртника’’: вође лоповске олигархије и свих српских смакнућа! Бог и осиромашени народ знају његово име. Ја више не могу да  кажем, јер је напета стријела јавних прозивки: ‘’Предај се, и моја те жена моли’’, док народни гуслар (заиста  нсродни) пјева: “На врх горе Романије, лоповска се клика крије, побили су српске јунаке, а сад је на реду народ да се убије’’!
            Зато је, то тврдим врло одговорно, без политичких конзеквенци, на реду народ. Ако остане закован за тишину, подигао је себи споменик “вјечног ћутања”. Из укамењене тишине ће слушати еруптивне и пророчке стихове Ђуре Јакшићса: “Та Србим кипи, кипи и чека, ил,  неда ђаво, ил,  неда Бог!”
             Зашто је то тако? Зато што је лидер лоповске олигархије правио народу пјесничку државу у облацима, градећи на романијском тибету аеродром, да му народ узлети у небо… Директор авио-компаније је био молер, није знао вршити навигацију, па је народ умјесто у небо, у црну земљу пропао са тугом, а прије тога је био озрачен сиромаштвом. Директор аеродрома, доживио је смак свијета у малом, као у оне ратне дане када је са лоповским лидером правио раскос (први откос низ Гласинац, гдје је требао бити аеродром)…Каква симболика за специјалисту групне психотрерапије – “раскос” (први откос на који се, с друге стране, трава враћа), за промијену свијести. Он је био прави мајстор да манипулише несвјесном и неконтролисаном  хистеријом народа опсједнутог “нациналним рефлексом” опстојања. Држао му је све нити тицалице, као марионета у рукама монструма Слободана Милошевића, који је потрошио сву позитивну нациуоналну енергију Срба, сломивши национално биће…Сада га рахитични у мозак славе као Хашког хероја, они који пјевају “унесрећитељу Срба у БиХ” пјесму да га ‘’јелика крије’’, а та “јелика” има профитерске гране, од земље до врха.
             За њих Високи представник за БиХ Педи Ешдаун каже: “То је мала банда корумпираних политичара којима је више стало до ратног вође босанскјих Срба…него до народа Босне И Херцеговине”. А “високи” је пио ракију код ратног казана тог вође на Палама.
             Да би се све то неутралисало, прије него што народ направи своју сачекушу, треба неко да идентификује проблем, неко ко долази из бијеле сјенке облака и који ће тамо и отићи, али који не оставља магловите трагове.  Народ ће сам наћи свог вођу. А ако га не нађе, нестаће у бијелој сјенци облака, тамо одакле му намигује национални  мит. Лопови ће само себи направити сачекушу. Скољени су са свих страна. Реже, а отровни зијев њихових уста пушта исцједак народног гњева: “Дабогда имао па немао” и “Ко засрећи са шуме, сачекај његов крај”.
             А а људима - упутно је судити на њиховом крају. Ако кренемо раније, признали смо своју кривњу, а поготово ако смо робовали “закону ћутње обичних људи”. Писац ових редова – врло доказано (крвљу и знојем) није. Због тога не жели да будем чрелник народног гњева. За народну сам сачекушу, с благим осмјехом и народном пословицом: “Заклела се замља рају да се тајне све сазнају!” Додао бих томе, упјесмљено: народ има душу, има своју сачекушу!
                                                                                                 
                                                                                                                Недељко Жугић

 

ВИЂЕЊЕ УНАПРИЈЕД, 3

nedeljkozugic | 07 April, 2010 21:43


СЕБИ ФАБРИКЕ,
НАРОДУ ВИШАК НЕМАЊА


             Политичари који су народ увели у апрсурдан рат, ратујући у стилу пођи-стани-одустани, након потписивања Дејтонског мировног споразума, којим је Српско Сарајево припало Федерацији Босне и Херцеговине, одржавали су јалове трибине на којима су убјеђивали народ да остану, а у исто вријеме су исељавали све фабрике са тих простора. Једини политичар који је изашао пред народ и рекао да га политички врх Републике Српске вара, био је Ратко Аџић, предсједник Српске општине Илијаш. Запријећено му је да ће бити ликвидиран. Човјек је одбрзао у Београд,  јер је знао о каквој мафији се ради. Они наивнији, као што је примјер Вогошће и Илиџе, одржавали су митинге за останак. Била је то, записао сам тада, колективна смррт са одложеним дјеловањем.  Народ се почео селити:
                     Зогом чарне боје сарајевске дуге,
                     збогом росо блиставога сјаја,
                     здраво кратка руко туђег завичаја…

           Политичари су говорили народу: “Напустите своја огњишта, добили смо државу, понесите са собом називе села…улица, па чак и саобраћајне знакове…” Била је то лоповска олигархија с Пала. По клиској и снијежној стази, са лапатљивим снијегом који није престајао, излазили су Срби: Илијаша, Хаџића, Илиџе, Рајловца, Вогошће, Новог Сарајева, Центра… Ишли су: нигдје, никоме, никуда… Чекала их је кратка рука туђег завичаја (имам и та истраживања).
            Док је “раја” паковала најнужније, ствари за прву помоћ у избјеглиштву, и са сузама се опраштајући од  завичаја, не вјерујући да их иза Требевића, горе на Палама и негдје даље, чека живот достојан човјека, дотле су политичари размишљали другачије. По њима приоритет је био иселити машине, постројења, цијеле фабрике растављене на дијелове, па чак и ограду постављену око њих (злу не требала). Даноноћно су демонтирана постројења, одвожена у свим правцима… и ко зна куд. Преко ноћи су мијењана сједишта моћних фирми, демонтира се  “Кока Кола” из Хаџића, “Спринд”, “Орао”, “Фамос”, “Енергоинвест”, “Тас”, Претис”, “Ласта”, “Ћилимара”, “Шумапродукт”,  “Пак Центар”, “Творница специјалних вентила” из Блажуја, и све  што се задесило, а могло је бити од користи налогодавцима исељавања. Многи радници поменутих предузећа нису могли ни повјеровати да ће измјештање истовремено бити и њихов крај. Демонтиране машине и опрема  кратко су се задржли на просторима Лукавице, Мокрог и Сокоца. Правац њиховог трнспорта је углавном Србија и Црна Гора.
                 Поједини руководиоци исељених фирми оглушили су се од наредби Караџића и Краишника и спријечили транспорт за Србију, односно монтирање појединих фирми на локалитетима гдје незадовољавају услови за њихово нормално функционисање. Послије силног убијеђивања директора Милана Прице са тадашњим челницима РС,  ВЗ “Орао” из Рајловца пресељен је у Бијељину, гдје је монтажа извршена. Да би имали “потпуну” контролу над поменутом фирмом, Караџић и Крајишник именују своје људе у Управни одбор ВЗ “Орао”. Између осталих и гуслара Косту Плакаловића (бившег ратног предсједника Општине Српски Стари Град, и предратног механичара “Орла”), да прати и коригује рад  “непослушног” Прице.
            Захваљујући директору “Интала” из Илијаша  Велимиру Бајићу, фирма је пренешена у Милиће и једна је  од дислоцираних  фирми у РС која успјешно послује.
            Ремонтни Завод Хаџићи је дислоциран у Братунац, која на једвите јаде послује, уз честе штрајкове. Народ и радници који су дошли из Хаџића, везујући се уз ову фабрику, озрачен тугом и уранијумом, има највећу стопу смртности у РС, али и шире.
            Машине из сарајевских фабруика, није риједак случај, пропадале су по ливадама, а најужаснији примјуер је фабрика “Кока-коле” из Хаџића. За њуз су изливени темељи на којем је изидано два-три реда цигли. Преко тога је израстао коров, а општина Хаџићи (пошто не постоји, али за њено непостојање је гаранција Република Српска), треба да плати оштету “Кока-коли”, јер су јој украли фабрику. А она је продата у Србију. Директор те фабрике је био Ратко Радић, ратни предсједник Српске општине Хаџићи. Прије неколико година је умро, а за судбину фабрике нико ништа не зна.
              Фабрика бицикла “Ласта” са Илиџе је дислоцирана у Лукавицу, под шаторе, да би се размоннтирала, како би њене дијелове лакше пребацили у Србију.
             Из Вогошће је измјештена фабрика аутомобила “Фолцваген”. Одвежено је 2000 нових аутомобила и 1000 у дијеловима. За њихово пребацивање био је задужен Момчило Мандић и тадашњи повјереник за Српску општину Вогошћа, Никола Поплашен. Из Вогошће је дислоцирана Творница лежајева, прво на Соколац, затим Вишеград, одатле у Билећу, да би завршила у Србији. О судбини и пословању ове фабрике се врло мало зна.
             Из Рајловца је дислоцирана Фабрика за производњу пецива “Спринд”. Данас су власници ове фабрике приватници, да им не спомињемо имена, када се зна сваки траг. Можда би о томе могао више рећи бивши предсједник општине Рајловац Јово Божић, али ко ће га стићи? Из рајловачке општине су нестале врло квалитетне машине за штампање.
            На територији данашњег Српског Сарајева су дислоциране фабрике “Фамос”, “Енергоинвест” са Ступа. Све врло тешко послују, скоро никако, а радници по годину дана не добивају плате.
               Из “Фамоса” је нестао уређај за каљење машина, вриједан неколико милиона марака. Боље упућени кажу да се налази у беогрдском ИМТ (у Раковици).
               Са подручја ратног Српског Сарајева дислоцирано је око 150 фабрика. То је највећа послијератна пљачка о којој нико не води рачуна. Како би и водио када обичан човјек у бесудној и криминализованој држави и не постоји. Од тога су се појединци обогатили, продајући или присвајајући друштвену имовину вриједну милионима марака. Себи су присвојили фабрике, а народу су оставили вишак немања или бутик за кратке рукаве.
Распукни земљо да у њу народ пропадне с тугом. Боже опрости народу који је власт употријебила до неупотребљивости.

                                                                                             Недељко Жугић

ВИЂЕЊЕ УНАПРИЈЕД, 2

nedeljkozugic | 07 April, 2010 21:43


СЕБИ ФАБРИКЕ,
НАРОДУ ВИШАК НЕМАЊА


             Политичари који су народ увели у апрсурдан рат, ратујући у стилу пођи-стани-одустани, након потписивања Дејтонског мировног споразума, којим је Српско Сарајево припало Федерацији Босне и Херцеговине, одржавали су јалове трибине на којима су убјеђивали народ да остану, а у исто вријеме су исељавали све фабрике са тих простора. Једини политичар који је изашао пред народ и рекао да га политички врх Републике Српске вара, био је Ратко Аџић, предсједник Српске општине Илијаш. Запријећено му је да ће бити ликвидиран. Човјек је одбрзао у Београд,  јер је знао о каквој мафији се ради. Они наивнији, као што је примјер Вогошће и Илиџе, одржавали су митинге за останак. Била је то, записао сам тада, колективна смррт са одложеним дјеловањем.  Народ се почео селити:
                     Зогом чарне боје сарајевске дуге,
                     збогом росо блиставога сјаја,
                     здраво кратка руко туђег завичаја…

           Политичари су говорили народу: “Напустите своја огњишта, добили смо државу, понесите са собом називе села…улица, па чак и саобраћајне знакове…” Била је то лоповска олигархија с Пала. По клиској и снијежној стази, са лапатљивим снијегом који није престајао, излазили су Срби: Илијаша, Хаџића, Илиџе, Рајловца, Вогошће, Новог Сарајева, Центра… Ишли су: нигдје, никоме, никуда… Чекала их је кратка рука туђег завичаја (имам и та истраживања).
            Док је “раја” паковала најнужније, ствари за прву помоћ у избјеглиштву, и са сузама се опраштајући од  завичаја, не вјерујући да их иза Требевића, горе на Палама и негдје даље, чека живот достојан човјека, дотле су политичари размишљали другачије. По њима приоритет је био иселити машине, постројења, цијеле фабрике растављене на дијелове, па чак и ограду постављену око њих (злу не требала). Даноноћно су демонтирана постројења, одвожена у свим правцима… и ко зна куд. Преко ноћи су мијењана сједишта моћних фирми, демонтира се  “Кока Кола” из Хаџића, “Спринд”, “Орао”, “Фамос”, “Енергоинвест”, “Тас”, Претис”, “Ласта”, “Ћилимара”, “Шумапродукт”,  “Пак Центар”, “Творница специјалних вентила” из Блажуја, и све  што се задесило, а могло је бити од користи налогодавцима исељавања. Многи радници поменутих предузећа нису могли ни повјеровати да ће измјештање истовремено бити и њихов крај. Демонтиране машине и опрема  кратко су се задржли на просторима Лукавице, Мокрог и Сокоца. Правац њиховог трнспорта је углавном Србија и Црна Гора.
                 Поједини руководиоци исељених фирми оглушили су се од наредби Караџића и Краишника и спријечили транспорт за Србију, односно монтирање појединих фирми на локалитетима гдје незадовољавају услови за њихово нормално функционисање. Послије силног убијеђивања директора Милана Прице са тадашњим челницима РС,  ВЗ “Орао” из Рајловца пресељен је у Бијељину, гдје је монтажа извршена. Да би имали “потпуну” контролу над поменутом фирмом, Караџић и Крајишник именују своје људе у Управни одбор ВЗ “Орао”. Између осталих и гуслара Косту Плакаловића (бившег ратног предсједника Општине Српски Стари Град, и предратног механичара “Орла”), да прати и коригује рад  “непослушног” Прице.
            Захваљујући директору “Интала” из Илијаша  Велимиру Бајићу, фирма је пренешена у Милиће и једна је  од дислоцираних  фирми у РС која успјешно послује.
            Ремонтни Завод Хаџићи је дислоциран у Братунац, која на једвите јаде послује, уз честе штрајкове. Народ и радници који су дошли из Хаџића, везујући се уз ову фабрику, озрачен тугом и уранијумом, има највећу стопу смртности у РС, али и шире.
            Машине из сарајевских фабруика, није риједак случај, пропадале су по ливадама, а најужаснији примјуер је фабрика “Кока-коле” из Хаџића. За њуз су изливени темељи на којем је изидано два-три реда цигли. Преко тога је израстао коров, а општина Хаџићи (пошто не постоји, али за њено непостојање је гаранција Република Српска), треба да плати оштету “Кока-коли”, јер су јој украли фабрику. А она је продата у Србију. Директор те фабрике је био Ратко Радић, ратни предсједник Српске општине Хаџићи. Прије неколико година је умро, а за судбину фабрике нико ништа не зна.
              Фабрика бицикла “Ласта” са Илиџе је дислоцирана у Лукавицу, под шаторе, да би се размоннтирала, како би њене дијелове лакше пребацили у Србију.
             Из Вогошће је измјештена фабрика аутомобила “Фолцваген”. Одвежено је 2000 нових аутомобила и 1000 у дијеловима. За њихово пребацивање био је задужен Момчило Мандић и тадашњи повјереник за Српску општину Вогошћа, Никола Поплашен. Из Вогошће је дислоцирана Творница лежајева, прво на Соколац, затим Вишеград, одатле у Билећу, да би завршила у Србији. О судбини и пословању ове фабрике се врло мало зна.
             Из Рајловца је дислоцирана Фабрика за производњу пецива “Спринд”. Данас су власници ове фабрике приватници, да им не спомињемо имена, када се зна сваки траг. Можда би о томе могао више рећи бивши предсједник општине Рајловац Јово Божић, али ко ће га стићи? Из рајловачке општине су нестале врло квалитетне машине за штампање.
            На територији данашњег Српског Сарајева су дислоциране фабрике “Фамос”, “Енергоинвест” са Ступа. Све врло тешко послују, скоро никако, а радници по годину дана не добивају плате.
               Из “Фамоса” је нестао уређај за каљење машина, вриједан неколико милиона марака. Боље упућени кажу да се налази у беогрдском ИМТ (у Раковици).
               Са подручја ратног Српског Сарајева дислоцирано је око 150 фабрика. То је највећа послијератна пљачка о којој нико не води рачуна. Како би и водио када обичан човјек у бесудној и криминализованој држави и не постоји. Од тога су се појединци обогатили, продајући или присвајајући друштвену имовину вриједну милионима марака. Себи су присвојили фабрике, а народу су оставили вишак немања или бутик за кратке рукаве.
Распукни земљо да у њу народ пропадне с тугом. Боже опрости народу који је власт употријебила до неупотребљивости.

                                                                                             Недељко Жугић

ВИЂЕЊЕ УНАПРИЈЕД, 1

nedeljkozugic | 07 April, 2010 21:11

КОЛЕКТИВНА СМРТ
БЕЗ ОДЛОЖЕНОГ ДЈЕЛОВАЊА

  • Данас, када је сваки просјечан човјек освјешћен до те мјере да појима да је СДС империја зла коју треба  масовно  осудити и са уста најстрашивијих људи скинути печат ћутања.

           Како препознати  лоше људе који су кројачи народне судбине? Лако, јер су недодирљиви  када је влат у њиховим рукама. Народ су осиромашили, раселили, довели до неподношљивих односа, украли му будућност, шишају га испод коже, убијају изнутра. Имају  мафију против које је обичан човјек немоћан, јер у бесудној држави нема правде, а поготово за сиротињу.
          Када човјек, који нема више шта да изгуби, отвори благајну непотребних дјела СДС-а, из ње прво изађе струја смрти, расељењени народ, који је, напуштајући своја огњишта, кренуо нигдје, никоме, никуда. Нису у бољој прилици ни они који се нису расељавали, јер и у њих је празна кућа. Боље би било да смо сви постанари и у најму, али да имамо какву такву плату и егзистенцијалну сигурност.
              СДС-овци, купују држву коју је сиротиња заљевала крвљу и знојем. Међу њима је, нимало случајно Момчило Мандић. У његовом родном Калиновику, кажу: "Кад сви спавају, Мандићи раде". Преведено на данашње прилике: ''Што више народ сиромаши, он се више богати''. Он је један од првих СДС-ових богаташа, који је још у држави Анте Марковића, кад су се палили инфлаторни динари, дилерисао, у Београду, на Зеленом Венцу и у Кнез Михаиловој… Као шеф прествништва (конзулата) РС у Београду, рекао је рањеницима који су штрајковали глађу: "Купићу пола Државе коју сте  ви заљевали крвљу…" И купио је, а рањеницима је презуо ципеле, па чак и онима чије ноге корачају по подземним свјетовима. У Српском Сарајеву, на простору од двијестотине метара, има двије бензинске пумпе, у Коњевић Пољу трећу, има и четврту, пету, депонију у Дворовима, хотел у Лондону, а након убиства начелника ЦЈБ Српско Сарајево, на Сокоцу, почео је правити пумпу. На сву срећу - градња је стала, али је стало и дисање народу.
             Под његовим покровитељством, непосредно послије потписивања Дејтонског споразума и изласка народа из Сарајева (те тужне избјегличке офанзиве) уприличена је Хајдучка вече у Зворнику. На тој вечери, у дубокој тајноти, формирано је Удружење "Црна рука".
               Из тог удружења су  регрутоване убице и платише убица. Задаци су били да се жртва прати више мјесеци, са појчањем праћења трагова посљедње седмице. Тај рад је уз аконтацију (половина суме од уговорене цијене), а други дио се добија када убице, користећи колумбијску сачекушу, уз сигурну логистику својих платиша, убију жртву и одбрзају у правцу сигурних склоништа. У то вријеме, платише, се нађу негдје на званичном мјесту, како би имали алиби да немају ништа са злочином. Често породицама жртава изјаве саучешће, помогну приликом сахране, купе станове… Укрити у добротворе, не бјеже од народа него му улазе под кожу, у петне жиле, у снове. Те игре луквости су научили још у комунизму.
            Мафија је убила  Николу Кољевића (јер се прије Биљане почео колебати и дистанцирати од Радована), Белог Вука (са поскочицом: Срђанова смрт је наш живот!), Љубишу Савића Маузера, Ристу Југовића, Горана Марковића, Предрага Ласицу (али не "колумбијском сачекушом", већ изнутра - таблетом). Зашто?  Зато што су се супроставили финансијској и политичкој мафији.
            На челу организовне, умрежене мафије, стоји државни врх.. Јадни смо ми као народ, када нам то саопштава Педи Ешдаун, а не наши истражни и правосудни органи. Радован је правио на романијском тибету пјесничку државу у облацима, да му народ узлети у небо, а он  је у црну земљу пропао с тугом. Шта би друго радио нарко-дилер, специјалиста за групну психотерапију, који је рекао "да ће нестати један народ у рату", а касније "борили смо се са једном руком" и "нећемо ми муслимане да порзимо". Он је, као квазиспецијалиста и нарцис који разапиње душу народа којег води, рекао: "Хаос има своју логику". Има за профитере, јер "неће муслимане да поразе", када могу стезати Сарајево, Бихаћ и Горажде, све дотле док картон цигара не буде три хиљаде марака или килограм кафе осамдесет марака…Продавали су робу, људе, градове. То је потврдио Алија, када су се окупили његови инвалиди, желећи да им подигне инвалиднине. Рекао је: "Нека иступи неко од вас који је узео четничку трирорију, за корак… Купили смо Горажде и Бихаћ, али и остале територије…" Инвалиди су се мирно разишли, а Алија се помолио Алаху, што је и ту битку добио.
            Зашто су апсурдно ратовали: пођи-стани-одустани? Јер им је такав рат одговарао. Зашто? Зато што су туђим рукама ратовали, а својим узимали паре. По њима се рат не би, до посљедег борца, никда завршио.
            Рекли смо, прије Биљане се почео колебати Никола Кољевић, па су га убили. Он је као угледни Србин извлачио из затвора Радована Караџића и Момчила Крајшника, који су затворени због пивредног криминла. Били су уплетени у аферу Енергоинвестове  ОУР-а "Грађење. Радован је ''лијечио'' раднике Енегоинвеста па је Стојкиним радницима давао боловање, а они су њему правили велику шталу за узгој стоке и гљива на Палама. И Крајишник је имао своје талове. Зато су се и нашли у затвору. У вријеме свесрпског буђења, као лидери, призвали су Николу к себи. Биљана је сама дошла у Странку. Зато јој никада нису вјровали и увијек су је држали далеко од себе. Они су је и предложили за предсједника, а када је хтјела да врши ту функцију, доживљавала је увреде и понижења. У студију РТВ на Палама, док је Мирослав Тохољ био министар, гасили су јој свјетло, под изговором "нестало струје", а 26. јуна 1997. године, Радован јој је рекао да ће је ликвидирати. Она му је одговорила, прилично равнодушно: "Па, шта, мој живот и не вриједи пуно…" Он је попљувао, измалтретирао и избацио из кабинета, рекавши: "Ако не будеш послушна, убит ћу ти брата и братића у Београду…" Послије тога је отишла у Бања Луку. Летјела је на крилима народног гњева и то је искористила да оснује странку, која је требало да има највећи демократски потенцијал у Репубици Српској. Нису били сазрели услови.   
           Казаностријанци са Пала и Сокоца, али и доње тачке Српског Сарајева, са беогрдском мафијом нису се дали у ланце везати, него су наставили да вршљају и џарају по души напаћеног народа. Чак су искоритили јалове акције лажне "Слоге" и поново се вратили на сцену. Умјесто "бабе" Биљане, понудили су "нену" Шаровића и братски загрљај са онима који су криви за рат. Моћници могу све, јер то су  најгори слојеви из бивше комунистичке школе лукавости.
Искључили су свог лидера и Оца Репубике Српске из партије, пристали код међународне заједнице на све уступке, па и да га реш печена носе у Хаг, само да би остали на власти…
            Дуга сјенка њихових зала давила је народ. У помоћ им је прискакала и првославна масонерије, добар број православних свештеника и владика. То народ без сумње зна. Сада их, као фол, Качавенда проклиње да вишак хране дају комшијма…Премало је то за свеопшти вишак немања.
            Зашто шуму нису дали војсци, односно народу, како је лидер лоповске олигархије узвикивао, као бајалицу и мађијање ума војсци и народу. А од шуме и народа су направљене голе сјече. 
            Спирала смрти се и даље врти. На реду је народ,  јер он је зацрњен круг.
То значи да су народ довели у, како Фројд дефинише такво стање, у "неподношљиве околности"
Ако их не збаци са врата, ископаће сами себи гробове  које  неће имати ко затрпати, јер ће то бити колективна смрт без одложеног дјеловања.

Соколац-Пале, 1999-2002.                                                            Недељко Жугић

Истраживања

nedeljkozugic | 07 April, 2010 20:45

ДА ЛИ ЈЕ САРАЈЕВСКИМ СРБИМАКРАТКА РУКА ТУЂЕГ ЗАВИЧАЈА
ОПШТИНЕ    РАСЕЉЕНИ       ДОМИЦИЛНИ
 ДАНЕ ДАНЕ
Требиње97%3% 28%72%
Билећа90%10% 10%90%
Гацко95%5% 20%80%
Србиње98%2% 20%80%
Вишеград99%1% 30%70%
Пале80%20% 50%50%
Соколац99%1% 30%70%
Власеница97%3% 35%75%
Зворник96%4% 20%80%
Бијељина98%2% 60%40%
Брчко80%20% 35%75%
Бања Лука70%30% 30%70%
Приједор94%4% 20%80%
УКУПНО92%8% 30%70%

КРАТКА РУКА ТУЂЕГ ЗАВИЧАЈА


            Од 21. новембра 1995. године, када је потписан Дејтонски споразум, као духовни фотограф пратио сам сарајевске Србе, кроз чије вене, без имало претјеривања, тече тај закон као стаклена вуна. Прије него што су изашли из Сарајева, анкетирао сам преко двије хиљаде телефоном и многи су с горчином изјавили да ће напустити Сарајево, немали број се заносио илузијом да ће се закон промијенити и да ће у Сарајеву остати српска власт. Политичари су им гарантовали сигурност па чак и останак, а ако не  да ће са собом понијети и саобраћајни знак. Када је у општине Српског Сарајева улазила федерална полиција, јасно им је било колико су изнијели саобраћајних знакова. Неки нису успјели изнијети ни личне ствари, а камоли остале кућне потрепштине. По клизавом и уском путу (усред зиме) текла је жива ријека Срба који се исељавају из Сарајева. Ватришта која ју требало вијековима да грију живу крв њихову и њихових потомака  гасила су се заувијек. Они су ишли у неизвјесност.
             Сарајево као кључ рата бјеше и кључ мира, али тај кључ није био у рукама Срба који су претрпјели највећи терет рата. Да би се откључала врата мира, Срби су морали напустити своја огњишта. Жртвеници ратног пакла  ишли су на пут без наде или са мало наде. Многи су са собом понијели и гробове својих најмилијих.
              Све ме то понукало да дуже вријеме вршим испитивање да ли је сарајевским Србима кратка рука туђег завичаја. Обилазио сам их у Требињу, Билећи, Гацку, Србињу (Фочи), Чајничу, Вишеграду, Рогатици, Власеници, Сокоцу, Палама, Милићима, Зворнику, Бијељини, Брчком, Дервенти, Прњавору, Добоју, Лакташима, Бањој Луци, Приједору. Немали број њих се снашао (а посебно они који су имали новац или фамилију да им помогне око смјештаја), а већина је била "ослоњена на небо", "дочекана од стране мјештана уштављених душа", "без емоцијалне топлине и разумијевања", односно "с кратком руком туђег завичаја".

         а) Нерв истраживања

          Пошто сам формулисао проблем који желим истражити, приступио сам поступку за прикупљање података (спровођење истраживања). Користио сам се стандардним методама које користи социјална психологија: упитник, анкета, интервју.
          Главни истраживачки нерв је "кратка рука туђег завичаја", али и утврђивање ставова (и разлика) између домицилног и избјеглог становништва из Српског Сарајева. Истраживања сам проводио на непретенциозан начин, али који ме водио строго циљу. Вријеме истраживања је двије године (од 08.02.1996. до 08.02.1998.). Број лица обухваћених у истраживању је двије хиљада. Мјесто гдје сам прикупљао податке су колективни центри, привремени смјештај расељеног становништва Српског Сарајева, просторије Удружења, врло често пијаце јер је велики број радио на пијацама, у кафанама, школама, факултетима, на путу (у аутобусима и другим превозним средствима). Код свих се примјећивала емоционална тензија, брзо су се разгорјела осјећања до бунта као и то да су заборављене жртве рата, а код неких се јављала права експлозија сјећања на рат и жртве у њему. Сви су ме подржали на послу који радим и нудили су безрезервну сваку помоћ да истрајем и докажем језиком статистике то што је свакодневно горјело у њиховим душама. Нешто посебно што вриједи истаћи је застрашујуће доста емоционално обојених одговора, односно емоционалан страх расељених лица према властима и домаћем становништву, а код неких испитаника су емоције толико упаљене да то не само да граничи са патолошким, већ се налази у самом пољу патолошких стања. Мишићи око очију су им управљени према горе  што несумњиво потврђује горњу тврдњу, али указује и на отворену пријетњу овима који су их безглаво послали у бијели свијет.
         Као слободни умјетник изводио сам више од тридесет пута монодраму "Оде, а да није погинуо", која има један специјални додатак "Збогом Сарајево". Том чину претходи кађење позорнице и публике, што још више дочарава окамењену сузу бола над Сарајевом:

 Збогом чарне боје сарајевске дуге,
 збогом росо блиставога сјаја,
 здраво кратка руко туђег завичаја.
 Ово је колективна смрт, нема друге.
 Из ње, моји мили, васкрснуће неко,
 кажем ти жалосна  избјегличка ријеко.

 б) Провјеравање резултата истраживања

         С обзиром да сам имао опширну фазу припреме  индукције (заокупљености проблемом), фаза провјере (верификације) била је обогаћена сусретима с људима у разним животним ситуацијама и на различитим мјестима. Уочљиво је, код сваког испитаника понаособ да између домицилног и расељеног становништва не влада разумијевање, што се очитовало у неусклађености ставова, односно њихових квантитативних и квалитативних резултата (са позитивним или негативним предзнацима). Једина заједничка особина која карактерише расељено и домицилно становништво је да ни једне ни друге не оставља на миру проблем избјеглица. Негативна  екстремност, очитује се и код једних и код других, при чему предњачи домицилно становништво, јер "туђа рука свраб не чеше". Нико из избјеглог и расељеног становништва није доминантан у власти општина у које су избјегли, а исто тако је и у предузећима у којима избјеглице једва могу да раде. А опште је познато да су сарајевски Срби образовани. Са становништвом се, очито, планирано манипулише, онако како се то свиђа локалним силницима и моћницима, али и људима највиших политичких и државних функција. Домицилно становништво, као и власт, желе да Срби Сарајева буду оно "Што они желе да буду". Осим тога, највећа је увреда сарајевским Србима "униформисано мишљење", па чак и формиран став (предрасуда) домицилног становништва, како су они дошли са стварима и са дебелим џеповима. Крајњи екстремизам сретао се у Рогатици, када су под нос несрећним избјеглицама из Сарајева потурали графите и натписе "Волимо балије него Сарајлије!". Један кључни политичар (више привредник него политичар) рекао је: "Пустите Сарајлије да пролазе кроз Рогатицу, за нас боље што их више прође!". Та кратка рука или уштављена душа домицилног становништва најбоље се види у овим мјестима гдје владају тзв. "ослободиоци градова", који своје војнике одржавају у приватним муслиманским кућама или друштвеним становима, док их на селу чекају њихове куће са загашеним огњиштима.
           Понижавајућа је околност да народ који је гутао  ватру рата у колективном смјештају више од двије године дана, а да мјештани издају станове и узимају девизе за вишак стамбеног простора, тако да је питање ко је кога у овом рату бранио и ко има легитимитет на некретнине, па макар оне биле и стотину пута један кроз један.

           ц) Резултати истраживања

          Са анкетираним сам се сретао више пута. Нико није демантовао сам себе, већ је појачавао своју изјаву нудећи обиље чињеница, сасвим објективно подвлачећи оно на шта је дао одговор. Ипак, као у доброј пјесми: треба на вријеме стати! Ова истраживања сам свакодневно провјеравао и на својој кожи. И мени се на сличан начин свијетле упитници на које немам одговора. Остати се мора, а повратак је немогућ.
          Из наведене табеле се виде резултати из тринаест општина, односно одрађени подаци изражени статистички (у процентима) у њима. Тумачење и извођење обилних закључака само би замаглило добијене резултате који сами од себе говоре довољно. Расељено и домицилно становништво нема ни приближно исти став о питању избјеглица. На питање "Да ли је сарајевским Србима кратка рука туђег завичаја" расељено становништво Српског Сарајева одговорило је са "ДА" у проценту од 92%, а домицилно са 30% што је веома велика разлика у ставовима.

           д) Предвиђање

          Ослободивши се и позитивних и негативних емоција (пошто је у оваквим истраживањима човјек напросто истим "набијен") као облак електрицитетом, којима су ме опсједали ови несрећни људи, наметао ми се утисак да су избјеглице, без имало сумње, оправдано незадовољне. Већина њих се сматрају страховито изманипулисаним, као да их власти своде на ниво животиње. Нисам наишао на примјер да је неко из општинских власти обишао колективни смјештај, али јесам чуо изјаву једног предсједника општине који је гарантовао да ће се до зиме распуштати колективни смјештај.
             Познато је шта се дешава када народ постаје зрелији од политичара, криза прераста у социјалне потресе. И они се дешавају свакодневно али су невидљиви јер су избјеглице разбијене по општинама али и на сваки други начин. Да имају удјела у власти,  до потреса би дошло сигурно. Ови проблеми морају попримити јавне димензије, јер се у наручју избјеглица умножава вишак немања и неразумијевања од стране власти.

1996.                                                                               Недељко Жугић

МРЖЊА ПРЕТКОДНИЦА РАТУ

nedeljkozugic | 07 April, 2010 20:28

ИНФЕКТИВНИ ЈЕЗИК МРЖЊЕ
КАО ПРЕТХОДНИЦА РАТУ

 Николај Велимировић: Новинари, у великој већини, постали су дописном школом злочина, страсти, и порока.  Молим новинаре наше да се старају да зидају душу и карактер нашег народа обазривим и мудрим писањем. Морална одговорност модерног новинара није ништа мања од моралне одговорности свештеника и учитеља.
 
                     
         Новинари, имање или више образовани,  знају да медији имају највећи утиицај на људе и њихову интерпретацију и перцепцију реалности.
       У напонском пољу јавног мњења врши се страшна пропаганда и притисак психотичних и нералних новинара, којима е свијест пала у несвјест, на колективну свијест национлно подијељеног народа, као и пред рат, али и у самом рату. Дакле, рат у људским главама, није престао, примирја и мир су само припреме за нови, у којем ће напади бити подлији.
          То је стање, што би рекао Фројд, ''неподношљивих околности'' због великих притисака изнутра  и са вана, када се сентрифугалне и центрипеталне социјалне силе помијешају, као јужни и сјерени вјетар, који најбрже отапа снијег.
          Андрић би мудро рекао: ''Чувајте се људи који мисле да су угрожени, они увијек изненада, неочекивано и подмукло напдају'', а Војислав Лубарда би додао ''најопаснији су људи који маштају'', али не по оној народној ''моја машто, моја машто, што ме мучиш али низашто'', већ циљно, имајући при руци моћно средство дјеловања на људе  - медије, а поготово телевизију.
             Када је у питању Федерална телевизија и Бакир Хаџиомеровић и његових 60 минута, најбоље рећи ''кaкав човјек таква и бесједа''. Он се понаша као стотину хајкача на једног зеца, којег хоће да натјера не на једну пушку, већ на масовни линч. Он са својим плаћеним новинарима подстиче негативне елемената у новинским и телевизијским вијестима, а позитивних  нема ни за лијека.
              Слажем се, што би рекао Горки, ''да је истина Бог слободног човјека'', али новинари који су робови мржње не виде да је у ријечима живот, већ вид само смрт. Желе да жртва њихових медијских удара зaврши у затвору или на гробљу, како рече њихов слијепи експонент Драган Лукач, који има везе са полицијом колико баба са атомском електраном. Прије свега, он не смије да расипа ријечи и оптужбе, јер као на замјеника директора Агенције за истраге и заштиту, његова ријеч би требала да буде извршна, а не спорна и оспоравана. Он се понаша, као пред рат, генерал Благоје Хаџић, који је рекао да ће све непријатеље Југославије наћи у мишијој рупи, или лицемјерни Стипе Месић, који је сједајући у Столицу предсједника предсједништва СР Југославије говорио, да га сви виде и чују, да има државе на чијем је он челу. То им се не узима за зло, већ н оно везано само за Србе, који су најбољи народ на свијету за друге, а само себи не ваљају. То рече Стипе Месић у сред Београда: ''У''(столици) државе коју растура, ''У'' сред Београда, престолног града Срба, а ''У''(стаде) и оде ''У'' Независну државу Хрватску.
           У Републици Српској и БиХ има Закон о заштити од клевете, који у бесудној и непостојећој држави БиХ не важи, јер ''правда држи земљу и градове, правда држи, а неправда руши''. Додајући томе да се води скривени рат мислима, отворени у ријечима и скривени у наоружавању и лобирању западних шпијунских агенција да Бошњака и Хрвате подрже у муњевит рату против Срба у Бих (блицкриг), ако изађу на референдум, са, по њима, разложном позадином: ''У прошлом рату, ми смо изашли на референдум за суверену БиХ, а Срби су устали на оружје, а сад ако они изађу на референдум за суверену Републику Српску, ми ћемо се дићи на оружје''.
             Имајући у виду да је људска судбина везана за ратове и одбрану од њих, као и чињеницу да је Босна и Херцеговина неминовно нестала у својој троједности са престанком функционисања СР Југослвије, као ''срце'' тог организма, оно је прво пукло, она је по андрићевој дијагнози ''земља мржње''  у којој и цвијеће вене.
           Језик медија поново сије страх, хушкање, смрт једном човјека на челу ''злочиначког народа'', а од кохезионог јединства народа и народности у БиХ нема и никада неће бити ништа.
              Нато пакт је знао да ће бити болно одвојити Косово, као огњиште духовности Срба, а када су то успјели сву пажњу су усредсредили на Републику Српску и премијера Милорда Додика, који штити православље, као Свти Сава, од ватиканске најезде и џихадлија.
              Ђинђића су, када им је рекао ''ако се Косово одвоји од Србије, ми ћемо Републику Српску припојити Србији'' убили са плаћеним наручиоцима који су  чували режим Слободана Милошевића, моји је, што би рекао велики српски писац, био агент ЦИА до пола утакмице…
             Војводина, без обзира што има 80 одсто Срба, ће се одвојити, јер је то пут неофашизма и НАТО пакта према Русији… А руска мафија, није ли продала државу НАТО пакту?
              Ипак, као необичан човјек (али не зломислен и злорјечив зато што је то у мени и што то хоћу) чије су се прогнозе оствариле, вјерујем у Теслину универзалну одбрану човјечанства од зла: ''Енергија једне мисли може одредити кретање цијелог космоса'', али, прије тога, у пророчанства која се поклапају да је трећи свјетски рат већ почео (2009-213). Ко не вјерује нека слуша политичаре, новинаре и друге људе, у њима је напет стријела јавних прозивки, хушкања на крв, брут, сјечиво, смрт…
              Ипак, има нада, као што би рекао хроми Вук Караџић: ''Неда се, али ће се дати''.
             Ријеч, као специфична људска драж, носи акционе струје мозга. Ко ће се коме дати, видјећемо, али садашње стање је стање ''неподношљивих околности'', тако да добромислен човјек нема стрехе испод које би се склоно.
           Зато се сваки дан деси једно или два убиства, као резултат општедруштвеног безнађа и беспомоћности друштва појединцу, како би му очували ментално здравље, да не стави ороз на душу и изврши насиље над самим собом.
            И без рата, ми смо народ украдене будућности, којем је прошлост жива закопана у садашњост.
             Поштени новинари и интелектуалци немају шансе да то поправе, јер им је вода до уста, јер траже појас за спашавање од општег потопа страхом који носи инфективни језик мржње.

Март, 2009.                                                          Недељко Жугић

 

 

 

 

Kод фризерке

nedeljkozugic | 07 April, 2010 08:35

 

 

ДА ТЕ НЕМА ТРЕБАЛО БИ ТЕ ИЗМИСЛИТИ

         Лаган, као вјетар што походи Романију, уђем у фризерску радњу на Сокоцу, недалеко од сједишта предузећа у којем радим већ десет година, чији назив није више ''Српске шуме'', већ у наводницима ''Шуме Републике Српске''. Све то, наметнули су међународни мешетари, прије инфицираног Закона о шумама  по којем је балван пукао чим га погледаш.
Ако има људи у фризерској радњи, када уђем, завлада нека тишина, али нема напетости у њој, као да се  боје да имам код себе чешаљ за мисли или да видим невиђено и чујем нечуто.
         Фризерка, старија, већ бака, али брзих узмаха, чује све што људи кажу, па и оно што неће да кажу. Сасвим могуће, јер ако је коса антена мисли, провлачећи прсте кроз косу оних које шиша,  кроз њена нервна влакна струје  мисли у овитку неказаних ријечи.
Осим тога, човјек код фризера, шишајући косу, браду, длачице из ушију, жели несвјесно да се ослободи овоземаљске прљежи у људским односима, како би изашао чист, као крсник на бојиште послије молитве.
          У том граду сам оставио неизбрисиве трагове неприлагођености сили и силницима, мафијашима и профитерима, онима који су без дана стажа  стекли богатства, гријешећи се од гробове изгинулих у протеклом рату, али и од ровове и борце које су  гурнули у рат, крадући им будућност  узимајући себи фабрике а њима ништа и остало.
        У том граду сам доживио да они који би ме до јуче склонили из живота, сада персирају, јер их је небеска сила натјерала да осјете гријех према онима који нису тражили ништа осим да буду непоткупљиви свједоци свега што се дешавало, а нису издали народ и националне интересе.
          Такви не улазе у ову радњу, већ они избирљивији, култивисанији, што би рекли поштени сељаци, оћутни, који говоре кратко и појмљиво, који споро причају, а брзо мисле.
А ја сам увијек подешавао акционе струје мозга да ''чујем'' њихове мисли, јер давно сам то прочитао и увјерио се у тачност да човјек оно што мисли, то и чини.
У фризерској радљи, код Ангелине, људи мисле шта говоре, а  говоре оно што мисле. Мислима им није тијесно у кошуљи говора.
          Људи који се код ње шишају су као биљке, које реагују на осјећаје и мисли својих власника. Они су за невидљиву књигу живота непоткупљиви свједоци, који показују пут до универзалне животне истине. Нису храбри да вас подрже на лицу мјеста, на којем остављате свој и њихов печат истине, али јесу поштени, да вам на скровитом мјесту кажу шта мисле.
           Увремењени су, знају да је ово недоба истине и правде, да је држава бесудна и да је за лаж награда, а за истину казна.
Фризерка у брзном крету, према запамћеној матрици претходног шишања, одрађује посао уљепшавања, до култивисаног краја, када скида огледало са зида и показује одлик главе са потиљка.
           Ипак, од свих тих људи који се шишају, а нису длакави изнутра, запамтио сам оно што ми је рекао један добромислени адвокат и један емпатични хирург, који ме оперисао након рањавања у Војнох болници у Сокоцу. А можда су ми то и најдраже ријечи које сам у животу чуо: ''Да те нема, требало би те измислити'' (адвокат) и ''Пишеш, као да ми читаш мисли'' (хирург).
           Након тога сам записао да су ријечи, које имају у себи енергију љубави и истине добромисленог и праворјечивог човјека, мале муње – свјетлице које прожимају цијело тијело, јер су прошле кроз средиште срца.
Томе бих додао само ријечи највећег српског духовника, који је добијао информације од Духа Светога, Николаја Велимировића: ''Силна је ријеч, као гром. Она поражава грешника, мелем је болноме и потиштеноме, утук развратноме, а опомена богатоме''.
Или, генијалног Андрића, који је писао и говорио: ''Никада не знаш од кога ћеш чути праву ријеч''.
         А фризерска радња на Сокоцу, остаће ми у сјећању као истурено одјељење психотераписјеке заједнице у којем су људи добромислени и праворјечиви. Пензионер, најчешће, говоре оно што се не може научити из књига - оћутно и мудрословно, тако да им је ''искуство дијете мисли, а мисао дијете акције''.

                                                                            Недељко Жугић

 

 


Koliko je jada i čemera kod nas. Kad bi sav jad u dlaku prerasto nikad sunca vidjeli ne bi. pozdrav zemljače mandrak72 07/04/2010 18:32

 


Путовање Пале – Бања Лука

nedeljkozugic | 07 April, 2010 08:28

Нестала је кривина удесно

       Напуштам град гдје важе двије ђаволје испосвијести: ћути,  не говори!
       Прати ме јесење сунце, болна тишина и  ријечи   ''недоба је истине''. 
У Сарајеву се виде дуге сјенке рата.
       У згради запечаћене тишине блистају слова ''Аваза''. Отужан је диздиленд за треће доба. Од загађене крви нерада захрђала је душа народа.
        Сарајево није за расуте по шумским градовима свијет бајке од којег се коса диже у небо. Пекара ''Енигма'', а нигдје живог хљеба рада! Зрачи колективни суицид од избјегличке офанзиве сарајевских Срба.
        Сруји жеља: додај гас, убиће те  тренуци једног мјеста...
         Грађевински материјал, а нигдје строја за производњу будућности.
         Да није свијетле стазе срца, не би знао правац кретања.
Слушам небеску литургију у језику тишине. 
         Трговци тетовиране душе изложили су уштављене коже.
У проширеној димензији додирујем се са Оном која  чека на крају пута.
Лишће умире и улази у загрљај сна зиме. Нестаје заспала ватра живота шуме.
        Пловећа тишина открива тајну сусрета.
         Сјајне рекламе од којих се не виде знакови поред пута.
         Из облака послије кише шапуће неко тајанство.
        Жене  воле безгранично, а ако не воле не можеш их ни за једну димензију ухватити.
       Зраче ријечи индијанског  поглавице: ''Правом живљењу је крај, наступа борба за опстанак''.
         У Травнику  запухну плаве воде сјећања нобеловца Иве Андрића. То је град  Сенада Лисице са којим сам  крао игле којима су тетовирали душе и пробадали кожу.
         Цеста је влажна од неба које кашље.
        Запух студи, сплаварти реума из педесет зима.
       Камиони натоварени обловином нису власништво осиромашеног народа. Профитерска мрежа је видљива, а нису они који треба да је  прекину. Крију се у залихама жеља напаћеног народа.
        Шума – боје старог злата помјешана је са зеленилом у које је ушао вирус смрти.
       Ко мајчине капи успомена, пада сипка киша. Шта је мајка пјесникова, ако није блиски зов даљине.        
        Еколошки чиста ријека  Блиста се жута боја на дрвећу окупана  кишом. Када нема кише ријека је  као исплакане сузе планине.
        По закону гравитације смеће  подсјећа на однос човјека према  човјеку.
         На стаблима плакате странке која гласачима  нуди среце, а гута им  душу. Од тога  ударци изнутра.
Иза сваке кривине  чака мисао коју треба ставити у крхку кошуљу језика. Небо се купа  у бљештавој маси сунца које залази. Недао ми Бог да заноћим са грешним мислима.
        Ласером срца сјечем кривине до Бања Луке.
        На крају пута чека  Она која је  крштавала ријечи. Сусрет тражи ћутање. Ако не буде тако, ријечи ће нас удаљити са лица мјеста.
Нестала је, код улаза у Бања Луку,  посљедња кривина удесно.
          Муња изнад ријеке поздравља  окупане душе, рећи ће то Она која се љубила са свјетлицама. У прстима букти енергија душе, у  очима је продужена рука додира. Она је згуснута свјетлост у небеском плаветнилу. Њена коса се замрси од струје мисли.

                                                          Недељко Жугић

 

Зеленгора

nedeljkozugic | 07 April, 2010 07:34

 

 

ПИТОМО МИЉЕ ПРИРОДЕ
 
Зелена љепотица међу планинама. Најљепши симбол природе које око може да види, док се душа напаја свјежином, у блаженом утонућу у њену зелену чоју од језерског огледала до  планинских врхова који се издижу до бијелих облака. У то ће се увјерити сви они који попут сурих орлова упознају љепоте њених висина, као и крдо дивокоза по стрмим струговоима.
 Зеленгора – зелена крв живота накићена природном романтиком.
 Тиха љепотица која се смијеши лирским осмијехом, са интонирањем химне прве љубави у љепоти прозора и гласа од којег се уздиже и расте до небеских висина.
 Њежна као мајчин поглед у предвечерје, у себи крије многе љепоте које свако на свој начин открива, као у сновитој бајци од ружичастих снова.
 Ко дође у њен загрљај, вратиће се са утиском да  она својим изворима, као мајка грудима, храни и освјежава изабрану дјецу сунца.
 Зеленгору красе  изњедрене земаљске сузе. Премрежена је поточићима и ријечицама. У њима се среће небо и земља: Бадањ врело у Осљег-долу, Јаблан врело у врху Равне горе, Језерце сјеверно испод Голије, Мали Јавић јужно испод Маглај планине, Мартиново врело сјеверно испод Планинке, Јаблан врело код Орловачког језера, Коњска вода испод висоравни Пода, Студене воде испод Џиџинских стијена, врело код Црног језера, Добра вода на Барама,  итд.
 Та љепота кулминисана је  осам глацијалним језерима, у којима се огледају зелени врхови који се бјеласају као бјелине дјевојачке.
 За два сата хода од Орловачког језера  дође се на највећи врх Зеленгоре, Брегоч (2015 мнв), који је са врхом Козије стране (2014 мнв) налазе на централном дијелу Зеленгоре. Када се орловске висине погледа унаоколо, човјек се осјети као да се нашао на центру моћи, када чује нечуто и види невиђено. На све стране зелени врхови са пругастим бјелинама, издижу се до неба. Зелено: симбол живота, стварања, наде, смирења, боје природе, прољећа, обнављања животне равнотеже и најава радости и плодности, додир са настанком живота на земљи…
 За успон су погодни  Орловац (1958 мнв),  Стог (1821 мнв), Тодор (1949 мнв), Калелија (1795 мнв) и Висока глава (1970).
 Централно језеро је Орловачко (1441 мнв). У близини је Бориловачко или Југино језеро (1550 мнв). на највећој висини је штиринско језеро (1677 мнв). Најдубље је Котланичко (1514 мнв). У дубокој шуми је Црно језеро (1450 мнв) и Доње Баре (1550 мнв). Под Угљешиним врхом (1858 мнв) налази се Горње језеро ( 1600 мнв).
 Добро маркиране стазе омогућавају обилазак ових језера и врхова.
 Велики пашњаци и висока планинаска трава уздижу се до  планинских врхова. Та зелена, жива чоја, са призором исконских сточара, који љети изгоне стоку, даје планини посебну драж и љепоту.
 Љековите траве и боровњаци, са крупним плодовоима, маме да застанете и осладите се нектаром који освјежава срж костију, крвоток и кожу.
 Бјелина стијена и зеленила траве украшава околиш језера.
 Уз језера су бујни пашњаци искићени цвијећем енцијана, звончара, арнике, архиса (салепа), маргарите, чемерике, кадуље, пелина и многих других. Велике површине прекривене су чаирима и ливадама. Кад газите по њима под ногама осјећате вунене душецке. Између чаира у предгорју и пашњака на висоравни, простире се појас шуме букве, јавора, јеле, оморике и бијелог бора. На оштрим стијенама Хусад-планине среће се шумска принцеза – Панчићева оморика.
 Идући било којим путем, утисак је један: невиђене љепоте припитомљене дивљине.
 Љепота призора заустави дах...Она је питомо миље природе.
 До ње се може доћи макадамским путем, сјеверно од Чемерна идући западно од Лукавице, изнад Барног Дола ка Превили, Витој Бари, па све до Орловачког језера, које је симбол орловских висина. Са десне стране језера је дозвољено камповање.
 Сваке године, првог викенда у августу, планинари из свих крајева добрзавају до Орловачког језера и ту остају најмање два дана, а немали број  седам и више дана. 
                                                                                
                                                                                               Недељко Жугић

POSLOVICE SU NARODNO OGLEDALO

nedeljkozugic | 07 April, 2010 07:32

 

PSIHO TEST OD NARODNIH POSLOVICA 

       Narodne poslovice su ogledalo kolektivnog života. U ocjeni i procjeni ličnosti ništa nije uputnije od toga koje poslovice bi izabrali ispitanici prilikom testiranja za procjenu karakternih i drugih osobina ličnosti od naših lapidarnih narodnih poslovica, kao što su: ''Kakav  čovjek takva i besjeda'', ''Ko koga begeniše sa njim i egleniše (razgovara)'', ili (o Bogu) '' Zna Bog čije ulje u kandilu ogori'', ili (o čovjeku) '' Čovjek se u muci, a konj u blatu poznaje'', ili (o ženi) '' Sačuvaj me Bože od rđave zemlje i zle žene'', ili (o roditeljima i djeci) '' Dijete mnogo milovano, nikad dobro vaspitano'', ili (o ljubavnom jadu) '' Dok srce ne zaboli, ne može oko zaplakati'', ili (o odnosu čovjeka i žene) '' Muž je glava, a žena je srce kuće'', ili (odnos prema drugima) '' Ko zlima pomaže, dobrima škodi'', ili (mudrost, nauk) '' Dok se ne namuči, čovjek se ne nauči'', ili (šta je bolje slušati ili govoriti) '' Bolje ćeš čuti nego reći'' i '' Lijepa riječ gvozdena vrata otvara'', ili (govoriti-činiti) '' Lako je govoriti, a teško j činiti'', ili (prijatelj, put) '' Drži se novog puta a starog prijatelja'', ili (traćanje familije) '' Ko se na svog tuži, sam sebe ruži'', ili (zakletva) '' Tako me krv ne jela'', ili (star čovjek, pomama) '' Ne može se staro čeljade podmladiti, ali može pomamiti'', ili (udovica) '' Bunar voda svaka grozničava, udovica svaka samoglava'', ili (pravda-istina) '' Dok se pravi ne namuči, ne može se krivi naći'', ili (ljudi-Bog) '' Ko se ljudi ne stidi i Boga se ne boji'', ili (san) '' Ko o čemu misli o onome i sanja'', ili (traženje đavola) '' Ko vraga svijećom traži, taj će ga i naći'', ili (sluga-gospodar) '' Ko nije služio, ne umije ni gospodariti'', ili (obraz-duša) '' Gdje je obraz tu je duša'', ili (pijan čovjek) '' Što trijezan misli pijan govori'', ili (vrline, mane) '' Gdje se trud ulaže, tu  i Bog pomaže'', ili (zlo) '' Zlo rađenje – gotovo suđenje'', (osveta) '' Ko drugome jamu kopa, sam u nju pada''…

          Uostalom, sve što čovjek izgovori je testiranje, verbalno ili neverbalno. Sve se to, kad tada, dokaže da je  tako. Ne kaže se uzalud da ''rijeku upoznaješ plivanjem, a čovjeka razgovorom''. Sve što čovjek kaže je psihometrijska matrica, za mjerenje odnosa među ljudima. Zato je priča, za čovjeka, bitnija od hrane i haljina, jer sve što je nastalo među ljudima, razvijalo se kroz govor.

       Iz neizgovorene Božije riječi nastao je svijet. Svjetlost Božje riječi čovjek nosi u sebi od začeća do umiranja.

        Suha riječ je jalova i besplodna, sa oreolom mraka, a vlažna je rodna sa oreolom svjetlosti,   koja oplođuje majku zemlju sa najljepšim cvijetom zemaljskim – čovjekom!

        Naučnici su na pragu da stvore uređaja koji će ''čitati misli'', ali nije li zlatno pravilo, teološko i moralno, da je čovjek odgovoran prema mislima, kao i prema riječima i djelima!

        I ti uređaji će potvrditi činjenicu, siguran sam u to, da su  narodne poslovice ogledala kolektivnog života i kolektivne svijesti jednog naroda. U njima pulsiraju gravitacone sile opstanka čovjeka na zemlji! Napravio sam psiho test sa Vukovim narodnim poslovicama. Evo kratkog testiranja za čitaoce.

            Koja vam se poslovica najviše sviđa: (1) ''U Pravo drvo grom najčešće puca'', (2) ''Doći će vranac u klanac'' ili (3) ''Ko istinu gudi gudalom ga po prstima biju''. Odgovori se ne razlikuju u nijansama, već u ''krupnim sitnicama'' koje život znače. Onaj ko se aktivno suprostavljao odnosima koji vladaju u drušvenoj zajednici, odgovoriće da mu se najviše sviđa (1) prva ili (3) treća, a koji je bio posmatrač, bolje reći prilagodljiv tim i takvim odnosima, odgovoriće na (2) drugu poslovicu. Daljnjim gradiranjem istih, dobije se test (još bolji od Roršahovog) za procjenu ličnosti. Pokušajte sami. Osjetićete uzdignuće od sopstvenog umijeća.

                                                                           Nedeljko Žugić

Човјек који је нарастао изнутра

nedeljkozugic | 07 April, 2010 07:29

 

ПРОСВЈЕТЉЕЊЕ ЈЕ НАЈВЕЋЕ ДУХОВНО ПОСТИГНУЋЕ

  • Др Жарко Каришик Дурмитара је један од веома ријетких ововремених просвјетљеника, који је са с духовним заметком рођен. Његва гњига ''Наша јога и просвјељење'' је духовна аутобиографија човјека који је имао занимљив развојни пут: од сеоског чобанчета и неквалификованопг радника до доктора економских наука.
     

        На том путу он је побудио скривена енергија из несвјесног и постао је читач своје судбине, који теорију и праксу просвјетљења базирате на Јунгу и Петру Петровићу Његову, који је био просвјетљеник.
         Каришик наглашава да га је на том путу ''водила невидљива рука у виду судбинске предодређености''.
Он метод наше јоге открио или искомбиновао, остајући у границама научног погледа на феномене и духовна искуства.
       Још у дванаестој години се разочарао у наставнике и свештенике, који  му нису одговорили на питање како докучити дубљи смисао људског постојања.
 Одговор му је стигао на почетку педесетих година живота, а писмени доказ је дебела књига ''Наша јога'', у којој је обнародовао метод наше (западне) јоге, у којој је открио одговор на питање о смислу људског постојања на овом свијету.
          У годинама у којима је Исус окончао овоземаљски живот, каже Каришик, ''примио сам поруку из дубине свог бића: напишем књигу за ововременог човјека како да крене путем самоспознаје, до откривања најдубље Тајне о себи самом.
Просвјетљење је највеће духовно постигнуће, које јога зове самадхи, будизам нирвана, зенбудизам сатори, Исус исто стање духа (пронађеним) царством небеским у себи, а Јунг самоостварењем.
         Каришик, у својим књигама,  усмјерени према том постигнућу, са напоменом да су Сократ, Исус и Мансур, од стране својих савременика, осуђени су на смрт и убијени само због тога што су јавно показали да су спознали Бога у себи, на начин који се није уклапао у званично вјеровање у Бога.
        Каришик је у током медитације видео како се руши Берлински зид, што је рекао 1980. године једном старом професору, за вријеме студијског боравка код њега у Хајделбергу.
 ''Како хоћеш суди о човјеку – / тајна чојку човјек је највиша. / Твар је творца човјек изабрана! / Ако исток сунце св'јетло рађа, / ако биће ври у луче сјајне, / ако земља приви¬ђење није, / душа људска јес¬те бесамр¬тна, / ми смо искра у смртну пра¬шину, / ми смо луча тамом обузета’’.
         Каришик каже: ''Ове стихове је својеручно написао највећи Просвјетљеник народа коме и сâм припадам, а који неки наши умишљеници, духоболници, називају "небеским", али у том народу – који је своје умишљено мишљење о себи прикачио за небо – нико прије мене у времену од 150 година не препознаде да је њихов аутор, Велики Пјесник - Његош, био просвијетљен''.
         Др Жарко Каришик Дурмитара написао је сљедеће књиге: ''Наша јога и просвјетљење'', ''Спознаја најдубље тајне'', ''Морална зора руди над Дурмитором'' и ''Обрати се, душо изгубљена''. Све књиге доживљеле су неколико издања, а издавач је сам аутор, лектор и котректор.
        У њима аутор просјечно образованог читаоца, лако и појмљиво, упућује како да у оваквим друштвеним неприликама самостално крене сигурним духовнотјелесним путем до реинтеграције свог распршеног бића, па могуће и до просвјетљења.
Увјерио сам се да је бивши професор Економског факултета из Сарајева, који данас живи у једној викендици на Цреполјском, изнад Сарајева,  побудио скривена енергија из несвјесног, постигао просвјетњење, али и читач своје судбине, који види унапријед онолико коико види уназад.

                                                            Недељко Жугић

Непрочитани некролог Удружењу Књижевника РС

nedeljkozugic | 07 April, 2010 07:11


 

                    НИЈЕ ЗАМРЛО, ВЕЋ УМРЛО

 

 

Као човјек осјетљиве савјести, учествовао сам  у стварању Удружења књижевника Републике Српске, у рату 1993. године, на Јахорини, пред више од 50 књижевника из Србије и Републике Српске.
         Учествовао сам и у његовом одржању и опстојању, а као доказ су моји чланци, трактати и истраживања
          Према Закону   o Удружењима и фондацијама, Органи удружења Књижевника су: Скупштина Удружења, чланови Управе, предсједник Удружења, Надзорни одбор, Суд Части и Комисија за пријем нових чланова. Ништа од свега тога није радило нити је давало знакове живота за протеклих седам година.
         Удружење је имало неки углед док је предсједник био Никола Кољевић, али када је изгубио државничке функције, остала му је само та функција на којој се није прославио, јер су га склонили из живота... као ''самоубицу'' којег су убили други.
 Иза тога су биле бесмислене и свадљиве скупштине (у Палама, Зворнику, двије у Бањој Луци), на којим су писци личили на пијачаре, који се надмећу да продају јефтину робу.
          Нерад Удружења произвео је ''ницање'' књижевних клубова, у којима има свега више него писаца, а највише оних који су се бавили кућном књижевношћу. Нерад Удружења надокнадила је Бањалучка подружница, која је само имагинарно при удружењу књижевника Републике Српске (замрлом и умрлом), а захваљујући промућурном Здравку Кецману оно се регистровало на суди и има свој жиро-рачун, што је темељни доказ смрти Удружења књижевника Републике Српске. Како? Не могу подружнице, по регионалном, градском или било којем другом основу да да  се региструју као самостални правни субјекти, који користе име кровног удружења. 
 Удружење већ седму годину није одржало ни годишњу ни изборну Скупштину, ни једну сједницу Управе,  Надзорног одбора, Суда Части и Комисија за пријем нових чланова, а провејава у јавности да је  поднешено 100 молби за пријем. (Гдје? У гробље живих мртваца!)
        Закону о удружењима и фондацијама (члан 40) истиче да се удружење брише из регистра ''ако је протекло двоструко више од времена утврђеног статутом за одржавање скупштине удружења''. Скупштина је требала да се одржи сваке друге године, а за шест година није одржана ни једна нити је удружење давало икакве знакове живота. Оно није замрло, већ умрло.
        "Проблем је што у статусном смислу од стране Министарства просвјете и културе РС наше удружење није прихваћено као удружење од значаја", истакао је Зоран Костић, предсједник Удружења књижевника Српске. Костић је додао да је отежавајућа околност чињеница да Удружење не успијева да организује годишњу сједницу Скупштине ради подјеле која постоји међу писцима.
        Право је чудо како има око 215 чланова, и како се неко назива и ословљава његовим предсједником, те да  бањалучке подружнице Удружења књижевника РС договору са осталим подружницама годишњу сједницу Скупштине умјесто парастоса. Дивим се предсједнику покојног удружења како се шегачи са матичном књигом живих  мртваца.
         За сахрану и парастос постоје неизбрисиви трагови: "Рјешењем Министарства просвјете и културе РС од 13. децембра 2006. године, Удружење је добило средства у износу од 3.000 КМ да одржи сједницу Скупштине", која није ни помоћу трикова могла бити одржана, јер су писци неодговорни и имају оно што и заслужују. Њихово гласило ''Залог'' је поменик живим мртвацима, а његов застој да их нико неће учити како се живи, а то што су ''научили'' писати је њихов проблем и нека живе са њим.
         Властима то добро дође. Нуде све писцима ако се сложе по оној народној: ''Сложна браћа нове дворе граде, а несложна и старе разваљују''. Нуде им просторије и професионализацију секретара Удружења.
        Власт  неће  писце који постављају услове, већ оне који прихватају оно што им се  нуди. Осим тога, сваки писац је опасан свједок, што поштенији то непоткупљивији
Нуде им све осим парастоса за Удружење које није замрло, већ умрло, јер од писања се не може живјети, али може умријети.

                                           

                                                                  Недељко Жугић

 
Powered by blog.rs - Design by BalearWeb